Вести

Izgledi kopnene intervencije. Zapadni vojni analitičari već dva meseca razmatraju moguće scenarije kopnenog napada na Jugoslaviju.

„Vreme“ vanredno izdanje broj 11, 22. maj 1999.

+++

Prema rečima general-majora Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa, već više od mesec dana, od 9. aprila, traje napad albanskih terorista iz Albanije, koje je sada NATO organizovao

Robin Kuk, ministar spoljnih poslova Velike Britanije, u četvrtak 20. maja putuje u Vašington da pokuša da nagovori američku administraciju na kopnenu invazija na Jugoslaviju. U ponedeljak je Kuk izjavio kako NATO „mora biti spreman da pošalje trupe u Jugoslaviju i pre nego što Beograd pristane na rešenje pod okriljem Ujedinjenih nacija“.

Sam Klinton, suočen sa mogućnošću velikog političkog gubitka ukoliko i američki vojnici počnu da stižu kući u plastičnim vrećama, dugo je odbijao da se suoči sa neprijateljskim, pretežno republikanskim Kongresom i založi se za kopneni rat.

Najzad je u utorak izjavio da će svoj cilj u Jugoslaviji postići „ovako ili onako“, i da slanje kopnenih snaga nije isključeno.

Ostale članice NATO-a bi u ovom trenutku najradije prestale sa agresijom. Italija je nosilac inicijative o dvodnevnom prestanku bombardovanja Jugoslavije ukoliko Savet bezbednosti usvoji rezoluciju kojom se SRJ nalaže da povuče snage sa Kosova. Ukoliko Jugoslavija ne bude poštovala rezoluciju, NATO bi se, prema italijanskom predlogu, jedinstveno upustio u kopnenu invaziju. Ovaj predlog su do sada prihvatile sve ključne evropske članice NATO-a: Francuska, Nemačka, Grčka, s tim što Gerhard Šreder kaže da angažovanje nemačkih kopnenih trupa ne dolazi u obzir.

U suštini, ozbiljnije približavanje Vašingtona kopnenoj invaziji manje članice saveza lakše bi prelomilo na tu stranu.

Zapadni vojni analitičari već dva meseca razmatraju moguće scenarije kopnenog napada na Jugoslaviju. Postoje u osnovi dve varijante: pokušaj okupacije Kosova, i opšti napad na Jugoslaviju.

Postoje i tri podvarijante osvajanja Kosova. Prva je da NATO samo naoruža, obuči i iz vazduha pomogne teroristički UČK. To se već odvija. Prema rečima general-majora Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa, već više od mesec dana, od 9. aprila, traje napad albanskih terorista iz Albanije, koje je sada NATO organizovao. Jedan od komandanata UČK-a, Špend Đocaj, „otkrio“ je ovih dana britanskom „Indipendentu“ da je još od 21. marta u toku tajna operacija pod imenom „Piknik“, u kojoj se grupe odabranih pripadnika UČK-a, predvođene vojnicima britanskog SAS-a, ubacuju na teritoriju SRJ, pre svega radi prikupljanja informacija.

Druga varijanta je ograničeni napad NATO snaga na Kosovo, iz Albanije, sa ciljem da se osvoji južni ugao Kosova, u koji bi se potom spakovale izbeglice koje su sada u Albaniji. Procenjuje se da bi za to bilo potrebno oko 20.000 vojnika. NATO stalno povećava broj svojih vojnika u Albaniji. Oko osam hiljada ljudi tamo pokušava da poboljša albanske puteve, pod izgovorom pomaganja izbeglicama. Oko pet hiljada je smešteno na aerodromu u Tirani, kao podrška „apačima“.

Ali pri napadu iz Albanije (verovatno vazdušno-desantnim snagama) zbog terena i nedostatka puteva biće potrebno proliti mnogo znoja i krvi (tu pare ne pomažu baš mnogo) da bi se osvojili prvo planinski visovi oko dva jedina moguća mesta ulaska (dolina Belog Drima i prevoj Morina), a potom dvadesetak kilometara duga rečna dolina, iza koje su opet planine Milanovac, Crnoljeva, Žara i Šara. Dolina, doduše, dopušta razvoj znatnijih snaga, i teže opremljenih, ali i njih treba dovući preko onih planinskih prelaza, pored zaostalih džepova otpora i namerno ostavljenih gerilskih grupa. Još posle te trupe istim putem treba i snabdevati. A da bi se dolina zaista kontrolisala, treba ovladati planinskim lancem s njene suprotne strane. I šta bi oni radili sa tim malim, konstantno ugoženim delom naše teritorije. Zar bi naterali albanske izneglice da se u njega vrate? Možda i bi, ali to bi se zvalo živi štit.

Dakle, tu je stvar osuđena da pođe po zlu. NATO-u treba širi, komotniji put u unutrašnjost Jugoslavije da bi mogao da iskoristi svoju premoć u tehnici i naoružanju, a mora da iskoristi tu prednost, jer je jedina koju ima. Tako stižemo do treće podvarijante, a to je osvajanje cele južne srpske pokrajine. A to se može samo iz Makedonije. (Iako se na Zapadu i sa tim špekuliše, Crna Gora je isključena kao mogućnost, jer su tamo planinčine i crnje i gore. Tamo bi samo u slučaju kopnenog napada pokušala da se stvori politička nestabilnost koja bi vezala Drugu armiju.) Glavni udar iz Makedonije verovatno bi bio usmeren prema Nišu, sa ciljem da se Kosovo obuhvati, a ne direktno ka Kosovu kroz usku Kačaničku klisuru. Za ovu varijantu je, pored snaga koje bi napale iz Albanije, potrebno i do 50.000 vojnika koji bi napali iz Makedonije. Tamo se već nalazi oko 13.000 vojnika NATO-a, od kojih su 12.000 njih pripadnici takozvanih snaga za izvlačenje, prvobitno namenjenih spasavanju Kosovske verifikacione misije, koja je sa Kosova izašla pred bombardovanje bez ikakvih problema. Te snage čine Britanci, Nemci, Italijani i Francuzi. Ove snage su opremljene tenkovima i teškom artiljerijom. Zanimljivo je da je u Makedoniji razmešten kompletan štab NATO korpusa, iako tamo vojske nema ni za diviziju. Tu je i nešto manje od hiljadu pripadnika UNPREDEP-a, kome je mandat istekao u februaru. Ove snage se trenutno uglavnom bave izbeglicama, ali Nemci iz Makedonije redovno puštaju bespilotne izviđačke letilice (koje naša PVO redovno obara), a početkom rata pokušano je da se odatle na našu teritoriju pošalju i živi izviđači (što se neslavno završilo zarobljavanjem tri američka vojnika). Na putu za Makedoniju je upravo oko 2300 dodatnih britanskih vojnika.

Makedonija je očigledno prisiljena da dozvoli gomilanje trupa i izviđačke aktivnosti sa svoje teritorije, ali zasad uporno odbija da ustupi svoju teritoriju za kopneni napad na Jugoslaviju. Makedonski predsednik Kiro Gligorov je u intervjuu skopskom listu „Dnevnik“, 14. maja, izjavio da zapadni saveznici na Makedoniju i ne vrše pritisak da im ustupi teritoriju za invaziju. „Na moje direktno pitanje o kopnenoj invaziji, Havijer Solana mi je rekao da ne postoji takav plan, ali da to ne znači da vojni stratezi ne rade na toj alternativi“, kaže Gligorov.

Ipak, treba imati na umu da je Robin Kuk u ponedeljak našao za shodno da izjavi: „Nemamo nameru da visimo u Makedoniji dok nas ne pozovu na svečanost potpisivanja (sporazuma)“, te da je strateškoj rezervi NATO komande za Evropu, koju trenutno čine holandske i poljske trupe, potrebno (bar teoretski) samo četiri dana da se spremi za put.

„Državna granica je dobro obezbeđena i u inžinjerijskom smislu spremna za odsudnu odbranu“, rekao je u intervjuu za nedeljni „Svedok“ general-potpukovnik Nebojša Pavković, komandant Treće armije VJ. „Kopnom bez velikih žrtava oni ne mogu“, kaže general Pavković. Dakle, i napad iz Makedonije bi se, po svemu sudeći, završio katastrofalno, pa bi se agresor našao pred izborom da ili odustane ili preduzme opšti napad na Jugoslaviju. Agencija „Interfaks“ je u utorak citirala neimenovanog visokog predstavnika ruskog generalštaba, koji kaže da NATO sprema takvu vrstu intervencije i to iz Albanije, Makedonije, Bosne i Hecegovine, Bugarske i Mađarske. Jasno je da bi glavni udar bio iz Mađarske. Za ovakvu operaciju bilo bi potrebno bar 200.000 ljudi. Janoš Martonji, mađarski ministar inostranih poslova, u televizijskom intervjuu emitovanom u ponedeljak odbio je mogućnost da se mađarsko tlo iskoristi kao odskočna daska za invaziju, ali i rekao da su „takve pretnje neophodne da bi se Beograd doveo za pregovarački sto“. On je takođe ocenio da bi operacije NATO-a u severnoj Jugoslaviji proizvele ozbiljne političke posledice „uprkos činjenici da je Mađarska potpuno vojno zaštićena“.

Napad iz Bugarske nije toliko obećavajući kao iz Mađarske, ali bi u slučaju pokušaja odvajanja Kosova od SRJ bio zgodan da se napadnutoj Trećoj armiji zabije nož u leđa. Međutim, Akis Cohacopulos, grčki minstar odbrane, u Sofiju je u ponedeljak već sa svojim bugarskim kolegom Georgijem Ananijevim izjavljivao da je upotreba kopnenih trupa neprihvatljiva.

U NATO savezu presudnu reč imaju SAD, čijoj se amdinistraciji žuri da okonča agresiju, koja ne samo da nije dala rezultate već je situaciju na Balkanu učinila neuporedivo gorom. Klintonovoj administraciji 23. maja ističe 60 dana koliko ima pravo da vodi oružani sukob bez kongresne objave rata. Da li će ta grupa ljudi, ukoliko ne dobije priliku za izlazak iz ove situacije, doneti kobnu odluku da zarad svojih karijera izazove tragediju koja bi mogla trajati godinama i odneti desetine hiljada života? Kongres nije problem ubediti, samo da se, možda u Albaniji, iskreira masakr kao onaj navodni u kosovskom selu Račak, koji je poslužio kao izgovor za vazdušni napad na Jugoslaviju.

Zalet diplomatije

Jugoslavija spremna za pregovore na osnovu principa „G-8“

Najnoviji spor između Rusa i preostalih sedam zemalja je, prema agenciji AP, u tome da li treba doneti mirovni plan za Kosovo u Savetu bezbednosti UN-a pre nego što „Jugoslavija pristane na okončanje konflikta“, ili tek posle toga

Uprkos nedelji intenzivne diplomatije u kojoj su o Kosovu razgovarali ministri, premijeri i izaslanici kojih je svakim danom sve više – i dalje nema ključnog diplomatskog proboja koji bi mogao da označi skori prestanak rata.

Ruski izaslanik za Balkan Viktor Černomirdin u sredu 19. maja posle više odlaganja dolazi u Beograd da saopšti rezultate svojih helsinških razgovora sa američkim izaslanikom Stroubom Talbotom i novoimenovanim izaslanikom Evropske unije finskim predsednikom Martijem Ahtisarijem. Do srede pre podne postojala je mogućnost da i Ahtisari dođe u Beograd, što bi značilo da je postignut nekakav konkretan dogovor između Rusa i Amerikanaca (posebno o sastavu i ulozi mirovnih snaga za Kosovo), ali je tokom dana iz njegovog kabineta saopšteno da neće doći, mada su trojni razgovori u Helsinkiju završeni na „pozitivnoj noti“.

Finski predsednik Marti Ahtisari se priprema da bude izaslanik EU-a u Beogradu ukoliko se Rusija i NATO dogovore oko sastava međunarodnog vojnog kontingenta za Kosovo. Ahtisari je peti posrednik imenovan od početka agresije NATO-a (pored Viktora Černomirdina, Strouba Talbota, Karla Bilta, Eduarda Kukana). BBC primećuje da „još nije jasno“ koja je tačno Ahtisarijeva uloga, ali da će sarađivati sa Černomirdinom (ruskim izaslanikom), Talbotom (američkim izaslanikom). Trojica izaslanika su u utorak razgovarali u Helsinkiju, ali ništa konkretno nije procurelo sa tih razgovora.

Ahtisarija su, prema zapadnoj štampi, Amerikanci izabrali za izaslanika EU-a (prvobitna ideja bila je da on bude izaslanik Kofija Anana, generalnog sekretara UN-a, ali se sam Anan nije s tim složio), a smatra se da će biti prihvatljiv i Beogradu jer – mada je Finska podržala vazdušne udare NATO-a – sama nije u zapadnoj vojnoj alijansi. Još jedan razlog za izbor Ahtisarija je to što Finska u drugoj polovini ove godine preuzima predsedavanje Evropskom unijom. Finski predsednik se u toku ove nedelje sastao i sa nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom u Bonu i sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom u Briselu.

U sredu se takođe sastaju politički direktori zemalja G-8 (SAD, Velika Britanija, Kanada, Japan, Francuska, Nemačka, Italija, Rusija) da bi u Bonu nastavili rad na „utvrđivanju daljih koraka“ (formulacija BBC). Najnoviji spor između Rusa i preostalih sedam zemalja je, prema agenciji AP, u tome da li treba doneti mirovni plan za Kosovo u Savetu bezbednosti UN-a pre nego što „Jugoslavija pristane na okončanje konflikta“, ili tek posle toga. Dakle, tajming rezolucije se sad postavlja kao ključno pitanje, jer će – prema istom izvoru – od toga zavisiti i sadržina bilo kakve odluke. Nemačka i Italija su za donošenje rezolucije što pre, Britanija i SAD nisu. Stvari se, prema AP, dodatno komplikuju odbijanjem Kine da se u Savetu bezbednosti razmatra mirovni plan pre nego što bombardovanje Jugoslavije bude prekinuto. AP citira Eduarda Kukana, slovačkog ministra spoljnih poslova i jednog od izaslanika Kofija Anana koji kaže da je u ponedeljak razgovarao sa kineskim ambasadorom u UN-u Činom Huasunom i da ovaj „nije pokazao nikakvu fleksibilnost po tom pitanju“. Razjašnjavanje tajminga rezolucije trebalo bi da bude i jedna od tema Černomirdinovih razgovora u Beogradu.

Zvanični Beograd dao je početkom nedelje neke istina uopštene, ali pozitivne signale: Nebojša Vujović, predstavnik MIP-a rekao je da su „principi G-8 jedan od elemenata mirovnog procesa“, te da su „osnovni principi sporazuma očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Jugoslavije“ (što dosad niko sa Zapada nije sporio). Predsednik Srbije Milan Milutinović je u razgovoru sa italijanskim šefom diplomatije 18. maja rekao – prema FoNetu – da bi Jugoslavija mogla da prihvati plan G-8, ali da bi želela više detalja.

Zapad ovih dana sve glasnije primećuje da bombardovanje nije ostvarilo nameravane političke ciljeve. Tako „Njujork tajms“ piše da „jugoslovenska vojska nije razbijena. Tamo postoji netaknuta armija koja nema nameru da se pobuni i neće masovno da dezertira“. Međutim, glavnokomandujući NATO-a za Evropu Vesli Klark i dalje izgovara svoju omiljenu rečenicu: „Planiramo da intenziviramo vazdušnu kampanju“, a generalni sekretar NATO-a Havijer Solana tvrdi da „očekuje“ dramatične dokaze o etničkom čišćenju na Kosovu posle završetka konflikta. Britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk tvrdi da NATO neće čekati Miloševićevu saglasnost za raspoređivanje kopnenih trupa na Kosovu , pa je u tom cilju odlučio da se uputi u Vašington ne bi li zasad nevoljne Amerikance ubeđivao da krenu u kopneni rat. Bez obzira na Kuka, Kenet Bejkon, portparol Pentagona, rekao je ove nedelje, prema BBC-u, da redosled mora biti – prvo mir, pa trupe. Kontekst te izjave bio je da je u Pentagonu počelo planiranje mirovnih snaga KFOR-a za Kosovo, i da će te snage verovatno biti veće od prvobitno planiranih 28.000 vojnika. Zanimljivo je da nije pominjao prisustvo američkih vojnika u tim snagama (ranije je bilo planirano da ih bude 4000).

Zapadna štampa zaista već svakodnevno piše o razlikama među članicama NATO-a („Gardijan“ govori o „ogoljenim razlikama“ među NATO saveznicima u vezi sa ratnom strategijom“). Tako američki mediji pišu da Pentagon blokira planove Vesli Klarka da upotrebi „apače“, helikoptere koji se smatraju najubojitijim sredstvom protiv tenkova, na Kosovu. Pozivajući se na neimenovanog visokog američkog zvaničnika, „Njujork tajms“ piše da je Klark „previše agresivan i postoji otpor prema tome da se radi sve što on hoće“.

„Internešenel Herald Tribjun“ piše da „dok se povećava broj mrtvih od NATO bombardovanja, podrška toj akciji slabi među zakonodavcima i javnosti u Japanu, najbližem američkom savezniku u Aziji. Podrška glavnih partnera kakav je Japan ključna je za Vašington i saveznike u NATO-u, dok je Kina još furiozna zbog bombardovanja njene ambasade, a Rusija preti da obustavi ulogu posrednika ako bombardovanje ne prestane i dok podrška za sedmonedeljnu kampanju opada i u SAD“. I BBC govori o „rastućim znacima razlika među zemljama NATO-a o budućnosti konflikta u Jugoslaviji“. Navodi se da je Grčka tražila privremenu obustavu bombardovanja (na 48 sati) kao pomoć pri pronalaženju diplomatskog rešenja, i da je Italija priznala da bombardovanje dosad nije dalo željene efekte. Uprkos ratničkoj retorici britanskog premijera Tonija Blera i ministra Kuka, BBC citira neimenovane zvaničnike koji kažu da se „razmatraju razne opcije suspenzije bombardovanja“, među kojima se pominje 24-časovna pauza u bombardovanju kako bi se „Miloševiću dala šansa da povuče snage sa Kosova“.

Sve u svemu, Lorens Iglberger, bivši američki državni sekretar, zaključio je da će se stvar završiti nekom „diplomatskom formulom koja će nama spasiti obraz a Miloševića ostaviti na vlasti, koja će izgledati kao da je sklopljeni dil nešto više nego što jeste“.

Vreme vanredno izdanje broj 11, 22. maj 1999.

http://www.vreme.com/arhiva_html/vb11/4.html

+++