Вести

Sudbina monahinje Fevronije iz Manastira Blagoveštenje u Ovčar Banji kod Čačka. Decenije iza nas su vreme različitih egzodusa našeg naroda, prisilnim iseljavanjem iz njihovih pradedovskih krajeva,

+++

napuštanjem mesta prebivališta – gradova i sela u kojima su pripadnici našeg naroda vekovima živeli, njihovim isterivanjem iz kuća i raznim raseljavanjima, pa su tako neki postali “izbeglice“ , drugi “raseljena lica“ i slično.

Obrazac koji se odnosi na pređašnje ratne događaje i stradanja naroda, može se preneti i na običan život i primeniti po potrebi na pojedinačnom primeru, kada treba nekog odstraniti iz njegovog domicilnog prebivališta – nekom vrstom proterivanja.

Došlo je vreme da su i sveštenici i monasi pripadnici naše Srpske Pravoslavne Crkve nekom postali nepodobni, neposlušni, nepodložni nekoj vrsti “prevaspitanja“ u cilju i svrsi reformacije naše Crkve, u duhu modernih evropskih težnji naše Države Srbije i srpskog naroda.

Kamen spoticanja je spremnost nekih sveštenika i jeromonaha da odmah i bezuslovno prihvate služenje Svete Liturgije “po novom“ reformskom načinu, na jednoj strani, i nespremnost drugih sveštenika i jeromonaha da odstupe od vekovnog poretka načina služenja u našoj SPC, na drugoj strani.

A onda su tu i druge “novotarije“ koje su akcesorno (pripadajuće) vezane za novi poredak Bogosluženja, pa se mora pristati na mnogo više novog i netradicionalnog, dosada apsolutno nepripadajućeg našoj SPC.

Na METI su tako Oltarske Dveri i zavesa, koje kao “suvišne“ treba izbaciti iz našeg Crkvenog hrama, celivajući Krst koji treba “skloniti u neki ćošak“ Crkve dok se sasvim ne izbaci iz nje, “višak“ je i sam Oltar, onda “više nije važno“ u pojedinim delovima Liturgije kako se služeći sveštenik okreće – prema istoku i Bogu ili prema zapadu i narodu – u zavisnosti od zahteva važećeg Služebnika, i spisak se neograničeno širi u pravcu protestantskog shvatanja poimanja Crkve i Bogosluženja kojem obrascu teži ta nova “reforma“ naše Srpske Pravoslavne Crkve.

Više manjih požara, može se spojiti u onaj katastrofalnih razmera.

Suvišna je i doktrina Svetih Otaca o poslušanjima prema starcima Crkve, o putu spasenja vernih koje vodi poslušanjima njima starcima kao putovođama spasenja – “jer prvenstvo poslušanja jače je od ljubavi“, a onda, potom su stepenicu niže sve ostale hrišćanske vrline – iz prostog razloga što staraca nema ili ih sve manje ima, ili ako i postoje nije ima dato prvenstvo vlasti u našim Manastirima.

Ovo jer Igumani Manastira su sada neki mlađi i obrazovaniji u naukama sveta.

Kako su ti mladi “reformatorski igumani“ zauzeli ključna mesta u našoj SPC da rukovode Manastirom Studenica, manastirom Gradac i drugde gde je služenje “po novom“ zaživelo i postalo važeći princip Bogosluženja, a sve suprotno i usprkos naredbodavnoj odluci Sabora SPC broj 891/ zap. 555 od 12. Juna 2007. godine o obaveznom načinu koja govori da “u pogledu služenja Svete liturgije i drugih bogosluženja držati se ustaljenog vekovnog poretka naše Crkve“, to je postojanje staraca na drugim “manje važnim mestima“ koji se drže ove Odluke Sabora SPC postalo balast za postojeće reformske težnje.

Negde u nekim većim Manastirima postojeći starci su “nestali“ u smislu da su sklonjeni i skrajnuti u neku vrstu egzodusa ili anonimnosti za pristup vernicima – laicima iz sveta.

Premeštaje su dobili i neki sveštenici sa svojih dugogodišnjih gradskih parohija, koji imaju dugogodišnji staž u gradu – na parohije u sela gde ima manje vernika i gde i dalje mogu da služe “po starom“, kad već tako žele i ne odstupaju od “samo formalne“ Odluke Sabora SPC, o obaveznom načinu svih Bogosluženja u našoj Crkvi.

Načini borbe protiv “neposlušnih“ zahtevima novotaraca su brojni, svakog dana sve raznovrsniji – dakle neiscrpni i neprestani.

Postoje sada starci u Srpskoj Svetoj gori, Ovčarsko-kablarskoj, koje sada treba “slomiti ili skloniti“, obzirom da su poslednji čuvari tradicije SPC i pravilnog načina svih Bogosluženja.

Pre odluke o njihovoj krajnjoj sudbini – na primer odluke o njihovoj zameni mlađim jeromonasima “novotarcima“ ili odluke o njihovom premeštaju u neku veću pustinju sa što manjim brojem vernika – a da se sve to desi po mogućstvu bez “većeg uznemiranja javnosti“ – potrebno je predhodno na neki način i što više “zagorčati im život“ u Manastirima gde se trenutno godinama nalaze.

Kako?

Pa jednostavno za početak – ograničiti im kretanje i pristup drugim Manastirima – da se problem njihovog suprostavljanja “reformama“ naše SPC suzbije na što manji prostor.

Dalje, odstraniti im monahinje iz njihovih Manastira koje su tu godinama to jest decenijama živele i tu ostarile, jer treba staviti na krajnje iskušenje te starce da više nema ko da ih opere, spremi im hranu i tako im dozvoli slobodno vreme da se mole za “sav svet“ što je njihov osnovni poziv i zavet.

Konkretan primer je monaha Oca Georgija koji treba da “otera“ monahinju iz podnaslova ovog teksta Fevroniju, iz manastira Blagoveštenje u Ovčar Banji, po pismenoj naredbi-rešenju svoga Arhijereja žičkog Hrizostoma.

To što njemu nadležni Arhijerej Hrizostom živi i radi u okruženju većeg broja Monahinja u manastiru Žiča, u Kraljevu, nije podložno poređenju.

Pustio je istu situaciju Vladika Hrizostom i drugde, gde je na primer kao duhovnika postavio mladog jeromonaha Vitalija da se stara o duhovnom vođenju monahinja Manastira Gradac i gde iskušenja su mnogo veća od onog koje potencijalno ima starac Georgije u Manastiru Blagoveštenje.

Ali razlika je očigledno jedino u podobnosti prema sprovođenju reformi novotarstva.

Vladika Hrizostom je Vladika i nije podložan Zakonu koji treba da je za sve isti – ili su svi Manastiri jednoobrazni bez mešanja suživota monaha i monahinja ili postoje izuzetci prema nekima – prema činu ili prema podobnosti.

Monahinja Fevronija je postrigana u svoj monaški čin u manastiru Blagoveštenje u Ovčar Banji, tu je godinama živela i duhovno uzrastala, tu želi i svoje kosti u Porti ovog Manastira da ostavi pre drugog dolaska Hrista i večnog suda prema svima vernima i njenoj duši i telu.

Ali Vladika žički Hrizostom to ne prihvata, može kako hoće da odlučuje o tuđim sudbinama i egzodusima, i pritom Zakon Božiji primenjuje prema svojoj “politici reforme “ Crkve, pa ko mu se ne protivi – ostaje gde jeste i gde želi da bude i svoj svešteno-monaški poziv obavlja , a ko radi suprotno – ko zna gde će da se nađe, tamo gde to ne želi – jer nije podoban svome Vladici.

Ali na kraju o svemu Gospod Bog će da sudi, a preostali verni koji se sa celom ovom pričom o egzodusima ne mire će se boriti do sudnjeg dana, kao što Hristovim vojnicima i priliči, pa nema – niti će biti mira ni u Crkvi Pravoslavnoj, niti su Srbi skloni da pognu glave jer sam Bog ih štiti…

O sudbini Monahinje Fevronije cela javnost vernih mora da progovori!!!

dana 30.04.2009. godine rab Božiji Tomo Obradović

izvor: Borba za veru, 01.05.2009.