Вести

Човек кад верује у Бога и улаже снагу своје воље да се људска хтења не сударају са вером у њему, не значи да је вођа људи око себе. То значи да је вођа само својих осећања.

З.Д. 20.05.2009

+++

Човек кад верује у Бога и улаже снагу своје вере да му људска хтења веру не одузму, не значи да је устао против људи, већ да је устао против своје слабости да пред људима не попусти.

Вера у Бога није идеолошки покрет. То су најнежнија осећања човекове душе по којим осећањима човек „господари“ само над собом.

Верник има слободу да „притиска“ само своја осећања у одлуци да живи као хришћанин.

Као родитељ има одговорност над животима своје деце, али, и као одговоран родитељ нема право да врши притисак на своју децу и да их кроз морање уводи у хришћанство.

Ни над децом није вођа хришћанског пута, већ брижан пример сведочења да је најчистија „вода живота“ на Извору, и ко напаја душу на Извору затровати не може ни себе ни оног до себе коме је руком својом Извор показао.

Ако човек мисли за себе да је верски вођа над вером људи у Бога, онда тај човек живи у обмани свог живота.

Ако човеку кажу да у њему виде верског вођу, говоре му они који желе тим речима да обману и њега и оне који слушају такве речи.

Данас се у српском православљу сусрећу две струје. Једна која чува постојање и друга која чува зачетак жеље ка новом изуму.

То сусретање не значи да се у православљу води рат, још мање да то сусретање личи на реформацију Запада, или протестанске тежње.

Међу окупљенима на Сабору у Војловици нисам приметила ни један лик који је на себи носио ратничке боје. Да јесам себи не бих рекла „Ако Бог да следеће године ћу поново овде бити“. Тако да не могу, а немам ни разлога да желим, да верујем да је неко од окупљених људи на Сабору у Војловици могао неком, после Сабора, да упути било какво непријатно писмо, па тако ни писмо претње.

Пред одлазак у Војловицу од мене је један број верујућих људи очекивао да у њихово име нешо кажем и сама. Нерадо, из жеље да никада не будем „прва“, прихватила сам њихову молбу. Написала сам текст за који сам сматрала да се у њему налазе речи које би изговорили ти верници.

Како је саборност људи у војловачкој светињи и око владике Никанора носило једно смирење, одустала сам од обраћања окупљеним верницима, јер сам схватила да су моје речи сувише срчане и као такве да припадају само мени а не људима који су ме замолили да у њихово име нешто кажем.

Колико год да се трудим да својим речима не вређам биће оног о коме пишем, и колико год се трудим да својим речима не покренем „рат“ у мислима људи који ће слушати оно што говорим, мирноћа окупљених на Сабору ми је показала да моје речи могу нарушити тај мир.

А да ли имамо право да себи дозволимо да нарушавамо нечији мир, да нарушеним миром изазовемо немир?

Ако смо хришћани онда то право немамо. Наука хришћанства није продукт људског ума, већ живот богочовека, речи Исуса Христа. И сам Господ није говорио по свом хтењу већ кроз речи Оца Свог.

У тој хришћанској науци ни једна реч нас не води ка рату човека против човека, већ да „ратујемо“ са собом и да се боримо против нечастивог.

Оружје за тај рат је смирење и молитва. Муниција у том оружју је љубав према ближњем.

Човек када за себе каже „У вери сам. Од данас сам у вери. Од детињства сам у вери.“, речи којима описује у чему борави његово биће, обавезују га да своје биће васпитава кроз Јеванђеље и да у своје име брани да му се књига васпитања из душе не отима.

Колико год за себе сматра да дубоко познаје, или дубоко живи по речима из Јеванђеља, не може себе да види као духовног вођу, јер и они који су се посветили ризи духовног живота нису то учинили да би владали над другима, већ да би владали над собом и да би себе што више покорили и што ближе Богу приближили.

Ако је неко себе посветио ризи духовног живота да би владао људима, такав није пријатељ себи. Такав је себи највећи непријатељ, тежи од нечастивог који му као непријатељ над душом стоји. Таквог погубника очекује одговор и за себе и за оне које је око себе преварио.

Створене две струје у православљу (старозаветно служење и новоосмишљено служење) као две нису постале од старозаветника. У православљу се појавила једна струја која је почела да шири новоосмишљено служење светосавске литургије. Свештенослужитељи старозаветног служења остали су доследни да себе и свој завет сачувају од свега што је новоосмишљено и без Духа Светог одређено.

Своју одлуку да остану у свом завету који су пред Богом дали, нису донели из жеље да се самовољно супротставе онима који су за себе рекли да су изабрани да мењају, већ зато што су у њима видели самовољу којом су отишли од свог завета, тиме и од Бога и Божијег закона. Свесни ако не могу да ослободе палог из гордости, да морају себе да сачувају да и њих та гордост у палост не одведе.

Проповедајући народу о чувању старозаветности они нису устали против човека који је изњедрио новоосмишљени поредак служења литургије, већ старозаветну литургију чувају од нових радњи које се уводе у светосавску литургију.

И када проповедају народу они то не чине из жеље да испровоцирају мржњу и сукобе, већ из обавезе коју су дали када су се на пастирско служење Богу и народу заветовали.

Јер да теже провоцирању мржње и сукоба не би изговарали „Ако и мене видите да одступам од Јеванђеља и предања светоотачког бежите од мене“.

Две струје у православљу створене су из непромишљености, из гордости „новотараца“ и верника који су у себи видели „спасиоце“ православља.

Ови први су преценили свој ум и ставили га изнад послушности према речима Господа, ови други су преценили своје „место“ у одлуци да се верницима зову.

Не промишљено се приступа „струјама“ које се додирују.

Не промишљено се прича и пише.

У том писању и причању се не води рачуна да оно што од себе дајемо може да изазове оне који не живе кроз себе, већ у својој слабости живе само кроз речи које их могу завести да је на помолу потреба да се мрзи и ратује.

Колико пута смо у свом дому имали међусобне сукобе око различитих ставова? Много пута је било и биће. Страна која је знала да се бори да сачува истинитост свог става, ако је заиста бранила истину, бранила ју је мирно и трпељиво, без мржње ка оној страни која слепо верује у неку своју измишљену истину.

Колико пута смо доживели нерпијатне речи, или претње из те непријатности од неког ко нам не жели добро, или их чули као упозорење од некога ко нам их је пренео из жеље да за нас учини нешто добро? Доживели смо то бар једном у свом животу.

Да ли смо долазили у дом свој и ту непријатност износили пред своје укућане, пред оне које би те речи могле да уплаше, или у њима продук мржње да изазову?

Ако желимо добро својим укућанима, ако желимо кроз то добро да их заштитимо од свега што добро не носи, нисмо о томе причали. Ћутке смо то носили. Кроз то ћутање душе својих ближњих смо у миру чували, и ради њиховог мира тежили смо да мирним путем превазиђемо непријатне речи.

Ако не желимо добро онима чији мир желимо да сачувамо онда о томе и причамо. Из љубави коју наши укућани имају према нама, или нашем заједничком животу, руковођени том љубављу они се подижу на одбрану. Ако се застрани у жељи да одбране наш заједнички живот, не можемо кривит њих, већ себе.

Зашто себе?

Зато што нисмо водили рачуна о душама својих ближњих, нисмо познавали јачину коју у себи поседују и тиме ни њихову спремност да оно што су чули носе мирно.

Кад смо им се обратили и препричали им непријатне речи које су нам упућене, ми смо тад размишљали само о себи.

А да ли смо у том размишљању о себи желели од себе да направимо жртву, или себи да дамо величину, тај одговор можемо да дамо само ми, за нас га не може дати неко други, па тако ни неко трећи.

Када се трептај пламена појави тамо где не треба да се разгори, ми тај пламен гасимо и спречавамо да се у ватрену стихију претвори.

Ако је већ почео да се шири ми не штедимо своје биће већ се боримо да га што пре угасимо и спречимо да неко и нешто у ватреној стихији не страда.

Ако се тако човек опходи према простору који сачињава живот, више од тога треба да се опходи према души без које не би постојао живот.

И више од тога човек треба да се бори против ватрене стихије која прети да му сагори веру. А бори се само ако гаси ватру у себи и ако је не распирује у другом.

Дозволићу себи да на странице свог писања пренесе реченице које сам прочитала и које су ме тешко узнемириле.

Надам се да ово што преносим на странице свог писања, неће повести неког да се одлучи да ово не објави, и ако не буде спречено у објављивању, надам се да они од којих ово преузимам, који су ово у јавност пустили, неће доживети себе као сујету која треба да се пробуди.

Дубоко и искрено сведочим да су ме ове речи уплашиле и да сам се питала да ли је могуће да живим у „Бејруту“ а да то не примећујем. Да ли је могуће да живим у средњем веку а да ни то не примећујем.

Ако сам залутала и ка „Бејруту“ отишла, онда желим што пре Србији да се вратим.

Ако сам залутала у времену и газим по прашини средњег века, онда желим што пре да се од лутања отрезним и да се свом православљу повратим.

Ако су и моја писања део ратничког поклича, бацам и „перо“ и папир и одлучујем се за бесловесност само да од овакве „словесности“ сачувам себе, своју душу, душе оних који мом писању верују.

Већ дужи период са својим писањем улазим у јавност. На писање се нисам одлучила да бих у нечем потрошила себе, или кроз нешто пронашла себе.

Тако непишем ни да би се знало за мене.

Пишем из љубави према светосављу и страха за то светосавље. Пишем из личног искуства како је тешко не знати и бити преварен због тог не знања. Пишем из личног бола како је тешко у хришћанству не наћи љубав, већ страдати због тог недостатка.

Пишем из потребе да помогнемо оним духовницима који су храбро остали на путу за који су дали завет.

А како ћемо им помоћи?

Тако што ћемо следити њихов пут, њихове речи.

Њихов пут је пут ка Богу, њихове речи су речи од Бога.

Ако у тој помоћи улажемо себе тако што штетимо и себи и тим духовницима онда је боље да време рада преспавамо.

Дозволити да у јавност оду речи којима се описују они који су били у Војловици је тренутак када човек опасно није мислио ни на себе, ни на јавност којој је то упутио.

Зашто је опасно?

Зато што доноси узнемирење, а из тог узнемирења може да се изроди све, само не и мир.

Зато што ствара ружну слику о окупљеном народу у Војловици, и нарушава слику новог окупљања на истом месту када за то дође време.

Изнад свега штети духовницима који су једнообразни са ликом и делима Вл. Николаја Велимировића, са трудом Вл. Николаја да се хришћани, православци, светосавци у љубави и вери окупљају у својим светињама и савијају око својих духовних пастира.

Овакве речи, пуштене у јавност, штете и самом владици Никанору, који је на дан посвећен Вл. Николају Велимировићу, позвао светосавце у манастир Војловицу. Позвао их је на свету литургију и на духовну саборност после те литургије.

У тој духовној саборности нисмо били ради проблема које имамо као световњаци, већ проблема који нас притискају као светосавце.

Ни један тон на том Сабору није био звук осуде, шкргут мржње. У једном смирењу износили су се проблеми и беседило кроз светоотачке речи како да се спрече последице тих проблема.

Сви смо могли донети само један закључак, јер простора за двосмисленост није било, а то је да се последице могу спречити само ако се држимо светоотачких речи и Јеванђеља кроз које су живели ти данас свети оци.

Ако су ти „поклици“ рата „били“ кад сам ја Сабор напустила, онда сам Богу захвална што ме је на време из свега тога удаљио.

До краја Сабора су остали они у које ја поверење имам и од њих до данас нисам чула ни једну реч која би сведочила да после Сабора могу доћи речи и размишљања (од некога ко је био на Сабору) која ћу преузети и овде навести.

„Повуци се из ове приче, молим те. Ово је далеко дошло. Претерало се. У својој цркви примећујем и људе острашћене, који се под видом борбе за исправно служење Литургије, свађају са свештеницима – иако, рецимо, људи служе сасвим „по старом“. Ишли су у Војловицу, на онај, како на Интернету пише, „црквено-народни сабор“, и сад прете да ће се обрачунати с „новотарцима“. Једном мом познанику у свештеном чину (служи по новом) стигло је претеће писмо – прете му смрћу као „папском агенту“.

Каже мој пријатељ:

-Овако је почела и реформација на Западу. Много је било злоупотреба у Риму, од индулгенција до инквизиције и протестанти су имали добре намере, али су завршили тамо где су завршили. Протествовали су против злоупотреба Рима, мислили да се боре за чистоту вере и – ето… А да знаш, многи се позивају на тебе, и куну у тебе, као вођу и идеолога. Повуци се, молим те – отишло је предалеко.“

Ово цитирано нисам примила ја, већ је примио неко други и као примљено јавно објавио. Свака реченица је за мене страшна. Толико страшна да сам се из тог страшног запитала да ли сам у Бејруту или у средњем веку.

Јер колико год да пишем и износим своје неслагање са нечим што је неко други написао, и тиме се сврставамо у „две струје“, ја нисам упознала атмосферу из које могу да изађу овакве речи.

Толико пута сам писала и тим писањем у своје име рекла да се не слажем са оним што пише и говори епископ Атанасије, епископ Хризостом, епископ Јован, епископ Иринеј, епископ Григорије, свештеник М. Драговић, па чак нисам желела ни кроз чин да их ословим, већ сам их ословљавала кроз господу (тиме их сврставала у световњаке а не у духовнике), и никада нисам добила ни једно писмо претње, нити сам прочитала текст којим ме они исмевају.

А зашто би ми се и претило?

Ја их нисам терала да пишу оно против чега су некада и сами устајали.

Нисам их терала ни забуне и раздор у народ да уносе.

Нисам их терала ни болно да ме разочарају. А разочарали су моју искрену оданост са којом сам им приступила.

Толико пута сам у свом животу падала на местима где ни слутила нисам да ће ме потурена нога сачекати, где ни слутила нисам да ми опез треба, где ни слутила нисам да задах злобе постоји, и толико пута сам плакала над болним местима задобијеним у том паду, и толико пута сам се Богу обраћала речима „Боже, ако си за ово знао што си ме пустио да у ово верујем, да овуда прођем“…па ако сам смела Бога да питам „зашто ми то ради“, како онда не смем човека да питам (био он епископ или пастир белог стада) зашто то ради.?

Како ни Бога кроз дрскост (не дај Боже) нисам питала, тако кроз дрскост се питањем не обраћам ни епископима. Ако су моје речи за епископе, свештенике дрске, онда у њима не треба да гледају дрскост, већ страх питања у кога данас сме да верује српски човек, светосавски човек.

Те некакве ниске речи, добијала сам само од сујетне господе, која нису имали проблем са мојим причама, већ са собом и истином да душу и ум никако не могу спојити у једну веру, већ да им материја вере борави у уму, а душа у празнини и буђи коју из те празнине удаљили нису.

И те ниске речи нису имале ништа заједничко са онима са којима се ја кроз писање „спорим“.

Јако је штетно у јавност пустити овакве реченице. Таквим реченицама се покрећу раздражљиве душе, а вређају све оне душе које се достојанствено, и према вери и према проблемима у вери, понашају без обзира где се налазе и којим поводом су се ту окупиле.

Овакве реченице изнете пред јавност штете и нашим духовницима и нама самим, штете и онима због којих смо се нашли у тим „двема струјама“.

Ово не може да нас одведе у мир, већ да нас уведе у рат коју ни једна страна не призива.

А оне треће, који не припадају ни једној страни може да отера још даље и од Бога и од нас који се верницима називамо.

Ако је ово све неко желео неком да напише, и тај коме је писано желео јавно да објави, онда је све то у јавност требало да оде са ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ оног, или оних који се претњама служе.

Такви који прете и дају себи право да прете најгнуснијом претњом, а то је смрт, светосављу нису потребни. Ако неком јесу онда нека их тај поведе за собом.

Епископи имају црквену власт над епархијом у коју су као епископи постављени. Та власт их обавезује да брину о ризама због којих су као епископи бирани. Да брину како ће те ризе бринути о верујућем народу због којих су се они за пастирски рад одлучили.

И епископи и свештенослужитељи су ти који чувају поредак православља.

Хришћанска душа посвећена Богу и ризи, или посвећена Богу и животу који у свету живи, своју посвећеност Богу чува само кроз речи Јеванђеља и светих отаца. Ако су те речи супротне од Јеванђеља или дела светих отаца, нико у чину или без чина нема право да хришћанску душу тера на неко друго послушање.

Када такве амбиције крену, када крену казне за оне који су „непослушни“, то не значи да је кренуо рат и не значи да верници треба као добровољци да се јављају.

То нас обавезује да мудри и доследни останемо. Та мудрост нас обавезује да своје речи упућујемо из разлога што Истина постоји и да ту Истину нећемо оставити. Том одлучношћу да у Истини останемо, оној другој страни показујемо да постоји нада и за њих, да свој пут заблуде напусте и да поново сви у заједници будемо.

Ја могу да ћутим и да се у све ово не упуштам. Мене ни једна новотарија, или тумачење исправности оног што као ново треба да уђе у светосавље, тачније у светосавску литургију, не може ка том реченом, учињеном повести.

Ја остајем у оном у чему су ме крстили, остајем у оном у чему су крштена моја деца. Остајем на оној стази којом сам први пут путиру пришла и први пут тело Господа у себе примила.

Ако Бог дозволи да се уништи прво зарад другог, ја ћу и даље остати у првом. Последња причест коју ћу примити на путу ка Првом живеће у мени и после мог живота. Последља литургија на којој ћу стајати и која ће се служити у име Првог живеће у мени и после мог живота.

И знам да нећу погрешити. Јер ћу остати одана Светом Тројству, одана онима који су зидали пут ка Првом послушни и одани Духу Светом. И знам да нећу погрешити када се у цркву свог дома повучем и одем од оних који су други пут направили у послушности и оданости према свом ЈА.

Послушнике свог ЈА нећу ни осуђивати, ни мрзети. У самоћи свог дома изговорићу искреније молитве и за њих и за себе него што их изговарам данас када ми се душа трује речима које осликавају раздор, мржњу, или недај Боже нечију смрт.

Само на кратко сам дозволила себи да опишем лично страдање, и то не ради себе да се на то подсетим (јер то у мени заборав не носи), већ да помогнем искреним хришћанима да се не уплаше, да се не поколебају.

Од кога сам пострадала и шта су биле моје речи којима сам се неправди супротставила, нисам именовала и нисам реченицама описивала.

За то се нисам одлучила из страха. Не, у мени страх више не живи. Човек је уплашен само када нешто не познаје, а из тог непознатог чује звуке који га плаше, и види очи чији поглед топлину не носи. Па и Јеванђеље нам говори ко каквом храном да се хранимо.

Тај тврди залогај је кроз мој душник прошао и направио простор за веће и тврђе залогаје које ћу гутати али без ваздуха душе више нећу остати.

Ја сам име и дела прећутала свесно. Прећутала из жеље да покажем оном ко се мојом душом играо као и нога што се са лоптом игра, да га не мрзим и да му зло не желим. Да ме вештина његовог шута није натерала да му позавидим и да му, ако га именујем, ако дела која су ме саблазнила јавно опишем, покажем да и ја снагу за ударац имам.

И баш зато што не умем да га мрзим, умем да се надам да ће и он себе из тираније извући. Јер, кад год мислимо да смо тирани над неким треба да знамо да смо прво тирани над собом и својом будућношћу.

А наша будућност је време у коме треба да се (с)нађе наша душа.

И волела бих, више од свих личних жеља које имам за себе и своје ближње, да се сложимо, обожимо и онда када исто не мислимо и када исто не радимо.

А то ћемо успети само ако се не мрзимо, и само ако следимо пут на који смо стали и тим стајањем се хришћанима, православцима, светосавцима назвали. Само тако ћемо моћи да сведочимо оно што су сведочили и они пре нас.

А они пре нас су сведочили да човек у Богу може као такав да остане само ако живи по смирењу, по трпљењу и по спремности да за такав живот страда. Да су другачије живели православна вера не би данас живела пред нама.

Колико живи у нама то можемо само ми сами да покажемо.

То се не показује кроз способност да се дипломира теолошка наука, или нека друга наука. Не показује се ни кроз спосбност и одвојено време да се напишу странице које показују наше знање. Не показује се ни са нашом смелошћу да упућујемо претње према свему што се од нас самих разликује, па и ако се од Истине разликује.

Оданост вери у Бога показујемо само својом љубављу према онима који веру у нама не желе да виде, показујемо је само својом спремношћу да у вери останемо и када на путу мирно корачамо и када нам мир тог пута каменицама засипају.

З.Д. 20.05.2009