Вести

Савремена наука тврди да не постоји човек, који нема у мањој или већој мери поремећене душевне процесе.

Жељко Которанин

+++

За потребе овог рада под душевно поремећеним подразумеваћемо оне људе, који не могу својом вољом да контролишу своје поступке, као и оне, који нису у стању да разликују добро од зла, те стога нису потпуно, или у знатној мери свесни последица својих чињења, и још и оне људе, који имају умањену моћ расуђивања. Наведена испољавања поремећеја душевних процеса код различитих људи јављају су у различитом обиму, понекад као трајно, а понекад као привремено или повремено стање. Овде подразумевамо поремећаје у обиму, који отежава или онемогућава изражавање стварне воље и вере тих људи.

Такво стање свакако има одраз на њихов духовни живот, а тиме и на њихово учествовање у црквеном животу, одн. у светим тајнама. Прва света тајна, која се дарује човеку за опроштење грехова јесте крштење.

“Питање: Ако је неки оглашени бјесомучан, па зажели он или родбина му да прими свето крштење, то треба ли да га прими или не, а нарочито ако је при смрти?

Одговор: Док бјесомучни није очишћен од нечистога духа, на може примити свето крштење; али на крају живота бива крштен“. (2. канон Тим. Ал.)

“Питање: Ако неки оглашени услијед болести сиђе с ума и не може да сам исповиједи вјеровање, а родбина му настоји да прими свето крштење, док је још у животу, то треба ли да га прими, или не?

Одговор: Треба да прими, ако га нечисти дух не искушава“. (4. канон Тим. Ал.)

Наведени канони говере о истоме, о крштавању људи са поремећеним душевним процесима. Док 2. канон говори о бјесомучном, 4. канон говори о ономе, који је због болести сишао с ума. Каква је разлика?

Поремећај душевних процеса може бити последица болести, а може бити и да демон користи поремећај и намеће човеку силом своју вољу да хули и да чини разне неподобне ствари вређајући светињу.

Тумачећи 79. канон Апостолски, Валсамон каже: “Који је бјесомучан, тај је лишен разума и воље, и ради тога ово правило забрањује таквога примати у клир и у заједничку молитву са вјернима, да не би учинио што злога и неприличнога, и да не би каквом демонском дреком смутио Божији народ и запријечио црквено славословље…“ (Ат. Синт. II 102. ). Да ли се ради о само душевном поремећају, или и о бјесомучности ( кад демон нагони човека да хули), разазнаје се самим понашањем. Ако је дотични иако лишен своје контроле или расуђивања ипак миран, у питању је само болест. Али ако он уз то хули, и чини неприличне ствари кушан од демона, тада је у питању и бјесомучност.

Други канон Св. Тимотеја Александријског бјесомучноме, иако је оглашен био, забрањује крштавање све док се не очисти од “нечистога духа“, или док не дође до краја живота, – “али на крају живота бива крштен“. Да и бјесомучни оглашени бива крштен пред смрт последица је опште норме:

“Ако су неки подвргнути били искључењу по казни због свога падања, пак су при смрти, а још су међутим оглашени, нака се крсте, и нека се не дијеле са човјечанством, не удостојивши се благодати…“ (5. канон Кирила Ал.)

Међутим, важна је одредба, да се душевно поремећени оглашени, који је и бјесомучан, може крстити и пре краја живота, када (ако) буде “очишћен од нечистога духа“. Да ли та одредба захтева исцељење од поремећаја душених процеса, као услов да би се оглашени могао крстити и пре краја живота? Шта се подразумева под очишћењем од духа нечистога?

Ако одредба нужно захтева исцељење душевне поремећености, тада већ не би ни у ком случају било могуће крстити оболеле од поремећаја душевних функција, осим када су при крају живота. Томе се противи 4. канон Св. Тимотеја Алекандријскога.

Овај канон допушта крштавање оглашених, који су услед болести сишли с ума у тој мери да не могу сами исповедити своју веру, па чак ни саопштити своје настојање за крштењем (то чини њихова родбина), али уз важну напомену: “ако га нечисти дух не искушава“. Видљиво је да нечисти дух није сами душевни поремећај. Ова напомена тражи да нечисти дух не искушава дотичнога – текстуално се не тражи његово очишћење, премда се оно подразумева. Да нечисти дух не искушава, значи да дотични не хули и не чини неприличне ствари.

Канон не говори о предсмртноме крштавању, јер би тада оглашени био крштен без обзира на нечисти дух (в. 2. канон Тим. Ал.). То се у питању каже, да родбина настоји да такав прими свето крштење “док је још у животу“, не значи да је он на самрти, него значи да родбина жели да спречи изненадну смрт, која би га, могуће је, затекла некрштеног.

Канон (4.) нам сведочи, да поремећај душевних процеса, сам по себи, није сметња крштавању и пре краја живота, него тек у спрези са бјесомучношћу, тј. у садејству са духом хуле. На тога духа хуле мисли Светитељ, када у 2. свом канону тражи очишћење од нечистога духа. – Оглашени, који има поремећај душевних процеса у принципу може да буде крштен, ако нема духа хуле, ако не хули и не чини што не приличи. И још нешто…

“Болесни, који не могу за себе одговарати, нека се тада крсте, када по њиховој жељи други за њих даду свједођбу, а под своју одговорност…“ (45. канон Карт. Саб.)

Док се у канонима (2. и 4.) Светога Тимотеја Александријскога говори о оглашенима, тј. о људима који су се болести спремали да приме свето крштење,

овај канон Картагенскога Сабора говори о болеснима, о људима са тешким поремећајем душевних процеса, али који нису оглашени, и који нису бјесомучни. Ради се, дакле, о само врло тешкој болести, при којој болесник не може да исповеди своју веру. Није упутно тражити веру код човека, до чије свести није могуће допрети.

“Који су у болести крштење примили и послије су оздравили, морају научити вјеровање, да упознаду, да су се божанственога дара удостојили“. (47. канон Лаод. Саб.)

Могуће је, дакле, у болести (нарочито ако прети смрт) крстити човека који не зна учење вере. За таквога ће тада по његовој жељи на крштењу веру исповедити други, али уз одговорност, да оболели заиста жели да се крсти. Ако болесни оздрави, мора научити веру. Стога 45. канон Карт. Саб. тражи од душевно оболелог да барем у луцидном тренутку изрази своје настојање да буде крштен и да по могућности означи лице, које ће изјавити ту његову жељу, а под своју одговорност. У том случају оболели одмах бива крштен.

Ако већ нећемо тражити веру у таквим, рекли бисмо – екстремним примерима душевних поремећаја, то ипак морамо имати уверење о настојању дотичнога. Оглашени је био припреман за крштење, а родбина сведочи о његовом ранијем настијању. Тако и онај, који у луцидном тренутку озачава лице које ће за њега дати свједодбу, тек тада, када изрази своје настојање, бива крштен. Тај није из редова оглашених. Зато, док сам не изрази своје настојање не може бити крштен. Канон је ту изричит. Настојање његове родбине само по себи је недовољно.

“… који не могу за себе одговарати (исповедити веру – Ж. К.), нека се тада крсте (не пре – Ж. К.), када по њиховој жељи други за њих даду свједодбу…“ (45. канон Карт. Саб.)

Данас немамо више ред оглашених. Строго посматрано, душевно поремећени, до чије свести није могуће допрети, не би могли бити крштени, ако не доживе луцидни тренутак и не посведоче своје настојање да буду крштени. И овоме се у пракси најчешће следи. Можда би о овоме Сабор Српске Цркве могао донети своју одлуку. Да ли се може сматрати да су сви из православних породица по традицији – оглашени?

Духовно поремећени и причешћивање

У црквеном животу крштење је увођење у причешћивање. Ако душевно болесни, који немају, или су се очистили од нечистога духа хуле, могу да се крсте, када се добије ваљано уверење о њиховом настојању да приме свето крштење, да ли то зачи да они могу и да се причешћују.

“Ако је који бјесомучан, нака не буде клирик, пак нека се и не моли са вјернима. Кад се очисти, нака буде примљен; ако је достојан, нака буде (клирик)“. (79. канон Ап.)

Канон говори о вјерноме, о већ крштеноме, који је душевно поремећен и бјесомучан. Такав не може бити примљен у клир, нити учествовати у литургији.Тек када се очисти, може учествовати у литургији, а ако је достојан може бити примљен у клир. Очишћење, које се овде тражи јесте двојако. За примање у клир тражи се и исцељење од душевне поремећености, која по себи смета служби клиришкој и доводи у опасност Светињу. За учествовање у литургији довољно је очишћење од духа хуле. То потврђује 3. канон Тимотеја Александријскога:

“Питање: Ако је један вјерник бјесомучан, треба ли да се причести светим тајнама, или не?

Одговор: Ако не разглашује тајну, нити другим којим начином хули, нека се причести, али не сваки дан; наго доста му је и само Недељом“.

Услов да би бјесомучни био причешћњн је да не разглашује (не верђа) свету тајну, нити да на било који начин хули или ремети црквено славословље. дакле, тражи се његово очишћење од духа, а не и сицељење од душевне болести.

Доводећи ова два канона у сагласје Валсамон каже:

“Премда 3. правило александријскога патријарха Тимотеја и каже, да треба причестити вијернога мада је бјесомучан; ипак то правило не протуријечи овоме(79.) правилу, јер се оно тиче бјесомучнога, који у часу здравог размишљања разумије тајну божанствених осјећања, а ово (79. Ап.) правило говори о човјеку, који је непркидно бјесомучан“. (Ат. Синт. II 102.)

Не сматрамо конкретним ове речи. Ако канон Св. Тимотеја предвиђа услов да бјесомучни не хули, а прдвиђа преиодично причешћивање, али не свакодневно, већ Недељом, како може ико знати да ће час “здравог размишљања“ бити у Недељу и да ће потрајати сво време литургије?

Да би био примљен у заједницу молитава и причешћа, бјесомучни мора бити очишћен (79. канон Ап.), што занчи, да не повређује тајну (не може се причестити онај, који ће да пљуне свето причешће, или који неће да га прогута, или не може да га прогута…), нити да ма којим другим начином хули (3. канон Тим. Ал.). Сада је сасвим јасно, да душевно оболели, ако је бјесомучан, мора најприје бити очишћен од духа хуле, и понашти се на одговарајући начин, па тек потом може бити причешћен, без обзира на присутан поремећај душевних процеса.

Наведени ставови су усвојени и потврђени на IV Васељенском Сабору (2. канон). Но, и пре и после тога, појављивала су се другачија мишљења. На пример:

“Питање: Да ли треба причестити светом тајном бјесомучнога, кад Свети Тимотеј на стављана му питања одговарао је другачије, другачије Свети апостоли, и опет другачије познији?

Одговор: Ако кога мучи црна жуч, да изгледа као бјесомучан, на треба му забрањивати причешће; али ако је збиља бјесомучан, на може бити никако удостојен свете тајне, јер нема ништа опћега свијетлост са мраком“. (4. правило Цариградскога патријарха Николе)

Овај став као да изједначава душевни поремећај (како смо га одредили на почетку) и бјесомучност, те стога људима оболелим од поремећаја душевних процеса, који су збиља душевно поремећени, као да забрањује свето причешће, – јер “нема ништа опћега свијетлост са мраком“. При овоме се напомиње, да треба разликовати нека стања, која изгледају као бјесомучност (душевни поремећај),од праве бјесомучности. Овде као да нема разлике између духа хуле, и душевног поремећаја, нити се помиње очишћење. Имплицитно, очишћење од духа хуле би овде занчило – исцељење од душевног поремећаја. Као да се превиђа могућност исцељења дотичног поремећаја управо причешћем, наравно – ако болесни не хули. Ипак, ваља приметити да се питање на које Свети Никола одговара тиче само бјесомучних.

Став патријарха Николе Цариградског се налази у многим каноничким зборницима, и већ самим тим заслужује пажњу, а свакако и разматрање Сабора наше Цркве.

Крштавање деце са поремећајем душевних процеса

“Ако немаром родитеља умре дијете без крштења, родитељи лишавају се причешћа за три године… Ако је дијетету тек садам дана и умре без крштења, родитељи се лишавају причешћа около четрдесет дана…“ (37. правило Јована Посника)

Када говоре о крштавању бјесомучнога, Оци претпостављају одрасле, а не децу. У том смислу била би одговорност родитеља као и за смрт свог детета без крштења, и ако би то дете без крштења одрасло у човека душевно поремећеног и бјесомучног, толико да ни пред смрт не може бити крштен (није оглашен, а не доживи луцидни тренутак), те умре без крштења. Претпоставка овоме јесте то, да се сва деца могу крштавати. Међутим…

Наука је у стању да још пре рођења детета установи његову будућу поремећеност.

А у првом месецу старости детета, психијатри, по покретима бебе и по држању њеног тела, а доцније и по формирању бебиног грудног коша, могу установити неке од најтежих случајева душевних обољења. Да ли крстити и такву децу? По којим правилима – за децу или за бјесомучне?

Канони не дају одговор, код педоваптизма, кум одговара уместо детета, али и за дете. За дете, у смислу, да ће постати хришћанин и научити веру. Како би кум могао преузети такву одговорност, ако се зна да је то дете бјесомучно, и да неће моћи да контролише ни основне своје функције? У ишчекивању одговора нашег еписопата, предајемо овај рад читаоцима.

Жељко Которанин