Вести

Српски народ је у својој модерној повести (од 1804. г. до данас) живео укупно у осам (8) мултиетничких политичких творевина од којих му се свака разлупала о главу

Владислав Б. Сотировић,06.05.2009

+++

тонући заједно са њиховим олупинама на дно мора. Да се укратко потсетимо о којим Титаник/Титоник лађама се радило:

•1.      Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. г. до 1929. г.

•2.      Краљевина Југославија од 1929. г. до 1941. г.

•3.      Демократска Федеративна Југославија 1945. г.

•4.      Федеративна Народна Република Југославија 1945. г. до 1963. г.

•5.      Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. г. до 1991. г.

•6.      Крња Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1991. г. до 1992. г.

•7.      Савезна Република Југославија од 1992. г. до 2003. г.

•8.      Државна Заједница Србије и Црне Горе од 2003. г. до 2006. г.

Дакле осам Титаника/Титоника и осам потапања након очајног мултиетничког и вишенационалног заједничког кормиларења („крмчијања“) и коначног насукавања на санте леда. У вези са горе споменутим, три су упечатљива повесна куриозитета:

•1.      Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева није никада одржан општенародни србски референдум о уласку у заједничко мулти-етничко/национално/конфесионално/језичко/културолошко… политичко заједништво са осталом јужнословенском (и нејужнословенском) братијом. Дакле, у свим овим случајевима се радило о политичкој вољи „одозго“ али су дебљи крај при потонућима Титаник-Титоника извлачили управо они „одоздо“, тј. широке народне масе које се нису ни питале да ли желе да живе у оваквим крпа-заједницама скупљеним и с конца и с конопца.

•2.      Исто тако, ни у једном од наведених случајева није никада расписан општесрбски плебисцит са циљем провере народне и националне воље за даљи останак у оваквим „multi“ творевинама за разлику од неких других нам „братских“ компатриота. Иначе, да се потсетимо, основна демократска процедура и ред подразумевају да се периодично на сваких 4, 5, 7… година проверава воља бирача по питању састава Парламента и избора Председника. Не постоји ни један једини рационални разлог зашто се не би по тако међународно демократски утврђеном тајмингу проверавала и воља бирача (тј. нације) по питању даљег останка и опстанка у „multi“ наднационалним политичким творевинама, тј. државама.

•3.      Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева владар Србије (тј. над Србијом) није рођен на њеној територији почевши од Краља Александра који је рођен на Цетињу, преко Тита рођеног у Кумровцу и Слободана Милошевића рођеног врло вероватно у Љевој Ријеци у Монтенегру па до Сарајлије Бориса Тадића. По овом питању Устав Сједињених Америчких Држава је крајње децидан: кандидат за Председника САД-а мора да буде и рођен на њеној територији! И то с разлогом: ко год је положио испит из предмета „Педагогија“ (нпр. они који се спремају да сутра буду предавачи неког наставног предмета у основним и/или средњим школама) научили су од писаца одговарајућих уџбеника да се код човека најупечатљивије животне слике из детињства формирају до око 7-ме године живота – тј. до око 7-ме године живота можемо говорити о човековим психолошким КОРЕНИМА! Корени се не заборављају (као ни матерњи језик) а једина искрена љубав од колевке па до гроба јесте управо она према КОРЕНИМА! Као пример можемо навести случај Мехмеда Паше Соколовића који никада није заборавио своје србске корене иако је потурчен („данак у крви“) у својој 9-ој години живота. Другим речима, зашто би нпр. тамо неком Сарајлији (нпр. од оца ОЗНА-ша Монтенегријанера и матере Хрватице од усташке обитељи Францетића) имало стало за Дечане, Грачаницу, Газиместан… кад их се из детињства уопште и не сећа (било директно или преко обитељско-школског едукативног система). То су за њега и њему сличнима тзв. „шпанска села“ која могу да буду и са ове и са оне стране државне границе под условом да он седи у Старом двору у Улици Краља Милана у Београду (теразијски виц о Ђетићима: шта прво изговори новорођени Ђетић: „А ђе је Београд?“).

Уколико горње редове преточимо у дневнополитичку стварност Остатака сарајлијске Србије није тешко закључити зашто нас разноразни Тадићијевци упорно покушавају превести жедне преко косметске бистре србске и србијанске воде испирајући нам мозак да су нам Отаџбина Париз, Берлин, Хелсинки, Порто… а не Пећ, Приштина, Гњилане… (сутра можда Единбург уместо Ниша, Братислава уместо Новог Сада, Минхен уместо Фрушке Горе а Ротердам уместо Пријепоља). Коме још од Срба треба ДЕВЕТА Југославија са главним градом у Бриселу!? Ваљда још само онима који иду на комеморативне скупове својим земљацима у Поточаре (на левој обали Дрине) али Горажде (на десној обали Дрине) заобилазе као киша око Крагујевца. Свака тица своме јату лети!

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

„Serbian Patriotic Front“

http://srbskipatriotskifront.webs.com