logo logo logo logo
Рубрика: Култура, Политика, Актуелно, Технологија    Аутор: новинарство    2.681 пута прочитано    Датум: 23.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

ZA FILM SE NE INTERESUJE SAMO SRBIJA: Boris Malagurski u PrizrenuStudent režije Boris Malagurski iz Vankuvera snimio film o Kosovu. Kamerom sam zabeležio ojađene Srbe koji žive kao u zatvoru, ali posebno me je ganulo to što te nesrećne ljude provociraju šiptarska deca.

+++

Prosto sam se osvestio kada sam 2005. godine došao u Kanadu da živim. Sećam se, profesor engleskog nam je govorio o Orvelovoj knjizi “1984″ i naglašavao da je navažnije da smo svesni situacije oko nas. Već tada sam, zapravo, shvatio koja nepravda je učinjena Srbima na Kosovu i tako je sve krenulo, priča za “Vesti” Boris Malagurski, mladi režiser iz Vankuvera.

NJegov dokumentarni film “Kosovo, možete li zamisliti?” nagrađen je srebrnom palmom na međunarodnom filmskom festivalu u gradu Rosarito u Meksiku i proglašen je najboljim na Srpskom dokumentarnom filmskom festivalu “BC Dejs”. Takođe je uvršten u zvanični program na međunarodnom festivalu kratkometražnih filmova u Istočnom Sarajevu.

Sve su to, naravno, velika priznanja za mladog studenta režije na univerzitetu Britiš Kolumbija koji se kao devetnaestogodišnjak, prošle godine na leto, iz kanadske sigurnosti novog doma u Vankuveru, zaputio hiljadama kilometara daleko da kamerom zabeleži realnost Srba na Kosovu, da zabeleži istinu. Ne skrivajući iznenađenje činjenicom da se tako mlad upustio u avanturu zvanu Kosovo, pitamo ga prvo kako je njegova porodica reagovala na njegovo sedmodnevno putešestvije po “nezavisnom” Kosovu?

Do filma putem Interneta

Mladi režiser pun je planova za budućnost. Naravno, baviće se filmom, to je njegov poziv i njegova želja. U fioci već čeka scenario za dramu o ljubavnim vezama, tu je plan za komediju koja treba da se snimi na jesen. Boris, takođe, planira da snimi film sa DŽordžom Bogdanićem.- On zna materiju, ja se dobro razumem u kadrove i tehniku. Mislim da će to biti uspešna kombinacija.
Svi koji žele da pogledaju odlomak iz filma ili, možda, da ga kupe, mogu da dobiju sve informacije na sajtu: www.kosovo-film.com.

- Da je bilo po njihovom, nikad ne bih snimio ovaj film. Naravno, samo zato što su se jako brinuli. Mama sa kojom živim u Vankuveru je znala gde sam otišao, otac koji živi u Subotici nije ni znao da sam na Kosovu. Nisam mu rekao jer sam bio siguran da me, kao devetnaestogodišnjaka, ne bio pustio da idem.

Boris Malagurski objašnjava i kako je zapravo došlo do toga da ode na Kosovo.
- Prvo sam mislio da snimim neki kratki film koristeći arhivske materijale. Prosto sam morao nešto da uradim, jer sam aktivno učestvovao na tri protesta u Vankuveru koja su bila organizovana u februaru i martu prošle godine nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova i kanadskog priznanja južne srpske pokrajine.

Kanađane “zaludela” truba

Boris Malagurski je povezan sa mladim srpskim studentskim i ostalim aktivistima iz čitave Kanade (Bojan Ratković, Goran Mihajlović, Vanja Tubin, Dijana Todić) sa kojima je osnovao Srpsku omladinsku zajednicu, najveću omladinsku organizaciju Srba u Kanadi. NJihov projekat “Guča”, tokom koga su puštali muziku trubača zaludeo je stotine njihovih kanadskih prijatelja u Vankuveru i te su večeri svima ostale u lepom sećanju.

- Srbija ima toliko mnogo da ponudi, treba samo raditi na njenoj prezentaciji – ubeđen je Malagurski.

Onda sam saznao za Kanađanina koji je u to vreme radio za Unmik i stupio sam s njim u vezu. Odmah me je pitao “kad dolaziš na Kosovo?” Do tada nisam ni razmišljao o tome, ali sam odlučio da odem. Taj Kanađanin, u filmu se on zove DŽon Hatorn, kao i Meri Velš sa kojom me je povezala princeza Linda Karađorđević do koje sam, opet, došao preko Skota Tejlora. Vozili su me diplomatskim automobilima koje kosovska policija nema pravo da pretresa. To mi je, zapravo, omogućilo da snimim film. Da sam išao kolima koja nemaju diplomatske tablice, teško da bih bilo šta uradio. I sam sam na Merdarima bio svedok koliko kosovska policija maltretira Srbe prilikom prelaska administrativne granice.

Film je snimao u Gračanici, Prištini, Uroševcu, Prizrenu, Peći, Velikoj Hoči i Kosovskoj Mitrovici. Sa Kosova je, kaže, poneo osećanje koje je želeo da podeli sa gledaocima a to je da albanske vlasti, ali i sami Albanci čine sve što je u njihovoj moći kako se ne bi saznalo šta se dešava Srbima.

Uz kameru od detinjstva

Iako sjajan matematičar tokom školovanja u Srbiji, Boris je u najranijim godinama pokazivao interes za kameru. U prvom razredu gimnazije snimio je film “Ozbiljna gimnazija”, pa zatim film o globalnom zagrevanju u Srbiji. Kada je početkom 2005. definitivno odlučio da seli u Vankuver, svoje dane pred odlazak u Kanadu, kao i prve dane po dolasku u ovu zemlju ovekovečio je kamerom. Nastao je film “Kanadski projekat” koji je proglašen najboljim filmom na torontskom studentskom festivalu, a prikazan je i na RTS u okviru emisije Mire Adanje Polak.

- Prosto je neverovatno koliko svi Albanci pričaju istu priču, kao da ih je neko podučio kako će je ispričati. Svi isto počinju, iste detalje koriste, isto završavaju, što je, zapravo, jako dobro organizovana laž. U filmu razgovaram sa dve Albanke, na engleskom jeziku koji one odlično govore, i one kažu kako Srbi na Kosovu u osnovi žive kao i Albanci i da će svi živeti bolje kako se Kosovo bude razvijalo i napredovalo. Do kojih razmera ide ta njihova želja da prikriju istinu govore i ovi primeri. Zastao sam da snimim srušenu srpsku crkvu, a ispred nje je znak na kome je nacrtan prekrižen fotoaparat. Dakle, zabranjeno je slikati srušenu pravoslavnu crkvu – prenosi utiske sa Kosova Boris Malagurski.
On navodi i druge upečatljive primere, koji slikovito govore o položaju Srba u južnoj pokrajini. U južnom delu kosovske Mitrovice želeo je da snimi porušeno srpsko groblje. Tokom snimanja nijedan vozač nije prošao a da nije zatrubio i rukom mu pokazao da ide, da prestane da snima.

Imamo pravo da vratimo oteto

Boris Malagurski primećuje da je većina njegovih vršnjaka u Srbiji zainteresovana samo za provod, skupa kola i novac. On ima, veli, iako je hiljadama kilometara daleko, veliku potrebu da saopštiš istinu o Kosovu i da se bori da ona dođe i do onih koji ne žele da je čuju.

- Možda je to zato što ja sa ove daljine bolje mogu da “vidim šumu jer mi drvo ne zaklanja pogled”. Zapravo, sve Srbe u dijaspori doživljavam kao ambasadore Srbije i mislim da u ovim vremenima ključnu ulogu igramo mi Srbi iz dijaspore. Znamo mi svi da su u ovom momentu šanse da se nešto promeni veoma male. Ali dok god se ne slažemo sa nečim mi imamo legitimno pravo da vratimo ono što je oteto od nas. I to bi trebalo da bude naš zajednički dugoročni plan – kaže samouvereno Malagurski.

- Evo još jedan primer. Otišli smo da snimimo jednu stariju Srpkinju iz Plešina kod Uroševca koja je jedina od Srba ostala u selu. U Uroševcu, inače, živi 5 Srba. Čim smo ušli u kuću, upala su dva Albanca i počeli su da se raspituju šta mi to hoćemo, zašto smo došli i šta tu tražimo. Naravno, rekli smo da smo iz neke humanitarne organizacije, kako ne bismo naštetili toj ženi koja ionako mora da se sakriva, oblači odeću koje nose albanske žene i sl. Zaista me je potreslo kada je ona, koja baš ništa nema, ni osnovne slobode, kojoj je oduzeto i osnovno ljudsko dostojanstvo, poželela da nas počasti nečim, po srpskom običaju dobrodošlice. Još jedna stvar koju želim da istaknem je da niko ne priča o tome da većina provokacija dolazi od albanske dece. Ona se, dakle, odmalena uče da mrze Srbe i to je strašno. Snimao sam u stvari, najočitije primere kršenja svih zakona, svih načela moralnosti i ljudske dobrote, snimao sam te ojađene Srbe koji žive kao u zatvoru bez osnovnih prava. Naišao sam na čoveka koji živi u kontejnerskom kampu kod Gračanice, a isteran je iz Obilića, takođe i na dve bolesne sestre i njihovu slepu majku, koje isterane iz svoje kuće u Uroševcu, a sada žive u grčkoj vojnoj bazi – priča Malagurski.

Među našim ljudima u dijaspori vlada veliko interesovanje za film “Kosovo, možete li zamisliti?”. Mladi autor ga prodaje preko Interneta, a najviše porudžbina ima iz Kanade, Amerike, Australije, poneku iz Evrope, ali sa žaljenjem konstatuje da nema nijednu iz Srbije.

- U Srbiji film nije prikazan, niti je neko pokazao interes da ga prikaže. Videli su ga moje kolege Kanađani sa fakulteta i film im je razjasnio mnoge stvari i razbio mnoge iluzije ili mišljenja koja su imali do tada. Radim na tome da film i javno prikažem na svom fakultetu, iako i moji profesori i studenti znaju da sam osvojio nagrade u Meksiku i u Vankuveru. Film je prikazan u Montrealu, Otavi i biće prikazan u Torontu ove sedmice, najverovatnije i u NJujorku. Ne mogu više da trošim energiju da ga šaljem na festivale, bitnije mi je da ga vidi što više ljudi, da se organizuju prikazivanja na što više mesta – ističe na kraju sagovornik “Vesti”.

izvor:  VESTI,22.05.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo