logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Z.D.    пута прочитано    Датум: 9.04.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

СаопштењеЧитам и осећам да ми нелагодност гуши ваздух који желим да удахнем у своја плућа. Читам и питам се да ли реченице из цитираног догмата припадају римокатолицима, или су ове

З.Д. 08.04.2009
+++

реченице из неког сатанизованог покрета.

Читам и осећам да ми се сажаљење јавља према народу који припада римокатоличкој цркви.

Када би се овакав догмат налазио у православној вери ја никада не бих била део православне вере. Проклињала бих оца и мајку што су ме са 40 дана старости однели на крштење. Сама бих поништила тај акт крштења. Потрошила бих огромне количине сапуна да са себе саперем осећај да су ме крстили у цркви која носи такав догмат.

Враћам се у период када сам живела у вишенационалној заједници.

Присећам се свих честитих људи, који су припадали римокатолицизму, и са којима сам са била у контакту.

По сећању тражим мисао на оне католике који су својом људскошћу били пример доброте за мене, и чија сам дела људскости усвајала као васпитање за сопствену личност.

Присећам се њихове побожности. Вера која је избијала из њихових речи којима би се обраћали и словесном и бесловесном бићу, није носила ништа заједничко са реченицама из овог римокатоличког догмата.

Сећам се њихове побожности која је стрепила да се не огреши ни од светитеље на небу, ни од људе на земљи.

Не могу а да се не присетим да су долазили да ми честитају славу. Тихо и ненаметљиво ушли би у моје двориште, позвали ме да изађем на врата свог дома, упутили ми честитку за здравље укућана и напредак дома, и тихо и ненаметљиво излазили из мог дворишта. Увек са реченицом „Ето, да не сметамо више“.

Сећам се и тога, да би пред свој Васкрс долазили да им дам идеју, или покажем, како што лепше да офарбају и украсе јаја која су спремали за тај празник.

Они са којима сам била у ближем контакту волели су да гледају како правим украсе за славски колач.

И поред све те њихове топлине, верно су чували своју припадност. У чувању те припадности осећало се да су они они, а ми ми. Није ми то сметало. То исто су осећали и они у мени и у мом чувању моје припадности. Није то сметало ни њима.

Неколико католика је било код мене у посети у тренутку када је на ТВ екрану објављена вест да је пала Крајина.

На тренутак су заћутали и они и ја. Они из разлога који за мене није био важан, ја из шока који сам доживела у том тренутку.

Ћутање сам прекинула сама.

Погледала сам их све појединачно и рекла „Зашто сте још у мом дому? Да ли из стида што припадате народу који протерује други народ, или из задовољства које осећате у овом тренутку? Истог тренутка напустите моју кућу!“

Погледи су им били збуњени, али мисли познате да се самном не треба расправљати у тренутку када се пређе праг моје националности.

Без речи су устали и кренули ка излазу. Један од посетилаца, који је иначе по мајци био Србин, по оцу Хрват, застао је, окренуо се према мени и рекао „Нека нам је свима Бог у помоћи“.

„Из ког угла ти призиваш Бога“, рекла сам му „када је твоје биће као да су га састављали од једне половине јабуке и једне половине крушке. У којој математици се ти сабираш?“

После тог тренутка прошло је неколико дана и они су поново дошли код мене. Није било љутње у њима. Покушали су речима да искажу своје саосећање са трагедијом која је задесила Србе у Хрватској. Нисам желела са њима да делим ту тему и то сам им и рекла. Прихватили су мој став. Причали смо о обичним, свакодневним обавезама. Сво време младић, коме сам оног тренутка рекла да је његово биће састављено од једне половине јабуке и једне половине крушке, ћутао је и био у неким својим мислима.

Питала сам га зашто је тих и повучен у себе. Све нас је погледао и рекао „Ја сам донео једну одлуку. Не желим више да будем биће које не припада ни једном математичком сабирању. Овде живим, овде сам рођен, овде планирам српкињом да се оженим. Моји пријатељи су претежно Срби. Одлучио сам да напустим факултет (а био је тад апсолвент на факултету) и да упишем теологоки. Желим да постанем православан свештеник. Желим да се крстим у православној вери и тиме да покажем и себи и потомству које ћу створити да немам ништа са падом Крајине и са несрећоm која је задесила српски народ у Хрватској“.

Гледала сам у њега без интересовања за оно што је рекао и одлучио. Српска трагедија је била сва мисао моје душе и мог ума.

Један од његових пријатеља (католик) устао је и пружио му руку „Честитам ти на храбрости коју имаш и желим ти да срећно пронађеш себе у ономе за шта си се одлучио. За све ово што се дешава са недужним народом, криви су политичари и криви су поглавари цркве“.

Напред наведени догађај, испричала сам само због реченице коју је изговорио човек католик и коју ћу поново цитирати „За све ово што се дешава са недужним народом, криви су политичари и криви су поглавари цркве“.

Није рекао крив је Бог. Није рекао да поглавари цркве извршавају оно што Бог од њих тражи. Светост Божанства није осудио, осудио је људе који представљају народ и који пред народом представљају науку Божију, а то су они који су свој живот посветили Богу.

Римокатолички догмат из 1870. године не личи на одлуку посвећених људи Богу, већ личи на одлуку људи који и Божанство желе да посвете себи, својој сили, својој моћи.

Једна од реченица из католичког догмата гласи „Што је папа урадио, исто као да је Бог урадио“.

Страшно!!! Која дрска обмана самог поглавара, па онда ињеговог верног народа.

Сетимо се, кроз историју, колико је интрига било на дворовима, међу католичким царевима. У колико интрига је била увучена и сама католичка црква, тачније они који су тада управљали црквом. Колико је било убистава спроведених путем интрига, да би се са власти склонио један лик и да би се на ту исту власт довео други лик.

Сетимо се инквизиције. Колико је недужних душа завршило на ломачи јер је католичка црква, тачније њени представници, донела одлуку да је та душа вештичија душа.

Да ли то значи да је то Бог урадио?

Да ли то значи да је Бог на небесима клицао у задовољству када се људско тело топило у пламену ватре? (опрости ми Боже што име Твоје узимам у овако оскрнављеном примеру)

Следећа реченица гласи „Ако би папа повео са собом у ад милионе људи, то нико од њих нема право да пита: оче, свети, зашто ти то радиш?“

Сви знамо да је Бог Сина свог посветио људском роду, да људски род не стигне до ада, да у Светом писму не стоји ни један пример у коме нам је остављено упозорење „ако вас Ја у ад поведем не смете да кажете Боже драги зашто ти то чиниш“.

Даље догма каже „Сви људи на свету су његови поданици. Он може приговорити апостолима и заповестима апостолским. Он има власт да исправља све што хоће у Светом писму Новог Завета.“

Може приговорити апостолима и заповестима апостолским?…не познајем мисао у души својој која би нашла логику разумевања за овакву реченицу.

Може исправљати све што хоће у Светом писму Новог Завета?…не познајем смелост којом се ово може осмислити.

Знамо да је пут хришћанских апостола био мукотрпан. Да је то био пут одрицања. Да је то било време када је храброст морала бити већа од зверства. У периоду зверског прогона хришћана бити храбрији од зверства могли су само они у чијим душама је боравио Дух Свети. Дух Свети им је давао снагу да уђу у тунел мрака да мисионаре, иако су већ при уласку у тунел видели да на крају тунела стоје звери, и да они корачајући кроз тај тунел, проповедајући веру, полако корачају у руке зверима.

Нису одступили од свог пута ни онда када су се на њих спуштале руке звери.

Апостоли су живели у вечитом прогону. Постеља им је била и плахта и камен. Храну су могли да имају и нису морали, али реч Божију нису губили никада.

Сада замислимо рађање деце у двадесетом веку. Неки од те мушко рођене деце посветили су свој пут католичкој науци и каоличкој вери. Завршили су високе верске школе. У удобним домовима и удобним црквама служили су мису свом народу. После мисе су проповедали реч Божију без страха да ће их неко у речи сасећи. Они амбициознији ишли су и даље. У тој даљини, без страха од прогона, од хапшења, од мучења, корачали су ка папском постољу. Имати шансу да станеш на пут који те води до папског постоља и који ти даје право да се надаш да ћеш једног дана постати папа, у годинама двадесетог века, имао си сву удобност живота.

Да ли можемо замислити да данашњи папа, из удобности своје власти, одлучи да приговара апостолима и заповестима апостолским?

Да ли можемо замислити да данашњи папа, из удобности своје власти, одлучи да исправља шта ХОЋЕ (не каже се што се „исправити мора“) из Светог писма Новог Завета?

Да ли то значи, да за папску власт, речи из Светог писма Новог Завета, нису речи Господа које су апостоли сакупили и народу на вечну корист оставили, већ су то речи самих апостола опозване да су речи Господа?

Или то значи да за папску власт нема вредности у речима Господњим, када их он може мењати ако му се тако ХОЋЕ?

„Може да мења и саме Свете тајне установљене Исусом Христом“, каже се даље у редовима католичког догмата.

Народе српски, православни, ако папа може да мења и саме тајне установљене Исусом Христом, зашто се ми онда чудимо што српско страдање, убијање српских живота, од стране силних католичких земаља траје кроз историју која је иза нас и траје кроз историју у којој се одвијау животи нашег постојања.

Зашто се онда чудимо што наши епископи мењају делове православне литургије. Што нас предају црквеним судовима. Што нас застрашују милицијом коју позивају у помоћ када излазе пред свој народ.

Зашто се чудимо што се данашњи наши епископи разликују од некадашњих епископа. Што у данашњим епископима не можемо да пронађемо Арсенија Чарнојевића, монаха Саву, владику Николаја, мученог Варнаву, жичког епископа Василија…што у данашњим (неким) епископима налазимо посвећену власт која је спремна да мења, кажњава, осуђује, истерује, одстрањује.

У удобности прихваћености од стране народа, када више ни један каменчић није жуљао ципелу њиховог дневног хода, када више ни један оброк није био прескочен због немања, када више ни један пут није пређен без удобног аутомобила, када више ни једна епархијска каса није остајала празна, када више ни једно комунистичко око није кроз двоглег пратило њихово кретање…пожелеше да имају чиме да се баве, да раскош доколице нечим осмисле, одлучише се да позавиде папи на свим правима које он има и да пуноправно у тој сили опробају себе.

Познавајући добро народ из ког и сами потичу, познавајући добро историју српског народа, одлучише и они, као и сви други, да српски народ постоји само за муку, трпљење и ношење наредби које од власти долазе.

Жељни да владају над народом не могу да дочекају да прође пост пред Васкрс, не могу да одрже поштовање према дану праштања после кога улазимо у пост, па да онда изричу народу казне, већ снагу своје силе спроводе у данима поста.

Један српски православни епископ је у току поста, уз помоћ другог српског епископа, митрополита, наредио да се једна монахиња ОДСТРАНИ из манастира.

Трећи српски правослвни епископ, са камена храбре српске Херцеговине, наредио је да се удаље двојица српских лаика из простора српских светиња.

Казна за „увреду“ епископа не може да се одгоди за дане после Васкрса. Сад мора да буде извршена.

Народе српски, нека те више не чуди зашто су нас латини нападали у данима Васкрса, јер, ако за наше епископе православни Васкрс нема своје значење, зашто би имао за латине.

И за крај, пре него што вас замолим да прочитате део католичког догмата, прочитајте део саопштења црквеног суда епархије захумско-херцеговаке.

SAOPŠTENjE CRKVENOG SUDA EPARHIJE ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKENa osnovu svih činjenica pažljivo i očinski razmotrenih, u vezi sa javnim djelovanjem Nikole Sekulovića i Blaža Stevovića iz Trebinja protiv Svetopredanjskog učenja i poretka Svete Saborne i Apostolske Crkve Pravoslavne, došlo je do povrede časti i dostojanstva služitelja oltara Gospodnjeg, kao i njenih vjernika. Pomenuti su u svojim izjavama negirali Bogomdano episkopsko dostojanstvo Episkopu Eparhije ZHiP, ružeći u isto vrijeme Nevjestu Hristovu – Crkvu Božiju u Hercegovini.

Svesno ili nesvjesno hteli su da dovedu u pitanje i samu Crkvenu Zajednicu koja se oko Episkopa i sveštenika Božijih sabira, svjedočeći prisustvo i konačni dolazak Carstva Božijeg. Budući da su pomenuti kršteni, a da su ovakvim djelovanjem pokušali izazivati sablazan u narodu huleći na svetinju Crkve, i tako sebe vodeći u duhovnu propast, Crkveni sud Eparhije Zahumsko-hercegovačke nakon mnogobrojnih poziva na pokajanje istih, donio je jednoglasno odluku na osnovu Svetog Jevanđelja (Mt.18.15-18), Svetih kanona (9. kanona Apostolskih pravila, 6. kanona drugog Vaseljenskog sabora i 2 kanona Antiohijskog sabora) kao i Ustava SPC (Čl. 127 i Čl. 216 T.b., stav 2):

„На основу свих чињеница пажљиво и очински размотрених… “ реченица којом се започиње суђење и протеривање двојице лаика.

Ако је ово ОЧИНСКИ размотрено,онда бих молила епископа Григорија, и све друге који у својим душама носе овакву љубав према својој хришћанској деци, да у будуће сва наша сагрешења разматрају са пажњом ОЧУХА, можда нам тад казну не изрекну, можда тад својом хришћанском љубављу покрију голотињу наших сагрешења.

„Свесно или несвјесно хтели су да доведу у питање и саму Црквену Заједницу која се око Епископа и свештеника Божијих сабира, свједочећи присуство и коначни долазак Царства Божијег“, каже се у другом пасусу.

Ето, срећа па постоји Царство Божије, па наши црнорисци имају за шта да се ухвате када пред јавност излазе. Имају речник посвећен Царству Божијем па могу да га користе када оправдавају ко су они, а ко смо ми.

„Свесно или несвјесно хтели су да доведу у питање и саму Црквену Заједницу која се око Епископа и свештеника Божијих сабира“…

Из онога што су осуђени лаици изрекли у одбрану својих речи, народ види да они нису напали Црквену Заједницу.

Народ види да су они само прозивали дела оца епархије захумско-херцеговачке, а сви ми знамо, па тако и отац (епископ) Григорије зна народну изреку „КАКАВ ОТАЦ, ТАКАВ СИН – КАКВА МАЈКА, ТАКВА КЋЕР “.

Ни једна народна изрека није без темеља сазидана, па овим путем питам поштованог господина Григорија какав је он пример као духовни отац, врховна власт дома своје захумско-херцеговачке деце, дао својим синовима?

  • Да Вам се нису отела нека дела, неке речи, неке мимике лица, којима сте саблазнили синове своје?
  • Да нисте превише сити, а деца Вам гладна?
  • Да нису превише луксузе одаје дома Вашег, а деца Вам спавају којекуде?

Да ли одступате делима својим од монашког завета сиромаштва, трпљења, љубави и страдања, па Вам се синови питају који је то бог у кога верујете Ви, а где је грех у вери њиховој ка Богу пред Којег су стали као крштена деца?

Господине Григорије, и ја сам родитељ, више отац него мајка, па да не дај Боже рука мог сина падне на образ мој, не бих га суду предала, не бих га казни оставила.

Клечала бих пред Господњим Распећем и ридала на сав глас да је грех руке сина мог, мој грех, јер му лош пример као мајка-отац негде у неком тренутку пружих. Јер штаће мени пространство Раја ако душа сина мог (не дај Боже) заврши у аду.

Да ли ћете испитати себе и своја дела у периоду док су Вам синови из Цркве истерани, и да ли ћете синовима својим показати да у Вама нема оног што су они видели? Али то не можете показати вером у ум свог ЈА, то морате показати делима својим.

Док синове своје дому Господа не вратите, морате пред народ излазити само са кораком Јеванђеља, само са мантијом завета, другачије народ неће моћи рећи синовима Вашим „срам вас било, како осудисте тако честитог оца“, али ће, ако не поступите по Јеванђељском животу, по животу монашког сиромаштва, моћи рећи Вама „Срам Вас било како сте поступили са синовима Цркве Христове“.

Да ли мислите да ћете казнама и црквеним судовима зауставити народ да износи оно што их боли у делима вас црноризаца?

Нећете!!! И Ви то јако добро знате.

Овај народ може да издржи више него што неко може да га кажњава.

Овај народ се одлучно вери вратио и овај пут неће дозволити да га ни један покрет од вере у Бога из светиња отера.

Као што сте сви ви данас школовани у ризе ушли, тако је данас школован и народ.

Животна школа га је научила ко је за једну, а ко је за две.

Нека долазећи празници Васкрса буду на радост и Вама и народу.

***

А сад се вратимо тексту римокатоличког догмата.

Када га добро прочитамо, сами одлучимо да ли ћемо дати нашу веру, нашу литургију, и труд наших старозаветника за ништа, или ћемо храбро устати у одбрану нашег православља, без осврта коме је папа милији од сопственог народа, без осврта ко се каквом заклетвом пред папом заветовао и без осврта како ће нам судити и какве ће нам пресуде изрицати.

Боље да данас ломе нашу кичму, него да нам сутра ломе колевке рођене деце.

Највеће „рудно богатство“, којеу утроби својој поседује ова земља Србија, је крв и кости њених напаћених Срба.

Хоћемо ли издати то, хоћемо ли продати то зарад оних који могу (ако хоће) да исправљају странице у Светом писму, који могу да мењају и саме Свете тајне установљене Исусом Христом?

Када прочитате ово што следи сами одлучите.

Одлуку донесите без страха на суд и пресуду.

Да сад видимо и догмат који су римокатолици усвојили на Првом ватиканском концилу (1870. године):

„Папа римски је божански човек, човечански Бог, и зато нико не може да суди о њему. Папа има божанску власт и његова власт је неограничена. Њему је на Земљи могуће што и Богу на небесима. Што је папа урадио, исто као да је Бог урадио. Заповеди његове треба испуњавати као заповести Божје, и само је Бог сличан папи. Власти и вољи папе све је одано и нико се њему не може противити. Ако би папа повео са собом у ад милионе људи, то нико од њих нема право да пита: оче, свети, зашто ти то радиш? Папа је непогрешив као Бог, и може да ради све што и Бог. Воља Бога је и воља папина, који је и намесник Божји на земљи, и има врховну власт свуда. Он је опасан са два мача, као духовни и мировни владар света, над патријарсима и епископима, над императорима и краљевима. Сви људи на свету су његови поданици. Он може приговорити апостолима и заповестима апостолским. Он има власт да исправља све што хоће у Светом писму Новога Завета. Може да мења и саме Свете тајне установљене Исусом Христом. Он има такву власт на небесима да умрле људе може прогласити светима по својој вољи чак и против свих убеђења кардинала и епископа уколико су они противни. Папа има власт над чистилиштем и адом. Он је владика васељене, неограничен у својој власти, он ради све по својој вољи. Само папи припада част да именује владаре, да узима власт једнима и даје другима. Папа има власт да одузме и предаје власт империја, краљевства, кнежевства и сваку имовину. Власт своју папа прима директно од Бога, а императори и краљеви од папе. Власт се његова простире на небо, земљу и пакао. Он је оличење Христа, у његовом телу живи Дух Свети. Папа не може бити у заблуди. Он је свемогућ, у њега је сва пуноћа власти. Он је виши од апостола Павла и по свом призвању је раван апостолу Петру, и он може, због тога, да замери апостолу Павлу и да мења његове посланице. Критиковати папу је исто што и грешити против Духа Светога, и не прашта се ни у овом ни у будућем веку. Триделна круна папе означава тројичност његове власти над анђелима на небесима, над људима на земљи и над бесовима у паклу. Бог је дао своје Законе у власт папи. А папа је виши од свих закона. Ако папа пресуди против суда Божјег, то суд Божји мора бити исправљен и измењен. Папа је светост света и одраз истине. Папа је све над свим и може све.“

З.Д. 08.04.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo