Вести

Kada posmatramo politička dešavanja u našoj zemlji i uporedimo ih sa dešavanjaima u našoj pomesnoj Crkvi, uočićemo da postoji neverovatan paralelizam.

izvor: savest.org, 17.05.2009

+++

Metodi, delovanje, retorika pa čak i argumentacija koje srećemo u dnevnopolitičkim događajima u potpunosti su identični onima koje srećemo u dnevnocrkvenim dešavanjima. Pitanje koje se neizbežno javlja jeste: zašto je to tako? Danas Srbi nemaju vojsku sposobnu da odbrani njihovu zemlju, danas Srbi nemaju državu koja će štititi njihove nacionalne interese, danas Srbi nemaju institucije koje će negovati nacionalnu svest i nacionalni identitet… sve je uništeno. Posle višedecenijskog razaranja (od Brozovog i Miloševićevog komunističkog do današnjeg globalističkog) svih vrednosti i tekovina našeg naroda od strane raznoraznih belosvetskih hohštaplera ili njihovih servilnih podanika izniklih na srpskom tlu, ostala je još samo jedna institucija koja može delovati kao sila kohezije i ujediniti razoreno telo našeg naroda – Srpska Pravoslavna Crkva. Belosvetska banda i njihovi podanici to veoma dobro znaju i otud toliki trud da se svim raspoloživim sredstvima razori ono što je često u minulim vekovima bio jedini bastion srpskog identiteta – Srpska Pravoslavna Crkva. Znam da će sada mnogi „progresivci“ graknuti da je Crkva iznad nacije, da mi ne poznajemo suštinu eklisiološkog ustrojstva itd. Međutim, naš stav se temelji na jednoj očiglednosti: ako Crkva ne stane u odbranu onih koji nevini stradaju, ako ne stane u odbranu elementarnih ljudskih vrednosti od kojih je svakako među prvima pravo na identitet, ako ne stane, naposletku, u odbranu istine, onda će ceo jedan narod iščeznuti jer su belosvetski hohštapleri pogazili sve pobrojano i mnogo više od toga zatirući naš narod. Kao što znamo iz eklisiologije, narod je sastavni deo Crkve, sabranje naroda je u eklisiološkom smislu služba tj. nešto bez čega ne postoji liturgija a samim tim ni Crkva (iako je jedan naš episkop izjavio da „mi“ tj. „oni“ mogu i bez naroda). Jednačina je sasvim jasna: nema naroda – nema Crkve, nema Srba – nema Srpske Pravoslavne Crkve. Za razumevanje ovog principa nije potrebna teološka virtuoznost, već samo izvesna doza logike. Ako u našoj zemlji ne bude našeg naroda, ko će onda vršiti službu naroda u liturgiji, ko će činiti „udove jednog Tela Hristovog“? Dakle, pitanje zaštite srpskog nacionalnog bića od strane Srpske Pravoslavne Crkve nije pitanje teologije već pitanje biološkog opstanka i prava na postojanje. Možda se crkveni liberali gnušaju činjenice da su mitropoliti, vladike, sveštenici i monasi kroz istoriju ponekad morali elementarno svoje i pravo svoga naroda na život da brane musketama i sabljama, ali to je tada bio jedini način da se zaustavi zatiranje srpskog naroda od strane raznoraznih zavojevača. „Od ove ljubavi niko veće nema, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“ – kaže Spasitelj. Nemojmo nasesti na propagandne trikove kojima se ovakvo delovanje naše jerarhije u istoriji pokušava poistovetiti sa delovanjem vatikanskog svećenstva koje je terano demonskom mržnjom zatiralo i zatire srpski pravoslavni narod. Hrabrost svetog Petra Cetinjskog nije zatirala ni jedan narod već je branila slobodu i pravo na život srpskog naroda. Ne zaboravimo da je motiv našeg velikog istoričara i kanoniste episkopa dalmatinsko-istarskog dr Nikodima Milaša za pisanje kapitalnog dela „Pravoslavna Dalmacija“ bio u stvari borba za očuvanje identiteta našeg pravoslavnog naroda u Dalmaciji i otpor agresivnim pritiscima koje je instruisao Vatikan kako kroz rimokatoličku jerarhiju tako i kroz tadašnje državne institucije. Naime, posle ratova sa Turcima u Dalmaciji, u kojima su slavni srpski uskoci i hajduci zaustavili i sprečili širenje Otomanske imperije, Vatikan je po svaku cenu hteo Srbe trećinu pokrstiti, trećinu raseliti a trećinu likvidirati. U tim nastojanjima Vatikan je pripremio posebnu propagandu kojom je hteo prikazati Srbe kao pravoslavne Hrvate i time denacionalizovati srpski narod. Istarskim Srbima koji nisu podlegli propagandi Vatikana više od jednog veka je nametano da su oni Crnogorci a ne Srbi. Zanimljivo je da ustaški zločinci u Bosni u toku Drugog svetskog rata nisu hapsili niti likvidirali one Srbe koji su se izjašnjavali kao Crnogorci. Mislim da nije potrebno ukazivati na vezu sa savremenim dešavanjima. Epilog znamo svi.

Episkop Nikodim Milaš ustaje u zaštitu svoga naroda i piše kapitalno delo „Pravoslavna Dalmacija“ kojim dokazuje autohtonost srpskog naroda i Srpske Pravoslavne Crkve na prostorima Dalmacije iako je lično, zbog svojih stavova, pretrpeo i progonstvo i stradanje. Na isti način je prošao i poznati duhovnik i borac za istinu o pravoslavnoj Dalmaciji, arhimandrit Gerasim Zelić, koji je skončao život u Budimu gde je prognan zbog truda i borbe koju je vodio protiv denacionalizacije Srba. Sličnu sudbinu je doživeo i mitropolit dabro-bosanski Sava Kosanović koji je u vreme austrougarske vladavine nad Bosnom i Hercegovinom stao u zaštitu svoga naroda braneći ga od rimokatoličenja a samim tim i denacionalizacije od strane Vatikana i austrijske imperije. Mitropolit Sava Kosanović nije stradao samo od neprijatelja, već je na nerazumevanje za svoju borbu naišao i na tadašnjem srpskom dvoru. Nije li slično doživeo i sveti vladika Nikolaj Žički koji je hrabro branio svoj narod ali ga i istovremeno upozoravao na opasnosti koje krije blistava fatamorgana Evropa? Nije li i sveti Justin Ćelijski, iako zatočen, glasom ustao protiv komunizma, ekumenizma, globalizma? Bogu hvala pa i danas imamo episkopa koji hrabro stoji na putu demonskoj globalističkoj stihiji koja bi da uništi naš narod i našu Crkvu na Kosovu i Metohiji i u Srbiji.

Imamo vladiku Artemija koji pokazuje da jedan episkop uz pomoć Božiju može i te kako da predstavlja veliku prepreku nepravdi i zlu koje se nadvilo nad kosovsko metohijske Srbe. Sada zamislimo da svi naši episkopi stanu kao bedem u odbranu svoga naroda, Crkve, istine, života… da umesto širenja „dobrih vibracija“ na ekumenističkim skupovima pokažu jevanđelsku žrtvenu ljubav prema svojim bližnjima. Zar je episkopu ko bližnji pre nego narod njegove eparhije? Zar mu ima šta preče od vernog naroda s kojim služi svetu liturgiju? No, vratimo se u stvarnost. Da li smo mi i naša sadašnja crkvena jerarhija imali dovoljno hrabrosti i mudrosti, da li smo istinskoj žrtvenoj ljubavi pretpostavili pijetizam i konformizam, sudiće istorija i naši potomci. No, to svakako neće biti neka uteha našem potomstvu ako donesemo pogrešne odluke jer nećemo ispaštati mi već oni, a njima neće ostati ništa drugo već da proklinju, ne svako delo, već svaku našu reč koja snishodi željama belosvetskih hoštaplera i koja je dovela do nestanka i iščeznuća našeg naroda. Da li će naši potomci živeti u slobodnoj zemlji u kojoj će slobodno moći reći ko su i šta su ili će živeti po diktatu Brisela i Vašingtona i to tako da neće smeti pomenuti svoje poreklo i ime – zavisi od nas. Mi danas kupujući malo našeg ličnog prividnog mira i sigurnosti prodajemo budućnost naše dece, danas za parče konformizma prodajemo identitet naših potomaka.

Zbog nedostatka lične hrabrosti i odlučnosti svakog od nas robovaće naša deca. Danas je jednom episkopu važnije da baljezga o fudbalu (o, velike i uzvišene stvari! o, neiscrpnog li izvora nadahnuća!) čime demonstrira svoju „širinu“ i „otvorenost“ a u stvari kupuje svoj lični mali mir, sigurnost i ušuškanu toplinu kelijice (!?, ili… eparhijskog dvorčića), ispunjava diktate ili nešto treće, nego da hrabro stane pred svet i neprekidno ukazuje da je jedino pravo koje danas postoji u svetu: pravo sile, i da je naš narod izložen isključivo tom pravu. Naravno, ova demonstracija „europskih vrijednosti“ (pošto je čoveku omiljeni film „Turneja“) ne pokazuje da je on brižljivo i konspirativno pripreman za svoju ulogu, već da sve to čini zbog nedostatka lične hrabrosti, zbog toga što je jedini način da se afirmiše kao „ličnost“ ulizivanje belosvetskim moćnicima. U protivnom, on ne bi bio ništa više do jedan manje poznat episkop u SPC koji sedi u svojoj eparhiji i povremeno igra fudbal ili košarku.

Nedostatak naše lične hrabrosti može dovesti u pitanje opstanak ne samo naše države već i našeg naroda i izgleda da nam nije jasno da se sloboda ne dobija već se za nju bori. Znam da sve ovo zvuči kao neka otrcana frazeologija, ali lična sloboda kao i nacionalna sloboda nisu fraze već elementarne vrednosti koje čoveka čine čovekom i sve dok napokon ne ostvarimo nacionalnu slobodu, istorija će nam se neprekidno ponavljati i vraćati kao bumerang. To što raznorazne kreature naše političke stvarnosti misle da je sloboda biti odani i servilni podanik Brisela ili Vašingtona, njihov je problem. Jedno je sigurno, sve dok „demokratski“ svet (EU i SAD) odnos prema malim narodima temelji na vlastitim interesima i anglosaksonskoj uverenosti u sopstveni elitizam i isključivi primitivizam malih naroda, mi ne možemo očekivati da ćemo biti istinski slobodni. Sve dok neko želi da ja nemam pravo na nacionalni identitet, sve dok neko misli da nemam pravo na svoju državu, sve dok se prema mome narodu sprovodi nezapamćena diskriminacija od strane “civilizovanih” država, mi ne možemo očekivati da budemo slobodni.

Naša Crkva je kroz istoriju uvek stajala u odbranu naroda i okupljala ga u najtežim trenucima. Okupljala ga je kada je bio razjedinjen, istrebljivan, uništavan… kada mu je bila potrebna uteha, sigurnost i rukovođenje. Nažalost, naš narod se opet nalazi u takvoj situaciji i najprirodnije je da mu Crkva ponovo pritekne u pomoć. Možemo mi razglabati o smislenosti postojanja nacionalnog duha u Crkvi koliko hoćemo, ali to neće zaustaviti naše fizičko nestajanje. Možda je danas potrebnije nego ikada pre u našoj istoriji da Crkva stane u odbranu svoga naroda. Belosvetski hohštapleri su dali sve od sebe da izazovu trvenja u našoj Crkvi i u tome su očigledno uspeli, uspeli su da u Crkvu u kontinuitetu od 2. svetskog rata na ovamo ubacuju svoje igrače, a sve zbog činjenice da još jedino Crkva može Srbe da ujedini.

Ako danas u Srbiji želite postati perspektivni političar, dovoljno je da na sva usta blatite i ponižavate svoj narod i već će se naći neko ko će imati „sluha“ za vaše „progresivne“ ideje. Danas u Srbiji ne postoji institucija koja bi branila nacionalne i državne interese i vodila računa o štetnim izjavama političara ili „nezavisnih“ medija (ovakve ustanove ima svaka ozbiljnija država), a svaki pokušaj da se to učini bio bi okarakterisan kao „sprečavanje slobode izražavanja“. Tako je u zemlji Srbiji moguće da visoki funkcioner izjavi da je „zločin u Srebrenici najveći zločin od Drugog svetskog rata“. To što su američki vojnici počinili stravične zločine nad civilima (dakle, decom, ženama i starcima) na svim meridijanima sveta od Koreje i Vijetnama do zločina u centralnoj Americi gde su na najstrašnij način pobili na desetine hiljada civila, nikom ništa. Dovoljno je odgledati par filmova holivudske produkcije i shvatiti da su Amerikanci dobročinitelji i „dobri momci“ koji ponekada jesu nestašni, ali su uvek u pravu i savest nam može biti mirna. To što su u Srebrenici ubijene TRI žene i nijedno dete, to što je broj žrtava obuhvatio i ljude koji su ranije umrli, koji su živi i danas i što je taj broj još uvek neutvrđen, a po svedočenju kanadskog generala Mekenzija, daleko manji od broja kojim se spekuliše, nikom ništa. Naš „uvaženi“ političar nije rekao da „Srebrenica“ ima predistoriju tj. da su bande mudžahedina pod vođstvom zlikovca Nasera Orića od 1992-1995. u srpskim selima oko Srebrenice poklale i na najstrašniji način ubile 3278 civila (ovaj broj nažalost nije konačan).

Očigledno da „naš“ političar gaji „evropsko“, tačnije, „progresivno globalističko“ uverenje da Srbi mogu biti samo zločinci a nikako žrtve zločina. Da li je „naš“ političar odgovarao za ovu izjavu koja neposredno implicira mnoge teške optužbe protiv srpske države i srpskog naroda? Naravno da nije! Naprotiv, i danas je pokrajinski (autonomaški) funkcioner i uživa sve privilegije kao takav. Naravno, reč je o vernom čedu autonomaštva Bojanu Kostrešu. Savesni i pravdoljubivi globalisti će na moje opaske reći: „Mi smo odgovorni za ono što smo mi počinili i nije nikakva odbrana ako se za zločine koje su počinili Srbi branimo time što su i nad Srbima počinjeni zločini“.

Gospodin Žarko Korać nam je to lepo objasnio rekavši da sada neki spekulišu brojem stradalih u Srebrenici i trude se da dokažu da je Srebrenica imala predistoriju… Dakle, za gospodina Žarka ne postoji mogućnost da su Srbi zauzeli Srebrenicu zbog toga što je ona bila leglo mudžahedinskih koljača koji su godinama terorisali srpska sela. Ne, za Žarka Koraća jedina opcija jeste da su Srbi zločinci po prirodi i da je jedini motiv zauzimanja Srebrenice divljačko ubijanje civila. No, kao što smo odgovorni za zločine pojedinaca iz našeg naroda, nismo li još odgovorniji za žrtve našeg naroda, nismo li odgovorni za otkrivanje zločinaca, njihovo gonjenje i suđenje? Nismo li odgovorni za svakog nevino stradalog Srbina od Drugog svetskog rata naovamo? Nismo li odgovorni da se njihove žrtve ne zaborave, da se svet upozori kakva su zla počinjena nad našim narodom zbog patološke mržnje i ksenofobije prema njemu? Nismo li odgovorni da ni jedno ime naših stradalnika ne bude zaboravljeno? Očigledno da gospodin Korać i globalisti ne smatraju da trebamo imati takvu vrstu odgovornosti. Tezom da mi treba da preuzmemo odgovornost za „naše“ zločine oni nas upućuju da će se za zločine nad našim narodom pobrinuti države i narodi iz kojih zločinci dolaze. Naravno, kada sagledamo kako su se, recimo, Hrvati pobrinuli da zločinci iz NDH budu kažnjeni, jasno je da od objektivnosti i želje za istinom nema ništa, naprotiv. Dakle, zaključak je da nas gospodin Korać poučava da treba da zaboravimo naše žrtve, da ih ne pominjemo, da ih ne brojimo i da ih ne poštujemo, a da s druge strane, pred svetom pljujemo po sebi, da sebe proglašavamo zločinačkim narodom, da preuzimamo krivicu za sve što jesu i što nisu počinili pripadnici našeg naroda itd. Nije li to sve ono što su i komunisti decenijama tražili i zahtevali od našeg naroda?

Nažalost, ovo je samo jedan primer od mnoštva sličnih koje srećemo u dnevnopolitičkim dešavanjima. Nije ništa neobično da „nezavisni“ mediji, „nevladine“ organizacije i pojedinci tvrde da su Srbi primitivni ekstremisti i zagriženi nacionalisti, da su u državi Srbiji ugrožena prava svih mogućih manjina (koliko su ugrožena prava nacionalnim manjinama toliko su i samim Srbima jer u ovoj vladajućoj garnituri ova država u suštini malo brine o svojim građanima). Otud, verovatno, tolika težnja nacionalnih manjina da rasparčaju Srbiju. No, zapitajmo se: otkud baš u Srbiji toliki broj nacionalnih manjina? Da li im odgovara klima u Srbiji ili je u pitanju nešto drugo? Ako pogledamo kakav etnički sastav imaju zemlje u okruženju, videćemo da je većina tih zemalja etnički gotovo čista.

Razlog postojanja velikog broja etničkih manjina u Srbiji je činjenica da ih ovde niko nikada nije proganjao, Srbi su uvek poštovali njihov nacionalni identitet, nikada ih niko nije nasilno pretvarao u Srbe, niko ih nije nasilno pokrštavao, niko ih nije spaljivao na lomačama, niko nije za njih pravio koncentracione logore za masovna uništavanja, niko ih nikada nije istrebljivao a oduvek su imali sva prava koja su imali i Srbi (ta su prava u Srbiji Srbima često uskraćivana dok su nacionalne manjine imale i veća prava od Srba kao što je oduvek bilo na Kosovu i Metohiji). Srbi nikada nisu kao ključni nacionalni interes postavljali istrebljivanje jednog naroda kao što su to činili i čine Hrvati. Bogu hvala što je to tako, ali ova činjenica treba da postane naš odrambeni argument, da je ističemo uvek i svugde. U samim trenucima nastajanja NDH glavno političko geslo je bilo da je i sedmogodišnje dete neprijatelj ako se suprotstavlja principima NDH. Princip NDH je da na njenoj teritoriji ne može postojati srpski narod niti pravoslavna vera pa je svaki Srbin samim poreklom već neprijatelj vatikanske tvorevine NDH.

Zaključak je jasan, sedmogodišnje dete Srbin je neprijatelj NDH zato što je Srbin i zato je legitimni vojni cilj (cilj divljačkih koljača pomračene pameti) koji mora biti uklonjen sa puta stvaranja hrvatske države u „povijesnim“ granicama. Videli smo da je i za NATO biti Srbin već sasvim dovoljno veliki zločin, pa su beskrupulozno ubijali i ubijaju našu decu. Hrvatska je danas etnički čista država zato što je ključni interes Hrvata oduvek bio istrebljenje Srba. Sve ovo jako dobro znaju belosvetski hohštapleri i njihovi pajaci u Srbiji. Zato je za njih bilo od ključne važnosti da u momentu kada su se Srbi mogli osvestiti (u sumrak komunizma) i okrenuti ka vrednostima koje bi oporavile i konsolidovale njihovo nacionalno biće (recimo Svetosavlje kao autentično pravoslavlje izraženo srpskim nacionalnim bićem), te vrednosti prikažu kao nazadne i opasne. Zanimljivo je da su najglasniji protivnici oporavka srpskog nacionalnog bića isti oni ili njihovi ideološki i fizički naslednici koji su u vreme komunističke tiranije u Srbiji najveću opasnost videli u srpskim nacionalnim interesima, u srpskom nacionalnom nasleđu, u jakoj Srbiji i na kraju u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi koju su etiketirali kao izvor „reakcionizma“, retrogradnosti, mračnjaštva, otpora „progresu“ i „napretku“. Militantni internacionalisti preko noći su postali isto tako militantni globalisti, liberali i demokrate (nemojmo se zavaravati da su stranke koje imaju drugačije prefikse bolje od ovih jer stranačka podeljenost služi samo jednom cilju – podeljenosti). Na kraju krajeva, globalizam nije ništa drugo do rafinisani internacionalizam. Da su te dve ideologije bliske potvrđuje i nedavno veličanstveno „pomirenje“ socijalista i demokrata kada su nas i jedni i drugi ubeđivali da su oni u stvari dve strane iste medalje. Naravno, kao što su i u internacionalizmu postojali oni koji su bili radikalniji tako su danas perjanici radikalnog globalizma liberali. Kao što su komunisti bili spremni i na zversko ubijanje onih koji ne misle kao oni, tako imamo i danas demokrate liberale koji bi neistomišljenike vešali po Terazijama i sl. Metodi i jednih i drugih su slični, a retorika je sem osavremenjene terminologije ostala identična. Komunisti su još od pre Drugog svetskog rata u srpskim nacionalnim interesima videli „velikosrpske“ težnje. Posle rata je svaki pokušaj da se Srbi izbore za svoje interese tumačen kao „velikosrpski“ nacionalizam. Videli smo da je Krajačić čak i pominjanje ustaškog zločina nad Srbima smatrao uvredom za Hrvate i demonstracijom srpskog nacionalizma. Tako su komunisti, Srbi i drugi, vaspitavali podmaladak da mrze sve što nosi prefiks srpski. Užasne posledice tog vaspitanja vidimo danas. Danas su potomci tih komunista, deca komunističkih generala i političara, narodnih heroja, partizanskih komandanata i kurira zadojeni istom mržnjom kao i njihovi očevi. Kao i njihovi očevi, spremni su da likvidiraju svakoga ko se ne uklapa u njihove okvire, oni određuju ko je „podoban“ a ko ne, ko je dostojan da živi u „naprednom“ društvu a ko ne, oni su političari, govore i deluju kroz „nevladine“ organizacije, medije itd. Zaraženi virusom „bratstva i jedinstva“ i „jugoslovenstva“, oni kao i njihovi očevi najvećeg neprijatelja svojoj egzistenciji vide u srpskom nacionalnom interesu. Poučeni u detinjstvu, svu mržnju usmeravaju na svoj narod jer se drznuo da pokuša zabludu „jugoslovenstva“ zameniti istinom Svetosavlja.

Dakle, ništa novo pod kapom nebeskom. Veštom zamenom teza savremeni internacionalisti su uspeli da se svako pominjanje srpskog nacionalnog interesa, srpske nacionalne države, srpskog nacionalnog bića itd. a priori dovodi u vezu sa „mračnom“ prošlošću, sa Miloševićevim režimom i diktaturom, iako je Milošević tipičan internacionalista koji je zbog ličnih ambicija koketirao nazovinacionalizmom. Za globaliste je Milošević bio „kec na desetku“ jer su se, osuđujući njega, odrekli svoje „zastarele“ komunističke ideologije (odnosno, raskrstili su sa „starom gardom“, došlo je do smene generacija) i samopromovisali su se kao „progresivni“ globalisti, demokrate i liberali, a sa druge strane, sve one koje su smatrali svojim neprijateljima „venčali“ su za „zlog nacionalističkog i genocidnog diktatora“ Miloševića. Tako se dogodilo da su ljudi i institucije koje su decenijama proganjani od strane komunističkog režima (dakle, onog režima koji je ispilio i Miloševića i globaliste) sada predstavljeni kao saveznici tom režimu. No, tu se „avangarda“ nove internacionale nije zaustavila.

Kroz arlaukanje i režanje na grupe organizovanih i neorganizovanih mladih koji svoje nezadovoljstvo i neslaganje sa uništavanjem našeg naroda nisu umeli drugačije iskazati već kroz manje promišljeno a više stihijsko ponašanje, nametnuli su jednu jezivu ideju. Naime, nazvavši te mlade raznim pogrdnim imenima nazvali su ih i klerofašistima, čime su naglasili da se ti mladi deklarišu kao pravoslavni vernici. Poistovećivanje naše Crkve sa fašistima i „domaćim izdajnicima“ je deo komunističke ideologije mržnje i propagande. Da bi bio „dobar“ komunista u posleratnom periodu, bilo je dovoljno da kažeš da su popovi „petokolonaši“ ili „crnomantijaši“, da su „sluge okupatora“, da je vladika Nikolaj Velimirović nacista (što danas tvrde pojedini „intelektualci“ iz krugova liberala). Neki aktivniji komunisti su sa reči prelazili na dela pa su od crkvi pravili štale i magacine, neki su ih rušili i spaljivali, neki su jahali pravoslavne sveštenike, a neki su, kao poznati komunistički zlikovac Svetozar Vukmanović Tempo, ubijali rođenu braću ili očeve koji su bili ili sveštenici ili nisu hteli da se odreknu svoje vere. Sve u svemu, komunisti su svoje zločine pravdali tvrdnjom da je Crkva klerofašistička organizacija. Vidimo da „sinovi od još goreg oca“ postupaju isto. I za njih je Crkva klerofašistička organizacije gde „zadrigli, bradati, polupismeni popovi uče decu ekstremizmu, nacionalizmu, mržnji, primitivizmu“... ali, sve je to uglavnom plod halucinacija koje su proizvod patološke mržnje gajene i uzgajane brižljivo i temeljito, mržnje koju novi internacionalisti pravdaju borbom za „progres“, „evropsku budućnost“ i „ljudska prava“. Međutim, sva dreka i vika globalista ne može promeniti istinu: jedina klerofašistička organizacija na balkanskim prostorima bio je rimokatolicizam. Ubedljivo najstrašnija manifestacija klerofašističkog delovanja je kroz NDH i kroz rimokatolicizam u NDH – kleroustašizam, gde su rimokatolički svećenici i redovnici lično učestvovali u najmonstruoznijim zločinima izvršenim u istoriji ljudskog roda. Žrtva tog monstruoznog klerofašizma bila je i Srpska Pravoslavna Crkva, njeni episkopi, sveštenstvo i verni narod. Zatiranje Srba i Srpske Pravoslavne Crkve vršeno je temeljito i demonski proračunato. Kleroustaški zločinci su ubili 208 (ovo je za sada poznat broj) episkopa, sveštenika i monaha SPC. Međutim, od komunističke ruke u Drugom svetskom ratu stradalo je oko 270 klirika SPC. Očigledno da su i kleroustaškim koljačima i komunističkim zlikovcima najveći neprijatelji bili i ostali srpski narod i Srpska Pravoslavna Crkva.

Očigledno je da su i današnji internacionalisti – globalisti, ostali verni toj ideologiji patološke mržnje i ksenofobije. Arhetipska, gotovo mitska, figura „bradatog, zadriglog, primitivnog i nepismenog popa“ dopire do njih iz dubina detinjstva. To je figura kojom su ih njihovi očevi plašili, nešto kao babaroga: „popa će ti odseći jezik, popa će ti odseći prste, iskopati oči, kuvati te u kazanu…“ Strahovi stečeni u detinjstvu teško se suzbijaju. Zato su oni slepi da vide, nemi da iskažu i gluvi da čuju bilo šta što govori o srpskim stradanjima. Slepi su da vide da su „pope“ koje su sekli jezike, prste, kopali oči, klali, ubijali maljevima, zverski kasapili i sadistički mučili bili rimokatolički svećenici i redovnici. Zaslepljeni bolesnom mržnjom prema svome narodu ne vide da je njihova ideologija ideologija mržnje, diskriminacije, nasilja, narušavanja ljudskih prava, ideologija zla koja je veoma bliska onoj kleroustaškoj samo daleko sofisticiranija… ili, možda vide?! Zato će potomak partizanskog komandanta, koji se sada zalaže za otimanje Vojvodine od Srbije, reći da su u NDH Srbe ubijali nacisti a ne Hrvati (valjda su ustaše bili Nemci ili Italijani, ko zna!?). No, bilo bi zanimljivo videti šta bi bilo kada bi partizanski potomak otišao na očevinu i đedovinu u Lici i pokušao je otcepiti od današnje NDH. Naravno, „ne bi osvanuo“, „pođubrio bi jarak“, „dobio bi promaju u glavi“… pošto mu se u Srbiji ništa od navedenog ne bi dogodilo, niti će se dogoditi, onda partizanski potomak može spokojno da otima srpsku teritoriju ili da veša po Terazijama.

Ako želite da napravite karijeru u Srbiji kao političar, novinar, pisac, režiser itd. dovoljno je da pljujete svoj narod (ukoliko ste u mogućnosti da zajašete i nekog pravoslavnog sveštenika ili da neku crkvu pretvorite u štalu, tim bolje), da ga prikazujete kao divlje neandertalce koji samo čekaju priliku da rastrgnu civilizovanog homosapiensa koji je došao u „miru i doneo im kulturu i civilizaciju“, a oni, nezahvalnici primitivni, žele da ga pojedu za ručak.

Šta je potrebno da učinite u zemlji Srbiji ako želite da postanete „otvoren“ i „napredan“ klirik koji je raskrstio sa „mračnom prošlošću“, koji želi svoj narod da uvede u obećanu zemlju – evropsku uniju? Gle čuda, dovoljno je da učinite isto što i u prethodnim slučajevima: da pljujete po svome narodu. Dovoljno je da osuđujete sabraću za ekstremizam, fundamentalizam, fanatizam, primitivizam itd. da iznosite laži po medijima o svojoj sabraći, da ih progonite svojim mislima, rečima i delima, a da u isto vreme u zagrljaj primate „sestrinsku crkvu“, da one koji su kroz istoriju na sve načine pokušali da zatru naš narod nazivate „svetima“, da ne pominjete žrtve kleroustaških zločina, da ćutite o zločincima koji su bili klirici rimokatolicizma, da zbog „bratstva i jedinstva“ ne upišete u kalendar SPC kanonizovane Novomučenike Jasenovačke jer bi to moglo deranžirati vašu „subraću u Kristu“, da se ne trudite da svagda ističete i tražite pravdu za nevino stradali narod i u Drugom svetskom i u nedavno minulim ratovima, da sprečite tužbu protiv belosvetske kaubojske bande koja bezakono hara svetom, da šiptarske zločince i separatiste primate kao legitimne zvaničnike, da lomite noge pravoslavnim monasima… mogućnosti su ogromne, sve je samo stvar vaše lične kreativnosti.

Evo kako to izgleda u praksi. Episkop, znalac teologije ljubavi, čovek kojem su sve tajne otkrivene, objašnjava studentima smisao ljubavi i usput kaže:

„zamislite šta bi se dogodilo da ja sada izađem na ulicu i da kažem da treba da volimo te šiptare“. Studenti zamišljaju: vidimo ulice pune sveta, svako žuri svojim poslom, tramvaji tutnje, automobili koče… a onada na ulicu izlazi omanji čovek u mantiji sa panagijom na grudima i arhipastirskim štapom u rukama i glasno vikne: „treba da volimo šiptare!!!“

Odjednom tajac. Svi staju kao ukopani, polako se okreću prema čoveku u mantiji, a onda nastaje haos. Pritrčavaju učenici i udaraju nesrećnog čoveka torbama, bake koje idu s pijace kao čopor gladnih vukova bacaju se u napad, udaraju bananama, kupusom, gađaju krompirom, biju smrznutim ribama i prazilukom, vozači tramvaja istrčavaju iz vozila i podstiču putnike da se i oni pridruže linčovanju, radnici sa obližnjih skela raznim alatima priskaču da daju doprinos, prodavačice iz marketa kolicima za kupovinu divljački gaze nesrećnika, deca iz obližnjeg obdaništa organizovano sa vaspitačicama drvenim kockicama i plišanim igračkama tuku gde stignu, sve se sjatilo da linčuje nesrećnog čoveka u mantiji. Posle zamišljanja, studenti ćutke i zabrinuto u neverici vrte glavama: pa kakav smo mi to narod? Međutim, tu maštanju nije kraj: na ulicu izlazi neupadljiv, običan čovek i glasno vikne: „ljudi, ja sam šiptar!!!“

Zaključak se sam nameće: ako je pravoslavni episkop prošao onako gadno, kako li će tek proći ovaj nesrećnik? Studenti ne smeju ni da zamisle. A to je i bio cilj: dokazati da je naš narod nezamislivo zao, spreman da svakoga ko nije Srbin rastrgne nasred ulice. To je pouka ljubavi koju je episkop, znalac teologije ljubavi, uputio svojim studentima.

Winston Smith

izvor: savest.org, 17.05.2009

Ilustracija, podebljanja novinar.de