logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    629 пута прочитано    Датум: 7.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

„Авлија” је реч оријенталног порекла која је међ Србе и у њихов језик дошла и ушла преко турског језика у доба отоманске окупације и данка у крви

за новинар.де  Владислав Б. Сотировић, 05.05.2009

+++

након Косовског Боја од 28. јуна 1389. г. Синонимна славеносрпска реч за ову оријенталну је „двориште”, тј. окућница около приватног дома за живљење.

Међ Србима је одувек била основна и најцењенија работа једног правог „домаћина” да се брине о изгледу, уређењу и сваколиком напретку своје сопствене авлије, тј. домаћинства. Дужност сваког српског домаћина је да му авлија буде за пример другима како би и оправдао не само назив већ и титулу „домаћина” па се стога таква угледна кућа и назива „домаћинска”. На супротној страни од овако угледно сређене и уређене домаћинске авлије и њихових газда- домаћина су се увек налазили тзв. „јебиветри”, „распичутуре”, „дангубе” итд. у којих авлија изгледа више на непокошену ливаду, запуштен свињац и неоплевљену башту него на дом за живљење.

У етно-националном смислу, скуп авлија чије газде-домаћини воде крвно порекло од истог или истих предака, говоре истим језиком, имају исте обичаје, заједничку повесницу, вероисповест итд. се назива „етно-национална авлија” илити „једнонационална држава”. Основни камен темељац етно-националне авлије је осећај заједништва а крајња консеквенца једноавлијска солидарност што ће рећи да сви чланови етно-националне авлије прискачу у помоћ једном од угрожених периферних газда, тј. крајишника. У оквиру концепта етно-националне авлије и етно-националне солидарности централна авлија има повесни задатак да окупља око своје тарабе и брани од душмана све остале крајишке истојезичке и истокултуролошке мање и слабије газде-домаћине са својим авлијама и сабере их у оквире истог једноавлијског государства.

Овакву централноповесну улогу у српској националној повесници је имала Шумадија почевши да остварује своју свенационалну мисију под Карађорђем 1804. г. – 1813. г. па преко Милоша Обреновића све до Петра Првог Карађорђевића 1918. г. Управо је Шумадија и дала прве две нововековне престонице Србије – Карађорђеву Тополу и Милошев Крагујевац уједно и највише доприносећи да се у оквирима исте и уједињене свесрпске авлије нађу све српске крајишке газде-домаћини.

Елем, скоро на сам дан још једне годишњице смрти „највећег сина наших народа и народности” (у Шумадији се користи израз „црко” за престрављену џукелу, тј. авлијанера) у Милошевој престоници Крагујевцу одржан је оснивачки скуп новоформиране фантомске политичке странке „Заједно за Шумадију” по свему судећи по угледу на Туђманову „Хрватску Демократску Заједницу” (и једнима и другима је авлијанерско заједништво основни пропагандни мото). Оснивачи су иначе све „реномиране” фаце друштвено-политичког живота Крагујевца и Шумадије:

•1.      Верољуб Стевановић – пропали градоначелник „Града аутомобила” у коме тек сваки шести италијански Пунто успе да сиђе исправан са монтажне траке, у граду у коме у сред бела дана пљачкаши са фантомкама убијају благајнице и износе кеш из штедионица и то у главној градској улици, у граду у коме бивши отпуштени радници револверима наплаћују отпустнине од новопечених власника фирми организованих по принципу дивљег капитализма, у граду…(какав газда таква и авлија)

•2.      Средњошколски наставник Саша Миленић који више личи на Вудсток рок-хипика него на професора Крагујевачке гимназије – прве у Кнежевини Србији Милоша Великог (чији је ђак био и аутор овог текста).

•3.      Књижевник Видосав Стевановић – стара офуцана комуњара који је чак службовао и у муслиманској влади у Сарајеву пљујући по Србима, итд. Иначе, сва тројица су у својим друштвено-политичким каријерама у задњих двадесет година мењали странке ко Аркан чарапе преко главе!

У сваком случају, „Шумадинци” прогласише свој партијски план и програм чија је срж аутономија за Шумадију и признавање Шумадинаца као оделите етно-групе! Дакле, иде се истим (да употребимо пророчанске речи др. Радована Караџића из 1992. г.) „(ауто)путем пакла” којим је био кренуо и Алија Изетбеговић а на коме су тренутно Ненад Чанак, Бојан Пајтић и остали „Војвођани”. Није тешко закључити ко стоји иза чанкистичких „Војвођана” као ни и иза миленићских „Шумадинаца” јер се петогодишњи Соланини ударнички планови разбијања државе Србије морају испуњавати на време и без закашњења. Ударничка пропагандна формула је унитарна али и већ офуцана: Београд нас све експлоатише, израбљује, уништава нашу питому авлију и стога се од империјалистичког Београда морамо аутономисати све до отцепљења. Наравно, из полито-рационалних разлога се не наглашава како у „војвођанском” тако и у „шумадијском” случају да у Београду на власти седе кабадахије са којима су у изборној коалицији били и још увек јесу (флоскуле „За европску Србију, Војводину, Крагујевац…”) управо све ове реномиране аутономашке фаце и с ове и с оне стране Дунава. Аутономија се, дакле, тражи како би се заштитила сопствена авлија од експлоатације али од оних са којима се управо ишло на изборе како на централном тако и на локалном нивоу!!!

У наредном периоду није безумно предвидети и следеће потезе младих и перспективних шумадијских домаћина-аутономаша а у пропагандистичком маниру бриговања о просперитету своје сопствене локалне авлије:

•1.      Повесно-филозофско прокламовање „Шумадинаца” као оделите расно-етно-језички-културолошко засебне словенске нације која има дубоке корене сопственог само-идентитета још из раног Средњег века као једно од јужнословенских племена насељених на Балкан у оквиру Велике Сеобе Јужних Словена поред Срба, Хрвата, Бошњака, Косовара, Сремаца, Нишлија, Врањанаца…

•2.      Проглашење „шумадијског” језика као посебног словенског језика као заокруженог филолошко-лингвистичког система који има своју сопствену синтаксу, граматику, ортографију и речник. Овакав „шумадијски” језик би се могао прогласити за службени језик аутономне регије Шумадија.

•3.      Проглашење политичко-територијално-национално-економско-културолошке аутономије за Шумадију са главним градом Крагујевцом. Овакво конципирана аутономна регија Шумадија би имала свог Председника (Верко), Парламент (председник Видосав), Владу (премијер Миленић) и Шумадијску Академију Наука и Уметности (ШАНУ, предлажемо „Живца” – локалног крагујевачког наркомана из доба СФРЈ уколико је још увек на овом свету).

•4.      Расписивање општешумадијског референдума заснованом на Лењиновом праву на самоопредељење до отцепљења и проглашење државе „Неовисне Авлија Шумадије” чији би гаранти економско-извозног просперитета биле ауто шрафцигер индустрија „ЕуроПунто – Шумадија” и „НАТОШумадија – оружје”.

•5.      Постхумно додељивање Нобел-шумадијске премије од стране ШАНУ за најбоље авлијанерско књижевно-приповедачко дело – Иви Андрићу за „Проклету авлију”.

Е, па срећно АВЛИЈАНЕРИ!

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

“Serbian Patriotic Front”

http://srbskipatriotskifront.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo