logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    630 пута прочитано    Датум: 7.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

„Авлија” је реч оријенталног порекла која је међ Србе и у њихов језик дошла и ушла преко турског језика у доба отоманске окупације и данка у крви

за новинар.де  Владислав Б. Сотировић, 05.05.2009

+++

након Косовског Боја од 28. јуна 1389. г. Синонимна славеносрпска реч за ову оријенталну је „двориште”, тј. окућница около приватног дома за живљење.

Међ Србима је одувек била основна и најцењенија работа једног правог „домаћина” да се брине о изгледу, уређењу и сваколиком напретку своје сопствене авлије, тј. домаћинства. Дужност сваког српског домаћина је да му авлија буде за пример другима како би и оправдао не само назив већ и титулу „домаћина” па се стога таква угледна кућа и назива „домаћинска”. На супротној страни од овако угледно сређене и уређене домаћинске авлије и њихових газда- домаћина су се увек налазили тзв. „јебиветри”, „распичутуре”, „дангубе” итд. у којих авлија изгледа више на непокошену ливаду, запуштен свињац и неоплевљену башту него на дом за живљење.

У етно-националном смислу, скуп авлија чије газде-домаћини воде крвно порекло од истог или истих предака, говоре истим језиком, имају исте обичаје, заједничку повесницу, вероисповест итд. се назива „етно-национална авлија” илити „једнонационална држава”. Основни камен темељац етно-националне авлије је осећај заједништва а крајња консеквенца једноавлијска солидарност што ће рећи да сви чланови етно-националне авлије прискачу у помоћ једном од угрожених периферних газда, тј. крајишника. У оквиру концепта етно-националне авлије и етно-националне солидарности централна авлија има повесни задатак да окупља око своје тарабе и брани од душмана све остале крајишке истојезичке и истокултуролошке мање и слабије газде-домаћине са својим авлијама и сабере их у оквире истог једноавлијског государства.

Овакву централноповесну улогу у српској националној повесници је имала Шумадија почевши да остварује своју свенационалну мисију под Карађорђем 1804. г. – 1813. г. па преко Милоша Обреновића све до Петра Првог Карађорђевића 1918. г. Управо је Шумадија и дала прве две нововековне престонице Србије – Карађорђеву Тополу и Милошев Крагујевац уједно и највише доприносећи да се у оквирима исте и уједињене свесрпске авлије нађу све српске крајишке газде-домаћини.

Елем, скоро на сам дан још једне годишњице смрти „највећег сина наших народа и народности” (у Шумадији се користи израз „црко” за престрављену џукелу, тј. авлијанера) у Милошевој престоници Крагујевцу одржан је оснивачки скуп новоформиране фантомске политичке странке „Заједно за Шумадију” по свему судећи по угледу на Туђманову „Хрватску Демократску Заједницу” (и једнима и другима је авлијанерско заједништво основни пропагандни мото). Оснивачи су иначе све „реномиране” фаце друштвено-политичког живота Крагујевца и Шумадије:

•1.      Верољуб Стевановић – пропали градоначелник „Града аутомобила” у коме тек сваки шести италијански Пунто успе да сиђе исправан са монтажне траке, у граду у коме у сред бела дана пљачкаши са фантомкама убијају благајнице и износе кеш из штедионица и то у главној градској улици, у граду у коме бивши отпуштени радници револверима наплаћују отпустнине од новопечених власника фирми организованих по принципу дивљег капитализма, у граду…(какав газда таква и авлија)

•2.      Средњошколски наставник Саша Миленић који више личи на Вудсток рок-хипика него на професора Крагујевачке гимназије – прве у Кнежевини Србији Милоша Великог (чији је ђак био и аутор овог текста).

•3.      Књижевник Видосав Стевановић – стара офуцана комуњара који је чак службовао и у муслиманској влади у Сарајеву пљујући по Србима, итд. Иначе, сва тројица су у својим друштвено-политичким каријерама у задњих двадесет година мењали странке ко Аркан чарапе преко главе!

У сваком случају, „Шумадинци” прогласише свој партијски план и програм чија је срж аутономија за Шумадију и признавање Шумадинаца као оделите етно-групе! Дакле, иде се истим (да употребимо пророчанске речи др. Радована Караџића из 1992. г.) „(ауто)путем пакла” којим је био кренуо и Алија Изетбеговић а на коме су тренутно Ненад Чанак, Бојан Пајтић и остали „Војвођани”. Није тешко закључити ко стоји иза чанкистичких „Војвођана” као ни и иза миленићских „Шумадинаца” јер се петогодишњи Соланини ударнички планови разбијања државе Србије морају испуњавати на време и без закашњења. Ударничка пропагандна формула је унитарна али и већ офуцана: Београд нас све експлоатише, израбљује, уништава нашу питому авлију и стога се од империјалистичког Београда морамо аутономисати све до отцепљења. Наравно, из полито-рационалних разлога се не наглашава како у „војвођанском” тако и у „шумадијском” случају да у Београду на власти седе кабадахије са којима су у изборној коалицији били и још увек јесу (флоскуле „За европску Србију, Војводину, Крагујевац…”) управо све ове реномиране аутономашке фаце и с ове и с оне стране Дунава. Аутономија се, дакле, тражи како би се заштитила сопствена авлија од експлоатације али од оних са којима се управо ишло на изборе како на централном тако и на локалном нивоу!!!

У наредном периоду није безумно предвидети и следеће потезе младих и перспективних шумадијских домаћина-аутономаша а у пропагандистичком маниру бриговања о просперитету своје сопствене локалне авлије:

•1.      Повесно-филозофско прокламовање „Шумадинаца” као оделите расно-етно-језички-културолошко засебне словенске нације која има дубоке корене сопственог само-идентитета још из раног Средњег века као једно од јужнословенских племена насељених на Балкан у оквиру Велике Сеобе Јужних Словена поред Срба, Хрвата, Бошњака, Косовара, Сремаца, Нишлија, Врањанаца…

•2.      Проглашење „шумадијског” језика као посебног словенског језика као заокруженог филолошко-лингвистичког система који има своју сопствену синтаксу, граматику, ортографију и речник. Овакав „шумадијски” језик би се могао прогласити за службени језик аутономне регије Шумадија.

•3.      Проглашење политичко-територијално-национално-економско-културолошке аутономије за Шумадију са главним градом Крагујевцом. Овакво конципирана аутономна регија Шумадија би имала свог Председника (Верко), Парламент (председник Видосав), Владу (премијер Миленић) и Шумадијску Академију Наука и Уметности (ШАНУ, предлажемо „Живца” – локалног крагујевачког наркомана из доба СФРЈ уколико је још увек на овом свету).

•4.      Расписивање општешумадијског референдума заснованом на Лењиновом праву на самоопредељење до отцепљења и проглашење државе „Неовисне Авлија Шумадије” чији би гаранти економско-извозног просперитета биле ауто шрафцигер индустрија „ЕуроПунто – Шумадија” и „НАТОШумадија – оружје”.

•5.      Постхумно додељивање Нобел-шумадијске премије од стране ШАНУ за најбоље авлијанерско књижевно-приповедачко дело – Иви Андрићу за „Проклету авлију”.

Е, па срећно АВЛИЈАНЕРИ!

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

“Serbian Patriotic Front”

http://srbskipatriotskifront.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo