logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    1.195 пута прочитано    Датум: 13.04.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Istorijski PlakatiNema sumnje, logorski dvadeseti vek se odlikovao raspadom moralnih, ideoloških i filosofskih sistema.

Predrag R. Dragić Kijuk, 16. april 2008, Aranđelovac

+++

„Osmotrite Zapad: prenakrcan je znanjem, beščašću i tromošću… Kada je Rim odašiljao svoje legije širom sveta nije poznavao istoriju, niti lekcije o sumraku. Naš slučaj nije takav. Kakav crni Mesija će se obrušiti na nas“ (E.M. Sioran, Silogizmi gorčine)!

Svet nije imao snage ni da se suoči sam sa sobom posle Prvog velikog rata (1914-1918) u kome je našlo smrt deset miliona poginulih i deset miliona umrlih od bolesti i gladi, a unesrećeno dvadeset miliona ranjenih. Politička i lihvarska pohota je, naime, lovila čas u ime demokratskog trijumfalizma: posle dve marokanske krize (1905. i 1911), aneksije Bosne i Hercegovine (1908), te italijansko-turskog rata (1911) – evropski antrihrišćanski Kronos je krenuo na put bez povratka, kojim su se uputile Austro-Ugarska i Nemačka 1914. godine.

Zar je čudno, onda, što je usled negovane gordosti Zapad otkrio melanholiju kao izvorište, a permanentnu suprotnost kao spasenje? U takvu trku univerzalizacije suprotnosti uključiće se i zapadna crkva. Evo prilike da, sebe i vas, podsetim na takav primer.

Pojavom modernizma, rimokatolička crkva nije uspela da pomiri svoju misao sa izazovima nove filosofske, kulturne, pa i političke stvarnosti. Papa Pije X je svojom enciklikom Pascendi Dominici Gregis (1907) i popisom osuđenih stavova (Lamentabili Sane Exitu) krenuo u pravi rat protiv modernističkih tendencija. To je i bio razlog što je od svih koji su stupali u crkvenu službu tražen zavet protiv modernizma. Iako je termin „Die Moderne“ prvi put upotrebljen u Nemačkoj, osamdesetih godina XIX veka, moderna će označiti razmeđe vekova. Ali ne i tačku germanskog odlučenja od sopstvene mitologije, pa je umesto „umetnosti duše“ modernističkog pogleda na svet otkrila političku pohotu i rađanje ideologije „Drang nach Osten“.

Svet je sve više opsesivno otkrivao moć politike kao sudbine, dok je modernizam, na razmeđi vekova, branila jedino umetnost. Taj krik protiv beznadežnosti, očaja i samozaljubljenosti sabirao je u sebi jezik unutrašnjeg bića i bekstva od objektivizacije i realnog sveta u subjektivnu, iracionalnu čak, osećajnost. I stvaralački individualizam. Nasuprot, oholi duh politike plenio je strast i misao, i intelektualno oduševljenje prema tiranskom i etnocentričnom. Nije li upravo takva opredeljenost prerasla u privlačnost prema autoritarnoj moći, tako jasno uočena kod Frojda (oduševljen Austro-Ugarskom, zalagao se 1914, za kažnjavanje „drskih Srba“), a sveobuhvatno izražena kod Hajdegera. Ovaj prominentni filosof XX veka nije krio svoju privrženost nacizmu. Od 1931. drži propagandna predavanja širom Nemačke „koja je završavao obaveznim: Heil Hitler!“

Protestantska predodređenost i Kalvinovo izabraništvo, istovremeno, utemeljuju put svetom sekularizmu. Baš kao što su to učinili i francuski prosvetitelji (Volter i Turgo), ubeđeni da progres počiva na ljudskom umu i da samo on, a ne istina hrišćanstva, jeste osnova boljeg i budućeg društva. Prosvetitelji, poput sveštenika Malthusa, čak imaju rešenje da se prenaseljeni svet svede razumnoj demo­grafiji uz pomoć metoda u koje spadaju glad, kuga i rat. (Tomas Maltus, Esej o principu populacije).

Šta je, u stvari, obećavala ova brutalna utopija i šta su bile njene posledice, Tokvil je jasno definisao: „Ovaj strastveni idealizam postajao je… zapravo nova religija… Verske institucije i ceo državni sistem bačeni su u isti kotao pretapanja, a rezultat toga postali su potpuno zbunjeni ljudi“ (Alexis de Tocqueville). Posledično, evropocentrični svet se kretao ka novoj utopijskoj ideji, arijevcima i novom čoveku i ko zna kojoj po redu reformaciji, zagubivši hrišćansku filosofiju života.

Zaokupljeni novim čitanjem hrišćanstva, pa tako i temom o Isusu istorije i Isusu vere, nemački filosofi i teolozi se posvećenički vraćaju delima „obrazovanog filistra“ iz XIX veka, Štrausa (David Friedrich Strauss), koji je hrišćanskom svetu poručivao: „Rezultatima dosadašnjih istraživanja, kako se čini, uništen je najveći i najvažniji deo onoga što hrišćanin veruje o svom Isusu, uskraćena su mu sva ohrabrenja koja crpe iz toga verovanja, oduzete su mu sve utehe“. U XX veku mesto korifeja i arbitra rekonstruisane Biblije, i znalca koji je presudno uticao na američku hrišćansku misao, zadobiće nemački protestant Bultman (Rudolf Bultmann), teolog i istraživač Biblije.

Uoči Drugog svetskog rata ne samo da se teoretičari hrišćanstva nisu zanimali zavetnom idejom o svetinji života već su svu svoju erudiciju uložili, poput Bultmana, u opsesivno „demitologizovanje“ Biblije. Naučni svet opsednust modom rekonstruisanja i demitologizovanja hrišćanstva, baš zato i nije mario za smisao, dar, svrhu i tajnu života. Tek ne za ideje sv. Jovana Zlatoustog (oko 350-407) koji biće i svet nije sagledavao kao pojave prepuštene slučaju („Reći da je sve što postoji nastalo iz postojeće materije i ne priznavati da je Tvorac sve tvari stvorio ni iz čega znak je krajnje umne poremećenosti“). Možda je to i bio razlog što su nihilizam nadsvodili trijumfalizam i pragmatizam.

Transformacija ideje da Bog nije svemoguć oformila je kulturu genocida. Tako je 26. aprila 1937. nemačka legija Kondor uništila Gerniku, špansko selo u Baskiji koje nije imalo nikakav vojni značaj. A potom su nacisti (14. maja 1940), posvećeni istoj ideji, zasuli Roterdam sa 97 tona bombi.

Ničeov svet „smrti Boga“ učinio je i korak dalje: poništio ograničenje dopuštenosti na štetu korisnosti (v. 1Kor. 10,23). Privlačnost destrukcije glavna je odlika civilizacije u kojoj čovek sme da učini šta je naumio. I zaista, bombarder sa smrtonosnim tovarom („čiji rezultat prevazilazi sva očekivanja“, kako je glasila šifrovana poruka Trumanu na konferenciji u Potsdamu) bio je spreman da potvrdi čovekobožnu moć. Šestog avgusta 1945. prva američka atomska bomba (nosila je naziv „Mališan“) bačena je na Hirošimu, grad i luku u Japanu. Temperatura u epicentru iznosila je 6.000 stepeni. U ovoj demonstraciji svemoći 85.000 stanovnika je sprženo, 14.000 nestalo, naknadno pomrlo 20.000 od radioaktivnog zračenja. Tri dana kasnije zločin se ponovio: 9. avgusta 1945. druga atomska bomba (nosila je naziv „Debeljko“) sručila se na Nagasaki, trgovačku i ratnu japansku luku: poginulo je 36.000 stanovnika, a ranjeno 40.000, porušeno u trenutku eksplozije 1.326, a u požaru posle eksplozije izgorelo 18.408 zgrada.

Manifestacija „ponovnog rođenja“ u nesputanoj slobodi i sablasni humanizam definitivno su finalizovali uspostavljenu ideologiju građanske vrline. U stvari, nova dogma se rađala na razvalinama gorčine i pepela, pa se posthitlerovska civilizacija pretvarala u „socijalnu patologiju našeg vremena“ (Jessica Gress-Wright). Tačnije, patologija posthrišćanskog i posthumanističkog ideala javila se svetu kao sinonim građanske etike. Istovremeno, u Americi je obnovljen spor između Isusa vere i Isusa istorije, ne bi li se sekularna blagodat potvrdila mnoštvom sektaških zajednica i verom u kvazimistične građanske kultove. Naprosto, „na čuvenoj pijaci ideja, gde su sve ideje ravnopravne i gde ne sme biti nikakvih procena, a samim tim ni vrednosti, neke ideje su jednostavno isključene (poput hrišćanske filosofije života) i teško onima koji se za njih zalažu“ (Page Smith).

Povratak autentičnom hrišćanstvu (na šta je nekada pozivao i Erazmo Roterdamski „protivnik korupcije u Rimskoj crkvi i sujeverja“) Zapad je davno napustio u ime civilizacijske površnosti. Ali, tek je u savremenosti socijalnog darvinizma, otkrivši strast politike kao fundus animae, humanizam zamenio prosvećenim imperijalizmom. Posledično, novoizabraništvo se rodilo na Novom kontinentu.

Amerikanci su kulturni sekularizam pokušali da utope u novo hrišćanstvo, da pomire „američki san“ i veru u Ameriku kao preobraženo izabraništvo. Bez izvorno-hrišćanske etike, novo hrišćanstvo je postalo paravan za autoritarnu demokratiju koja je propovedala o Amerikancima kao izabranom, zavetnom narodu. Dabome, zemlja u kojoj živi izabrani narod je „novi raj“, u kome napredak uspostavlja dobrotu, a preduzetništvo savest. Uveren u individualni i kolektivni mesijanizam Džordž Buš (stariji) 1992. godine je, urbi et orbi, razglasio da su „Amerikanci dobar narod“, što valjda druge, ako i nije svrstavalo u nižu, lošu kategoriju naroda, jeste upućivalo na jedini primereni putokaz. Istoznačno, Amerika se predstavlja za novi Hanan, čemu treba zahvaliti ispravnoj politici, odnosno, ekonomskoj koristi.

Ali, američki mesijanizam se nije zadovoljio jedino propagiranjem posebništva, već je pokušao da društveni poredak (demokratiju) uspostavi kao novu religiju. Sveta američka demokratija je, otuda, forsirala ideju „Novog doba“ kao okultne pojave, slobodnog seksualnog „životnog stila“, kao magijsku privlačnost, ljudska prava kao svetu tajnu, a univerzalni, militantni politički intervencionizam kao obrednu radnju zarad odbrane od sile zla. Tako je Amerika počela da prepoznaje neprijatelje svuda i u svima koji su odbili da potčine svoje interese američkim nacionalnim interesima (Sirija, Iran, Koreja), dok je u svom odgajalištu – kako bi pridobijala javno mnenje – forsirala politički populizam, pothranjivan magijom i seksom. Doprinos stepenu institucionalizovanja novih vrednosti dali su univerziteti, industrija i mediji.

Razume se, američka propaganda novog doba, novog čoveka i novog poretka nije uspevala u nameri da svet usvoji novi mesijanizam za opšteprihvatljivo načelo. Štaviše, kritičari sekularizovane demokratije, selektivne pravdoljubivosti i pohlepne magije pokazivali su da prosvećeni apsolutizam mesijanske nacije nema ništa zajedničko sa hrišćanstvom. Sa druge strane, to je i razlog što su novo hrišćan­stvo američkog liberalnog kapitalizma kritičari sasvim opravdano, i jasno, mogli da prepoznaju kao neopaganizam.

Bio je to odlučan znak da kvazihrišćanska, evroatlantska despotija posveti posebnu pažnju medijima, pretvarajući ih u nove kultne centre. Informativni centri sliče sedištima mitraizmičkih rituala (Mitra je ratnik koji će uništiti sve demone, a priziva se kao Sol invictus – uz pomoć odabranih otaca, Patres Sacrorum), ili Jupiterovim svetilištima (po­što je samo jedno vrhovno božanstvo: Iuppiter Optimus Maximus, koje donosi pobedu – Iuppiter Victor).

Sredstva informisanja su pretvorena u sredstva obmane: Amerikanci su se tog načela falsifikovane demokratije držali i u Zalivskom ratu (montirana priča o ugrožavanju Kuvajta), i u ratu protiv Srba (montirana priča o ugroženosti Šiptara), ili Iračana (montirana priča o oružju za masovno uništenje). Nesumnjivo, medijska satanizacija je najnoviji izum američke kulture genocida, i to je jedini razlog što su mediji postali privilegovane, kontrolisane i usmeravane institucije. Preciznije, „mediji doista raspolažu silom“, jer organizuju virtuelnu stvarnost „kao stvarnost u našim glavama“ (Peter Sloterdijk).

Da bi se savršenstvo ostvarilo na Zemlji, potreban je narod, i to izabran narod koji će posle svih civilizacijskih grešaka biti u stanju da ispuni nade čovečanstva. Očito, sekularizovani posvećenici nisu u odstupanju od Hristovih tablica života uočavali ključni problem sunovrata globalne hrišćanske zajednice, već su, na protiv, u hrišćanstvu prepoznavali prepreku za ostvarenje „novog raja“.

Američki eksperiment se, na taj način, sveo na reformisanje hrišćanstva u okvire sektaškog misticizma, odnosno, slobode da svako po svom religijskom osećanju gradi versku zajednicu. Američka maso­nska škola ističe da Svemogući živi u srcu svakog i „ljude treba podsticati da se pomire sa Bogom“. U tako, sektama razuđenom i isključivom društvu, postignuto je prema Šeferu „relativizovanje svih veroispovesti“ (Frank Schaeffer), pa se tvorac prihvatljivog hrišćanstva preselio iz crkve u politiku i ekonomiju. I, više od toga: katoličko-protestantska zajednica, reformisana sekularizmom, udružila se sa prosvećenim sektašima u propagiranju američke naddržave čije se izabraništvo, bez obzira na moguće padove, nikako ne može dovesti u pitanje.

U samozaljubljenom ključu treba razumeti i mesijanski optimizam Bila Klintona na inauguraciji za predsednika 1993. („Sve što u Americi nije u redu može izlečiti onaj deo Amerike sa kojim je sve u redu“). Po svemu sudeći, svoj mesijanski optimizam Bil Klinton gradi na energiji koja mu je preneta sa Džefersonove Biblije, „na kojoj se zaklinju novoizabrani američki predsednici“. Činjenica da se ova autorska Biblija, to jest knjiga Tomasa Džefersona, pod naslovom: „The Life and Morals of Jesus of Nazareth“, čuva u Velikoj masonskoj loži u Vašingtonu – treba valjda da nas nepobitno utvrdi u znanju i istini: Isus „nije uspeo“, masoni hoće (?!).

Za novo, prihvatljivo hrišćanstvo u Americi je najzaslužniji „Jezus seminar“. Njegovi osnivači (1985), članovi i sledbenici su se zaista trudili da nam obelodane istinu o realnom Isusu. Osnovni zadatak ove grupe je da destruira crkvu, uz pomoć Fankovog i Huverovog dela pod nazivom „Pet jevanđelja“ (Robert W. Funk – Roy W. Hoover: „The Five Gospels: the Search for the Authentic Words of Jesus“) – iako je sveti Kiprijan Aleksandrijski, još 251. godine, upozoravao interpretatore biblijskog teksta: „Kome Crkva nije majka, Bog mu nije otac“.

Američki znalci rekonstrukcije Biblije sačinili su i nove prevode jevanđelja (priključujući im i „Tomino jevanđelje“) ne bi li se tako približili više istorijskom, a manje Isusu vere. Po takvom učinku su njihovi prevodi, bar oni tako misle, vredniji od crkvenih prevoda, a bliži stvarnoj istorijskoj istini. Njihov napor najilustrativnije svedoči 41. stih iz Prve glave Jevanđelja po Marku, koji prema Jezus-znalcima treba da glasi: „Okej, očisti se“. Utoliko je odbranjena istorijska istina, pošto je molbi gubavca da mu se smiluje („ako hoćeš, možeš me očistiti“) Hristos odgovorio rečima (pružajući mu ruku): „Hoću, očisti se“. Isto tako, u ime rekonstruisane istine Jezus-znalci će optužiti apostola Pavla za „distorziju Hristovog pokreta“, jer ovaj nije ni „poznavao istorijskog Isusa“.

Razumljivo, nemajući potrebu da tumačenje svedu, na primer, na komentarisanje o skrivenom Bogu (Deus absconditus) ili o jeziku duše koji Toma Akvinski razume kao istinu odgovaranja/odglasa odnosno podudaranja predmeta i uma (veritas est adaequatio rei et intellectus) – Jezuit seminaristi se isključivo bave „Tominim jevanđeljem“, pošto četiri kanonska jevanđelja ne prenose istinu. U stvari, ovaj kultni američki centar za istinu o hrišćanstvu (te je Biblija „Jezus seminara“ upravo knjiga „Pet jevanđelja“) uzima „Tomino jevanđelje“ za paradigmu istine – iako je ono nastalo posle pisanja četiri kanonska jevanđelja, a do nas je došlo preko koptskog prepisa iz IV veka.

Američki sektaški mesijanizam je uspešno sproveo „relativizovanje svih veroispovesti“ jedino iz razloga stvaranja američkog hrišćanstva. Tako je i nastao klon Jezus seminarista direktno preseljen u američku političku praksu koja nema ničeg zajedničkog sa tablicama života Isusa Hristosa. Zar u današnjem svetu, pitajmo se, politika nije uspela da postane premoćna društvena doktrina, oslobođena svake vrline, pa i pravednosti u ime virtuelne nove stvarnosti?

Dirigovane, besprizorna profitokratija i lupeška bankokratija uspostavile su vrlinu „predrasuda o časti“. Postojeći svet je prema utopiji Zapadnog posthrišćanskog hegemona, trebalo permanentno reformisati. Nada u progres postala je mantra nove dogme koja je sva načela moralne filosofije gurnula u senku. Politički licemer je u slobodu upisivao jecaje (od Vijetnama do Iraka), u mir humanitarni rat (od Nikaragve do Srbije), a u demokratiju militantni humanizam (od Čilea do Somalije). Tačnije, „društvo nije proširilo individualne slobode, već svoju kontrolu nad individuom“ (Herbert Markuze).

Američki trijumfalizam je u bezbroj slučajeva pokazao da, upodobljavajući se socijalnom darvinizmu, svoju isključivost duguje sektaškom pogledu na svet i realizovanom hrišćanstvu bez Hrista. Prezir prema drugom, životu kao svetosti božanskog dara, nije samo probudio neokolonijalni politički apetit koliko prvrženost rasističkoj kulturi. Zato nije slučajno što je situaciona podudarnost deo američke političke magije. Naime, nacističkim snagama koje su bombardovale, 1941, Beograd – komandovao je feld­maršal Keselring (Kesselring), dok su nemačke tajne službe, zadužene za militantnu logistiku i pripremu savezničke NATO operacije, 1999, protiv Srba – poverile komandu njegovom sinu, Rajneru Keselringu. Američka NATO falanga je još jednom pokazala kom uzoru ukazuje svoje divljenje.

Tako je jedino moguće objasniti američku srbofobiju i potrebu da na malobrojan narod, koji nije bio u ratu ni sa jednom članicom NATO, sruči 1999. godine oko 9 tona nuklearnog otpada (po srpskim izvorima oko 15 tona), koristeći projektile sa osiromašenim uranijumom, a delom i plutonijumom. O kakvom je odnosu snaga reč dovoljno je konstatovati da je NATO raspolagao sa oko 600 puta većom snagom od jugoslovenske armije. Posvećenici kulture genocida, baš su zato obasuli svet o izmišljenim srpskim zločinima kao što su spremali svoje javno mnenje za bombardovanje reaktora u Vinči (ukraj Beograda). Prema pisanju desničarskog Figaroa, razlog za svoju odluku saveznici su pronašli u srpskom pravljenju „sirotinjske atomske bombe“ (?!).

Razumljivo, morbidni srbofobični plan nije time ispunjen do kraja, trebalo je izazvati katastrofu neviđenih razmera pošto su „Srbi (prema pisanju Njujork tajmsa, još 1993) na nivou zveri“. Zato se pristupilo detaljnom upražnjavanju kulture genocida. Prvo je NATO udario po Republici Srpskoj (5-11. septembar 1995), ispalivši iz svojih aviona 5.800 projektila sa osiromašenim uranijumom. Potom je diplomatskom inicijativom SAD, prema svedočenju bivšeg premijera Australije, Frejzera (Malcolm Fraser), usledila pregovaračka farsa u Rambujeu koja je „pokazala da je njena svrha iznalaženje izgovora za rat“. I, on je, prema pedantnim i morbidnim planovima NATO imperije, počeo 24. marta, naopake, 1999. i trajao 78 dana.

Agresijom protiv Srba, NATO hunta nije sledila samo primer pravne izopačenosti (akt međunarodnog terorizma), već i vojne izopačenosti (počinjen genocid). Bombardovanjem pančevačke industrije (nadomak Beograda), NATO je planirao da kazni Srbe izazvanom koncentracijom dioksida sumpora, dioksida azota i ugljen-monoksida.

Preciznije, iz naftno-hemijskog kompleksa (Rafinerija, Azotara i Petrohemija) izliveno je u zemlju i otpadne vode 8 tona žive, 250 tona tečnog amonijaka, 80.000 tona naftnih derivata, a zapaljeno i isparilo oko 100.000 tona raznih hemijskih jedinjenja. Prema istraživanjima Vinka Đurića, u Novom Sadu se, „oko 74.000 tona sirove nafte našlo u podzemnim vodama“; u Kragujevcu je „posebno gađan deo poligona Farbara“, pa je razliveno „više od 2,5 tone transformatorskog ulja“ (čije supstance ugrožavaju imuni, živčani i reprodukcioni sistem); u Kraljevu su gađana „skladišta sa dizel gorivom“, dok su u Novom Beogradu razoreni rezervoari sa kerozinom i naftnim derivatima: „U raketnom udaru izliveno je ili sagorelo 2.000 tona kerozina, 1.650 tona motornog ulja i između pet i šest tona piralena“.

Evroatlantski militantni lobi (NATO), zagovornik blaziranog humanizma, za napad na III Jugoslaviju (odnosno rat protiv Srba), stacionirao je u Albaniji 15.000 vojnika (od toga 2.000 iz Zapadne Evrope), a 16.500 vojnika u Makedoniji. Izuzev ljudskih žrtava predstavnici ultimativne demokratije uništili su 190 škola, 20 bolnica i 60 mostova. O tom ritualnom i rasističkom preziru, o genocidnoj nameri s predumišljajem najuputnije govore svedočanstva: „Još u vreme početka kampanje bombardovanja viđao sam srpske fabrike koje su bile potpuno uništene, mada se njihova proizvodnja ticala isključivo civila. Operacije NATO-a nisu bile upravljene jedino protiv srpskih vojnika, već i protiv srpskog naroda. Stambene zgrade, bolnice, čak i izbeglički kampovi nisu bili pošteđeni“ (Malcolm Fraser).

Prema programu američke političke škole, NATO je protiv Srba koristio 1.036 aviona, 35 brodova različitih tipova, 157 tenkova, 350 transportera, 84 artiljerijska oruđa, 46 helikoptera, 19 ratnih brodova i 3 podmornice. Tokom ove agresije učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu, izvršeno je 18.000 poletanja borbene avijacije, po NATO izvorima; Zapadni mediji beleže 25.200 borbenih letova, a srpski 36.219. Istom prilikom, humanisti ultimativne demokratije lansirali su oko 1.000 krstarećih raketa.

Odnos prema Srbiji i Srbima predstavlja paradigmu umorne civilizacije, koja je ostala zavisnik logorskog dvadesetog veka. Delimično su izmenjeni sekularizovani posvećenici zloćudne osovine, centar trijumfalne konkviste nije više u Starom, već na Novom kontinentu (pa su globalisti zamenili nacional-socijaliste), ali akteri, koji demokratiju slede kao humanistu s bičem, nimalo nisu izmenili jezik: „Mi ćemo sistematski i progresivno napadati, ometati, degradirati, rušiti i konačno uništiti njegove snage (reč je o Miloševiću), njihove objekte (reč je o bolnicama, televizijskim stanicama, pijacama, putničkim vozovima, civilnim staništima) i podršku“ (general Vesli Klark). Čak je i političku nadu nosilo slično osećanje: „Do sledećeg proleća, Srbi će jesti iz naše ruke“ (Madlen Olbrajt) – kao što su i saveznici uglavnom isti.

Da bi ostvarili američki san o doktrinarnom liberalizmu, uslužni lakeji su pozivali u pomoć kulturološki populizam, slobodno ispovedanje različitosti (dabome, preslikane u potpunosti iz prakse zemlje usrećitelja) i pravo uživanja u nametnutoj ideologiji. U tom smislu izgrađivana je i slika o svetoj sili, kojoj se nije jedino trebalo dobrovoljno pokoravati, već je i voleti. Na to božanstvo niko nije imao pravo izbora, ono se samo otkrivalo svetu da ga usreći, makar nije krilo silu, niti ime koje će se, poput mantre (NATO), pominjati na sve četiri strane sveta. Upućen u svojstva ovog vojnog božanstva, definiciju NATO falange je najtačnije dao Henri Kisindžer. Opisujući agresiju protiv Srba za Njusvik (Newsweek, 31. maj 1999) on ističe, između ostalog, da se NATO transformiše u „instituciju spremnu da svoje vrednosti nameće silom“.

U periodu mediokritetskog izmeštanja dobara (ostatke oštećenih francuskih zamaka, u ratnim akcijama tokom Drugog svetskog rata, Amerikanci su deportovali u svoju zemlju); rata bankokratije sa deklarativnom demokratijom (što je prirodna posledica finansijske evolucije, pa je tvorac preventivnih ratova, Pol Volfovic, zamenio mesto podsekretara američke odbrane važnijim: postavljen je za predsednika Svetske banke); u vremenu rata tehnološkog sa religioznim čovekom, rata medijskog monopola sa istinom i rata kontrolora bez kontrole za širenje tržišta kapitala – oformila se slika sekularizovanog sveta. NATO je tako postao prirodni renegat takvog sveta, razlika je jedino u tome, što su se ranije kaznene ekspedicije zadovoljavale pokoravanjem – ova je tražila zahvalno klanjanje i ljubav prema vrednostima novih arijevaca. NATO imperija nije krila svoje marodersko savršenstvo (poseduje, poput prethodnika, svoje logore, ali i zatvore u svim zemljama – članicama falange), ali ni demo(no)kratski zanos što je baš ona prva kaznena formacija koja poseduje parlamentarnu skupštinu!?

Najzad, privilegije koje je sebi odredio, preinačile su NATO u nadfenomen intervencionističkog totalitarizma, svetog ubicu, duh vremena i dar demokratskog sveta određenom dobu. Taj zemaljski genius saeculi, na taj način, diktira privilegije koje mu, kao pokazanom božanstvu, pripadaju: pravo da ima za svoja vozila, brodove i letelice „neograničen prolaz i nesmetan pristup“ na teritoriji koju će civilizovati, pravo na „izuzeće od carina, taksi i drugih naplata“, te pravo na imunitet u odnosu na „sve zakonske propise“ zemlje koju je odabrao da usreći.

Odbijajući ponuđene NATO privilegije u Rambujeu, Srbi su navukli na sebe bes i mržnju svetog čudovišta, pa je, 1999, Treća Jugoslavija bombardovana bez odluke Saveta bezbednosti UN. Naprosto, NATO imperija koja treba da kontroliše svet nema potrebu da bude kontrolisana, što je Amerikance dovelo do okasnelog ushićenja i političkog olakšanja – pošto će nove slobodarske mere, novi poredak i nove demokratske vrednosti najzad moći da „nameću silom“. U jeziku američkog novog hrišćanstva, sektaške isključivosti i rasističke kulture to je značilo primenu vojne demokratije.

Naime, da bi imali pokriće za udruženi zločinački poduhvat (iako se odgovornost SAD, kao predvodnice agresije, ublažavala akcijom izvedenom u kolopletu 19 članica NATO armade), Madlen Olbrajt je izvršila žestok pritisak na Šiptare. Bila je transparentno jasna, humana i demokratična kada je predstavnicima ove nacionalne manjine naredila, te 1999, da potpišu dokumenat iz Rambujea: „Vi potpišite Sporazum da bismo mogli da bombardujemo Srbe“.

Međutim, konstatacija o unipolarnoj hegemoniji pruža odgovor o idealu savremene konkviste, a nas interesuje njena rasistička doslednost. Utoliko je neophodno ukazati na redosled činjenica koje potvrđuju srbofobiju kao evroatlantsko opredeljenje. To je, ujedno, i razlog što intelektualce obolele od moralne lenosti upućujemo na knjigu „Ratom protiv Evrope“ u kojoj Aleksandar Del Val (Alexandre Del Valle) uočava sindrom srbofobije kao odliku umorne civilizacije. Za umne skeptike, pak, biće dovoljan poučan i kraći tekst iz oblasti patografije („Dve ukrštene sudbine“) Gabrijela Garsije Markesa.

Na Berlinskom samitu (3-4. jul 1998) donet je Politički program nove Evrope u prisustvu najviših predstavnika zapadnoevropskih nacija, te Izraela, Turske, Rusije i SAD. U „dousavršenoj Evropi“ za Srbiju je rezervisan sanitarni kordon, a za Srbe enklava kao rezervat. Obrazlažući ovaj recept evroatlantske politike, Klaus Kinkel je, u ime korifeja prestižnog sveta, a posle etničkog čišćenja (avgust 1995) Srba iz Hrvatske, zaključio: „Srbi su gubitnici u dosadašnjim sukobima, ali će još gubiti u događajima koji slede“.

Sličan program anihilacije Srba i poništavanja Srbije kao važnog političkog subjekta sadržan je i u tajnom planu „Roots“. Ovaj rasistički projekat pripremila je CIA – smatrajući da bi Srbi, kao potencijalni saveznik Rusije, mogli da ometu sprovođenje globalnog totalitarizma kao što su u Drugom svetskom ratu, na sličan način, omeli univerzalizaciju hitlerizma.

Američko ministarstvo inostranih poslova i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke (American Enterprise Institute) u Bratislavi su održali skup na kome su glavne teme bile Balkan i proširenje NATO-a. Ako se izuzmu morbidne političke ideje iznete na skupu aprila 2005. („Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata“ – tačka 4; „Valjalo bi da NATO ponovo uspostavi teritorijalnu situaciju na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog Carstva“ – tačka 7), značajno je istaći interes SAD po kome „Srbija mora da bude trajno isključena iz evropskog razvoja“.

Prema obimnom planu Saveta za spoljne poslove SAD (140 stranica), pod nazivom „Balkan 2010.“, konačan status „Kosova“ je trebalo rešiti do 2007. godine, „sa ili bez promena granica“. Najkraće rečeno, Balkan će biti pozornica „evroameričkog protektorata“, pa je prema tome „u sledećih šest do osam godina neophodno aktivno prisustvo SAD u regionu“. Amerika, isto tako, priznaje vodeću ulogu Evrope, ali naglašava da su SAD jedine sposobne da brzo reaguju na izazove, u koje spadaju: zaustavljanje korupcije (!), povratak izbeglica (!), hvatanje ratnih zločinaca (?), izvođenje zakonodavne reforme i borba sa „sindikatima organizovanog kriminala“ (?). Šta su Amerikanci od svog programa ostvarili na Kosovu i Metohiji poznato je: ni za jedan zločin nad Srbima od 1999. godine niko nije odgovarao. Ni jedan ratni zločinac iz redova OVK nije procesuiran, od proteranih Srba vraćeno je na Kosovo i Metohiju svega pet procenata. Deo programa koji je ostvaren odnosi se na prvu NATO državu na otetoj teritoriji, i institucije: sindikate organizovanog kriminala i distribuciju droge nadziru američki službenici.

U ovom dokumentu (decembar 2002), koji krasi američka politička škola sa devizom: ko nije sa nama taj je protiv nas, Srbiji se daje jasno do znanja i njen status i uslovi opstajanja u eri dirigovane demokratije. Naime, svi na Balkanu (iako se dokumenat tiče sudbine Srbije, odnosno „Kosova“), uključujući i političke elite, vojsku, vođe javnog mnenja i najširu javnost moraju priznati i prihvatiti da budućnost leži u Evropi. Ko to shvati biće podržan. Ko ne shvati biće marginalizovan. Pa ipak, ostaje pitanje: šta će Srbija u Evropi kojoj su Amerikanci dali u nalog da je „trajno isključi iz evropskog razvoja“?

Konačno, 7. septembra 2006. vlada Republike Srbije i SAD su potpisale Sporazum o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju američke vojne infrastrukture na teritoriji Srbije. Da ovaj akt u svemu Srbiju tretira kao svoj protektorat očigledno je iz svakog od 14 članova Sporazuma, makar što se u preambuli ističu želje „za unapređivanje saradnje“ i „poštovanje suvereniteta“ Srbije i „Povelje UN“. Sporazum predviđa da oružane snage SAD, osoblje SAD i partneri SAD „imaju pravo na slobodu kretanja u Republici Srbiji“, mogu da „ulaze i da napuštaju Republiku Srbiju sa ličnim dokumentima izdatim od SAD“ (član 4). Toliko o američkoj obavezi „da poštuje zakone, propise i običaje Republike Srbije“ i potpisanoj obavezi „da se ne mešaju u unutrašnje stvari“ srpske države (član 3).

U ovoj farsi od sporazuma između ravnopravnih partnera, Amerikanci su obezbedili pravo da njihove oružane snage, plovila i vazduhoplovi budu „izuzeti od postupaka inspekcije, dozvola i drugih ograničenja“. Razumljivo, kako svedoči član 10, „Srbija je saglasna sa mogućnošću potrebe“ (eufemizam za ultimatum demokratiju) da ove snage koriste radio-frekfencijski spektar i „upravljaju telekomunikacionim sistemima“. I više od toga: američke oružane snage su „izuzete od postupaka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja, plaćanja carina i drugih dažbina“.

Nije nezanimljivo ni humanitarno pravo zastupljeno u ovom dokumentu: „Strane se odriču prava da podnose zahteve u vezi sa štetom, gubitkom ili uništenjem imovine, ili usled povrede ili smrti osoblja jedne od Strana“. Nesumnjivo, visoko postignuti stepen humanosti je i bio presudan ne samo da se Sporazum potpiše (između predsednika Srbije i državnog sekretara SAD), već i što će se u njemu naći i klauzula o „privremenom primenjivanju od datuma potpisivanja“.

I pored svega, uslužna politika nije umanjila srbofobiju, niti dala ikakve rezultate: šiptarska manjina u Republici Srbiji je, po američkom nalogu, samoproglasila za svoju državu regiju Kosova i Metohije, 17. februara 2008. godine. Instruirani Šiptari su to učinili iz dva razloga: da pokažu kako SAD uvažavaju svoje sporazume i potvrde kako se američka politička škola odnosi prema suverenitetu i teritorijalnom integritetu država-članica OUN.

Umorna od kreativnog i jeretičkog duha koji ju je stvorio, evroatlantska civilizacija je posegnula za uniformnošću i bezličnošću sveta, jer je filosofiju tajne života zamenila filosofijom vladanja. Politika je premrežila duhovnu radoznalost u ime ideologije potčinjavanja. Da bi ga pridobila sasvim, čoveku je ponuđena populistička utopija, koja ga svodi na proizvodnu i potrošačku mašinu, potpuno bezglasnu za vlastodršce i nezainteresovanu za svet oko sebe. Prema tome, američka moć je zasnovana na toj trivijalnoj subkulturi koja se uspešno širi i na Evropu kao njen protektorat.

Do stepena moralnog sunovrata, evroatlantska civilizacija je došla upravo zahvaljujući politici kao individualnoj i kolektivnoj sudbini. Od filosofije do ekonomije, od nauke do umetnosti, zapadnjački tehnološki um se podredio politici, a ne vrlini. Zahvaljujući medijskim pogonima za manipulisanje stvoren je novi neslobodan čovek, duhovno osiromašen i duševno izopačen. Ništa manje, posvećenost ideologiji potčinjavanja zapadni duh više i ne krije, samozaljubljen u bezličnost i ravnodušno carstvo osrednjosti: „Jedan od četiri stuba američke globalne moći“ predstavlja „uticaj na globalne komunikacije, popularnu zabavu i masovnu kulturu“ (Zbignjev Bžežinjski).

Isto tako, svet po meri trivijalnosti, a uspešan u sekularizovanju, usmerava svu energiju samo u jednom pravcu: stvaranje političke stvarnosti kao militantne nove stvarnosti. Otuda u novom svetu nema mesta za autentičnu duhovnost, umetnost i humanizovanu nauku. Završni čin iščezavanja kulture, kao upotpunjenja svetosti života, odlikuju moralna kastracija, progonstvo heroizma duha i konstantna kritika hristolike milosnosti.

Zato je i bilo moguće da politička mafija, u civilizaciji moralnog kolapsa, generalizovano izvrši satanizaciju nekog naroda, kao što je to učinila sa srpskim narodom. Instrumentalizovani mediji i uslužni pojedinci, čak i jevrejske provinijencije, uključili su se u programiran obračun, plasiranjem izmišljenih, lažnih i falsifikovanih informacija. Naprosto, u jednom trenutku, svetski mediji su pozdravili informativnu blokadu uspostavljenu nad srpskom zajednicom. I zaista, dok su na jednoj strani pripadnici kulture genocida isticali trijumfalizam („NATO će bombardovati Srbiju dok je ne bude vratio u kameno doba“ – ističe Džejmi Šea, portparol NATO) – sekularizovani i pomračeni humanistički um je dopustio da u sprovođenoj srbofobiji budu poništene sve činjenice i svaki trag istine. Tako je i bilo moguće da u svojoj retrogradnoj evoluciji umorna civilizacija obeleži, kao jubilej, vek svog trajanja – proterivanjem preko milion Srba sa vekovnih ognjišta.

Najzad, kazneni odredi i trupe za prevaspitavanje su na drevni evropski narod izvršili agresiju, bombardovali ga projektilima sa osiromašenim uranijumom i plutonijumom (gađano je 112 lokacija), osnovali NATO državu na anektiranom delu južne srpske pokrajine – sa tendencijom daljeg amputiranja međunarodno priznate državotvorne teritorije mrvljenjem volje srpskog naciona. Jedinu „novinu“ koju je umorna civilizacija prenela u XXI vek predstavlja globalistička ideologija koja je razapela Srbiju uz pomoć novih saveznika i prijatelja (friendly fascism).

Zato i nije teško zaključiti: odvratnost prema stidu, istini i vrlini uspostavila je zapadnjački nihilizam koji nije globalizovao harmoniju, već sudbinski haos. Pred „agresijom budućnosti“, jedino oboženi čovek, koji ne pristaje da postoji kao leš bez svojstava, može da pobedi sebe i vampire novih saveznika i prijatelja (friendly fascism). Preobražaj je u saznanju kada je, kako i zašto civilizacija sumrak proglasila vrednošću, ako se on događa u istini „predrasuda o časti“. Zar vrlina, pitajmo se, nije nestala „s pojavom lucidnosti, s kraljevanjem kukavica, onih koji, shvativši sve, nemaju više išta da brane“ (Emil M. Sioran).

Predrag R. Dragić Kijuk

(Izgovoreno na tribini „Srbi u posthumanističkom ključu“, 16. april 2008, Aranđelovac)

Objavljeno u: Ogledi iz omilitike, Beograd, 2008

Preuzeto sa: vidovdan.org





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo