logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет    Аутор: Часлав М.Дамјановић    613 пута прочитано    Датум: 28.03.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Letci koje je NATO agresor bacao tokom bombardovanja SrbijeЧитам, један рече, ”НАТО нам се није извинио”, други, ”НАТО погрешио”, а ја… не о бомбама, о стиху сневам песника српског ”jош смо дужни – ти одужи”;

Часлав М. Дамјановић, 27.03.2009 – СРПСКЕ НОВИНЕ -Торонто

+++

душом ми одзвања и пој песникиње српске, ”децу баснама оплеменимо”, рече то она једноставно; чезнем за том чудесном душом детињом чудесно оснаженом моралном снагом, и у сневању ту душу чудесну привиђам како је то чедно, рано оснажење моралом води одраслу кроз молитву у срећу и радост… ”што не могах – ти ћеш моћи!” Такви Срби бејаху а ми… дуг заборављамо:

”Још смо дужни – ти одужи!”

У Другом светском рату, покушај уништења Равногорства био је покушај уништења Српства и Србије! Данас је циљ исти – једино је уништењу Српства и Србије придодато и уништење Православља! А благодарећи томе што нас је Мржња накљукала заблуделошћу претакања из шупљег у празно, претварамо се да ту страву не примећујемо, чујемо и кажемо тачно оно што непријатељ жели: Срби су се борили за границу коју немају, за међу коју немају, за праг који немају; не чујемо и не кажемо да се Србин борио против убиства, окупације, бомби… а Равногорство, зато што је зна шта је нападнуто – зато зна за шта се бори јер зна шта брани.
А данас, Срби оплакују Србе – а нико од Срба не оплакује Српство! Срби вриште против лажи – а ниједан Србин није свестан да је жртва Српство! Нигде не чујемо Срби су се за Српство борили! Нико не лелече зато што су и некад и сад на нишану анти-српске мржње Дух и Душа Нације. Никоме то и не смета… а онај што бомбама трешти, оно што је планирао – то је и постигао:
Зато што не схватамо шта је нападнуто зато је данас могуће да нам замазују очи и да не схватамо да нам докрајчују ишчеречење духа и душе.

”Куд ја нисам – ти ћеш доћи!”

У извештају са конференције за штампу приликом ступања на дужност Мајкла Стајнера (Michael Steiner), немачког изасланика Свете Алијансе за императора Косова, усред стерилне фразеологије, био је и цитат да је ”Један млади Косовар изјавио да сада много више ”Албанаца из Албаније долази на Косово него за време Срба. Они краду и силују локалне жене – под Србима није било силовања!” ”Сада” значи откако је Атлантска Осовина Свете Алијансе одузела Косово од Срба и окупирала га за Албанце!

Па како онда то чудо да ”под Србима није било силовања”?
И шта? Ником ништа! Никога ни брига шта каже један ”млади Албанац”! Никога ни брига што долази много више Албанаца из Албаније! Никога ни брига што силују локалне жене! Никога ни брига што под Србима није било силовања. Никога ни брига шта цитира један новинар са трунком савести… а и може им се, није важно колико кошта један ултиматум, важно је колико је мали мито довољан да се изда савест.

Појмио сам то када сам схватио да Виљем Вокер раздаје америчке Медаље Части на бувљој пијаци!
Ништа није више понизило моје некадашње веровање у Америку. Тада сам појмио да давно, када сам био стар непуних девет година, да дан када су немачке трупе ушле у Београд 1941. године – 10. април – да је то датум када су 1.204. године Крсташи, у IV Крсташком походу да ослободе Христов гроб, онако успут, офрље, спалили и опљачкали хришћански Константинопољ!

Чудно, зар не? А пре тога, верујући да су Барбароса и његови Крсташи заиста на хришћанском ”путу”, Растков отац Немања погостио их пријатељски… и појимам тако да су угљевља историје још ужарена, да је давна мржња Инквизиције ”против логике и правде”, онако како је формулисана у папској були Vox in exelsio, још увек жива, здрава, чила… јер исти датум, 10. април (травањ), је државни празник нове независне државе Хрватске – па се у сневању мом питам без снебивања – шта се то заиста празнује 10. априла – да ли уништења Хришћанства?
Иако нам прете да у тај проблем не чачкамо јер ћемо узбудити разно-разне моћнике Свете Алијансе, можда би ипак требало да згрнемо бар прегршт савести и да за оног Албанца што каже да није било силовања под Србима, и да се силује тек на Косову Атлантске Осовине, захтевамо да му се додели Пулицер… или да се одузму сви Пулицери додељени за Косово, па чак и за Сребреницу? Или… да на пример захтевамо да се они који додељују Пулицере – пошаљу у Хаг?

То наравно у односу на Американце… али, односи се исто и на оне наше који Истину ”кичом” сматрају, који ”нови пут” ”новог преваспитавања” зацртавају, и оне који нам са њима у дослуху опело опслужују.

Али ми… ми дугујемо бар прегршт савести уместо да се пренемажемо јер Равногорство се жртвовало за ослобођење отаџбине и победу морала западне цивилизације, и било и остало свесна снага Срба – свесност против ког непријатеља се Србин бори, без обзира да ли је фашизам црн, црвен, љубичаст, прекоморски, зеленкаст, домаћи… јер Равногорство се свесно бори против тог непријатеља коме је на нишану дух и душа Срба – и више од свега за будућност бољу од ове у којој живимо од завршетка Другог светског рата.

Дужни смо зато Равногорству јер нисмо деца само наших мајки и очева, него смо деца и те поштене будућности. Али… непријатељ није само међу странцима – и у нама је. Тај непријатељ нам је дух скучио, и кљука нас подлошћу политичког полтронства некаквим ”новим одушевљењем”!
Српство је одушевљење!
Дух и Душа Српства је одушевљење.
Које је онда то некакво ”ново” одушевљење?

”Што ја почех – ти продужи!”

А дуг? Шта је дуг? Дуг је. . . прегршт савести.
Један странац, који није био ратник-бомбардер, већ један од оперативаца у Југославији за време Другог светског рата, био је пуковник Алберт Сајц (Albert B. Seitz). Нисам га срео, али, причали су ми о њему. Нарочито га се са љубављу сећао покојни Никола Максимовић, морнарички официр са потпљеног ”Небојше”. Кљукан да су Равногорци непријатељи, Сајц је, наравно, био послат у Титов штаб. Доцније се, међутим, некако обрео на Равној Гори, и годинама доцније написао књигу ”Обмана или јунак?” (Albert B. Seitz, ”Hoax or Hero?” 1953)
Књига је о часности и храбрости Драже Михаиловиће и Равногораца у борби против Нацизма. Књигу је посветио Лојду Балфору (Lloyd G. Balfour), најзаслужнијем Енглезу за стварање модерног Израела. Балфор му је био пријатељ и инспирација. Сајц је књигу закључио молитвом:

”На незнаном гробу генерала Михаиловића, који је за увек у срцима оних који су га волели и поштовали, могао би се ставити епитаф његове вечне успомене који би био синтеза његовог жртвовања – Слобода или смрт. Ти, читаоче, сам пресуди!”

Сајц, мешавина ирског и јеврејског порекла, схватио је тајновиту чудовишност православне духовне суштине: написао је молитву као узношење и понирање пред иконом – као српским православним ”таковањем” он је досегао нераскидиве везе љубави и оданости, веровања и трајања… Од Растка Немањића до Прањана, од Прањана до Рок ен’ рол Моста… вечитост мириса траве и тамјана који, непромењени, трају и данас у хуку ”ферарија” и зврчању ”целулараца”… иако странац, Сајц је схватио да је српско ”таковање” смерна љубав узношења у поштење, смерно понирање у часност савести, тај час тишине у појању, кад душа… ти, читаоче, ”сам пресуди”.

Као српски песник Растко Петровић, који је своју књигу цитата из америчке штампе за време београдског линча Драже Михаиловића, завршио карикатуром заклапања насловне странице огромног записника – што би требало да симболизује случај отписан, љубав немилосрдно згажена, оданост издана – али на којој је песник написао ”Време је стрпљиво” – тако и у Сајцовом трену тишине у појању ”ти, читаоче, сам пресуди” – времена настављају стрпљењем и трпљењем оданости… та љубав понирања-узношења каже ти зашто си одрастао; да без чежње и љубави за праведност и истинитост живот нема никаквог смисла; и схватићеш тако да су чежња, љубав, и вера наша, произашли из тог мира пред иконом… а то можеш просудити… само у Слободи.

Мене је та чежња за српском духовном суштином повела ка Равногорству – и заиста, у Равногорству сам је и нашао. А ратник-бомбардер кога поменух, је мајор Ричард Фелман. Наше дубоко пријатељство било је зансовано на оданости Слободи. Он је Сајоцово ”таковање” изразио практичним речима – ”Дуг који дугујемо Србима”! (”The Debt We Owe To the Serbs!”)

И то и јесте дуг… наш српски дуг, дуг који ми дугујемо Србима. Сами себи. Оглушење том дугу значи изрод постати… и баш зато, да би од нас изрода направили – зато нас замајавају ”новим одушевљењем”, ”новим путем”, свим и свем ”новим” – а за Србе, одушевљење је Поштење. А Поштења нема без Истине и Правде. А Правде и Истине нема без Слободе. А Слободе нема без Поштења.

”Где ја стадох – ти ћеш поћи!”

1914. године Београд је био отворени град заштићен од бомбардовања свим ондашњим међународним законима и уговорима. Аустријска артиљерија је бесомучно разрушила Београд. На све жалбе ондашње владе Србије – ниједна западноевропска влада и ниједна међународна организација – није нашла за сходно чак ни да одговори!
То не сме да се заборави када се данас сећамо бомбардовања из ваздуха. И грешка је данас говорити искључиво о десетогодишњици овог последњег бомбардовања јер се тек из чињенице да су Београд и Србију бомбардовали из ваздуха 1941., 1944., и 1999. године раноразне варијације једне те исте европске мржње – може схватити илузорност заваравања да нам се ”НАТО није извинио”, или да је ”НАТО погрешио”!

Европа ”није погрешила” ни у једном случају од 1914. до данас!
Према томе, нема због чега да се извињава – нема кога да моли за опроштај – јер Срби опроштај не заслужују.
Питање је дакле, ко је четири пута наредио да будемo убијени?
Кога да питамо ко је наредио убиства? Не ко су војни команданти, не, него ко је тај скривени и некажњени наредбодавац?
Зашто нема одгвора?
Пошто наређена убиства нису заведена у историјске анале – као убиства – убиства се према томе нису ни догодила! Одговор је значи магловит:

Европа…

Једино преостају одговари на површна питања:

Аустријска армада, Хитлерово ратно ваздухопловство (Luftwaffe), па чак и Хитлерова војска (Wermacht), били су изнајмљени исто као и aмеричко ратно ваздухопловство (U.S. Air Force), које је прво било изнајмљено Титу, а онда Олбрајтовој и Холбруку под маском Свете Атлантске Алијансе!

Очигледно је да је разлог изнајмљивања америчког ратног ваздухопловства Титу био америчко свесно саучесништво у анти-српском крсташком походу, исто као 55 година доцније, изнајмљивањем америчког ратног ваздухопловства наследницима нацистичких сарадника из Другог светског рата. Очигледно је разлог увек један те исти – настављање једног те истог крсташког похода против Срба.

Зауставимо се зато за часак на две неоспорне очигледности:

На пример, 55 година доцније, 1999, године, на нишану МПРИ и америчког ратног ваздухопловства – био је Книн – 55 година раније, 1944. године, формације америчког ратног ваздухопловства (U.S. XV Air Force Corps) бомбардовале су Книн неколико пута узастопце.

То значи да је 55 година раније област Книна била – једина –територија НДХ коју су Американци бомбардовали!
Тадашња америчка бомбардовања територије НДХ била су потпуно различита од тадашњих бомбардовања Београда и Србије. У Београду и Србији били су бесомучно убијани цивили такозваним тепих-бомбардовањем. У околини Книна, међутим, Американци су били врло пажљиви да униште положаје равногорских трупа – а да ни длака с главе не фали усташама – чији су положаји били удаљени ни пун километар од равногорских!

Значи, 55 година доцније, амерички МПРИ и Америчко ратно ваздухопловство су са истоветном мржњом, прецизношћу, и предумишљајем – опалили по Србима тог истог Книна, и те исте српске Крајине – са циљем да потпуно истребе из читаве те области исте те Србе и њихове потомке које су толико прецизно убијали 55 година раније!

Међутим, Загреб, у коме су били главни штаб Хитлеровог Вермахта, и центар нацистичких обавештајних и политичких служби за Балкан – Американци нису бомбардовали. Сарајево, где је била устоличена Химлерова СС дивизија – Американци нису бомбардовали. Приштину и Призрен, где су били главни штабови Вермахта, и где је била устоличена једна од две албанске СС дивизије – Американци нису бомбардовали. У Црној Гори, у току Другог светског рата, Подгорица је рекордер колико је пута била бомбардована – у Подгорици су биле четничке снаге.
У Другом светском рату – осим на равногорске положаје код Книна – на Хрватску је пала укупно – једна америчка бомба!

Та једна-једина бомба случајно се откачила, што се често догађало. Својим очима сам видео пад металне решетке са шест неексплодираних мањих бомби која је пала испред гаража у улици Сање Живановића 16, на Сењаку, у Београду.

Та једина америчка бомба која је случајно пала на територију НДХ – случајно је нексплодирана погодила баш загребачку џамију!

Православни Ускрс није никаква ”противуречност”!

51 годину после излива мржње на српски Православни Ускрс, 13. фебруара, 1995. године, тада главнокомандујући америчких здружених штабова, генерал Џон Шаликашвили (John Shalikashvili), коме је отац био СС официр, представљао је Америку на церемонији у Дрездену, у Немачкој, на гробљу Хојдхоф (Heidehof), у немом помену цивилима сахрањеним у масовној гробници, побијеним бесомучним и врло проблематичним бомбардовањем пред сам завршетак рата, а 60 година доцније, 22. јуна, 2004. године, огроман крст изграђен у Енглеској, постављен је на дрезденску цркву Фројнкирш (Frauenkirche), у знак опроштаја и помирења.

Ниједан западни амбасадор није никад положио венац ни на једно београдско гробље, нити је Америка подигла крст нити у Београду, нити у Србији, нити у Книну… нити у знак опроштења, нити у знак помирења.
Уместо опроштења и помирења, амерички амбасадор Цимерман je 1991. зачео антисрпско крвопролиће на тлу бивше Југославије.

Уместо да тражи опроштај за убиство невиних, у савременом крвопролићу америчка пропаганда је злочиначки исфабриковала Србе и Србију у некакве историјске и данашње злочинце. Та злочиначка фабрикација заснована је на непромењеном ставу америчког Државног секретаријата који је званично стављен на снагу средином 1943. а формулисан већ средином 1942. године, да је у односу на Дражу и Тита у питању некаква наводна ”противуречност” (controversy).

Под том лажном ”противуречношћу”, Државни секретаријат је забранио америчким авијатичарима које су Равногорство и народ Србије спасли од немачког и партизанског прогона и евакуисали их у слободу – да оду у Београд и сведоче у корист Драже Михаиловића; уништио магнетофонске траке на којима је била снимљена прослава на државном нивоу поводом посмртног додељивања одликовања Legion of Merit, и то највишег ранга, Дражи Михаиловићу од стране председника Трумана; сакрио одликовање од јавности; забранио да Америка на федералном земљишту подигне званичан споменик захвалности Дражи Михаиловићу, Равногорцима и српском народу; искључио Мисију Halyard из америчке историје – иако је била најспектакуларније спасавање америчког војног персонала са окупиране територије; па чак и спречио Џорџа Клунија да данас направи играни филм о тој операцији… да споменемо само неке од ”забрана” без залажења у детаље откривања Трумановог одликовања.
Чињенице, међутим, доказују да Државни секретаријат није у праву:

Нити је постојала нити постоји икаква ”противуречност” у односу на Равногорство и Тита – из два проста разлога:

а) Историјска Истина била је намерно сакривена.
б) Историјска Истина сакривена је зато да би се лаж искористила за настављања анти-српске мржње.

Иначе… зашто би од Америке – током бруталне исконструисане антисрпске пропагадне кампање током деведесетих – било сакривено да су Американци 1944. бомбардовали своје савезнике Србе, и да су првипут бомбардовали Београд 16. априла, 1944. на српски православни Ускрс?

Сакривање тог садистичког иживљавања баш на православни Ускрс, исто као и сакривање осталих америчких бомбардовања Београда и Србије, све до позног септембра, 1944. године, недвосмислено доказује да није била у питању никаква ”противуречност”!

Напротив, сакривање тог садистичког иживљавања доказује:
Злочин са предумишљајем.

Ни на дан православног Ускрса, нити сутрадан, на други дан православног Ускрса – ниједна америчка бомба није бачена на војне циљеве!
Ниједан војни циљ није гађан!
Циљ америчких бомби било је убиство становништва!
Наравно убиство Срба… јер тада је Београд био насељен претежно Србима. Зато бомбардовање на православни Ускрс није случајност:

Бомбардовање на дан православног Ускрса симболизовало је садизам и мржњу.

Непромењени садизам и мржња дуготрајне анти-српске кампањае доказ су да су Срби и Србија жртва Крсташког похода!

Зато се НАТО не извињава!  Јер за жртве крсташког похода – нема опроштења. Нема опроштења ономе ко је осуђен на истребљење.

Логично је зато због чега је у будућности – 1999. године – уместо опроштајних венаца и опроштајног крста за бомбардовања у Другом светском рату, поготово садистичког бомбардовања на православни Ускрс 1944. године – настављен аустроугарски ултиматум – са неба – чак је и ”небо” искоришћено да симболично понизи ”небеску Србију”:

Дрзни се, Србине, следују ти бомбе са твојих ”небеса”!

”You still wanna be a Serb?”

Али… из свега произилази и једна друга чињеница, која је битна за суштину Српства, Православља, Светосавља, и Равногорства:

Историја не умире јер је моћнија од лажи.

Странци, заљубљени у Истину, откриливши Труманово одликовање одржали су живом истину Halyard-a; запис њујоршке комисије за истраживање истине о Дражи Михаиловићу, једини веродостојан искторијски документ, одржао је живом истину о Равној Гори. Срби у избеглиштву широм света непоколебљиво се боре за Истину Равне Горе, и изборили су се за ту Истину на супрот не само комунистичких агентура, и не само страних агентура – него и на супрот нашим српским издајницима који су сарађивали са окупатором током Другог светског рата. И наравно, Равна Гора преживела је у отаџбини на супрот масовном убиству, и очајничком злостављању Титове диктатуре.
Равногорство је заиста преживело – преживео је Дух Равне Горе, преживело је Српство. Из њујоршких, вашингтонских, чикашких суза наставља се отаџбинин завет…

Растков завет:

Зато смо научили да читамо и пишемо да би истину памтили.

И Божији завет:

Зато нам је дато да мислимо да истину мислимо.

Зато ми је рођењем српско име дато да Српство схватим, а сазнање Равногорства ми је баш то и подарило. Историја не умире. Угљевља античких ломача и данас су ужарена. Издаја је давно почела. И баш како је то Алберт Сајц предвидео на Равној Гори – ”Претеће промене” (Shape of things to come), пристигле су… морални компас изгубљен – мржња на власти:

Током савременог бомбардовања Београда и Србије, као симбол тих пристиглих ”претећих промена”, на једној не-експлодираној америчкој бомби, нека најмљена битанга нашкрабала je претњу мржње:

”Хоћеш ли још да будеш Србин?”
”You still wanna be a Serb?”

Тој битанги која је то на бомби нашкрабала одговарам у име свих мртвих и живих који су ме надарили Равногорством:

Хоћу.
И бићу до последњег даха.

А ти, читаоче, ”сам просуди”, ”Be ye the Judge”, како рече Сајц, кога је покојни чика Никола Максимовић много ценио.

”Be ye the Judge”

У Првом светском рату Срби десетковани:

25% Срба убијено!

У Другом светском рату Срби десетковани:

1,706.000 Срба убијено!

Због чега су то Срби побијени?

Одговор на питање ”због чега” је одговор на питање за шта су то Срби гинули? За шта су се то Срби жртвовали?
Срби се нису жртвовали ни за какву идеолошку догму. Нити за политичку платформу. Нити за освету. Нити за мржњу. Не чак ни за веру као такву, иако, уграђена савест српског Православља јесте одиграла сушанствену улогу. И јесте, жртвовали су се Срби за слободу отаџбине, и јесте, бранили су међу, и јесте, бранили су се од покоља, од аустро-угарског апсолутизма, од усташког ножа, од фашистичког, нацистичког, комунистичког…
Удубљујући се, међутим, у Равногорство Србије, очигледно је да су се Срби у оба светска рата свесно жртвовали за оно што су знали да је најплеменитије у европској култури.
Међутим, током Другог светског рата, а поготово после рата, може се слободно утврдити, постало је забрањено да се запамти ко се за шта и због чега борио у том рату. Другим речима, племенитост европске цивилизације била је анатемисана, избрисана из сећања. И баш на голготи те забране саплићемо се јер ту нашу трновиту круну – издајице, заблудели потомци сарадника са окупатором – чине још трновитијом.

Светаштво…

Светаштво…
…као и Растко, Дража је био једноставан човек и једноставан Србин. Обојица једноставни онако као што је сваки родољуб једноставан.

Дража је био Равногорац, па је било сасвим природно, сасвим једноставно, и сасвим Божије, да је био правдољубив и савестан. Али и спреман да казни силеџије и издајнике у сопственим редовима. Што је и чинио. Као и Растко, и као већина Равногораца, Дража је био скроман, скрушен, чак смеран, и пред Богом одговоран према отаџбини.
И зато, да би се поштење заветне једноставности остваривало кроз генерације и векове – покорност није долазила у обзир – зато је слобода отаџбине била изнад свега – зато се Србин том Завету жртвовао.

Остварење тог завета може да изгледа немогуће у отаџбини, која, иако наизглед ослобођена од комунизма, што није, уствари је под окупацијом страних подплаћеника; окупацијом много препреденије усмереној на коначно уништење савести и поштења сваког појединог Србина, на коначно уништење заправо суштине Српства – његовог Духовног Бића – усмереном на брисање Срба из историје постојања.

Међутим, као што су давног 9. маја, 1941. године, Дража, први Равногорци, и српски народ доказали да ништа није немогуће када су савест и истина у питању – тако и за преживелу чежњу за Рвногорством Србије, што је заправо потсвесна чежња за оплемењењем Српским националним духом – ништа није немогуће!

Та чежња преживела је упркос нацистичкој окупацији, упркос комунистичкој диктатури, упркос испирању мозгова, упркос натуреном заглупљењу. Та чежња преживљава упркос данашњем моралном уцењивању, материјалном угњетавању, и присилном преваспитавању које је горе од турског, горе чак и од усташког покрштавања… јер, преживљавање те чежње доказује да трају мостови међу генерацијама.

Истовремено, преживљавање чежње је доказ дуготрајне духовне, менталне и интелектуалне акутне потребе нације за васкрснућем интеграције са националном савешћу и моралом Српства.
Светаштво…
…недостајао нам је он не само зато да га славимо, и не само зато што је био Истина, него, много више, недостајао нам је зато да га поштујемо, зато да из његовог поштења наше поштење чауримо. Зато што тај један Србин, који је изрекао ту једноставну мисао – ”не признајем капитулацију” – јесте не само светац, него оличење племените светиње српског националног духа.

Дуг… немамо права да заборавимо!

Зашто не успевамо да се ослободимо сатанизације? Зато што никад нисмо одговорили на питање шта је то што нас спречава да се Завету одазовемо? То питање – шта је то што нас спречава – захтева поштен одговор од сваког од нас појединачно: Лењост? Душевна опуштеност? Опримитивљено уживање у величини самог себе? Закречена савест? Заборављена моралност? Одвикнутост од одговорности? Проданост? Подмићеност? Завет захтева искрени одговор:

Зашто смо се продали? Зашто подали?

Дух Равне Горе, савест, племенитост истине, духовна суштина која живот чини заиста вредним, Растков дух, Дражин дух, наш Српски дух, Дух сваког од нас, Дух Распећа – тај Дух јесте у нама!

На нама је да тај дух препознамо.
На нама је да се не предамо ни покорно нити облапорно.
На нама је да од Завета Будућност направимо.
Зато је Слобода.

Да ли смо икад чак и помислили зашто нам је Растко оставио студеничку поруку:
”Уклони се од зла, и чини добро.”

Зашто нам је Немања оставио студеничку поруку:

”По делима нашим ће нас наши далеки потомци препознати, знаће ко смо и какви смо, и биће поносни што нас имају.”

Да… да ли смо икад чак и помислили?

За издају српског наслеђа нема ни извињења, нити опроштаја!


Часлав М. Дамјановић, 27.03.2009 – СРПСКЕ НОВИНЕ -Торонто

Размишљање на основу ауторове књиге  ”Запис из Ђедове колибе”.

www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo