Вести

Сан који нам је забрањиван, каљан, клан од оног давног октобра 1944. године, сан о слободној саборности слободног српског православног народа… народна мудрост, луцидна а народски једноставна,

Часлав М. Дамјановић, 27.04.2009 (ГРАНИЧАР)
+++

та стварна духовност православног бића српског народа – биће први пут после 65 година слободно, савесно, поштено, без увијања, без околишења, без наметања – исказана на Србском Светосавском Свенародном Сабору у манастиру Војловица.

Као молитвено прочишћење и уздизање српске душе пред иконом и кандилом, на Сабору у Војловици, заиста светосавском, и заиста свенародном, душа српског православног народа изрећи ће себе.

Први пут после 65 година – неће народу бити речено шта да мисли.
Први пут после 65 година – народ ће слободно рећи шта мисли.
Јер тако мора да буде кад је Сабор заиста свенародни.
Јер тако мора да буде кад је Сабор заиста светосавски.

Једва се усуђујем да поверујем… зато и кажем, као да сневам, Богу се узносећи осећам Божије нам је руку пружило, удахнуло моћ Српском Православном Народу да прозове Самог Себе да у Војловици слободно искаже оно што мисли и осећа.

Па шта је онда то што очекујем да Мудрост нашег Народног духа слободно искаже?
По поштеној српској савести, и по поштеној српској одговорности, верујем мојем Народу да ће изрећи нешто сасвим једноставно… на пример, да на супрот “данашњим мутним видицима, кад магле неизвесности обавијају Европу и цео свет“ – да нам једино чистота “наше Светосавске православне Вере у Бога може подарити вечити извор препородитељске моралне снаге.“

Јер Православље и јесте то – вечити “препородитељ моралне снаге“ човекове, речено народски, Правда Божија.
Речи под наводницама изговорене су на давни Ускрс 1935. године.

Изговорио их је Његова Светост Патријарх српски Варнава.
Тада сам имао две и по године. Већина данашњих ревнитеља, али и већина данашњих владика и свештенства, и већина Срба који ће учествовати на Свенародном Српском Светосавском Сабору… нису били ни рођени те давне 1935. године.

Учествовати кажем, јер на Сабору се не присуствује – на Сабору се учествује.
И баш зато, гле, речи Патријарха Варнаве звуче као да су данас речене! Као да су речене баш тим млађима који ће учествовати на Свенародном Светосавском Сабору!

Ни “мутни видици“, ни “магле неизвесности“, ни “Европа“, ни “Свет“ – нису се изменили, иако, додуше – “мутни видици“ постали су злокобнији, “магле“ подлије, “Европа“ и “Свет“ заблуделији, Ускрснућа памтимо по бомбардовањима, Благодат укаљали злочин, полтронство, злоба, хуљење; лаж затуцава савест; поштење замрло… чини се као да премало, чак ни мало, као да у том некаквом модерном животу нема времена за духовну поуку да се – “по узвишеном примеру Господа Спаситеља обуздају у себи сви зли и варљиви нагони, да се одоли свим искушењима“, и да сви, “препорођени“ наставимо “у будућност Господњим путевма добра, врлине, мира и љубави“, којима “Света жртва Спаситеља за род људски добија свој највиши смисао“ – чини се као да се то премало, или чак ни мало не односи на нас…

Тако се чини – али тако није.
Поново су цитиране речи Његове Светости Патријарха српског Варнаве из исте Беседе на давнашњи Васкрс 1935. године.

Речи… које такође одзвањају као да су данас изговорене.
Речи… које такође одзвањају као да су нама упућене.
А и јесу те речи заиста данас изговорене.
И јесу те речи заиста нама упућене.
Јер…
Зато је тако јер вечит је Свети Дух Господњи и Правда Његова.
Зато је тако јер је то Оно у шта се верује.
То је та Вечита Љубав која нас плоди… то је то Вечито што једино чини време живота овоземаљског радосним оптимизмом.

Војловице… Растку нас врати!

Већ 65 година натерују нас да нам изгледа као да се плашимо да јавно искажемо Исусову и Расткову синтезу Божијег у Православљу са Божијим у Српском националном духу. А до јуче… ето ја сам тада већ имао две и по године, што значи јесте било јуче, до јуче су, не само наши свети великани него сваки чак и најнижи црквени послужитељ, били довољно храбри, да иако суочени са истим каљугама са којима смо и ми данас суочени… да нас отворено, поштено и мудро подучавају нашој духовној суштини.
Зато што су у Бога веровали – зато су то чинили.
Наравно, и каљуга је чнила своје, али…

Да ли нас је каљуга начела?
Верујем да није.
Нема каљуге која може да начне оног ко у Бога заиста верује.

Јер… да нас је начела, из чега би онда никла и разбуктала се моћ народна да сазове Свенародни Сабор на коме ће се народ слободно изразити?

Зато се молим, али и верујем, да јесте преживела Мудрост оне луцидне, народски једноставне, Православне духовности српског народа, која ће нас – исказавши себе на Србском Светосавском Свенародном Сабору у манастиру Војловица – вратити Растку.
И Растка вратити у нас.
Зато кажем:

Војловице… Растку нас врати!

И зато и одговарам у име Војловице:

Онима што ћуте… Растком сте учмали.
Онима што Бога реновирају… папом сте се преждрали.
Онима којима се чини да не знају шта да кажу и онима којима се чини да не знају како да се поставе и онима што у апатију утонуше, а има нажалост и таквих, па чак и онима толико очамотињеним који на сваком кораку подвалу очекују… зато што сте без Растка – зато вас је Јуда у чемер чамотиње срозао.

Јер Растко Радост и Љубав Исусову схвати.
Схвати да у тој одговорности нема места сумњи. Нити песимизму.
Схвати Растко да је реновирање Бога, сумња у Бога, давеж у чемеру изгубљености… да је све то издаја.
А што издаја зачне то Добру не води.

Војловице… Растку нас врати!

Ниједан од учесника или изабраних говорника не сме ни једног тренутка да сметне с ума да је манастир Војловица Српски Мандат и Српско Право.

У Другом светском рату нацистички окупатори држали су у манастиру Војловици утамничене српског патријарха Гаврила Дожића и владику жичког Николаја Велимировића. Осим свих осталих права Српског православног народа да после 65 године слободно искаже своје Православно Духовно биће – сени ових светих српских црквених великана – додатна су обавеза и додатна одговорност Свенародног Сабора према Српском Мандату и Српском Праву – јер током ових 65 година погрома над Духом Српског националног бића није нам било забрањено само веровање у Бога, и нисмо били подвргнути само каљању Бога и Божијег – него нам је било забрањено борити се за своју Веру – што нам је и православна и хришћанска дужност – било нам је забрањено штитити чистоту Вере од обмањивачких јеретичких деформација, било нам је забрањено бранити Веру и Чистоту Духа Њезиног – била нам је забрањена Одговорност која је суштина Православља исто толико као и само веровање.
Мандат Војловице није никакав симбол.

Мандат Војловице је стварна Одговорност светачким сенима наших давно утамничених црквених великодостојника у тој истој Војловици – стварно Право да се на Истини наставе будућност Срба и будућност Српске Цркве.

Војловице… Растку нас врати!

Сетимо се, 21. фебруара 2008. године.

Београд и Србија су отворено, достојанствено и гласно рекли шта желе и шта мисле. Петоколонашка политичка и званична интелектуална елита извргнула је то народно достојанство у некакво измишљено па чак намештено ругло и подметнуто хулиганство.

Данас… Српски народ мора да спречи сваки покушај злонамерних да такву подвалу понове у манастиру Војловица!
А покушаће.

Али, има и нешто још много важније:

Не сме се дозволити наметање мишљења!

О чему ће се говорити, ко ће говорити – све то мора српски православни народ да одлучи!
И још нешто, мора српски православни народ да натера медијска средства да тачно прикажу шта се заиста догодило у манастиру Војловица и шта је заиста изразила слободна саборност српског народа.

Народ мора да натера и интелектуалну и политичку елиту да медији јавно објаве истину.
И мора народ православни да одговорно захтева да званична Црква да на ту истину реагује.
Осим тога, тај Велики Дан Војловице не сме да замре са смирајем.

Као што када је “Господ престао човечним стопама да корача крај апостола“, и као што је “остао у Духу Светом да корача крај њих“, тако ће и нама данашњима, Војловица отворити будућност да “одани Духу Светом“, као што су апостоли, “наставили да славе име Његово и да шире Реч Његову“, да тако и ми наставимо Тај Велики Дан Војловице активном Српском будућношћу јер једино нас Истина оспособљава да од прошлости учимо… једино Истина Правде Божије оспособљава нас да радост и љубав предака наследимо.

И зато кажем “Растком живимо“.
Хвала Војловице!
Узношењу ка Божијем врати нас:

Војловице… Растку нас врати!

У име верности суштини хришћанске саборности, данас, на дан радосног славља Васкрса Сина Божијег, молимо се Богу и Светом Духу да благослови Војловицу да буде стварни сабор стварних верника, на којем ће свакоме бити дато право да слободно каже шта мисли, предлаже, захтева, каже шта га тишти…

И да ће сви заједно, без наметања своје воље, без манипулисања, савесно и поштено, верници и свештенство, слободно уобличити своје мисли за Благодат Божијег у нас Срба, и за Благодат Божијег у нашој Српској, православној, хришћанској, светосавској Цркви.

Господе, благослови Војловицу, и помози јој да је по њеним делима препознају наши далеки потомци, да знају ко смо и какви смо били, и да се Војловицом поносе што је у прошлости својој имају.

И подај Господе Војловици моћ савести и поштења да здроби богохулност и у нама самима… и у свима другима.
Амин.

Часлав М. Дамјановић, извор: ГРАНИЧАР
www.ravnogorskivenac.com