Вести

Otac Nikolaj – iguman manastira Crna Reka. Sledovanje svetim kanonima, svetom predanju i svetim ocima.

Srbski Svetosavski Svenarodni Sabor, 02.05.2009, Manastir Vojlovica, eparhija banatska SPC
+++

Bog je Tvorac svega vidljivog i nevidljivog, jedini savršeni Zakonodavac i Sudija. Crkva Božija – sazdana u Hristu je najslavnija Tvorevina Njegova, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu. Hristos je njen Spasitelj, Temelj i Glava. Živeti u Hristu znači živeti u spasonosnoj Evanđelskoj veri, veri Svetih Apostola i Bogonosnih Otaca, veri koja je potvrđena i propovedana na Sedam Vaseljenskih Sabora. Živeti u Hristu još znači sledovati Svetim kanonima i Svetom Predanju. U njima je sam Hristos sa Svojim Svetim Evanđeljem. Usmeno i pismeno predanje i Sveti Kanoni Crkve imaju istu važnost, sačinjavaju trojedinu celinu i obrazuju punoću božanskog zakona spasenja. Sveta je istina: Sveto Pismo je zapisano Sveto Predanje a Sveto Predanje je usmeno Sveto Pismo. I jedno i drugo otkriveno nam je Duhom Svetim koji je obitavao u Svetim Ocima – tim merilima života i ponašanja pravoslavnih hrišćana kroz vekove.
Zašto su pravila Svetih Otaca merilo života i ponašanja za sve pravoslavne hrišćane?

Zato što su Sveti Oci jedini pravi ljudi, ljudi koji su postigli cilj ovozemaljskog života – oboženje. Zato sledujući Svetim ocima, mi u stvari sledimo Hristu koji je put, istina i život. Da je put Svetih Otaca put Hristov jasno svedoče Gospodnje reči Apostolima: Koji vas prima, mene prima, a koji prima mene, prima onoga koji je mene poslao (Mt. 10, 40). Ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji je mene poslao (Lk. 10, 16). Sveti Oci su svetlost sveta. Oni su sveće koje se meću na svećnjak da bi svetlile svima koji su u velikom domu Božjem (Crkvi). Oni su putokazi i pravila vere. Oni su zlatni sasudi u kojima se čuva manna Svetog Predanja koje nije ništa drugo do nezapisano Sveto Otkrivenje.

Apostoli nisu sve zapisali što je Gospod govorio. Jer, po rečima Svetog Evangelista Jovana, kad bi se sve zapisalo što je Isus učinio, ni u ceo svet ne bi mogle stati napisane knjige. Mnoge stvari i tajne Apostoli su usmeno predali i sačuvali, a to se kao Sveto Predanje prenosilo usmeno sa pokolenja na pokolenje. Zato je Sveto Predanje prisustvo Duha Svetoga u svima pokolenjima pravoslavnih, do kraja sveta i veka. Ono je plod tajanstvene saradnje Duha Svetoga sa duhonosnim ljudima.

To živo i životvorno Sveto Predanje, koje sobom obuhvata i pisanu Božju reč i nezapisano iskustvo svetih ljudi, osobito je posvedočeno u delima Svetih Otaca Crkve, crkvenim kanonskim Pravilima, odlukama Vaseljenskih sabora i njima potvrđenih pomesnih sabora Crkve.

Prepodobni Nil Sorski savetuje da ne činimo ništa od onoga što nije posvedočeno u Svetom Pismu i svetootačkim delima, čak iako se čini da je veoma korisno. Demonsku sličnost istini treba odbacivati zbog toga što je prividna demonska istina štetnija od same laži. I najbolje piće, kada se pomeša sa otrovom, štetnije je od pokvarene vode.

Onaj ko želi da ima zajednicu sa Bogom, da prebiva u spasonosnoj veri on mora, veli Sveti Vikentije Lirinski, uz pomoć Božiju, dvostruko da ogradi svoju veru i to: autoritetom Svetog Pisma i Predanjem Vaseljenske Katoličanske Crkve. Apostolska je, svetootačka je vera: verovati po Predanju svete Vaseljenske Crkve. Bez toga se ne može biti hrišćanin. Sveti Damaskin objavljuje nebozemnu istinu govoreći: Ko ne veruje po Predanju Vaseljenske (Saborne) Crkve – nevernik je.

Predanje je po Svetom Vikentiju, ono što je tebi povereno, a ne ono što si pronašao; ono što si primio, a ne ono što si izmislio; predanje je stvar učenja, a ne umovanja; ono se daje svemu narodu, a nije parcijalni posed; to je stvar koja je došla do tebe, a ne koju si ti otkrio; prema njemu treba da se odnosiš ne kao onaj koji je to pronašao, nego kao onaj ko to čuva, ne kao utemeljivač, nego kao sledbenik, ne kao vođa, nego kao vođeni. Posle ove jasne definicije bogonosnog oca iz petog veka, valja zapitati najnovije novotarce od koga su primili svoja novačenja i u Svetoj Liturgiji i u pogledu ikonostasa i u ostalim segmentima duhovnog života našeg naroda? Neka nam jasno kažu zašto je bila neispravna praksa i sačuvano predanje Svetog Vladike Nikolaja i Svetog Justina Ćelijskog. Zar su oni bili duhovno slepi pa nisu videli potrebu za reformom koju danas nudi i bezakono sprovodi lažno nazvani razum. Zar njihova svetost nije najbolja garancija da zlatna nit predanja koja ima svoj početak u Svetim Apostolima neprekinuta preko njih dolazi do nas. Zar je potrebno, radi utoljavanja žeđi za Bogom, prelaziti okean hrišćanske istorije i to na dasci svoga razuma. Zar nije razumnije samo zahvatiti živu vodu predanja koju nam Gospod nudi na dohvat ruke kroz Svetog Vladiku Nikolaja i Svetog Avu Justina Ćelijskog. Svaki od njih nudeći nam živu vodu Svetog Predanja sa Svetim Maksimom Ispovednikom govori: „Ja ni u kom slučaju ništa svoje ne govorim, nego govorim ono što sam od Otaca naučio, ništa ne menjajući u njihovom učenju“ ili sa Svetim Jovanom Damaskinom: „Sve što nam je predano – kroz Zakon i Proroke i Apostole i Jevanđeliste, mi primamo i znamo i veoma cenimo, i preko toga ništa više ne tražimo…

Primljeno od naših Svetih Otaca dužni smo da čuvamo Duhom Svetim. Na to nas upućuju reči Svetog Apostola Pavla Timoteju: „Dobri amanet – povereno blago – predanje sačuvaj Duhom Svetim koji živi u nama“ (2 Tim. 1, 14). Ako mi živimo po zapovestima Božijim Duh Sveti će verno čuvati blago Svetog Predanja u nama neizmenjeno i neoskrnavljeno. Ako ne živimo po Evanđelskim zapovestima Duh Sveti odlazi od nas a blago Svetog predanja razgrabljuju i skrnave nevidljivi duhovni razbojnici – demoni.

Vreme u kome živimo je vreme prepuno sablazni. Čovek nikada nije bio više okružen grehovnim porivima i zadovoljstvima nego u naše vreme. Greh se umnožio a ljubav i vera mnogih ohladnela do krajnjih granica. Grehovna raslabljenost se dotakla i mnogih Arhijereja Crkve Božije. Dotakla se i odagnala čuvara Svetog predanja – Duha Svetog daleko od njih. Blago Svetog Predanja u njima je poharano, oskrnavljeno a posledice toga jesu nemiri, smutnje, nered i samovolja koja potresa temelje Crkve. Da Sveti Vasilije Veliki živi u naše vreme ponovo bi sa tugom rekao: „Mnogo me žalosti što su zapostavljena pravila Otaca i što je izbačen svaki red iz crkava. Bojim se da, malo po malo, ako nebriga bude napredovala ovim putem, ne dođu crkvene stvari do potpunog kraha“ (Sveti Vasššje Veliki, kanon 90).

Svedoci smo da brod Crkve Hristove sa svih strana zapljuskuju talasi laži i tame. Zveri globalizma, ekumenizma, materijalizma, hedonizma razjapile su svoje čeljusti kako bi progutale, ako je moguće, i izabrane. Sistematski, đavolski lukavo, brišu se razlike između svetlosti i tame, između Hrista i Velijara, između Pravoslavne Vere i raznih jeretičkih učenja. Pomeraju se „međe otaca“. Jednom rečju, kroz narušavanje Svetih Kanona i Svetog Predanja zatire se Pravoslavlje. Metodi zatiranja su do detalja razrađeni u labaratorijama Vatikana i anonimnih svetskih moćnika a sprovode se, nažalost, uz pomoć mračnih sinova iz našeg naroda. Nastala su vremena teška, o kojima govori apostol. Proroštvo Svetog Anatolija Optinskog se ispunjava doslovce: Zbog oskudice u pobožnosti, pojavljuju se jeresi i raskoli. Na arhijerejskim prestolima i u manastirima nema iskusnih i opitnih u duhovnom životu. Jeresi obmanjuju mnoge. Neprijatelj roda ljudskog deluje lukavo. Ne odbacuje na početku dogmate o Svetoj Trojici, o božanstvenosti Isusa Hrista, o Bogorodici, nego neprimetno unakažava Predanje Svetih Otaca od Duha Svetoga. Dovijanje neprijatelja i njegove „tipike“ zaista primećuje veoma mali broj ljudi. Ta manjina zna da se posle napada na Sveto Predanje sprema žestok napad na Svete Dogmate Crkve i pokušaj da se ona potpuno uništi – što je i konačni cilj zveri nazvane „globalizam“.

Šta nam valja činiti u takvim okolnostima?

Valja da još više prigrlimo naše tradicionalne vrednosti, još revnosnije da sledimo naše slavne i svete pretke. Držimo se svete Vere Pravoslavne i živimo po toj Veri ispunjavajući svete i spasonosne zapovesti Božije. Smireno prinesimo Bogu molitve za jedinstvo svih u Hristu Isusu. Odbacimo svaki strah i po savetu Svetog Jovana Damaskina stojmo na kamenu vere i u Predanju Crkve, ne pomičući granice koje postaviše sveti Oci naši, niti dajući mesta onima koji hoće da uvode novotarije i da ruše građevinu svete Božije vaseljenske i apostolske Crkve. Jer ako se svakome pusti na volju, malo po malo razoriće se celo telo Crkve. Pri svemu ovome sa radošću hitajmo na podvig ispovedništva i podnošenja stradanja, kao dobri vojnici Isusa Hrista (2. Tim. 11, 1-3), koji reče: «Budi veran do smrti i daću ti venac života» (Otkr. 2, 10). Njemu sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava i sila u vekove vekova. Amin.

Sledovanje svetim kanonima, svetom predanju i svetim ocima.

Izvor: Borba za veru, 04.05.2009