logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    пута прочитано    Датум: 26.04.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Borba za veru Uvod. Sveta liturgija je jezgro Crkve. Na njoj sve počiva, i bez nje ničeg ne biva. Božanska blagodat koja kroz Liturgiju deluje osvećuje tvar i drži je u postojanju.

Priređivač: „Borba za veru“, 25.04.2009

+++

U njoj se ispunjava izvorno čovekovo pozvanje da bude sveštenik koji Bogu blagodari „o vsjeh i za vsja“. Preko nje se, kroz Telo i Krv Hristovu, ljudi – kršteni u ime Svete Trojice – sjedinjuju sa Bogom i uzajamno. Prvoliturg svake Liturgije je Hristos Bogočovek, Onaj Koji prinosi i Koji se prinosi, Koji prima i Koji se razdaje.

Zato što je Liturgija – srce Crkve, s njom se nije igrati. Svi znamo šta je čovečanstvu donelo igranje sa jezgrom materije – atomom, i vidimo kud ga vodi igranje sa jezgrom života – genom. Pošto je Sv. Liturgija, kako rekosmo, srce Crkve, treba biti oprezan kad se njoj pristupa, pogotovu – s namerom da se ona, ista (osim u sitnicama) već više od 12 vekova, menja. Zato je ovaj članak očinski i bratoljubivo podsećanje na neke od činjenica u vezi s tim.

Ko je počeo savremenu reformu Liturgije?

U drevna vremena, Svetu Liturgiju su ukrašavali i dorađivali sveti i bogonosni ljudi. Liturgijske reforme u 20. veku, međutim, nisu se odvijale tako. Prvi reformatori Liturgije bili su ruski „obnovljenaši“, raskolnici koji su ustali protiv Svetog Tihona, patrijarha ruskog, i stali na stranu boljševika sa „starom liturgijom“ kao ostatkom „mračne prošlosti“, kad je Crkva bila reakcionarna (a oni su hteli „revoluciju u Crkvi“). Arhiepiskop Evdokim Meščerski, jedan od vođa obnovljenaša, pisao je da su lenjinovci „skinuli s naroda ropske lance i dali mu slobodu“. Tražili su željeni episkopat, liturgijsku, dogmatsku i kanonsku reformu. Liturgijska reforma je trebalo da izgleda ovako:

1. Izbacivanje crkvenoslovenskog i uvođenje ruskog jezika u sva bogosluženja.

2. Ukidanje ikonostasa i otvoreni oltar. Jedan od vođa obnovljenaša, vladika Antonin Granovski, ljuti neprijatelj Svetog Tihona, govorio je: „Narod zahteva da gleda, da vidi ono što sveštenik čini u oltaru za vreme bogosluženja… Sav katolicizam, sva reformacija drži oltar bez ograde i otvoren“. Sveštenik Jegorov, sledbenik obnovljenaša, izneo je Časnu Trpezu pred narod „da bi svi sve mogli da vide“. Sergej Nosov, izučavalac obnovljenstva, ističe: „Bogosluženje na govornom jeziku, ukidanje ikonostasa ili služba uz stalno otvorene carske dveri, čitanje naglas tzv. Tajnih svešteničkih molitava, pričešćivanje mirjana na svakoj Liturgiji bez posta i, poželjno je, bez ispovesti – sve su to bogoslužbena novačenja“.

U sličnom pravcu je, na Institutu Sv. Serija u Parizu, nastavio protojerej Sergije Bulgakov, u mladosti marksist, a zatim – teolog, koji je tvrdio da postoji „Sveta Sofija“ kao neko „žensko načelo Božanstva“. On je smatrao da se, zarad ekumenskih kontakata, pravoslavna bogosluženja moraju preraditi. U svom članku „Na bunaru Jakova“ (1933. godine), Bulgakov piše da se, zarad molitvenog zbližavanja s protestantima, treba u zajedničkoj molitvi odreći pominjanja Bogorodice i svetih.

Treća struja modernizacije Liturgije potiče od grčkog bratstva „3oi“, koje je prerađivalo bogosluženje po protestantskom obrascu da bi narod bolje video i razumeo. Nijedan od novih velikih svetaca Pravoslavne Crkve, počev od Svetog Jovana Kronštatskog, autora niza liturgijskih komentara, preko Svetog Vladike Nikolaja i oca Justina, do Svetog Jovana Šangajskog, ne samo da NIJE UČESTVOVAO U REFORMI LITURGIJE, nego se strogo držao Svetog Predanja.

O tajnom čitanju molitava

U ranoj Crkvi, molitvama anafore (uznošenja) Časnih Darova, koji se od hleba i vina pretvaraju u Telo i Krv Hristovu, mogli su da prisustvuju samo posvećenici – kršteni u ime Hristovo i bez kanonskih prepreka za prisustvovanje Liturgiji vernih. Naime, oglašeni (katihumeni) su udaljavani odmah posle slušanja Reči Božje, kao i hrišćani pod epitimijom. Liturgijske molitve su se čitale naglas, ali njihov sadržaj bio je poznat veoma uskom krugu ljudi. Nije bilo nikakvih štampanih služebnika koji bi mogli da dođu do ruku neznabožaca. U svom tumačenju Evanđelja po Jovanu, blaženi Avgustin kaže da oglašenima nisu u potpunosti otkrivali učenje o Svetoj Trojici i o Evharistiji. Kada su arijanci pred neznabožačkim – svetovnim – sudom tužili Svetog Atanasija Velikog, optužili su ga da je u jednom arijanskom hramu on prosuo čašu s njihovim pričešćem. Čuvši da se o Evharistiji raspravlja pred neznabošcima, papa Julije 1. piše episkopu carigradskom Jevseviju, sklonom arijancima: „Postalo nam je poznato da se istraga o Svetoj Čaši i Trpezi vodila pred prefektom u prisustvu pagana, Jevreja i oglašenih. Mislili smo da je to nemoguće dok nam nije dokumentima potvrđeno“ (A. Rudzjanski: Hrišćanstvo i drevne škole ezoterije, Vera i znanje, 1914, Moskva). Sabor aleksandrijskih episkopa ustao je u odbranu Svetog Atanasija upućujući na reči Pisma da je „dobro čuvati tajnu Carevu“ (Tov. 12,7) i da Gospod zabranjuje da se svetinje daju psima i biser svinjama (Mt. 7,6). Izlaganje učenja o Svetim Tajnama pred paganima može ih navesti na podsmeh, a oglašene na suvišnu radoznalost. Pagani su hrišćane optuživali za ljudožderstvo. Bilo bi lako opovrgnuti tu optužbu: samo je trebalo dovesti predstavnike rimskih vlasti da prisustvuju Evharistiji. Ali, hrišćani su radije umirali nego da to učine.

Kada je car Konstantin primio Hrišćanstvo, i kad je imperija počela da se hristijanizuje, odvajanje oltara zavesama u najsvečanijim trenucima Liturgije i tajno čitanje pojedinih molitava postali su načini da se ukaže na svetost i veličanstvenost trenutka. Uostalom, kako kaže najpoznatiji rimokatolički izučavalac pravoslavne liturgike, Robert Taft, ranohrišćansko glasno čitanje molitava i današnja takva praksa nemaju veze jedno s drugim. Jer, rani hrišćani nisu imali zvučnike, pa su molitve naglas čitane mogle da čuju samo deca koja su bila najbliža oltaru; Drugo, molitve su proiznošene iznad Časne Trpeze, u pognutom stavu, a to uopšte nije doprinosilo njihovoj čujnosti. Čitanje naglas nije bilo nešto s posebnim liturgijskim ciljem, nego su i Jevreji i pagani sve svoje molitve čitali naglas, čak i lične, pa su hrišćani taj običaj samo preuzeli. I za vreme svenoćnog bdenija, svaki od vernika je naglas čitao svoje molitve, i ometao često čtece i sveštenike, pa su episkopi, poput Nikite Remezijanskog, morali da opominju narod da, ako već proiznose svoje, to bude tiho i pristojno. Već od kraja 5. i početka 6. veka molitve narodne se čitaju tajno. Car Justinijan je svojom 167. novelom pokušao da sve vrati na staro, ali nije uspeo.

U čuvenoj knjizi Jovana Moša „Lug duhovni“, navode se svetotajinstveni razlozi zbog kojih je Crkva uvela sadašnju praksu:

«Avva Grigorije, koji je nekada bio čuvar carske palate, nam je ispričao da je u Hozevitskom manastiru živeo brat, koji je napamet znao molitvu epikleze. On je jednog dana bio poslan da iz prosfornice donese prosfore u crkvu i kako se kretao prema hramu sa prosforama u rukama, on je napamet pevušio molitvu epikleze. Iste ove prosfore su đakoni stavili na disk, a zatim na proskomidiju.

Liturgiju je toga dana služio avva Jovan, prozvan Hozevit, koji je kasnije postao episkop Kesarije Palestinske. U vreme epikleze on nije video, kao što je to obično bivalo, da Sveti Duh silazi na predložene darove. Pošto je avva Jovan bio veoma tužan jer je mislio da Sveti Duh nije sišao radi njegove sopstvene grešnosti, ušao je u proskomidiju plačući i bacio se licem prema zemlji. Tada mu se javio Angeo Gospodnji i rekao:

„Otkako je brat donoseći prosfore u crkvu izgovarao molitvu epikleze, prosfore su bili osvećene i potpuno preobražene“.

Od tada je starac ustanovio pravilo da niko od nerukopoloženih ne sme znati molitvu epikleze napamet, a da je sveštenici ne smeju izgovarati bilo kada i van osvećenog mesta.“»

I još:

«Bivši upravnik zemalja Afrike, hristoljubivi gospodin Georgije, koji je posebno uvažavao monaštvo i bio sažaljiv prema sirotinji, a sam je obilno posedovao sve dobrodetelji koje su Bogu mile, ispričao nam je da u njegovoj postojbini, a bio je iz Apamije, druge sirijske pokrajine, postoji selo Gonag koje je četrdeset milja udaljeno od grada Toraksa. U oblasti tog sela, na udaljenosti od jedne milje, neka deca su napasala stado. I, kao što se to obično dešava sa decom, zaželeše da se malo poigraju. Dok su se igrali, rekoše među sobom:

„Hajde da služimo Liturgiju i da prinesemo prosfore“.

I kako se ovaj predlog svima dopao, odrediše jednog među sobom koji će tobož biti sveštenik i drugu dvojicu koja će tobož biti đakoni. Onda svi zajedno dođoše do jednog ravnog kamena gde i počeše da se igraju. Na kamen, kao žrtvenik, položiše hleb, a vino u jedan zemljani sud. Ispred kamena stade jedan dečak koji je imao ulogu prezvitera, a druga dvojica sa strane imajući ulogu đakona. Dok je „sveštenik“ uznosio molitvu svetog prinosa, „đakoni“ su mahali svojim pojasima umesto ripidama. Desilo se da je „sveštenik“ znao tačno i napamet molitvu svetog prinosa, jer je bio običaj da dečaci stoje ispred oltara, dok sveštenik naglas uznosi ovu molitvu, pa su tako mogli da je čuju i da je zapamte. Posle sveštenika, pre svih ostalih laika, pričešćivali su se dečaci.

Pošto su dečaci u igri izvršili sve kako treba po crkvenom poretku, pre nego što su se dotakli osvećenog Agneca da ga razdrobe, sa neba je sišao oganj koji je sagoreo osvećene Darove, čak je sagoreo i onaj kamen tako da nije ostao ni najmanji trag niti od kamena, niti od onoga što je osvećeno na njemu. Kada su ovo videli, dečaci su kao mrtvi pali na zemlju nemajući više moći ni da se pokrenu, ni da prizovu ikoga u pomoć. Kako se uveče u određeno vreme nisu vratili u selo jer su bez ikakvih osećaja ležali na zemlji, roditelji su krenuli iz sela da vide zašto se deca ne vraćaju. Posle dugog traženja, našli su ih rasute po zemlji bez mogućnosti da raspoznaju svoje roditelje i razumeju šta su ih oni pitali. Videvši ih tako ni žive, ni mrtve, svako je uzeo svoje dete i odneo u selo. Svi su oni bili krajnje zabrinuti videvši svoju decu u takvom stanju. Ostatak dana, kao i celu noć, roditelji su dečacima postavljali pitanja, ali nisu mogli da dobiju nikakav odgovor. Tek sutradan dečaci su počeli, malo po malo, da dolaze k sebi, a onda su ispričali šta su učinili i šta im se desilo. Tada su ih roditelji i ostali stanovnici sela odveli do mesta gde se sve odigralo, ali sem tragova vatre, tamo ništa drugo nisu našli. Zatim su otišli u grad i o svemu obavestili mesnog episkopa. Ovaj je, zadivivši se ozbiljnošću ovoga što se desilo, odmah krenuo na mesto događaja. Tamo je saslušao sve one dečake i svojim je očima video tragove nebeske vatre. Tada je na tom mestu sagradio prelepi manastir i sve one dečake zadržao u njemu. A na mestu gde je sišao nebeski oganj sagradio je hram i na ostacima onog kamena postavio sveti žrtvenik.

Isti ovaj hristoljubivi kir – Georgije, koji nam je o ovom događaju pričao, kazao nam je da je u pomenutom manastiru upoznao monaha – jednog od onih dečaka koji su bili učesnici čudesnog događaja.“

Kako kaže Robert Taft, pretpostavka da su se evharistijske molitve čitale naglas da bi ih narod čuo je „romantični anahronizam“. Najstariji rukopis cele pravoslavne Liturgije, tzv. „Barberinijev kodeks“ (8. vek) ima jasna uputstva koje se molitve čitaju tajno. Rusi, Bugari i Srbi, od kada su se krstili, nikada nisu naglas čitali svešteničke liturgijske molitve; ni Sv. Sava, ni Sv. Vasilije Ostroški, ni Sv. Petar Cetinjski – niko ih nije tako čitao. U doba kad je toliko pismenih ljudi, i toliko knjiga o Liturgiji, zašto bi se uvodila praksa glasnog čitanja tajnih molitava, kad svako, ko to želi, može s njom da se upozna?

Sva klasična dela svetih tumača Liturgije, poput Sv. Nikole Kavasile i Sv. Simeona Solunskog, nedvosmisleno potvrđuju praksu tajnog čitanja određenih molitava. Tako Kavasila, pišući o antifonim molitvama na Liturgiji, kaže da „dok đakon upućuje prozbe i dok se svešteni narod moli, sveštenik u oltaru TIHO I ZA SEBE izgovara molitvu za prisutni narod i za sveti hram“. Sv. Simeon Solunski, pišući u „Knjizi o hramu“ o Liturgiji, takođe ističe da u doba pojanja antifona „sveštenici stojeći u oltaru, TAJNO PRINOSE MOLITVU“.

Koji od Svetih Otaca govore drugačije?

I kuda se dalje može ići od Svetih Otaca?

O ikonostasu, otvaranju i zatvaranju dveri i navlačenju zavese

Čuje se da nekima smeta i ikonostas. A ikonostas jasno ima svoj biblijski prototip. Još u Starom Zavetu (Izl. 26,31-33), po Božjoj zapovesti, ulazak u svetinju nad svetinjama bio je napravljen u vidu četiri stubića i trostrukog prolaza, sa zavesom na kojoj su bili izvezeni heruvimi. Ikonostas su pravoslavni doživljavali kao javljanje Božanskog Sveta, a troja vrata na njemu kao simbolički prikaz trostrukih vrata Nebeskog Jerusalima (Otkr. 21,13). Sveti Simeon Solunski kaže: „Stubići u ikonostasu označavaju odvajanje čulnog od duhovnog i kao da predstavljaju svod koji razdvaja duhovno od čulnog; a to što se oni nalaze oko žrtvenika Hristovog znači da postoje stubovi u Crkvi Njegovoj, koji Njega propovedaju i nas utvrđuju. Zato se iznad stubića nalazi kosmit koji označava savez ljubavi i jedinstva u Hristu, svetih koji su na zemlji sa onima koji su na nebu. Zato se povrh kosmita, na sredini između svetih ikona, izobražava Spasitelj, a s jedne i druge strane Njegova Majka i Jovan Preteča, anđeli i apostoli i ostali sveti, tako da sve to predstavlja i Hristovo prebivanje sa svecima na nebu i Njegovo obitavanje sada sa nama kao i to da On treba opet da dođe“. Kod monofizita (Jermena, recimo), koji nisu sa pravoslavnima već milenijum i po, ne postoji ikonostas, ali postoji zavesa, koja se navlači u određenim delovima Liturgije, naročito za vreme anafore. Dakle, to je više nego drevna liturgijska praksa. Što se tiče otvaranja i zatvaranja dveri, još od doba Svetog Maksima Ispovednika vidimo da je ova praksa postojana. On naglašava da je zatvaranje dveri posle čitanja Evanđelja ono što „pokazuje prolaznost svega materijalnog i stupanje dostojnih u duhovni svet, to jest u bračnu odaju Hrista, koje će se desiti posle onog strašnog razlučenja i još strašnijeg Suda“.

Mali i Veliki vhod sa otvaranjem dveri jasno opisuje i objašnjava patrijarh Pavle, u tekstu „Kad se carske dveri otvaraju za Mali i Veliki vhod“: „Kad služi sam sveštenik bez đakona, po pročitanju molitve Niktože dostojin, on treba da otvori dveri, uzme kadionicu i okadi sve po redu, ostavi kadionicu pa pročita heruvimsku pesmu triput, uz po jedan poklon, onda celiva krst, antimins i presto, pa odlazi u proskomidiju“ (Neka pitanja naše vere br. 3).

Sklanjanje i navlačenje zavese takođe ima svoj dubok smisao.

Grčki liturgičar Jovan Fundulis jasno kaže: „Zatvaranje časnih dveri dugujemo mističkim i simvoličkim razlozima, koji su istina danas oslabili, međutim, ranije su bili rasprostranjeni i odigrali su važnu ulogu u obrazovanju i razvoju svetog bogosluženja“. I još kaže Fundulis: „Navlačenje zavese na Časnim Dverima u vreme pevanja pričastna, koje je u parohijama do danas očuvano, ima svoju potporu u drevnom liturgijskom običaju, kao što to svedoči praksa manastira i slovenskih Crkava, kao i Jermenske crkve, i kao što to svedoče i pojedini stari kodeksi. Otvaranje Časnih Dveri na poziv „sa strahom Božjim“ je smatrano izobražavanjem pomeranja kamena s groba Gospodnjeg prilikom Vaskrsenja, a pojavljivanje Svetog putira kao pojava samog vaskrslog Hrista“.

Dakle, predanjska praksa Crkve i u ovome je jasna.

Tropar trećeg časa

Molitva trećeg časa u toku Epikleze takođe smeta nekima; u njoj se sveštenik moli Gospodu da, kao što je u ono vreme, poslao u treći čas Duha Svetoga na Svoje učenike i apostole, Njega ne oduzme od nas, nego da usliši one koji Mu se mole. Ova molitva prisutna je u pravoslavnim (pre svega slovenskim i rumunskim) služebnicima, ponegde i od 12. veka. Tek 1895. godine Carigradska patrijaršija je izbacila iz svog izdanja Služebnika, a to su učinili i ukrajinski unijati. Tom molitvom se naglašava kako značaj Duha Svetoga u epiklezi i pretvaranju Darova, tako i u obnavljanju srca i umova onih koji sveštenosluže.

Patrijarh Pavle, u svom članku „Treba li sveštenik na Sv. Liturgiji da rukom ukazuje na Sv. Darove na „Primite, jedite“…“ kaže da smo mi i Rusi uneli „tropar trećeg časa u kanon evharistije, zbog potrebe jačeg naglašavanja epikleze u Liturgiji“. Grci taj tropar nemaju: mi ih zbog toga ne osuđujemo; no, nema nikakve potrebe da u svemu podražavamo Grcima, kad već osamsto godina služimo s troparom trećeg časa u kanonu evharistije.

O rimokatoličkom uticaju

Branitelje predanjske Liturgije neki optužuju za potpadanje pod uticaj rimokatolika. A da li je tako? Nije! Još pre 2. vatikanskog koncila, od Tridentskog koncila, rimska misa izgubila je svoje prvohrišćansko dostojanstvo i lepotu. Proskomidije nije bilo, i narod nije donosio prosfore, nego je sveštenik sam, u toku o f fertoriuma, pripremao hleb i vino za misu; nestale su jektenije; nije bilo ni malog, ni velikog vhoda; ni sveštenog koplja, žlice, zvezdice; ni Evanđelja na oltaru; naravno, nestala im je i epikleza. Sada rimski sveštenik sve vreme služi okrenut narodu, časna trpeza je svima na vidiku, hostiju više ne dele samo sveštena lica, nego i obični civili (kod nas je počelo od davanja prava đakonima da pričešćuju). Ikone su sklonili iz novih hramova, sklonili su statue – sve podseća na protestantske molitvene domove.

Gde je više rimokatoličkog i protestantskog uticaja – u predanjskoj pravoslavnoj Liturgiji ili kod moderne verzije? Tako je i kod pričešća. U „Katehi­zisu Katoličke Crkve“, koji je 1994. god. izdao „Glas Koncila“ i koji važi za sve rimokatolike, u poglavlju „Sedam sakramenata Crkve“, odeljak 1389, kaže: „Crkva, ipak, živo preporučuje vjernicima da svetu Euharistiju primaju u neđelje i svetkovine, ili još češće, pa i svakog dana“. Kad se uzme u obzir da u rimokatolicizmu danas postova skoro da i nema, jasna nam je slika koju naš libertvilski liturgičar, sveštenik dr. Nedeljko Grgurević daje u svojoj knjizi „Evharistija kao žrtva / Liturgijsko bogoslovlje“ (Srbinje – Libertvil 2004.):

«Danas živimo u duhovno jako kontroverznom svetu, u svetu koji je „prezauzet“ zemaljskim životnim potrebama i problemima, svetovnim navikama i aktivnostima u polarizovanom društvu. Većina savremenih ljudi je vrlo često preokupirana brigama oko škole, zaposlenja, karijere, materijalne sigurnosti, napredovanja u poslu, položaju u društvu ili bliskoj i važnoj organizaciji, političkog prestiža i uticaja, sportom, tako da vrlo malo vremena ostaje za brigu o duši. U velikoj prezauzetosti se za Hrista i svoju Crkvu ima malo vremena. Suočeni smo i u liturgijskoj teologiji, iako su teološki komentari i pisanja često na zdravoj osnovi, sa skoro utopističkim oslikavanjem evharistijskog života sa svetim Pričešćem, koji se nekako mehanizovano populariše sa utiskom da je bez napora na dohvatu ruke. U ovakvoj situaciji nameće nam se pitanje: da li je naš način života i naše vreme pravo vreme, ako je ikada pravo vreme za veliko odstupanje i popuštanje, ili skoro potpuna eliminacija discipline koja se uklapa u okvire učenja Crkve? Disciplina o kojoj je ovde reč jeste produžetak i dopuna samodiscipline ili ispitivanja samog sebe pre pristupanja svetom Pričešću. Čini se da nije pravo vreme, jer današnji nivo morala i hrišćanske vere nije na većoj visini, ako nije i na nižoj, od nivoa kakav je bio kada se ova praksa počela uvlačiti i uvoditi u Crkvu. Zbog toga upoređenje današnje, „nove prakse“ i štetno zanemarivanje stanja duše sa onim kakvo je bilo u ranoj Crkvi, uopšte se ne uklapa u okvire prihvatljivog. Ovaj problem skoro da nije postojao u ranoj Crkvi ili, ako je postojao, sledilo je čišćenje od greha: kroz oproštaj za grehe i preporod, kako kaže sveti Justin Mučnik. Svakako da je ovaj problem u drevnoj Crkvi bio mnogo manji od današnjeg.“»

Odstupajući od ranije prakse, koja nije, kao što je poznato, dala željene i potrebne svetotajinske rezultate, zastupnici olakog pričešćivanja u naše vreme nedopustivo ga čine nevažnim – a time i bezvrednim, naročito u Pravoslavlju na Zapadu. Možda teoretski to i ne izgleda tako kako jeste, ali u praksi ponekad ide do svetogrđa. Izgleda da se ne obraća dovoljno pažnje na uznemiravajuća svedočenja i podatke koji navode na vrlo duboka razmišljanja, od kojih navodimo jedno: „Da li je zamajac klatna otišao predaleko“.

Pravoslavna crkva se sada suočava sa novim problemom. Pre izvesog broja godina pričešće je nuđeno prisutnima na svakoj Liturgiji, međutim slabo ko se odazivao na ovaj poziv. Ali, u nastojanju da što više ljudi pristupi svetom Pričešću, zahtevi za pripremu su skoro izbačeni ili izmenjeni. Sada nije neobično čitati u eparhijskim listovima o velikim redovima ljudi koji čekaju da prime Pričešće. Ali,nažalost, ne vodi se dovoljno računa jesu li ovi ljudi dostojni i pripremljeni? Zatim, kada su se poslednji put ispovedili? Ponekad se nameće pitanje jesu li pravoslavni hrišćani? Postavlja se i pitanje da li poste kako propisuje Crkva? Moje je iskustvo sledeće. Prisustvovao sam vrlo svečanoj Liturgiji pod velikim šatorom. Neposredno do mene stajala je grupa ljudi koji su razgovarali o dobrom doručku koji su imali tog jutra. Zatim, pravoslavni su svojim nepravoslavnim sabesednicima (kojih je bilo u grupi) objašnjavali neke detalje na svetoj Liturgiji i pred kraj Liturgije video sam sve njih da su prišli i pričestili se svi iz navedene grupe. Da li je najvažnije što su se pričestili?!

Ovome će pisac dodati svoje iskustvo sa sledećim komentarom. Slučajno sam se našao u jednoj nepravoslavnoj crkvi, za koju mi pravoslavni smatramo da je bliža nama nego mnoge druge. Bilo je podne u strogom centru grada sa nekoliko dobrih restorana, doba posle ručka. Sveštenik je stajao ispred oltara i delio „pričešće“ svakome koji mu je prišao iz dugačkog reda formiranog ispred soleje. Možda će neko pomisliti, sveštenik je odslužio Evharistiju. Međutim, Evharistija nije bila prethodno odslužena. Pomislio sam, pa ovo je vrlo interesantno. Ostao sam do kraja „pričešća“. Za to vreme prodefilovalo je, u nekoj profesionalnoj žurbi sa službenim tašnama i koferčićima u rukama, preko tri stotine „pričesnika“. Pošto je sve prošlo, prišao sam deliocu pričešća i upitao ga: „Da li su svi ovi ljudi Vaši parohijani i da li ih sve poznajete? Da li su svi kršteni hrišćani?“ Vrlo mirno mi je odgovorio: „Skoro nikoga od pričešćenih ne poznajem, stoga ne mogu odogovoriti da li su hrišćani. Međutim, za mene je važna njihova želja da se pričeste, što im ja i moja crkva omogućujemo“. Čini mi se, ovde se može reći samo: kakvo iznenađenje? Bojim se da se i u Pravoslavnoj crkvi ne dogodi nešto slično sa forsiranjem „nove prakse“. Dodaćemo i to da to nije neka skrivena crkvica, nego velika i poznata crkva dobro locirana u ogromnom gradu. Još nešto. Ta crkva je ranije vodila računa koga pričešćuje.

Međutim, vidljivo je dokle se došlo pod izgovorom „da prepoznaju Hrista“. Ovo smo naveli samo zbog toga da pokažemo kuda može da vodi neoprezno popuštanje u ovom polju.

Nadamo se da će se uskoro početi uviđati duhovna opasnost za sve veće uvlačenje, nadamo se nesvesno i neoprezno, u davanju svetog Pričešća. Kako se saznaje i vidi, ovo se čini skoro isforsiranim davanjem Pričešća i sa dozom neke pastirske pasivnosti. Možda će se, ipak, jedinstvenije početi razmišljati šta nam treba činiti u našoj situaciji. U pomenutom članku profesora Tomasa Hopka, „Evharistijska zajednica“, navedeni su neki detalji diskusija vođenih na jednom „pastirskom skupu“, gde je jedan diskutant primetio: „U staro vreme ljudi su se uzdržavali od pričešća iz navike, dok sada pristupaju svetom Pričešću, isto tako iz navike. Drugi sagovornik je naglasio: „Kada su naši roditelji prilazili nekoliko puta godišnje da se pričeste, oni su bili potpuno predani Hristu. Sada kada mi idemo često da se pričešćujemo, neuporedivo smo inferiorniji u odnosu na njih u našoj duhovnoj snazi, u našoj privatnoj i ličnoj odanosti i molitvi i našem moralnom ponašanju.“ Smatramo da „moralno ponašanje“ treba da je uključeno u bogoslužbenu obnovu. Ako se ne bude išlo tim putem, onda „liturgijska obnova“ nema svoje punoće, niti će postići svoj cilj. Znači, treba gledati na obe strane, što je jedini put da se sagledaju dobre i loše strane oba mišljenja i stava i na osnovu toga donositi zaključke. Osnova za pristupanje svetom Pričešću je duboka vera i moralni život koji će nas učiniti da stvarno vidimo i raspoznamo Gospoda u svetom Pričešću i s Njim se sjedinimo. Pri pristupanju svetom Pričešću, treba da smo svesni da to činimo sa molitvenom svešću o svojoj grešnosti.

Iako je napred navedeno „moralno ponašanje“ nekako uzgred pomenuto, ali možda drugačije švaćeno, ipak je ovo veliko zvono za uzbunu. Naravno da se ovakve stvari najčešće ne objavljuju. Ipak se nadamo da će uskoro nastupiti vreme kada će se moći mirno i trezveno govoriti o nedostacima „prošlosti“, kako i počinjenim greškama „liturgijske obnove“, bolje rečeno, „nove prakse“, kako je neki nazivaju. Može se reći da je iz „prošlosti“ već prilično uklonjeno od onoga što je bilo pogrešno, nepotrebno, preterano ili nagomilano. Treba očekivati da će i „liturgijska obnova“ isploviti iz opasnih voda u koje je prilično uplovila. Polazna tačka za „obnovu obnove“ je prihvatanje činjenice da se sveto Pričešće spustilo na nešto što je najlakše dobiti, kao da se dobija neka najobičnija stvar.»

Konačni ciljevi reforme

Na samom početku liturgijske reforme, Sergije Bulgakov je tvrdio da treba da se približimo protestantima tako što ćemo manje pominjati Bogorodicu i svece u svojim molitvama. Drugi vatikanski koncil je rimokatoličku konfesiju sasvim protestantizovao, tako da su ostali samo pravoslavni. Odatle neki reformatori predlažu ukidanje ikonostasa, čitanje naglas tajnih molitava i, jednom rečju, izjednačavanje u potpunosti laikata sa klirom. Protestanti nemaju svetotajinsko sveštenstvo – pastir je samo učitelj; zato sada imaju i „biskupine“ i „pastorine“. Ovim niko ne želi da kaže da to neko u SPC čini svesno; ali, zna se da je čak i put u bezdan popločan najboljim namerama. Naš narod je navikao na Sveto Predanje Crkve – jer, od kada smo kršteni, molitve se tajno čitaju gde treba, i postoji oltarska zavesa, i oltar nije prostor da u njega svako ulazi. Tako su služili i Sveti Sava, i Sveti Arsenije Sremac, i Sveti Vasilije Ostroški, i Sveti Nikolaj Žički, i vladike novomučenici Petar, Sava, Platon, Dositej, Joanikije i ispovednik hvostanski Varnava. Zar ćemo se odreći njihovog Svetog Nasleđa uvodeći reforme koje nije potvrdio niko od Svetih Otaca svojim sveštenim tumačenjima? Zašto? Umesto da narod prosvećujemo i učimo, mi ga još dublje zbunjujemo i uvodimo u stanje zbrke. Zašto da nam kriterijum pravoslavne Liturgije budu ruski i grčki obnovljenci, antitihonovci i zoisti, a ne Sveta Gora Atonska? Uz to, sa otvorenim dverima i glasnim čitanjem tajnih molitava danas najviše služe Ukrajinski unijati.

3aključak

Nema sumnje da svi koji žele „obnovu“ Svete Liturgije na umu imaju dobro Crkve i naroda. No, bez ozbiljne saborne pripreme i uključivanja stručnjaka ne samo iz SPC, nego i iz svih ostalih sestrinskih Crkava, ovaj proces može biti štetan, ako ne i poguban. Sveti Sava i svi sveti Srbi od nas očekuju najvišu pastirsku odgovornost kao i Veliki Arhijerej Hristos, Prvoliturg svake naše Liturgije. Njemu, sa Ocem i Duhom Svetim, se pomolimo da nam dometne vere i razuma, da znamo kakvim putem ići i doći do cilja. Nova praksa u Srpskoj Crkvi nije ništa drugo nego neblagoslovena samovolja pojedinaca. Upravo zato je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve i doneo odluku o ostanku pri staroj praksi u pogledu bogosluženja i drugih svetih radnji.

Uredništvo „Banatskog Vesnika“

Korišćena dela:

1. Patrijarh Pavle: Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998.

2. Prof. Dr. Jovan M. Fundulis: Liturgičke nedoumice, Kraljevo 2005.

3. Dr. Nedeljko Grgurević: Evharistija kao žrtva (Liturgijsko bogoslovlje), Srbinje – Libertvil 2004.

4. Jovan Moša: Limonar ili Duhovni lug, Manastir Sokolica 2001.

5. Katehizam Katoličke Crkve, Zagreb 1994.

6. Obnovljenaštvo: Protestantizam po „istočnom obredu“, Moskva 1996.

7. Casimir Coucharev: The Byzantine – Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Ontario, Canada 1971.

Priređivač: „Borba za veru“; 25.04.2009




4 коментара у вези “„Banatski vesnik“: O Svetoj Liturgiji i promenama u njoj”
  1. … [Trackback]

    […] Find More on that Topic: novinar.de/2009/04/26/banatski-vesnik-o-svetoj-liturgiji-i-promenama-u-njoj.html […]

  2. … [Trackback]

    […] Read More to that Topic: novinar.de/2009/04/26/banatski-vesnik-o-svetoj-liturgiji-i-promenama-u-njoj.html […]

  3. … [Trackback]

    […] Information on that Topic: novinar.de/2009/04/26/banatski-vesnik-o-svetoj-liturgiji-i-promenama-u-njoj.html […]

  4. … [Trackback]

    […] Find More Information here to that Topic: novinar.de/2009/04/26/banatski-vesnik-o-svetoj-liturgiji-i-promenama-u-njoj.html […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo