logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Z.D.    1.599 пута прочитано    Датум: 24.06.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Droga i decaЧовек је једини прави пријатељ или истински непријатељ сопственој души. Само јединка у којој борави душа може истински да брине о тој души или може истински да уништи ту душу.

З.Д. 22.06.2009

+++

Бити пријатељ својој души може човек који изнад свега цени лик човечности. Такав човек у знању или не знању поштује Оног који је створио лик човека.

Људско биће које верује у Бога зна да је Бог створио човека, а да антихрист ствара пут којим ће уништити створеног човека.

До микронских детаља Бог је савршено створио свет и живот у том свету. Савршенство је уложио у словесна и бесловесна бића. Једнима је подарио интелект, другима инстикт.

Интелект је подарио човеку. Време и догађаји створене земље и живота на њој, показало је да словесна бића са датим интелектом, савршени дар ума мењају за инстикт по коме желе као робови својих чула да живе.
Робујући чулима постају робови на плантажи антихриста.

За такав живот не може се кривити Бог и не може се рећи „Бог је допустио“.
За наше инстиктивно тумарање по животу, па где прођемо, а где се поломимо, могли би „одговорност“ ставити на Божије допуштење, да нам Бог није створио интелект и у њему сву могућност расуђивања која је човеку потребна да би могао кроз живот сам да расуди шта је за његову корист, а шта је на његову штету.

Ако човек добровољно одбије да користи свој интелект, и руководи се само инстиктом својих чула (у тим чулима су све наше жеље и сви наши прохтеви), онда му Бог није допустио да страда, већ је до тог допуштења дошао својевољно.

Тако да није по Божијем допуштењу дрога пуштена у свет као средство чистилишта у том свету.
Бог није створио човека да би га тровањем отерао из створеног света.

За Бога не постоји вишак створених људи, па тај вишак треба некако уклонити из живота, и оруђе уклањања вишка се пронашло у опојним травама.

Бог је пустио да човек пронађе струју. Много лакше је било да „пусти“ да струја буде средство чистилишта у свету, јер струју данас користи сваки човек.

Зашто би Бог тако доконо тражио биљке по ботаничкој башти којима би уништавао човечанство и тиме дозволио да завлада чистилиште света од људи, када је то све могао да реши у тренутку када човек користи струју.
Дрога која влада светом, и влада овом малом Србијом, је оруђе којим су у свет кренули најамници са антихристове плантаже.

Дрога се није увукла међу младе зато што је Бог дозволио да се дете прво роди, па онда на кораку до одрстања опијумима онеспособи да одрасте у здравог човека, већ се међу младе увукла зато што су најамници антихриста упућени да ударе на младе јер је центар антихристовог ума видео да су млади данас истурено незаштићени.
А зашто су истурено незаштићени?

Ту исповест треба да исповедају родитељи који су се обавезали на родитељство оног тренутка када се зачети живот нашао у њиховим рукама.

„Јасно је да је наша омладина само колатерална штета у пројекту златне милијарде владаоца планете. Још 1945 године је Ален Деплес, писао у чланку „Стратегија борбе против истока“, о пропагирању порока (секс, алкохол, опиојуми …), као најефикаснијем средству у борби против природног прираштаја словенских народа.“ (Младен Олујић)

Значи, још 1945. године у јавност је отишла истина плана уништења словенских народа, па како нас је онда то уништење неспремне задесило?

Како смо онда рађали ту децу, и како смо о њима бринули?

Скоро сви знамо да кокошка у тренутку опасноси, да ли од временске непогоде, придошле животиње, или људског корака, одлучно и храбро све своје пилиће скупља под своја крила.

Костреши своју снагу да би придошлицу уплашила и свој пород сачувала. И док их нејаке око себе води, кокошка непрекидно квоца и непрекидно мотри на сваки шум око свог порода.

Ако кокошка може, и жели, да сачува по 20 својих пилића, зар родитељ не може да сачува 1 или 2 доце од зла које удара на омладину која дан проводи у кревету, а ноћ на улици?

Могли би, и били би јачи од тог сатанског удара, када би тој деци дан започињао у време које је почињао и нама када смо деца били, и када би се завршавао онда када се завршавао и за нас док смо били млади.

Могли би када би ноћ данашњој омладини служила на исти начин као што је служила нама када смо били млади.
И питам се шта је ту крив Бог, и ко је ту крив, ако погледамо како се облаче девојчице (а са 14-15 година то је девојчица) за прославу мале матуре, онда када заврше последњи разред осмогодишње школе?

Обучене су тако, и из куће, од стране родитеља на малу матуру пуштене, да ако гледамо снимак без знања које годиште прославља матуру, долазимо до закључка да су на снимку девојке старости преко 20 година.

Тела тих девојчица су откривена управо на оним местима која је моралност некада покривала, поготово покривала тело девојчице.

Девојчица од 14-15 година са свим откривеним облинама свог тела као таква не осећа стид ни пред оцем, ни пред братом, ни пред дедом…наставником, директором…другом из школске клупе.

Као симбол облине, изазов нечијих чула пушта се на улицу, у ресторан где се слави МАЛА матура.
Тако „задевојчене“ пуштају се и у ноћни излазак.

Да ли је ту крив Бог, сатанска плантажа, или родитељи?, одговор донесите сами.
Мој одговор је РОДИТЕЉИ.

Буђење младалачких чула увек је доносило и буђење несташлука, а ако се о тим пробуђеним чулима не води брига, од нас одраслих који смо изашли из пупољка младости, онда та пробуђена чула доносе разврат.
Јер младост без контроле је исто што и надуван балон пуштен без чвора канапа.

И у наше време је постојала опасност која је учила да човек треба само да негује своје ЈА и своје над Ја.
И ми као деца смо волели да додирнемо сво забрањено воће, и тако тим импулост развијали своје ЈА и своје над ЈА, у томе побегнемо котроли родитеља.

Наши дечаци су тад волели да буду несташни ветрови који ће бар за милиметар подићи сукњицу девојчице. И када би у том милиметру упсели, ти ветровити несташњаци би од девојчице добијали шамар. Ако би били пријављени родитељу, или наставнику добијали би опомену или казну.

Данас ти несташни дечаци не морају да се играју ветрова, јер немају шта да подигну, јер је девојчица и сама имала муку да се увуче у простор крпица које на себе облачи.

Дете од 14-15 година је малолетно биће. Као такво има родитеља за старатеља. Школује се и не зарађује. О материјалном располагању имовног стања брину родитељи. Па одакле онда девојчицама ства та провокативна гардероба?

Или је купљена од родитеља, или је купљена од родитељског новца. Да ли за ту куповину можемо да кривимо Бога?
Ја бих опет кривца нашла у родитељима.

И то што данас нема несташних ветрова, већ само дечаци који неспремно гутају оно што се пред њиховим погледом необучено налази, и за то бих кривца пронашла у родитељима. А пронашла бих га и у простветним радницима, јер и у њиховим редовима има много младих професорки које су неукусно обучене, како за свој позив, тако и за несташну младост пред коју излазе као „ауторитет“.

Ни за то не бих кривила Бога, већ одговорност нашла у реци родитеља који се са школством додирују у току дечијег школовања, који имају право на родитељски одбор, а никада га нису искористили да би спречили неукусно одевеног професора да ауторитативно излази пред њихову децу.

Свако од родитеља је бар једном своје дете послао до киоска са новинама да тамо нешто купи. Иако сви ми знамо да скоро сваки киоск са штампом на ударном месту држи порнографске часописе, и да се са тим часописима сурећу погледи наше деце када киоску приђу, ми као родитељи и то допуштамо са инерцијом прећутног и нисмо се обратили Министарству културе и затражили да се забрани такво трафиканско пословање.

Скоро свако домаћинство у Србији је корисник кабловске телевизије. Сви знамо да постоји неколико програма који по поноћи емитују порнографију, а знамо и то да за нашу децу почиње живот тек по тој поноћи, да ли у кући или ван куће. Нисму устали против тих порнографских програма.

Исту палост имамо и међу естрадним „уметницима“ који не „силазе“ са ТВ канала, не бледе са страница скоро свих часописа. Не дижемо глас против тога и не смета нам што су сви ти естрадни „уметници“ идоли скоро све наше деце.

У данима серијала „великог брата“ до пред зору омладина шаље СМС поруке, родитељи то „не виде“.
Имамо амбалажу породичности „Мењам жену“. Сва та деца која су преко родитеља злоупотребљена у данима када се њихове маме мењају, која су без права да се изјасне да ли то желе или не, све те дане пред камерама, крај друге маме, и два дана у недељи кроз емисију изложени целом јавном аудиторијуму.

Имамо поклич „Истина се вратила у Србију“, где једном недељно у часовној емисији можемо да чујемо најгнуснија питања и најгнусније одговоре добровољаца, зрелих људи, родитеља, који су се својом вољом јавили да причају о свој морбидности своје приватности, без осврта што ће то чути њихова деца, што ће то чути јавност у коју они као њихова деца треба да изађу, и што то чују сва друга деца која се у том тренутку нађу крај екрана док њихови родитељи будно прате „враћање истине у Србију“.

Имамо политичку бахатост, политичко насиље, политичку мржњу у сваком скупштинском преносу међу посланицима које смо „бирали“ да у Скупштини Србије заступају нас, наше животе и моралност државе Србије.
Шта је онда морал за ту нашу децу када гледају ко то, високо плаћен, и на који начин одлучује о садашњости и будућности Србије, па тако и животима српске нације?

Коцка је порок, а ми сада имамо, у скоро свим емисијама (политичким, забавним, статистичким) СМС „коцкање“ у које се укључујемо са једном, или више СМС порука, па можда и „убодемо“ новчани износ, стан, аутомобил…наша деца и то гледају.

Имамо филмове, домаће или стране, где се „шмрче“ без забране редитељу који је осмислио такву улогу. Наша деца и то гледају. Цигарете и алкохол су под забраном реклама, али је зато пиво у свакој реклами. Што значи да пиво сврставамо у „сок“ забаве, релаксације, па као такво може да се рекламира. Зашто се онда питамо што наша деца данас све више конзумирају пиво? Од пива стигну и до шљиве и до грожда.
Имамо домаће серије које везу са логиком немају, али имају истурену улогу у којој омладина влада и светом и родитељем…и то гледају наша деца.

Зашто се онда питамо што су господари и нас и себе?
У Србији данас влада незапосленост и међу родитељима и међу младима који су радно способни.
На улици можете да видите на бициклу само средовечно биће, младост ћете видети само ако припада неком бициклистичком клубу. Сва друга младост нам је у виђеним аутомобилима.

Већина родитеља своје дневне потребе обавља пешке, вози бицикл, или се вози у јавном превозу. Младост ни до другог блока свог насеља не иде пешке…или су на мотору, или су у аутомобилу.
Најскупље мобилне телефоне видећете у рукама младих, у рукама деце.

И шта је поражавајуће, ако се увече задесите на улици, онда када све ври од младости, ако зауставите свој ход, прекинете своје празне туробне мисли, и погледате у ту младост, видећете да млади, да ли као јединке на улици, или у групици, скоро сви држе мобилни телефон у руци. Или шаљу поруке, или читају поруке, или време у уличном стајању прекраћују користећи игрице на мобилном телефону.

Шта та слика о младима говори? Говори да су усамљени, да су аутистични у дружењу, у живљењу. Свако то младо биће се налази у чаури празнине.

Све му је дато, оно до чега кроз живот својим радом треба да дође сам, да би тада знао вредност и употребу оног што је себи за своју потребу живота обезбедио.

А у том свему му је одузет осећај природног одрастања, осећај чврсте родитељске руке из које оно не може да се извуче све и да хоће, све и да то хоће неко други.

Да ли и за тај недостатак чврсте родитељске руке можемо да кривимо Бога?
Ја бих се и овај пут осврнула на родитеље.

Нашим прецима су 600 година владали Турци и њихов харемски морал, а владало је и турско „шмркање“. У јеку турске сабље, коца, смрти, родитељи су поред голих живота, чували морал својих синова и својих кћери, и тако их васпитавали иако нису знали да ли се живот њихове деце већ сутра може турском сабљом пресећи.

Од почетка комунизма, па до данс није прошло још ни 100 година, а и ово што је прошло не пролази у ропству које су Срби живели у турској најезди, и ми опет нисмо у стању да сачувамо оно што смо својом вољом родили.
Има 15 година да се Срби у великом броју из комунизма, социјализма враћају павославној вери, и прилазе православним представницима од којих су очекивали да их у побожност уведу.

Ни 20 година нисмо били у стању да се понашамо као хришћани, поделили смо се, заратили смо, веру смо попљували.

Да ли нам је и за то крив Бог или ова младост?
Криви смо ми зрели људи, ми као родитељи у дому свом, и они као духовни родитељи у светосавским светињама.
И ми смо вери прилазили са мислима да смо већи попови од свештенослужитеља, а они су вери и нама прилазили са мислима да су већи апостоли и од самог Господа који је од Оца Свог и нашег био послат као први апостол међу рођене људе.

И овај најнеморалнији пад људске душе, како оних под мантијом, тако и свих нас под хришћанском скрушеношћу, гледају наша деца.

Наша деца која о Богу нешто знају кажу „шта хоће ови хомосексуалци, па ни Бог у Рају није створио Адама и Перу (или Стеву), већ је створио Адама и Еву“, колико тек онда наша деца запажају да се хомосексуалци без осврта на јавну осуду, на силу те јавне осуде, појављују на улици јавности да би се изборили за своју хомосексуалност, и колико тек запажају да се ми као родитељи нигде не сабирамо, јавно сабрани не излазимо да би тражили одговорност од оних који не спречавају зло које трује нашу децу, и својим родитељским правом, својим животом не заустављамо оне који нам уништавају оно што смо рођењем од свог тела и свог живота одвојили.

На улицама смо били када је политика то од нас тражила. Били смо када је то незапосленост од нас тражила. Само на улице нисмо изашли да би тражили заштиту за рађање и одрастање рођене деце.

Нисмо изашли на улицу и дуж улице се упутили пред све оне институције које могу да одговарају због дроге која је у сваком кутку у ком се дете нађе када из куће изађе.

Пуштамо да нам систем друштва упропасти младост са дрогом која слободније од муве лети међу нашу децу, и онда ту упропаштену децу дајемо у неке делове тог друштва да га ослободе од те исте дроге.

Зар не видимо да се тако налазимо у точку из кога ни хрчак лако не може да изађе?
Дивим се храбром тексту господина Олујић Младена, прецизно сабраној истини којом је описао све виновнике зла, једино не могу да прихватим и не желим да прихватим да је проблем у Божијем допуштењу, и да је кривица у омладини што опијена дрогом јад чини и себи и родитељима, па тако и друштву у коме сад борави са свим садржајима хероина и марихуане у себи.

И пре него што дозволимо себи да кажемо „По допуштењу Господњем дрога се данас јавља као врста чистилишта на земљи“ (реченица из поменутог текста), и пре него што признамо да зло долази са плантаже антихриста, морамо прво да признамо кривицу нас који правом својих година имамо одговорност према онима који су се тек у живот упутили.

Када обуздамо себе моћи ћемо да видимо да су нам деца на необузданој улици.
Када обучемо себе моћићемо да видимо да нам деца необучена на улицу излазе (ово данас није тренд моде, већ палост морала), и без тог стида не могу имати стид ни за нешто друго.
Када васпитамо себе видећемо да смо децу неваспитану крај себе одгојили.

Када духовно и морално образујемо себе видећемо да нам се деца крај шунда и неморала васпитавају.
Кад ударимо песницом од сто пред својим носом и донесемо одлуку да систем друштва више неће манипулисати нашим породом, који рођењем не можемо вечно да држимо крај себе, већ га од себе морамо пустити самостално да оде до продавнице, до школе, до парка, до игралишта, тад се можемо надати да ће се бастиља развратног система који је усмерен ка уништењу српске младости, трзнути и спознати да родитељи више нису овце пред чијим очима могу да шишају њихову децу.

Докле год не уздрмамо бастиљу разврата, наша деца ће уништавати себе и све испред себе, и за то не можемо кривити ни Божије допуштење, ни најамнике са антихристове плантаже, ни дрогирану младост, већ само нас родитеље које је Бог створио као бића која се руководе интелектом а не инстиктом.

Kako je čovek jedini pravi prijatelj ili istinski neprijatelj svojoj duši, tako je i roditelj jedini dobronamernik, ili zlonamernik svojoj deci…sve do toga su samo primese sa kojima se moramo boriti, jer ime roditelja nas na to obavezuje, posteljica u kojom je odrastalo naše biće nas na to obavezuje, i iznad svega na to nas obavezuje pupčana vrpca kroz koju smo krvlju svojom hranili krv svoju.

З.Д. 22.06.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo