Lažni diplomatski sukob

Рубрика: Политика, Актуелно Аутор: новинарство пута прочитано Датум: 4.05.2009 Одштампај

Vlasti u Beogradu se, nesumnjivo, nikad nisu ljutile na Vašington. Srbiji bi u maju trebalo da bude učinjena velika čast. U posetu Beogradu dolazi visoki gost iz administracije Sjedinjenih Američkih Država,

+++

potpredsednik DŽozef Bajden. Beograd nije primio važnijeg gosta iz Vašingtona još od dolazaka predsednika SAD Kartera sedamdesetih godina. Pošto su tokom osamdesetih i devedesetih u Beograd stizali uglavnom državni sekretari (šefovi diplomatija), razni podsekretari i opunomoćeni, specijalni izaslanici, Bajdenov dolazak svakako nije bez značaja.
Pitanje je, međutim, da li ova poseta označava otopljavanje odnosa Srbije i SAD. Umesto odgovora izneo bih mišljenje da odnosi dve države uopšte nisu zahladneli. Istina, posle američkog priznanja nezavisnog Kosova, Srbija je bila povukla ambasadora iz Vašingtona, ali je ubrzo i ovaj šahovsko-diplomatski potez „vraćen“. U međuvremenu u Srbiji su, maja 2008, održani izbori. Tom prilikom su sadašnji šef države i koalicija stranaka, kojoj je bio na čelu, imali otvorenu podršku SAD i EU. Vašington i Brisel imali su važnu ulogu i prilikom sastavljanja Vlade Cvetković-Dačić.

Svetsku ekonomsku krizu ne bismo bili u stanju da prebrodimo bez izdašne podrške Međunarodnog monetarnog fonda, MMF ne bi bio spreman da pomogne Srbiji ukoliko bi mu Vašington to branio. Dakle, evo dva razloga zašto ne poklanjam veliko poverenje u proslave navodne pobede u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kada nam je omogućeno da tražimo savet od Međunarodnog suda u Hagu u vezi sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Zato mi je pomalo odvratno to odmereno i naručeno srbovanje koje za cilj ima da na stranu izvesnog visokog državnog i stranačkog funkcionera pridobije deo Koštuničinih birača. Politika je bila i ostala neuspešna, samo što je sada malo bolje marketinški upakovana i, naravno, u većoj meri mlaka jer dotični u nju, po svoj prilici, mnogo ne veruje.

Srpske vlasti se, nesumnjivo, nikada nisu ljutile na SAD. Devedesetih godina mi je bilo nejasno kako neko može da odbaci sve mirovne predloge evropskih država, a da se sporazume tek sa Frejžerom i Holbrukom. Kakav je to um koji posle bombardovanja našeg naroda u Srpskoj Krajini i Srpskoj razvija crveni tepih u znak posebne počasti ondašnjem šefu Stejt departmenta Vorenu Kristoferu. I na kraju, pošto mu je lično Ričard Holbruk nadenuo omiljeni nadimak („Faktor mira i stabilnosti“), režim Slobodana Miloševića je 1995. dozvolio dugoročnu kontrolu naše vojske i njeno razoružavanje. Posle je od građana očekivano da veruju u rat iz 1999. godine… Danas su prilike mnogo bolje, ali su i sličnosti prilične.

Izborna pobeda Baraka Obame probudila je nade u novu politiku Sjedinjenih Država. Ova očekivanja žive i danas. Prvu sumnju u prirodu velike promene podstakla je činjenica da su čak tri četvrtine političara, koje je Obama doveo sa sobom na vlast, samo koji mesec ranije bili bliski Hilari Klinton ili su pripadali administraciji njenog supruga. Potpredsednik Bajden, svakako, nije nova nada koja se u javnosti pojavila sa Obamom. Veteran oba doma kongresa, ovaj nekadašnji senator izjavio je 2002. kako su Koštunica i Đinđić nacionalisti. Zagovornik jedinstvene Bosne, Bajden je formulisao univerzalno rešenje ratnih problema, u lapidarnom i odvratnom sloganu „podigni i udri“ (dakle, ukinuti sankcije na uvoz oružja u Bosnu, a onda bombardovati do potpunog poraza srpskog naroda), ta politika mu, međutim, nije smetala da se založi za podelu Iraka na tri federalne jedinice.

Da li se potpredsednik Bajden odrekao svojih uverenja i politike koju je godinama zagovarao? Koliko je poznato, nije. Da li naše vlasti danas imaju ili su, pre tri ili deset godina, imale postojana uverenja i program zbog kojih su spremne da podnesu lične političke žrtve. Izvesno da nemaju. Rekao bih da je upravo u širokom manevarskom prostoru između ova dva zaključka sadržan prostor za sporazum i mnogo puta najavljeno „otopljavanje“.

Da li je moguće da „sleganje tla“ posle političkog zemljotresa, što je trajao od 2006. godine i pada prve Koštuničine vlade do uspostavljanja dominacije Demokratske stranke 2008, zavređuje i posetu drugog političara SAD? Reklo bi se da je to verovatno i najveći uspeh sadašnjih vlasti. Možda je iz ovog razloga i neophodno da do pune normalizacije, makar i samo na rečima, narušenih odnosa, ipak, što pre dođe. Dve decenije neiskrene borbe za Kosovo i Metohiju završavaju danas kada su vlasti najmanje voljne i sposobne da od nje imaju korist.

Zato je bolje da bez većih poniženja i odricanja, pre odluke Međunarodnog suda koja bi mogla biti nedorečena i dvosmislena kao Rezolucija 1244, ipak zatvorimo jedno poglavlje lažnog diplomatskog sukoba podstaknutog stranačkim potrebama i izbornom taktikom.

PIŠE: Čedomir ANTIĆ

VESTI, 04.05.2009

Ilustracija: http://byzantinesacredart.com/blog; Veze -novinar.de