logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    1.398 пута прочитано    Датум: 30.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

„Mračna strana Crne Reke“ kao naslov koji se pojavio u jednom od naših nedeljnika, može da padne na pamet samo potpuno praznom umu, koji ne razlikuje jedan od najstarijih srpskih manastira

+++

koji se tako naziva, od “Duhovno misionarsko rehabilitacionog centra za odvikavanje od psihoaktivnih supstanci” koji se kao lokalitet – kamp potpuno otvorenog tipa, nalazi u neposrednoj blizini pomenutog manastira.

Ne tvrdim da je autor teksta “Ubijanje Boga lopatom” zlonamerno manastir Crnu Reku i pomenuti kamp poistovetio. To se vidi iz krupnog naslova kojim tekst započinje, jer po ovom novinaru ispada da je uzrok narkomanije Bog, pa ako ga lopatom ubijemo, onda ćemo dobiti konačno modernog Srbina modernističkih uverenja.

Očito, ko god malo ozbiljnije i trezvenije pristupi mnogobrojnim, teledirigovanim tekstovima o navodnom skandalu takozvane “Crne Reke” shvatiće da je naručen medijski linč poprilično zahvatio mnoge “demokratizovane” glave koje su vidno, svoje uzbuđenje, u svojoj površnosti eksponirali na mnogim televizijama, produbljujući navodno svoju brigu za stvaranje srpskog nenasilnog društva u sutrašnjim još površnijim člancima skoro svih dnevnih listova.

Da je medijska kampanja sa prikrivenim ciljem za desakralizacijom jednog od najstarijih srpskih manastira u kojima je vekovima odgajano časno srpsko monaštvo i iz kojih redova je iznikao Njegovo preosveštenstvo vladika Artemije imala za cilj veliku stvar, pokazuja upravo rečeno, da većina našeg pravoslavnog sveta ovu činjenicu nije znala.

I dok se ne razlikuje kamp od manastira i pritom prikazuje krajnje zlonamerno i tendenciozno delić jedne istine celokupnom srpskom narodu, usmeravajući mu pažnju samo na zlo takvom metodom da se suštinsko zlo prikriva.

Novinar čije ime ne bih želeo ni da spominjem, jer ne mislim da je u pitanju novinar, već naručeni snajperista, ni jednog sekunda se nije pozabavio ozbiljno misijom duhovno-rehabilitacionog misionarskog centra koji se nalazi iznad mesta Ribarića u neposrednoj blizini pomenutog manastira na otprilike 1100 m nadmorske visine.

Čovek koji je započeo ovo delo pod blagoslovom i osnivačkom saglasnošću Njegovog preosveštenstva episkopa Artemija, je sveštenik Branislav Peranović kojeg sam sa velikom željom sagledavao i pratio njegov rad poslednje tri godine. Na iznajmljenoj zemlji na kojoj je podigao svoj porodični dom, nakon mnogih godina dušobrižničkog rada sa duševno poremećenim osobama, pomenuti sveštenik je rad sa narkomanima započeo u sklopu svoje porodične kuće.

Shvatajući koliko narkomanija i bolesti zavisnosti (alkoholizam, kocka itd.) uzimaju maha u Srbiji, zavetno odlučuje da se uhvati u koštac sa nastupajućim zlom koje dolazi sa svim tranzicionim procesima u srpskom društvu, delujući kao nova pošast po pravoslavno, a i nepravoslavno stanovništvo.

Radeći godinama i uz pomoć onih koje je prihvatio kao unesrećene u okrilje svoje porodice, izlažući se pritom svim neugodnostima i opasnostima, ovaj časni sveštenik uporno radi i razvija svoju misiju doživljavajući uspehe i padove, ali nikako pozitivnu promociju i podršku. Kako se kamp razvio u svojih nekoliko etapa i kako je isti preuzeo mnoge klijente od razočaranih roditelja svojom decom, a koju su prethodno slali u hrvatske katoličke kampove ili druge kampove nepravoslavne provinijencije, očito zbog uspeha koji je otac Branislav obnarodovao dolazi do ovog medijskog linča.

Nekoliko puta (najmanje pet puta) prisustvovao sam prijemu novih klijenata. Jasno se danas sećam da je otac Branislav Peranović naglašavao da se nekoliko ključnih prekršaja u ovom kampu kažnjava batinama, a to su:

- neovlašćeno napuštanje kampa, jer se za njih preuzela odgovornost pred roditeljima,

- izazivanje tuče u kampu

- i najcrnje; unošenje i korišćenje narkotika u kamp.

Što se tiče prekršaja poput svesno izrečene laži, počinjene krađe i dr. prekršaja narušavanja moralnog tipa, znalo se opraštati po nekoliko puta i upozoravati da se štićenik može naći pred najgrubljom kaznom. Pre potpisivanja dokumenata za prijem koji u stvarnosti predstavlja iscrpni iskaz klijenta, kao i saglasnost o uslovima pod kojima se prima klijent, gospodin Branislav je naglašavao da pred potpisivanje razmisle i bolje ne potpišu, nego da se danas – sutra nađu suprotstavljeni kao klijenti moguće parnice pred sudom.

Sećam se kada je jedan roditelj iz Novog Sada, D. K., sa ustezanjem i krajnje pristojno rekao da bi on svakako hteo da svog sina ostavi tu, da se slaže sa svim drugim uslovima, osim da se zbog velikog prekršaja njegov sin kazni.

Gospodin Peranović ga je pitao:

“Da li ste Vi ikada njega kaznili u životu za sve nečasno što je učinio Vašoj porodici?”

Gospodin D. K. je prebledevši dugo ćutao i gledao, da bi na kraju rekao:

“Da sam možda to činio, danas ne bih bio ovde”.

Otac Peranović je nastavio:

“Da li Vi zaista mislite da pored mojih petoro dece ja uživam da ispravljam “krivu Drinu” koju ste stvorili?”

U nastavku je dodao:

“Meni je bilo drago da Vas upoznam i mislim da Vi treba da povedete Vašeg sina kući i ono što niste na vreme učinili, imate priliku da sada sami učinite”.

Mladić koji je bio doveden, uplašen za svoju situaciju, insistirao je kod oca da ne odustaje ni od jednog uslova i da je za njega jedini izlaz iz njegove životne situacije da ostane u ovom kampu za kojeg je rekao da mu je čudan i ne baš prihvatljiv, ali ipak sigurniji zbog izolacije i reda od haosa i opasnosti dilera koji ga vrebaju u Novom Sadu. Posebno je naglasio da bi mu pravoslavni duh ogovarao, jer očito da je prethodni kamp u kome je boravio kod Mostara u Hrvatskoj katoličke provinijencije, gde je doživljavao neugodnosti na nacionalno-verskoj osnovi. Nakon izvesnog vremena pomenuti gospodin, zajedno sa svojim sinom, potpisali su dokument o uslovima ostajanja u kampu. Mimo ovog slučaja svi su roditelji uslove prihvatali kao spas za svoje dete i sebe.

Pratio sam razvoj ovog momka. Bio je devet meseci, striktno se držao svih zahteva i prošao bez ikakve kazne. Na žalost, nakon puštanja iz kampa kući, pokazalo se da devet meseci rehabilitacije nije dovoljno. Posle devet meseci i svega tri meseca života u Novom Sadu, ovaj mladić je ponovo na lečenju, a njegovi roditelji me svakodnevno zovu bojeći se šta će biti sa njihovim sinom koji je ponovo, dakle, tamo devet meseci i izražavaju jasnu podršku ocu Peranoviću da kamp opstane u nadi da će se njihov sin ipak razviti u čoveka trezvenih nazora.

Čudi me, kako kaže čovek čije ime ne želim da izgovorim, da se bavio istraživačkim novinarstvom, a da sve ovo ne zna ili zlonamerno prikriva. Pa se pitam: šta mu to znači “Mračna strana Crne Reke”? Šta to nama on otkriva? Jel’ on stvarno misli da se u Srbiji svest ljudi i intelektualni nivo spustio toliko nisko da nam konačno on treba otkriti “toplu vodu”.

Mnogim roditeljima koji su mene pitali, znajući da sam od onih ljudi koji istražuje ovaj kamp, da li se tamo fizički kažnjava, odgovorio sam:

“Vi zaista ne znate ili ne želite da prihvatite šta se tamo dešava?”

Pitao sam sve te roditelje (nije bio mali broj njih) da li su dobili batine od svoje drogirane dece.

Odgovorili su mi najčešće, da su bili prebijani, da su ih vrlo često prijatelji ili komšije spasili od teških fizičkih povreda ili smrti, uz kompletno polupane stanove, auto ili ucenu hladnim oružjem kako bi došli do droge.

Pitao sam ih – da li, možda, policija zna za sve ovo što ste prošli. Najčešće, rekli su da ne zna, a u slučajevima kada su znali, bez obzira na pomahnitalost nadrogirane dece, prepuštali su da porodica nađe svoj izlaz.

Kako to da se novinari, koji se bave istraživačkim novinarstvom, nisu pozabavili nasiljem u porodici u kome bi bio predstavljen onaj najniži nivo moralnosti gde deca tuku svoje roditelje nemilice ne birajući mesto gde će ih udariti, gde za pojedine slučajeve znamo da su neki od roditelja završavali na hirurgijama, a oni koji su se dočepali izlaznih vrata iz svojih stanova znali su danima da spavaju u autu odakle su odlazili na posao i vraćali se ponovo na noćenje u svoj auto, čekajući da se njihvo dete -narkoman umilostivi i primi ih nazad u stan, pritom prikrivajući svoju porodičnu sramotu. I dok o ovome govorim, a znajući da je nedavno na medijima bilo objavljeno da se u Srbiji pretpostavlja da imamo između trideset i sto hiljada narkomana (što neki stručnjaci koji se ozbiljno bave ovom temom tvrde da je realna cifra 300.000 narkomana u Srbiji), pitam se zašto se državni organi, a među njima i sve nevladine organizacije, kao i časni ombudsmani nisu tako uzrujali nad sudbinom svih ovih roditelja koji su uvedeni u haos “demokratske tranzicije”, koja je pored mnogih drugih zala očito izuzetna klima za razvoj narkomanije.

Takođe bi me zanimalo zašto niko nije objasnio ono što mi saznajemo iz nezvaničnih izvora, da štićenik koji se vidi na snimku je mnogo gore postupao sa svojim roditeljima, da je bio nekoliko puta na lečenju, da mu nije bilo prvi put da krši kodeks koji je zajedno sa jednim od svojih roditelja potpisao i da je, nakon premlaćivanja koje je pretrpeo zbog mnogih svojih nedela koja je načinio u F., mestu stanovanja u to vreme, telefonski molio i tražio da ga ipak prime nazad u centar odakle je pobegao. Saradnici se sećaju, a i neki od njegovih drugova danas potvrđuju, kako je štićenik D.P. govorio da bez obzira šta ga čeka u duhovno-rehabilitaciono misionarskom centru iz koga je pobegao, on će stoički to podneti i ipak potražiti spas sebi tamo, jer pored prezaduženosti u koju je upao i ispoljene grubosti prema roditeljima tih dana, shvatio je da je rob droge i da neće dugo ostati u životu ako se ne vrati nazad na rehabilitaciju.

Nije li malo čudno, da od silnog istraživanja kršenja ljudskih prava o kojima se toliko piše, niko, do nas iz Svedoka, nije se zaiteresovao za drugu stranu dešavanja koje se vidi i može se upitati gledajući pomenuti snimak?

Takođe, prozivanje sveštenika da je nenadležan za lečenje jer je po struci agronom, očito je blaćenje Srpske pravoslavne crkve, jer on nije obukao odoru na osnovu školovanja za agronoma (gde je postigao obrazovanje magistarskog nivoa), već je dodatno završio potrebne duhovne i svešteničke škole koje su novinari svih ovih dana ignorisali. Ako se uzme u obzir duhovna naobrazba i iskustvo, kao i svi iskreni nastupi oca Peranovića u medijima, osim što smo videli način kažnjavanja, sve ostalo je bio poznato. Ono što i dalje ostaje nepoznato je način kažnjavanja štićenika svojih roditelja koji sa svojom decom prolaze gori pakao od viđenog, dok oni ne izvuku i poslednji dinar iz porodice kako bi došli do novca kojim plaćanju svoje dilere i dalje nabavljaju drogu koja ne samo da nije jeftina, nego se čudimo kako je tako svuda dostupna.

Pričao sam ovih dana kako ova kampanja traje sa nekoliko izlečenih, ali i nekoliko narkomana koje sam potražio i našao u gradu. Bio sam šokiran kada sam shvatio da oni mesečno troše između 600 i 1.000 evra na narkotike, pritom živeći bez rada, na račun svojih roditelja. Ne razumem argumenat kojim se kamp želi ocrniti i prikazati da smeštaj, hrana i briga o njima je nešto preskupo kada to košta 350 evra.

Pitao sam jednog roditelja čije je dete upravo u pomenutom kampu, da li mu plaćanje za sina predstavlja preveliki finansijski teret.

Rekao mi je:

“Najveći teret mi je nesigurnost jer nikada ne znam šta će mi iz kuće nestati. Kada primetim da je nešto nestalo onda su to najčešće porodične uspomene i vrednosti koje naš sin proda bud zašto”.

Dalje u formi teške ispovesti, dotični roditelj kaže:

“Nije moj gubitak samo što ja plaćam za njega, nego je još veći što on ništa ne zarađuje, a ja mu izdržavam porodicu. Međutim, sve je bolje osim da je on kući. Ja se nadam da će se on opravoslaviti, steći neophodan vrednosni sistem, stabilizovati se kao ličnost i jedanput biti pravi otac u svojoj familiji”.

Nastavio sam sa pitanjem: “A šta ako se to ne desi?”

Ćutao je jedno vreme i rekao:

„Ipak, nadam se da će se to desiti, zato se toliko trudim oko njega, ali ako se ne desi, onda će propasti moja i njegova porodica, jer sve do sada ukazuje da mu je ovo poslednja šansa”. Drugi roditelj mi je je u svom bolu i rekao:

“Moj sin, da bi došao do minimalnog novca, skinuo je sa zida porodičnog sveca kojeg su generacije časno držale i slavile našu slavu. Priznao je nakon lečenja kod oca Branislava za koliko malo novaca je prodao i kome, te smo uspeli da porodičnog sveca povratimo u našu porodicu”.

Dok sam bio u Crnoj Reci, kako se ovaj centar naziva u novinama, primetio sam kako štićenici nedeljom sa željom za promenom svog bića odlaze u sam manastir i potrešeni nakon obavljenog obreda vraćaju se u svoj centar. Video sam i mnoge roditelje koji to čine. Bilo mi je neprijatno ali sam ih pitao šta očekuju kada to čine. Uglavnom su štićenici govorili:

“Ako nam Bog ne pomogne, od drugog se ne nadamo”. Prema tome, ako dobro shvatam ovaj odgovor, u ovim je ljudima snažna želja za Bogom kao jedinim izlazom, “a pomenuti novinar čije ime ne želim da izgovorim ne shvata zbog ateiziranog uma da snimci ne prikazuju ubijanje Boga, pa kako god to brutalno izgledalo, nego ispunjavanje svega onoga što je unapred dogovoreno, a za štićenike očito neophodno i prihvatljivo”. Da se on bavio ozbiljno istraživačkim novinarstvom, onda bi sigurno znao da brutalne batine koje se vide na snimku su krajnje bezazlene u odnosu na batine koje isti dobijaju kada dilerima ne plaćaju svoje dugove na vreme, pa zbog straha od dilera padaju toliko moralno nisko da sve što kažu slažu, da se ceo odnos sa roditeljima i prijateljima pretvara u grubost, lopovluk i prevaru, a kada sve to ne uspe slede im batine u kojima su im najčešće polomljene kosti i tako izmasakrirani najčešće su bačeni u neku jarugu gde svoj izlaz nalaze u teškim krivičnim delima ili predoziranju.

Da zaključim. Da li sa mnogo osećanja govorim o ovom centru? Da. Da li stajem u odbranu istog? Da. Možda se pitate zašto? Zato što svi oni koji su u taj centar sklonjeni iz gradova i sela Srbije, za toliko sigurnosti više će biti u svim onim mestima odakle su oni otišli. Takođe, zato što je tamo njima data realna šansa za izlečenje i zato što se ništa tamo nije dešavalo što roditelji i štićenici nisu znali. Naprotiv, mnogo njih govori da su im upravo te batine pomogle da se prvi put u životu susretnu sa sobom i donesu prave odluke o promeni svog života. Da li se ja slažem sa batinama? Intimno rečeno, ne bih voleo da budem u koži onih koji su taj put prošli.

Ali, na stranu sve rečeno. Želja da se kamp zatvori je kao naručena za dilere droge koji bi hteli natrag svoje klijente, pa se pitam: ako nešto nije u redu u nekom kampu, kao što mnogo toga znamo da nije u redu u našem društvu, niko odmah ne zatvara institucije koje imaju probleme, nego se utiče na njihovo poboljšanje.

Ako se dešavaju nepravilnosti po bolnicama, školama, vrtićima, gde se sećamo da je poslednjih godina bilo mnogo nepravilnosti i mnogo tragičnijih posledica, nismo pribegli zatvaranju, nego trezvenom poboljšanju uslova i usluga istih.

Pa neka se zato čuje glas roditelja, koji je više vapaj da se centar sačuva i uz konsultacije dobronamernih dovede do svih onih prihvatljivosti kako bi ovaj kamp ostao utočište za sve one koji su se našli na dnu društva, a koji su još uvek građani naše države, da na sve to imaju pravo.

Piše: Mile Imerovski,
teolog-istoričar

__________

Toma Fila i Ilija Radulović uz Crnu Reku

Ugledne advokatske kancelarije Fila i Radulović, braniće Crnu Reku, oca Branislava i episkopa Artemija, ukoliko bude potrebno, od „napada“ vlasti, Sinoda, oldbusmana, Ministarstva zdravlja, ali i od razgoropađenih medija i njihovih nalogodavaca.

Već, koliko juče, advokat Ilija Radulović upoznao se sa spisima „slučaja Crna Reka“ i prvi utisak uglednog branioca je – da u tim prijavama nema – ništa.

Jer, ispostavilo se da Centar „Crna Reka“ ima sva potrebna dokumenta za rad

_____________

Izvor: „Svedok“, br. 670, 26. maj 2009., str.32-34




1 коментар у вези “Druga -svetla strana misionarskog centra ” Crna Reka””
  1. Velika sramota drzava Srbije,Otac Branislav Peranovic je izasao sa rezultatima kakve drzavne ustanove kao sto je ona u Drajzerovoj i slicne,ne mogu ni da zamisle a kamoli ostvare.
    Na stranu,verovanje ili nevreovanje u Gospoda od strane drzavnog vrha,Branislav Peranovic je u retkom podvigu,nezamislivo teskom,bio a i jeste.
    Drzava,treba da “blagoslovi”,napore oca Branislava i njegove porodice,na zalost,ne mali broj mladih ljudi jedino,jos u njemu vidi spas od strasne nemani koja tamani mlade ljude u Srbiji.
    Drzava stala rame uz rame sa dilerima i kriminalcima!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo