logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    495 пута прочитано    Датум: 2.05.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Srbin je vere Pravoslavne!”На овом сабору показаће се ко је вера а ко је не вера”! Рече то једна српска Православка… и тако и би.

за новинар.де  Часлав М. Дамјановић, 01.05.2009

+++

Питам се да ли ће неког од ових дана осванути и прегласан позив да хоћемо и некакво Ново Православље? И надам се, искрено се надам, да нећемо доживети и такву пошаст…

Верујем да ни Србима као целини, нити ма којој групацији организованих Срба – то није циљ. Верујем у то зато јер – иако данашња Србија заправо и није Србија – и иако се овакве Србије заиста треба отарасити и заменити је заиста стварном Србијом – и упркос чињеници да је у све нас врло злонамерно усађена збуњеност, које смо свесни а још чешће несвени, али која у огромној мери заблуђује оштрицу нашег схватања – ипак верујем да се нико од нас неће срозати толико ниско да инсистира на каквом некаквом Новом Православљу.

И сигуран сам да се то неће догодити на Свенародном Светосавском Сабору у Војловици.
Разлог овог размишњаља је то што се често, покаткад чак и помало прегласно, захтева ”Нова Србија!” у име некаквог ”Новог одушевљења!” Зато што знам да иза тих захтева стоји искреност добрих Срба и истинита чежња за Српском духовном стварношћу – зато размишљам. А то размишљање актуелно је поготово данас, када смо сведоци радосних рекација Срба на Свенародни Светосавски Сабор – јер ми се чини да нисмо сведоци ничег новог – већ нечег сасвим другог.

Војловица заиста ставља наша схватања пред стварно искушење:
Реаговањем Народа српског преовлађује радост, која је, чини се, радост због првог Свенародног Сабора после 65 година, због првог Свесрпског Сабора после 65 година, због првог Светосавског Сабора после 65 година… радост због чежње народне да се слободно сакупи и слободно искаже оно што га мучи, тишти, узнемирава… Чини се да је та радост народна заиста чежња Духа народног па према томе и реакција на 65-годишње спутавање Српског националног духа… Али, иако у тој чежњи има наравно и доста политичке озлојеђености, ипак, та чежња је изнад свега резултат народне духовне чистоте усађене у њему Православним Светосављем. Тако се стиже до свима нам знаног закључка да радост није само зато што је Сабор црквени – већ зато што се верује да ће Сабор бити слободан израз Српског националног духовног бића које јесте – Православље.

Није Православље у Српском националном духовном бићу никакав саставни део! Нити је само један од саставних делова! Нити је ма какво ”слепо црево”! Нити је ма какав ”надомјестак”!

Напротив, осим што чежња за Војловицом доказује да Српски национални дух јесте преживео – доказује такође, не само да његова суштина јесте преживела, и не само да та суштина јесте преживела неначета, већ да јесте преживео у истој оној духовној сушанствености каквом је преживљавао од првих српских држава до Немањића, и од Немањића до Турака, и под Турцима, и после Турака кроз све модерне недаће, укључујући и издају у Другом светском рату, и под комунистичком диктатуром, па све до данашњих наших дана… доказује да је са истом духовном сушанственошћу преживео и ову, засада најмучнију фазу малтретирања, преваспитавања, клеветништва, организованог интелектуалистичког полтронства и издаје (верске и политичке) – намерно је прво стављена верска па тек онда политичка издаја – из чега прозилази сасвим једноставан закључак:

Српски национални дух јесте Православље.

Православље је та суштина која наставља да живи у Србима.
Заправо, Срби настављају да живе Православљем.
Православље је Божији Логос. Православље није нити догма – нити доктрина.

Без чежње за Слободом, без чежње за Истином, без чежње за Правдом – без тих богомданих одговорности – Православља не би ни било.
Дакле, оно морално искушење које Војловица заиста ставља пред нас – јесте одговор на питање шта је то што се коначно мора постићи?
To je Ослобођење Србије.
Ослобођење Србије зато јер једино Oслобођена Србија може савесно и поштено одговорити искушењу богомдане моралне одговорности.
Проблем је, међутим, оно Ослобођење Србије до којег није дошло на завршетку Другог светског рата.

Проблем је Ослобођење Слободе.
Проблем је Ослобођење Истине.
Проблем је Ослобођење Правде.
Проблем је ослобођење Одговорности.
Проблем је ослобођење Савести… без које нема одговорног Искушења.

Иако јесте закаснило, то Ослобођење није никакво враћање на старо, никакво окретање зупчаника историје и времена уназад!
Не!
Пре свега, Ослобођење од Диктатуре над историјом – вратиће наш интелект, нашу савест, наше поштење – на моралну нормалу!

Ослобођени од каљуге стварног ”слепог црева” које нам се већ 65 година намеће као да је некакво супериорно ултра-савремено схватање – које нам се намеће чак и као некакво ”тумачење” чак и нас самих и чак и наше прошлости – а уствари је настављање мучке издаје која се крије под маскарадом организованог искривљавања Истине, и привида Правде која није никаква Правда – не само зато што је заснована на историјској лажи и издаји, већ и зато што је заснована на моралу који је намерно уништен – тако ослобођени – наставићемо наш насилно прекинут српски живот нашег православног и светосавског стваралачког развоја.

Зато сматрам да се фраза ”Ново”, па ”Ново” – своди на ”Политичко обећање”, а Народ и зна и осећа не само да је ”Политичко обећање” дискредитовано, већ зна и осећа да му уместо ”Политичког обећања” треба Слобода Православља – јер значење ”Политичког обећања” није никакво ”ново” него ”сјаши Мурто да узјаше Курто” и настављање ”завлачења за Голеч планину”.

Данашњом радошћу и чежњом за богомданом Слободом Свенародног Светосавског Сабора Српски национални дух доказује да народ зна да је издан и да једино за чим чезне јесте Ослобођење од свега што му је та издаја наметнула.
Осим тога… данашња реакција за Слободом Војловице доказује да преживели Дух Србског народа зна да на то Ослобођење има право.

Право… које Право?
Право јединог Правог Славља.
Божије Право на Истину.
Божије Право на Правду.
Божије Право на Слободу.
Божије Право на Поштени Морал у савесном цивилизованом свету.
Народ зна да на то има Право… и да има Право да се бори за то Право јер је одговорност том Праву – богомдана Одговорност!

А читам баш непосредно пред Војловицу размишљање човека кога веома поштујем ”реч је, чини се, данас толико изанђала, да више не служи ничему; или, тачније, служи ономе против чега се наводно бори.”
Али… ако је Реч ”изанђала” – то значи Божије је ”изанђало”.

Јер Логос – Реч – од Бога нам је датa.
Међутим, разлог због којег човек кога изузетно поштујем каже да је Реч ”изанђала” је зато што оне ”који држе дизгине у Србији, у Хагу или Бриселу, уман исказ и лепа реч занима толико колико их занима и пригушени лавеж неког усамљеног и олињалог пса луталице на сметлишту поред пута.”
Јесте тако.

Али… тако је откад је вијека и свијета. Тако је од Шарлемана. Тако је од првог до последњег заседника такозване ”Свете Столице”. Они који ”држе дизгине” – њих Божија Реч Правог Славља заиста ”занима толико колико” и ”лавеж неког олињалог пса на сметлишту”!

Јесте, ”нико им не може ништа”! Јесте, ”Смеју нам се у лице”! Јесте чак и да се ”спрдају” се са нама! Јесте, ”сматрају Србе будалама”! Јесте, чак нас и ”Црква” сматра ”слепим цревом”!

Јесте све то – али то не значи да је Логос Божији ”изанђао”.
Није Реч ”изанђала”.
Нити Реч може да изанђа – јер Реч је Богомдана.
А што је Богомдано вечито је.
Једино што заиста ”изанђа”, једино што у Правом Слављу заиста јесте ”слепо црево” – то су изанђивачи.
И то је тако од кад би свијета и вијека.

Изанђали су заиста Лаж и Кривоверство који уместо Правог Славља Божије Речи – Реч покушавају да изопаче!
Уместо да Логос Истину Божију проноси – кривоверци су Логос изопачили у – ”Ја тумачим!” Па је према томе наводно једино тако како изопаченик лаже.

А човек кога, намерно понављам, изузетно ценим, трагајући за исцељењем, каже ”Србији, да би преживела, потребна је општа побуна, устанак.” А ја се мислим… па Маркс рече да без насиља не би било историје… и присиљен сам да признам, заиста, све што нас снађе насиљем нас је снашло. И то крвавим насиљем…

Јесте – али насиљем Лажи – чак и више него насиљем Крви.
И нашим подавањем Лажи – чак и више него насиљем крви.

Зато се питам, читајући даље речи човека кога ценим, ”али, нажалост, народ нема ко да поведе, да му улије свест националном и људском достојанству”, па због тога ”Србија убрзано умире” – питам се јер верујем да су му речи искрене… а шта се то питам?

Није први пут да чујем кукумавчење да нема ко да нас поведе.
Није први пут да чујем да баш они који нам кажу да нема ко да нас поведе нуде себе као оне праве-правцате који треба да нас поведу.

И гле, наиђем ту на две занимљиве твари:

Прва је, требало би да сам свестан да без устанака, буна, жртвовања не бисмо уопште били… Знам, знам све то, али… иако јесте Растков отац Немања разјурио Богумиле јер су Зло проповедали – његов Растко није буну почео. Није Растко насео на лаж о некаквој источној и некаквој западној Цркви! Не, знао је Растко да је Православље – једино Божије Право Славље! Једино!

И с тим Правом је то једино Право Славље озаконио!
И с тим Правом је у наш Национални Духу – Божији Логос утврдио.

А ко је кажњавао, судио, убијао? Кривоверје је кажњавало, судило, убијало.
Прикривајући се иза лажне верности Вери – кривоверје, послушни шегрт Антихриста, проливањем невине крви, опстајало је и глобализовало свој политички утицај мржње и расизма од почетка такозване Свете Алијансе. И све побуне унутар те Западне Лажи доводиле су на жалост само до још већг проливања невине крви…

И тако стигох и до те друге занимљиве твари коју споменух:

Упркос свему, Србија не умире.
Упркос свему, Србија побеђује.

То доказује радост данашње чежње за Војловицом:
Не побеђује никаква нова буна.
Не побеђује никаква нова моћ.
Не побеђује никакво ново тумачење.
Не побеђује никакав нови предводник.
Не!
Побеђује Вечита Моћ Духа Светога.

Та Вечита Моћ Духа Светога јесте оно чиме Право Славље заиста побеђује. Да није тако већ давно би нестало и Правог Славља и Бога…

И зато што је то једино Право Славље у нас Срба – зато Србија побеђује.
Зато нисмо никад били ”слепци”! Нити смо данас!
Зато што нас ”српска будућност занима”

”Занима” нас итекако јер на итекако ”занима” одговорност према Богомданом.
Зато морамо да ослободимо Дух наш народни јер само слободан може тај Дух да се одговорно бори за Логос Божији.

Зато, није уопште питање ”да ли смо, заиста, будале?” – јер не ми, него они који су интелектуално посрнули и верски и морално заблудели, који се шепуре сујетном празноглавошћу, упркос кађиперској накинђурености модернистичким и лажним историјским ђинђувама, они су та стварна ”заосталост”, то стварно ”слепо црево” – којег се морамо ослободити – у име Божијег.

После 65 година Србија први пут радосна!

По свему се чини да ће се Свенародном Светосавском Сабору придружити огроман број Србских Верника из Србије и републике Српске.

Молитве и подршке стижу из свих крајева света.
После 65 година Србија је први пут радосна.

Радосна је зато што ће у Војловици смерно и покајнички стати пред Господа и слободно се помолити…
Да ли ће Војловица рећи оно што је на београдском митингу 21. фебруара 2008. године рекао један 17-тогодишњи Београђанин:

”Зашто су дошли са страначким заставама?”

”Зашто нису сви дошли са српском заставом?”

Такве као тог искреног и достојанственог 17-тогодишњака Власт је прогласила за хулигане.
Тиме што није протестовала наша Црква доказала је да је саставни део Власти. То је доказ богохулности. Задатак Цркве није Инквизиција, Задатак Цркве је праштање у име Истине и Правде. Заштита незаштићеног намерника…
Да ли ће и у Војловици, исто ”као што је апостолима ”Снага Духа Светог помогла да остану у завету и да веру прошире кроз свет” (З.Д., Новинар.де, 22/04/09) тако и Србима Снага Духа Светог помоћи да се чистотом своје Вере данас радују Србском Светосавском Свенародном Сабору, да слободно са Богом опште… да ли ће та иста здружена Власт богохулно пресудити Војловицу за хулигана?

Да ли ће ”Вечитост Божијег” које ”Црква црпи из непрекидног сабрања, којим у времену и простору, увек будно и делатно, изражава истину коју црпи из сопствене традиције која јој је предата као животворна реч Христова” (”Свето Писмо и Сабори”, Константин Скутерис, ”Богословље”, 2005.) – да ли ће ту Вечитост Божију црпљену из сопствене традиције – та иста здружена Власт богохулно прогласити хулиганом?

По речима Његошеве мудрости, Вечитост Божија могућа је ”само у вери која је истовремено и историјска свест!” По Његошу, ”Сабор је литургијска сила историје, сила која крсти, обнавља и препорађа нацију као заветну заједницу: како у доба Св. Саве, на Жичком Сабору, тако и у доба владике Данила.” (”Његошева визија историје као народно-црквеног сабора”, Др. Жарко Видовић, Православље, 01/02/2000)

Да ли ће ту Заветну Заједницу та иста здружена Власт богохулно прогласити хулиганом?
У односу на поштовање те Његошеве Заветне Заједнице, заправо у односу на поштовање пастве, митрополит Амфилохије је својевремено објавио једно од својих размишљања:

”Могу ја да будем епископ, али ја осећам тај народ. Једноставно, ја морам њега да испоштујем, његову одговорност да испоштујем. Лепо, он мене поштује као епископа али хоће и да ми каже: Јесам ја стадо, али ја сам словесно стадо, ја сам разумно биће које има став и достојанство, одговорност пред Богом и историјом за своју судбину и за судбину народа и Цркве као и ти. (Амфилохије, ”Сабор и достојанство”, ”Нин”, 07/01/1990)

”Као и ти” – Као и ја?
Стадо… па као и ја!

Колико је то далеко и колико недотојно Његошевог ”обнављања и препорађања нације као Заветне Заједнице”! Колико је данашња здружена црквена и политичка Власт далеко и од ”доба Св. Саве, на Жичком Сабору” и од ”доба владике Данила”!

”Ја тумачим!”
У томе је срж хуљења!
У томе је срж издајства семена апостолског.
”Ја тумачим!” јесте издаја Божијег Логоса.

“Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери Светих Отаца.” (Из ”Окружне Посланице” Источних Патријараха, 1848. године)

Зато они Срби, стварни Православци, који због искреног општења са Богом чезну за Војловицом, изрекоше и сумње:

Настрану заблуделост здружене црквене и политичке Власти, али… да ли ће можда Радост Војловице ”нестати кроз неверу”?
Настрану заблуделост здружене црквене и политичке Власти, али… Војловица се односи на све нас јер Српски народ је прозвао себе на свој Сабор са Богом!

Па ипак:

”Једни ће своју жељу исказати одласком на Србски Светосавски Свенародни Сабор, а други ће своју жељу исказати не одласком на тај Сабор. (З.Д., Новинар.де) Биће нас и оваквих и онаквих и свакојаких… Зато се Војловица односи на све нас.

И на оне чија ће преузвишеност у удбности њихових мерцедеса можда удостојити Војловицу слушањем радио-преноса… ако га уопште буде било; и на оне који ће допешачити, без обзира на жегу или кишу, јер су прозвали себе на свој Сабор са Богом… да, сви ми показаћемо ”одлучност” или ”да трајемо кроз веру или да нестајемо кроз неверу”, да, ”тог дана” показаћемо ”лице и наличије своје вере, лице и наличије своје одлучности.” (Исто)
А баш то искушење… јесте сушанственост синтезе јединог Правог Славља Божијег Логоса.

Питања

Да ли ће митрополит Амфилохије присуствовати Сабору у Војловици?
Да ли ће владике и свештенство који присуствују Сабору у Војловици бити анатемисани?
Да ли ће епископ Хризостом озваничити у име Светог Синода, а на предлог епископа аустралијског Иринеја, одузимање грба СПЦ од манастира Војловице?
Да ли ће епископ Григорије оптужити православце на Сабору у Војловици да су балије?
Да ли ће епископ Мидић оптужити Сабор у Војловици због пропагирања Вечитости Духа Светога?

Сва ова питања чудна су само на први поглед, јер док крваре незалечене ране страховитог опустошења Србске Православне Духовности ”безожници, помоћу својих моћних организација и средстава, наваљују да спрече смиривање духова, да омету племените напоре истинских родољуба и хришћана за обезбеђење мира у свету.” (Из Ускршње посланице Његове Светости Патријарха Варнаве Росића, 1935.)

Војловици… са љубављу:

Војловице, знај… ”само од нас народа зависи да ли ћемо им дозволити да ојачају у својој јарости и својим претњама, да ли ћемо им дозволити да нас креирају као храну којом ће хранити незаситу неман у себи.” (З.Д., Новинар.де)

Часлав М. Дамјановић, 01.05.2009
www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo