Вести

Nato zločin nad nevinim reporteri „VESTI“ na mestu pogibije trogodišnje devojčice iz Batajnice. Za Rakiće je vreme stalo, bol ne jenjava ni posle decenije od tragične smrti njihove kćerke Milice:

+++

još su u istom stanu i svakodnevno gledaju na zidu rupe od gelera

Milica Rakić je imala samo tri godine, tri meseca i osam dana kada je postala simbol srpskih stradanja te 1999. godine. Tri dečje, nevine godine. U smrt je otišla kada je geler od rasprskavajuće NATO bombe uleteo u kupatilo, gde je devojčica sedela na noši. NJene slike i njena sudbina su obišli svet. Operacija „Milosrdni anđeo“ i NATO bezumnici su prekratili njeno srećno detinjstvo. Zavili u crno oca Žarka i majku Dušicu, zanavek bez sestre ostavili devetogodišnjeg Aleksu.

A u domu Rakića, gde su se 17. aprila kazaljke na satu zaustavile u 21.45, gde vreme ne leči rane, gde se ponovo rodila devojčica po imenu Anđela, reči i danas, deset godina kasnije, nedostaju. Na fasadi stambene zgrade u Batajnici još su vidljiva oštećenja od gelera. Rakići ih nisu popravili, kažu, neka podsećaju na strašan zločin.

Rakići iz ulice Dimitrija Raše Lazareva ne vole mesec mart, nerado podižu telefonsku slušalicu. Strepe od svih koji ih se sete samo uoči obeležavanja otpočinjanja NATO agresije na Srbiju. I njihove Milice, jedne od 78 poginule dece među 2.500 civila. Ali, vrata svoga doma otvorili su, baš kao i pre jedne decenije, novinarima „Vesti“ koji su za ovo vreme postali njihovi iskreni prijatelji, a ne samo puki izveštači, nesreća ih je zbližila te kobne aprilske noći…

Bolno pitanje

– Fotografije proslavljenih srpskih teniserki Ane Ivanović i Jelene Janković sa Klintonom, protiv kojih lično nemam ništa, kao i njihove impresije ovim bivšim američkim predsednikom, duboko su me pogodile. Nisam mogao, a da se ne zapitam da li je normalno diviti se glavnom krivcu za smrt 78 mališana, koliko je nastradalo tokom NATO-bombardovanja – čudi se Žarko.

– Sve je isto, a sve je, opet, drugačije. Stariji smo za deset godina, a rana nam je i dalje nezarasla. Suze su presušile, a srce opustelo… Bol je ista, a vreme prolazi – kaže umornim glasom 45-godišnja majka Dušica, a otac, 48-godišnji Žarko jetko priznaje:

– Novinari i političari se javljaju uvek početkom marta. Obećavaju, pričaju i razapinju nas u bolu, a mi im ništa ne tražimo, osim da nas ostave na miru da tugujemo za našim detetom. Da prestanu da preko naše tragedije sakupljaju jeftine poene. U dnevnicima gradskih otaca i velikog broja medija sve ove godine bili smo samo broj…

– Nismo ništa tražili, niti tražimo. Treba nam samo malo ljudskosti i saosećanja. Eto, Radmila Hrustanović me svih ovih godina, kada se 24. marta sretnemo na groblju, jer me njena sekretarica uredno obavesti da se pojavim, uvek pita isto: „Da li ste vi majka Milice Rakić?“ – gotovo kroz tihi jauk kaže ova skromna žena koja nema posebnih želja osim da svoju decu, devetogodišnju Anđelu i 19-godišnjeg Aleksa, vaspita u časne i poštene ljude.

Tuga i radost

– Kada sam nekoliko meseci posle gubitka Milice shvatila da sam trudna nisam znala da li se to Bog šali sa mnom i Žarkom, ili pokušava da nam ublaži bol. Trudnoću sam provela između kreveta i batajničkog groblja gde sam „pričala“ sa mojom Micom, a kod kuće, držeći ruku na stomaku sa Anđelom. Još pre nego što je rođena, brat Aleksa je nazvao Anđela – kaže majka Dušica.

– Za ovih deset godina u Srbiji se, izgleda, sve promenilo. Pali smo na najniže grane. Zajedno, Dušičina i moja plata preciznog mehaničara, ne iznose ni 30.000 dinara, što je malo više od 300 evra. Može li od toga da živi tročlana porodica? Sin Aleksa traži posao, ali ga nema, iako se tvrdi da su Srbiji kuvari potrebni. Kome i gde? Ko brine narodne muke?! Amerikanci su mi ubili dete, znam i to boli bez prestanka, ali bolnije je to što mi moji u mojoj otadžbini uzimaju pravo na rad i život. Kada bih mogao da vratim vreme unazad, sve bih drugačije uradio – ogorčeno objašnjava otac Žarko.
Sedimo u istoj sobi, preko puta je kupatilo iz kog Milica nije nikad izašla, iako nije ni znala šta su granate, šrapneli niti mržnja. Poznavala je samo ljubav. Ipak, nje više nema, nevinost je nije spasla. Na zidu fotografije, Aleksine i Anđeline, između Miličine, vele, ne žele decu da razdvajaju. Dušica je Miličine igračke pre deset godina spakovala u komodu, a danas su pomešane sa Anđelinim, koja svoju sestru zna samo sa fotografija, iz maminih i tatinih priča. Reči zastaju, ustupaju mesto tišini. Sećanja opet nadolaze.

Mrkla batajnička noć 17. aprila 1999. godine. Bio je to 24. dan bombardovanja. Batajnicu su NATO-bombarderi svakodnevno gađali. Rakiće su zvali rođaci iz Republike Srpske da se sklonu kod njih, ali Žarko nije hteo da napušta svoju kuću.

– Da sam znao, kukavac crni, šta me čeka, da će mi zlotvori ubiti dete, otišao bih! Ali, nisam, to je moja greška! Da sam je sklonio, odveo kod rođaka, bila bi živa danas – tiho prebacuje sebi. – Onaj ko može da ubije nevino dete, makar iz aviona i ne znajući da postoji negde tamo dole na zemlji, za mene je krvnik! To su posle cinično nazvali kolateralnom štetom….

Znam da ih naša roditeljska bol ne interesuje, ali i danas kad uđem u kupatilo vidim njeno malo, krvavo telo, naslonjeno na kadu. Sedeo sam u sobi kad su šrapneli pogodili Milicu. NJen vrisak mi je zaledio krv. Bos sam uleteo u kupatilo. Gledala me je, a ja sam imao osećaj da mi kaže: „Tata, pomozi mi.“ Zgrabio sam je i strčao niz stepenice. Kako sam stigao do zemunske bolnice, ni sam ne znam – priča Žarko brišući oznojeno čelo i ponavlja da bi dao svoj jedini život, samo da može, da je oživi.

Jasna Oluić, VESTI, 22.03.2009