Вести

EPISKOPOCENTRIZAM – O uzajamnom odnosu episkopa, sveštenstva, arhijerejskog sabora i verujućeg naroda

Željko Kotoranin, Srbski Svetosavski Svenarodni Sabor, 02.05.2009, Manastir Vojlovica, eparhija banatska SPC

+++

Vladiko, blagoslovi!

Činjenica je da je crkveni život u našoj Crkvi poremećen. On nije od juče poremećen, ali je od skora to izašlo na videlo, i to se moralo pokazati. A pokazalo se bezakonim služenjem Svete Liturgije od strane pojedinih vladika i njima naklonjenih sveštenika i jeromonaha.

Ja ovde naročito podvlačim da se ne radi o „starom“ i „novom“ služenju, nego da se radi o zakonitom i bezakonitom služenju Svete Liturgije. Izrazi “staro i novo“, imaju prizvuk “konzervativno i progresivno“, pa neupućene mogu navesti na pogrešan zaključak. Tim pre što ne pokazuju srž problema.

Oni koji ne slušaju odluke Sabora jesu bezakoni ljudi. I to je izašlo na površinu zadnjih godina. Možemo im biti zahvalni zbog jedne stvari, a to je da su mobilisali naš narod koji je do tada bio u većini apatičan i prema drugim problemima, od kojih je ekumenizam najveći, a potom i prema pojedinim jeretičkim stavovima, pojedinih episkopa, među kojima Ep. braničevski G. Ignjatije, rekao bih, prednjači. Dakle, narod je mobilisan. Došlo je do određenog trvenja između naroda i episkopa.

Pogledajte koliko je danas lepo ovde biti, kada je ovde naš episkop – pravoslavni, zajedno sa svojim narodom. A nedavno, na Tominu Nedelju, u manastiru Vaznesenje na Ovčaru, okupilo se veliko mnoštvo naroda, ali vladike nije bilo. Zašto nije došao da bude uz svoj narod… Jer bi se osećao kao što se bezakonici osećaju u društvu pravednika.

Na molbe naroda da se poštuju odluke Sabora, pojedini među episkopima odgovaraju da su oni narodu Sabor. To je eklisiološki pogrešno reći, zato što je kanonima Svete Crkve precizno određen odnos između episkopa i naroda, kao i između episkopa i Sabora. Ja ću nastojati da pokažem, ukratko, da episkop u svojoj eparhiji nema pravo da se smatra Saborom za svoj narod. A da ne govorimo o stavovima da episkopa ne može niko da sudi i svrgne; da ne govorimo o stavovima episkopa braničevskog Ignjatija da je on Hristos. Reklo bi se da je nepogrešiv, da je nedodirljiv.

Naravno, želim da ukažem pre svega na obavezu koju Sinod ima u čuvanju bogoslužbenog jedinstva u našoj Crkvi, a to je po članu 70-om, tačka 10, Ustava Srpske Pravoslavne Crkve. Upotrebljene su dve reči: Sinod je obavezan da bdi i obavezan je da obezbedi bogoslužbeno jedinstvo. Ove dve reči govore da je bogoslužbeno jedinstvo nešto što mora postojati u Crkvi. I zbog toga je čudno da onaj koji danas predsedava Sinodu, a to je Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit Crnogorsko-primorski G. G.Amfilohije, kaže da u ovom trenutku svako treba da služi kako hoće. On ne obezbeđuje bogoslužbeno jedinstvo. Naprotiv.

Pogledaćemo odnos episkopa i Sabora, i odnos između episkopa i naroda Božijega, ukratko rečeno; jer Crkva se sastoji od naroda, episkopa i sveštenstva, i Episkopskog Sabora.

Episkop sa narodom (računajući njegovo sveštenstvo) i oblast, čine eparhiju. Zaneseni činjenicom da je eparhija Crkva – Liturgijska zajednica koju oblagodaćuje – ocrkvljuje episkop, neki dolaze do ideje da je episkop nedodirljiv, nepogrešiv, da je on apsolutan. Možda im u tome delimično pomažu i kanoni Svete Crkve, jer, zaista, ogromnu vlast oni daju u ruke episkopu. Ali, kanoni pritom podrazumevaju savršene episkope – episkope koji dolično zapovedaju (kako izričito govore oci Sardikijskog sabora). Sve druge episkope (a to je ono što oni previđaju) kanoni svrgavaju. Onog episkopa koji nije dostojan u svojim zapovestima, koji ne čuva predanje Crkve, ne čuva Dogmate i Kanone, Sveti oci nalažu da bude svrgnut.

Čim episkop može biti svrgnut, on samim tim nije apsolutan, nije nedodirljiv, nije savršen i nije Hristos. Sveti Jovan Zlatousti je govorio da Duh Sveti ne bira svakog episkopa. Drugim rečima, biva da episkopi izaberu episkopa po svojoj ljudskoj volji, dogovarajući se međusobno, ali ne i sa Duhom Svetim.

Postoje četiri glavne uloge episkopa u njegovoj eparhiji. Njegova prva uloga je uloga učitelja; druga uloga je uloga upravljača – donosi odluke upravnog karaktera; treća uloga je sudska – on sudi i narodu i svojim kliricima, i četvrta uloga je sveštenička.

On kao učitelj mora da uči blagočašću. Znači, mora da uči onako kako je primio od Otaca. Drugo, ako i uči ispravno, njegova vlast učenja nije apsolutna i potpuna. Ovo što ću reći možda će nekoga i da začudi: jedan episkop ne može doneti odluku o jeresi – o novoj jeresi. Odluka o novoj jeresi se donosi na episkopskom Saboru. Imamo svedočanstvo u 15. kanonu Devetog pomesnog Sabora, koji govori da episkop koji prekine opštenje sa svojim patrijarhom, ukoliko patrijarh ne propoveda već osuđenu jeres, nego neku novu, ma koliko ona bila vidljiva i uočljiva, biće osuđen taj episkop iako osuđuje naopako učenje, ali ga osuđuje bez Sabora. Naime, on mora kroz Sabor da proveri svoje ubeđenje da njegov patrijarh propoveda jeres. Ovo stoga što kanoni episkope na saboru posmatraju kao međusobne i predavače i učitelje. Oni su tu da se međusobno poučavaju – da razabiraju Dogmate blagočašća. Znači, episkop bez Sabora nema punoću vlasti učenja.

I dalje, kad se radi o njegovim sudskim odlukama, imajući u vidu da su ljudi koji su postavljeni za episkope često puta gnevljivi (o čemu govore oci Sardikijskog sabora), ustanovljava se izvesna korekcija načela da onaj ko postavlja da taj i sudi. Episkop svoje klirike samostalno postavlja, ali ne može samostalno i da ih osudi. To je naročito lepo određeno odlukama Kartagenskog i već pomenutog Sardikijskog sabora, ali i mnogim drugim. Naime, da bi klirik bio osuđen, nužno je da odluku donesu najmanje šest episkopa i plus onaj episkop koji je nadležan za toga klirika, ukoliko se radi o svešteniku, odnosno tri episkopa, ukoliko se radi o đakonu. Niže klirike sudi episkop samostalno. Ovo je odluka Kartagenskog sabora. Odluke sardikijskog sabora su još zanimljivije. One kažu da je moguće da episkop zbog gnevljivosti donese odluku koja nije ispravna. Da bi se ovo sprečilo zahteva se da se omogući kliriku priziv na episkopski Sabor, i dok Sabor ne donese presudu kojom će potvrditi ili preinačiti odluku nadležnog episkopa, taj klirik mora provesti u dužnom poštovanju prema svome episkopu. On ne sme da bude drzak, ni prema odluci, ni prema samoj ličnosti svoga episkopa. No, kada sud donese odluku kojom poništava odluku nadležnog episkopa, ovaj je dužan da dotičnog klirika primi nazad u opštenje. Ukoliko ne postupi po odluci Sabora, biće on sam predat odlučenju. Ovde vidimo veličinu vlasti Sabora, a to je da episkopa može i da odluči. A da može i da ga svrgne, postoji bezbroj svedočanstava. Kartagenski oci su tražili barem dvanaest episkopa da mu sudi. Za svrgnuće episkopa je nadležan episkopski Sabor. Po našem Ustavu, u prvom stepenu to je Sinod, a u dugom stepenu to je Sabor. Odluka Sabora je konačna i izvršna.

To opet dovodi u sumnju, ali ne samo u sumnju, da je episkop nekome Sabor. – Nije! Valja pogledati otkuda to da neki drugi mogu da svrgnu nekoga ko ocrkvljuje – oblagodaćuje određen narod određene oblasti. I evo nalazi se rešenje i za to pitanje u kanonima. Kanon 34. apostolski, a zatim i 9. kanon antiohijski, i još i drugi mnogi, govore sledeće: Postoji posao koji je od interesa jedino za odnosnu eparhiju. Te poslove može samostalno da obavlja nadležni episkop. Međutim, za važnije poslove, poslove šireg značaja, nadležan je ceo Sabor. Ta razlika među poslovima po važnosti, po značaju, je ono što daje za pravo ne samo da se svrgne episkop, nego i da se proveri njegova presuda protiv njegovog klirika koga je on samostalno rukopoložio na službu.

Upravne odluke episkopa o pitanjima koja su od interesa samo za njegovu eparhiju (recimo: pitanje osnivanje novog manastira, ili pitanje čuvanja crkvene imovine koja pripada eparhiji) jesu odluke kojima upravlja taj episkop. Ove odluke on donosi samostalno, ali za neke od njih (recimo za ove koje sam nabrojao) mora tražiti saglasnost od Sabora. Na primer, kada je u pitanju otuđenje crkvene imovine, on mora tražiti, po kanonima, saglasnost episkopskog sabora. Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Crnogorsko-primorski G. G. Amfilohije, tvrdi da Sabor, odnosno Sinod, imaju pravo da upravljaju imovinom eparhija. E to je netačno…

Sabor pri davanju saglasnosti episkopu da otuđi deo crkvene imovine ne vrši upravnu vlast, nego prosuđuje da li se otuđenjem krši kanonsko načelo da ono što je jednom postalo crkveno treba zauvek da ostane crkveno. Pomenuto prosuđivanje nam svedoči da episkop nije apsolutni zapovednik u svojoj eparhiji, nego da je obavezan prema kanonima i prema Saboru kao glavnom čuvaru kanonskih ustanova. U suprotnom, dovodi u opasnost svoj čin.

Episkop kao sveštenik jeste dužan da poštuje bogoslužbeni poredak i jedinstvo svoje pomesne Crkve. O tome smo govorili. U našoj Crkvi bogoslužbenog jedinstva nema.

Preostalo je još da razmotrimo odnos između episkopa i naroda.

Za početak, kao ilustraciju, izneću događaj iz Novog Sada, kada je vladika Irinej Bački rukopolagao jednog mog prijatelja u čin đakona. Rukopoloženje je izveo, a potom pitao narod da li je dostajan (taj moj drug) da bude đakon. Naravno, narod je rekao da je dostojan i sve je prošlo bez problema. Ali, na ručku koji je potom upriličen pitali smo vladiku zašto je tako postupio i šta bi bilo da je narod rekao, da već rukopoloženi i postavljeni đakon, nije dostojan. Dobili smo odgovor od vladike da je on kao episkop izvršio ispitivanje i došao do uverenja da je moj prijatelj dostojan đakonskog čina. A, ako bi narod izjavio potom da nije dostojan, to bi moglo biti jedino iz zlobe, a to se u Crkvi nikako ne može uzeti u obzir. Ovo smo potom ispričali svešteniku Momčilu koji je vrlo emotivno reagovao i rekao da se vladika poigrava sa narodom.

Pogledaćemo kako u kanonima stoje stvari, u pogledu sukoba volje episkopata i naroda i to ne pri postavljanju đakona, već pri postavljanju episkopa. Dakle, stvar je mnogo većeg značaja. Kartagenski oci su 50. kanonom predvideli i odredili sledeće: Ukoliko izabrani čovek za episkopski čin, pođe u grad u pratnji trojice episkopa da bude rukopoložen, pa naiđe na negodovanje i sporenje naroda (narod ga iz nekog razloga neće), tada, Oci kažu, da bi bilo neumesno da se on rukopoloži bez pristanka naroda u takvoj situaciji u kojoj postoji sporenje. Razlog je (ja tumačim) da episkop mora biti neosporan. Oci nalažu da se dozove još jedan ili dva episkopa, pa da u dogovoru sa ovom trojicom, a pred licem celoga naroda, istraže uzroke tome sporenju.

Naravno, da li će dotični od Sabora izabrani biti i rukopoložen, zavisi od rezultata istrage episkopa pred licem naroda koji osporava izbor toga čoveka. Dakle, Oci nikako ne tvrde da su oni izborom čoveka doneli neosporan zaključak da on mora biti i rukopoložen, nego je volja naroda, za koji je on izabran da bude predstojnik, jednako valjana i u mogućnosti je da odloži, a u zavisnosti od razloga, čak i da spreči njegovo rukopoloženje u čin episkopa. Ovome je sličan 18. kanon Antiohijskog sabora, koji govori ne o izabranom kandidatu koji treba da bude rukopoložen, nego o već rukopoloženom episkopu, koji je u nemogućnosti da ode u grad, odnosno u oblast za koju je rukopoložen, jer ga narod neće u tom gradu za svoga episkopa. Takav ne sme da se meša u poslove eparhije u kojoj se nalazi i mora da čeka odluku Sabora o svom daljem položaju. Drugim rečima, biće opet ispitan razlog zbog koga ga narod ne želi za svog episkopa; da li možda narod ima neki valjan razlog koji osporava njegovu dostojnost da bude episkop. Dakle, i ovde vidimo isto što i kod otaca Kartagenskog sabora – da je volja naroda vrlo važna episkopu za njegovo upravljanje i svešteni opstanak.

U prilog ovome govori i 6. kanon Sardikijskog sabora – i to prvi stav ovoga kanona. On predviđa sledeće: Ukoliko narod jednog dela jedne eparhije zaželi da ima svog posebnog episkopa (da ne bude više pod jurisdikcijom aktuelnog episkopa), on shodno pravilima ne može dobiti svog posebnog episkopa bez pristanka ovog nadležnog episkopa. Međutim, ukoliko se dotični episkop ne odazove da se izjasni o molbi naroda, pa čak i naknadno pozvan pismenima putem, tada će se i bez njegove izričite privole udovoljiti narodu i dati mu na tom delu (episkopije) episkop – zapravo će se ustanoviti nova episkopija. Do ovoga u praksi najčešće dolazi kada dođe do zanemarivanja tog dela naroda od strane episkopa od koga oni žele da se jurisdikcijski odvoje i žele svog posebnog episkopa. Za ovakvu situaciju imamo primer episkopa kanadskog Georgija i njegove crkveno-školske opštine Nijagara Falls. Naravno, uvek se tu krije i neka nesaglasnost između naroda i dotičnog episkopa.

Šta možemo da zaključimo iz ovoga? – možemo da zaključimo da narodna volja ne može biti predmet poigravanja, niti a priori proglašena za zlobu ukoliko je protivna volji episkopovoj. Ali, ni narod ne može svoju volju da iskazuje – da je nameće sam po sebi (bilo neredima ili neki drugi način), nego jedino kroz episkopski Sabor.

Imamo primer: Sveti oci Antiohijskog sabora su zabranili episkopu koji je ostao bez svoje eparhije da zauzme presto udove eparhije, makar bio na to jednoglasno pozvan od celoga naroda dotične udove eparhije. On to ne može uraditi pozivajući se na volju naroda. On jedino može uraditi to kroz Sabor. Nikako drugačije. Slično ovome govore i kanoni Sardikijskog sabora, koji to žestokim kaznama osuđuju.
Poslednji put ažurirano ( Wednesday, 06 May 2009 )

izvor: Borba za veru, 06.07.2009