logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    537 пута прочитано    Датум: 3.04.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Episkop ArtemijeNjegovo preosveštenstvo, Vladika raško-prizrenski Artemije, pored neizbežnih poslova duhovnog vodstva preostale srpske pastve na Kosmetu u poslednjoj deceniji, silom prilika, postao je i svetovni predvodnik i

+++

zaštitnik srpskog življa na KiM, i njihovog daljeg opstanka na ovim prostorima, čime u znatnoj meri doprinosi očuvanju KiM u Srbiji, odnosno, celovitosti suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.


„Vartolomejska noć“

Pet godina je prošlo od 17. marta 2004. godine odnosno pogroma nad Srbima i masovne paljevine i uništenja naših svetinja na KiM…?

Naš srpski narod obiluje datumima u kojima obeležava svoj „hod po mukama“ kroz svu svoju mnogostradalnu, ali časnu, istoriju. Jedan od takvih datuma iz naše novije istorije, jeste i 17, mart od pre pet godina, kada smo na Kosovu i Metohiji doživeli pravu „Vartolomejsku noć“. I 24. mart od pre deset godina kada je NATO počeo da nas zasipa bombama. Stradanja je uvek bilo u našoj istoriji, ali ono što se desilo tog 17. marta nemoguće je predstaviti i opisati u jednom kratkom osvrtu. Nije nam to ni cilj. O tome se dosta pisalo i govorilo u proteklih pet godina. Uostalom, Vaše pitanje se odnosi na tada spaljene i uništene naše svetinje na Kosovu i Metohiji. Sećati se toga i govoriti o tome, uvek je bolno. Ne postoji mesto u svetu, ni istorijski momenat u vremenu gde je jedan narod u toku samo dva dana izgubio 34 svoje svetinje, kao što je bilo toga 17. marta. Taj broj je dodat na 115 spaljenih ili do temelja srušenih crkava i manastira, uništenih od juna 1999. godine do matrta 2004. O tome je jedno govoriti, slušati ili čitati, a sasvim je drugo naći se na zgarištu i ruševinama tih svetinja i doživeti svu našu tragediju.

A obnova naših porušenih crkava i manastira, šta se sa tim dešava?

Pravo pitanje, ali težak odgovor. Postoje dve vrste obnove. Jedna, koju sprovodi Eparhija raško-prizrenska uz pomoć države Srbije, skromna po broju, ali časna i održiva. Tako su još 2004. delimično obnovljeni manastir Svetih Arhangela kod Prizrena i manastir Devič kod Srbice, u čije se obnovljene konake preselilo monaštvo iz kontejnera u kojima su leto proveli. Kasnije je obnovljen i manastir Zočište kod Orahovca, kao i crkva u povratničkom selu Osojane. To su svetinje koje žive i Boga slavoslove. Nažalost, na Kosovu i Metohiji se sprovodi i jedna druga obnova naših svetinja koju nameću stranci – Savet Evrope, a sprovode Šiptari preko svojih firmi. Ta „obnova“ je neuspešna i neodrživa. Za proteklih pet godina, nijedna naša svetinja nije obnovljena u pravom smislu, da bi mogla biti stavljena u funkciju u kojoj je bila. Na nekim obkjektima i lokacijama radilo se po nešto, no obnove nije bilo. Taj rad na našim svetinjama imao je i ima političku konotaciju i poslužio je kao jaka potpora samovoljnom, jednostranom i bezakonom proglašenju nezavisnosti Kosova februara prošle godine.


Otimaju baštinu srpskog naroda i SPC

Da li UNESKO i ostale međunarodne institucije imaju u dovoljnoj meri razumevanje za obnovu i brigu o srpskom kulturnom blagu na Kosmetu?

Nažalost, odgovor na ovo pitanje mora biti negativan. Kako UNESKO tako i ostale međunarodne institucije brinu o našem kulturnom blagu na Kosovu i Metohiji samo onoliko koliko to njima ide u interes. Njihovo je nastojanje saglasno sa političkom voljom vlada njihovih zemanja, a pre svega Amerike i Evropske Unije. Postoji tendencija da se naše kulturno blago otme od srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve, da se liši svog obeležja „srpsko“, te se proglašava i naziva kulturnom baštinom Kosova, Vizantijskom baštinom, čak i Pravoslavnom, ali samo ne srpskom. Mi smo se protiv takvih tendencija borili godinama, borimo se i danas dokazujući i pokazujući svima da kultura pripada, ne tertitoriji, već narodu koji je ta kulturna dobra stvarao kroz vekove i koji je njegov zakoniti čuvar i baštinik.

Kako komentarišete pokuš aje nelegalne Vlade Kosova da izradi elektronsku bazu podataka kulturne baštine na KiM u kojoj bi se našla baština srpskog naroda?

Kao novi pokušaj zatiranja svih tragova vekovnog postojanja Srba na Kosovu i Metohiji, uzurpacijom i preimenovanjem srpske kulturne baštine u nekakvu kosovsku kulturnu baštinu. Oni su i do sada raznim načinima i malverzacijama pokušavali da svojataju ono što nije njihovo, da se kite tuđim perjem. Uvereni smo da je istina nepobediva, da su činjenice neoborive, te da im ni taj najnoviji pokušaj neće poći za rukom.

Bilo je najava da će doći do razgovora Euleksa i Beograda o realizaciji plana od šest tačaka, sa akcentom na tačku zaštite kulturne baštine. Imate li informacije zašto se još uvek ništa ne čini na tom planu?

Nažalost, nemamo nikakve informacije po tom pitanju, ali znamo i zaključujemo da do sada na tom planu ništa nije učinjeno iz prostog razloga što Šiptari ne prihvataju taj razgovor, a međunarodna zajednica ne želi da ih na to prinudi, jer su oni – saveznici na otimanju Kosova i Metohije od Srbije. Euleks je došao na Kosovo da dovrši i cementira bezakonu tvorevinu – Nezavisno Kosovo, koje je stvoreno na temeljima plana Martija Ahtisarija. I oni to usrdno i predano rade.

Može li se reći da je u početnoj fazi rad Euleksa neutralan?

Ni u kom slučaju!

Kakva je trenutna saradnja Eparhije raško-prizrenske sa misijom Euleks-a?

Nikakva. Za pola godine kolkiko je Euleks prisutan na Kosovu i Metohiji, nismo imali susret ni sa jednim njihovim zvaničnikom.


Srce i duša Srbije

Smatrate li da država Srbija ima dobru strategiju i da čini sve da očuva Kosovo i Metohiju u svom sastavu?

Pitanje je kompleksno i – nejasno. Kada kažemo Srbija, ne mislimo samo na sadašnju aktuelnu vlast u Srbiji, što, imamo utisak, da pitanje sugeriše. Za ovakav položaj Kosova danas (ne govorim o gubljenju Kosova) krivi su mnogi pojedinci i mnoge vlade. Bar one od 1945. godine pa na ovamo. Mnoge greške su napravljene, mnogi zločini tolerisani (počev od one zabrane da se prognani Srbi – oko 100.000 za vreme drugog Svetskog rata vrate na Kosovo), etničkog čišćenja Srba sa Kosova raznim pritiscima i zločinima u mirnodopskom periodu (u vremenu titoizma), pa sve do naših dana kada još uvek pravimo teške i pogrešne poteze. Ipak, još nije kasno, Kosovo još nije izgubljeno, ali to se može desiti, nažalost, baš pod ovom vladom koja Kosovo brani samo diplomatskim sredstvima, za koju EU nema alternativu (sa Kosovom ili bez njega). O svemu tome, o svačijem radu, ili neradu, istorija će dati svoj sud. A svaki od nas, svaki pojedinac, bez obzira na pol žaj i status, na mesto življenja i vrstu zaposlenja, može dati svoj doprinos da Kosovo i Metohija budu sačuvani u teritorijalnom integritetu i ustavno-pravnom suverenitetu države Srbije, kao njeno srce i duša.

Eparhija raško-prizrenska otvorila je na KiM tri narodne kuhinje. U kojoj meri su one ublažile teško ekonomsko stanje Srba i pomogle opstanku na Kosovu i Metohiji?

Tri narodne kuhinje i dve pekare svakodnevno hrane oko hiljadu korisnika njihovih usluga. Naša Eparhija našla se u veoma teškom položaju i delila je u poslednjih deset godina sudbinu svoga naroda. Nastavila je da čini ono što je Srpska Pravoslavna Crkva uvek činila za svoj narod kada se on nalazio u teškom položaju. I ovoga puta Crkva je svoj narod, koji je ostao da živi na Kosovu i Meothiji bez obzira na sve teške uslove, hrabrila, branila i – hranila. Bez zauzimanja Naše Eparhije preko svoje NVO „Majke devet Jugovića“, mnogi Srbi danas ne bi bili na Kosovu i Metohiji. Ili bi morali da odu sa zemlje ili u zemlju. Odnosno, ili bi morali da napuste svoja ognjišta i odu sa Kosova, ili da pomru od gladi. Zahvaljujući ovim narodnim kuhinjama, nije se desilo ni jedno ni drugo.

Šta je učinjeno na planu vraćanja crkvene imovine na Kosovu i Metohiji, koju su otele komunističke vlasti?

Donet je zakon o Restituciji, nažalost sa velikim zaka- šnjenjem. Da je taj zakon usvojen 1991. g. kada je bio iznet pred skupštinu, odnosno, da tadašnji Predsednik nije stavio veto na njega, da je tih godina bio primenjen, danas bi situacija bila potpuno drukčija na Kosovu i Metohiji. Ovako, taj zakon koji je nedavno donet, nije primenjiv na Kosovu i Metohiji. Administrativno, na papiru, ta imovina može biti vraćena crkvi, ali crkva neće moći da uđe u svoj posed, dokle god je Kosovo i Metohija pod okupacijom, jer zakoni države Srbije danas nisu primenjivi na Kosovu i Metohiji.


Sačuvati veru i nacionalni identitet

Neke strukture i pojedinci otvoreno napadaju Crkvu. Da li njihova jačina odslikava slabost vernika?

Ne, to odslikava njihovu slabost.Što Crkvu više napadaju, ona je sve jača, a time i njeni vernici. Davno je rekao sveti Jovan Zlatoust da je za Crkvu najveća opasnost spoljaš nja bezopasnost. A Njegoš bi rekao: „Udar nađe iskru u kamenu“.

Približavanje Srbije Evropskoj uniji nalaž e i promene o d r e đ e n i h t r a d i c i o – n a l n i h vrednosti Srba. Smatrate li da je moguće naći meru, odnosno ostati odan veri i tradiciji, uz istovremeno prihvatanje e v r o p s k i h vrednosti?

Sama reč „Unija“, uvek podrazumeva neko ujedinjenje, utapanje ili stapanje sa nečim (nekim) ko je različit. Samim tim, kao neminovnost, dolazi do nekih unutraš njih promena, žrtvovanja nečega sebi svojstvenog i prihvatanja nečega što po suštini tebi ne pripada. Tako i približavanje Srbije EU zahteva i nalaže promene (rekao bih: žrtvovanje) određenih tradicionalnist vrednosti, što neminovno vodi do gubljenja nacionalnog identiteta, nečega po čemu smo prepoznatljivi i različiti od drugih. Otuda smatramo nemogućim naći „neku meru“, ostati veran tradiciji (Pravoslavlju, nacionalnim vrednostima i sl.) i istovremeno prihvatiti „evropske vrednosti“. Zar nam o tome ne svedoči polemika ovih dana u vezi Zakona (bezakonja) o diskriminaciji? A poznata je i ona narodna: „Ne mo- že i jare i pare“.

Da li smo kao narod duhovno i moralno u krizi. Ako jesmo, da li je to posledica dugogodiš nje ekonomske krize ili režima koji su iza nas?

Poznata je „otvorenost“ našeg naroda za sve što nam dolazi sa Zapada. A dolazi nam, najčešće, ono što je Zapad već iskusio i odbacio kao štetno, a mi ga prihvatamo i doživljavamo kao moderno i napredno. Duhovna i moralna kriza, u kojoj se kao narod nalazimo, je više nego očigledna. Već smo uzgubili mnogo od svog nacionalnog identiteta, nacionalnih vrednosti, istorije, tradicije… Takvo stanje nije plod i posledica ekonomske krize, već upravo posledica režima koji su protutnjali kroz Srbiju u zadnjih šezdesetak godina. Za otrežnjenje, i to ako želimo i na tome naporno radimo, trebaće nam isto toliko vremena. A još nemamo znak da smo postali svesni svoga položaja, da želimo da se menjamo, da se vraćamo sami k sebi. Još uvek smo zaslepljeni lažnim sjajem Zapada i srljamo mu u naručje, bez obzira što nam čupa srce iz grudi.

Šta bi za Srbiju i srpski narod značio gubitak Kosova i Metohije?

Kosovo se ne može izgubiti. Kosovo se može izdati. Ako je Kosovo SRCE SRBIJE, a jeste, onda, uslovno rečeno, gubitak Kosova značilo bi kraj Srbije i srpskog naroda. Šta biva sa čovekom kome izvade srce iz grudi? Prestaje da postoji kao čovek. Od njega ostaje samo leš koji se dalje sam od sebe raspada. Za pametnoga je dosta.


OKUPACIJA KiM NEĆE BITI VEČNA

Albanci su spalili i porušili više od 150 srpskih crkava i manastira u poslednjih 10 godina na KiM. Nije li obeshrabrujuće za srpski narod prepustiti naše verske objekte Kosovskoj policijskoj službi na čuvanje? T

o je za srpski narod bolno saznanje, da nam svetinje čuvaju oni koji su ih tako nemilosrdno i sistematski uništavali i zatirali. Ali nisu Srbi ti koji su svoje svetinje prepustili Kosovskoj policijskoj slubi na čuvanje. To su učinili oni koji su nas pre deset godina bombardovali, koji su nam Kosovo i Metohiju okupirali, i koji su uprkos međunarodnom pravu priznali nelegalno i nelegitimno proglašenje nezavisnog Kosova. Srpski narod shvata da je Kosovo i Metohija pod okupacijom i da se na njegovoj najsvetijoj zemlji sprovodi nečuveno i nebivalo bezakonje. On to ne može da izmeni i da spreči, ali može i mora da to izdrži i da ostane u svojim selima, na svojim ognjištima, oko svojih svetinja i svojih grobalja, u uverenju da je svaka okupacija koliko nenormalno, toliko i privremeno stanje. Ni jedna okupacija nije i ne može biti večna. Neće biti ni ova na Kosovu i Metohiji.


VERA DAJE SNAGU

U kojoj meri nam čvrsta vera može pomoći da lakše podnesemo teret ekonomske krize i recesije, koja je zahvatila ceo svet?

U mnogome. Ali ne bilo koja „vera“, nego vera u Boga Živoga, vera koju su ispovedali, čuvali i njome živeli naši veliki i sveti preci. To je ona vera sa kojom počinje Srpska Himna: „Bože pravde, Ti što spase od propasti do sad nas…“ Ta vera je davala snagu našim precima da izdrže mnogo veće teškoće, nevolje i „krize“ i da obraz sačuvaju. Ta vera nas je učila i uči da budemo skromni i sa malim zadovoljni. Sa tim i takvim vrlinama, sve je moguće podneti, pa i momentalnu ekonomsku krizu.

DOVRŠAVAJU ETNIČKO ČIŠĆENjE

Koji je krajnji cilj nelegalnih kosovskih institucija isključ enjem struje Srbima i može li se naći trajno rešenje za taj problem?

Krajnji cilj je dovršenje etničkog čišćenja Kosova i Metohije od Srba. To je samo novi metod u nizu mnogih, ranije korišćenih, da se Srbi primoraju da odu sa Kosova. Verujemo kada bi bilo dobre volje, pre svega međunarodne zajednice, taj problem bi se mogao trajno rešiti. Kako? Nisam stručnjak za takva pitanja. Ali rešenja svakako ima.

Rada Komazec

izvor: JEDINSTVO





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo