Вести

11. март је државни празник Републике Литваније којим ова балтичка држава обележава дан обнављања своје државне независности.

Владислав Б. Сотировић из Виљнуса, Литванија

+++

Тог дана 1990. г. је на првој седници државног Савета, а након спроведених слободних избора исте године за Литвански Врховни Савет (данас Парламент – Seimas) на којима је победило патриотско удружење етничких Литванаца Покрет – Sąjūdis, прокламована државна независност Литваније од Совјетског Савеза.

Након тог правног акта и међународног признавања Литваније (примљена у ОУН као равноправни члан 1991. г.) 11. март се празнује као државни празник под називом „Дан обнове државности Литваније“ с обзиром да је прва модерна независност ове балтичке републике проглашена 16. фебруара 1918. г. (од Лењинове бољшевичке Русије). Иначе, данас, према званичним статистичким подацима у Литванији живи 81% етничких Литванаца, 8% Руса, 7% Пољака и 4% осталих мањина. 1. маја 2004. г. Литванија је примљена у Европску Унију а претходно у НАТО пакт. С обзиром да се зна ко је газда у овој војнополитичкој организацији, а знајући да се сами Литванци хвале да су 51.-ва федерална јединица САД-а, Литванија је маја прошле године признала Приштински Унмикистан за „независну“ државу уз приватно образложење Председника Литваније (Валдаса Адамкуса) аутору овог текста да је „независност“ Унмикистана „најбоље“ решење за регионалну стабилност. Додатних објашњења у узвратном писму (на ауторов апел да Литванија из моралних разлога не призна класичну терористичку државу) није било али су све коцкице на броју ако се зна да Председник на реверу свог сакоа носи беџ са укрштеним заставама Литваније и САД-а (у председничку фотељу је долетео право из Чикага и то као амерички држављанин са америчком пензијом).

Елем, од 1990. г. па до данас 11. март се прославља у Литванији као државни празник када је Литванија обновила своју модерну независност (Литванија је била независна све до 1795. г.). Тим поводом се организују сваке године патриотске манифестације разних друштвено-политичких група, партија, покрета и организација уз легално добијену дозволу за митинговање од стране локалне полиције. Као и претходних година и ове 2009. је била слична ситуација уз опаску да су и ове као и прошле године улицама главног града Виљнуса доминирали локални (нео)нацистички скинхедси. Виљнус је иначе познат под историјским псеудонимом „Северни Јерусалим“ јер је био један од најјачих центара јеврејске културе у 19. и првој половини 20. века, тј. све до нацистичког холокауста из доба Другог светског рата. Сам град је имао почетком 20. столећа око 40% јеврејских становника док их данас има у читавој Литванији мање од 1%. Због велике важности града за јеврејску културу у Источној Европи Јевреји из читавог света сваке године долазе у Виљнус на ходочашће.

Овога 11. марта су домаћи (нео)нацисти у крајње достојанственој и мирној колони промарширали Северним Јерусалимом главним градским булеваром (Булевар Гедиминаса) од градске катедрале где су се окупили па све до Тауро трга у чијој се близини некада налазило јеврејско гробље које данас више не постоји. Према званичним проценама, самих (нео)нациста је било око 200 али им се у току самог марша придружило још два пута више цивила углавном младих. Телевизијски извештаји нису забележили провокативне изгреде али се зато могло прочитати на неким независним порталима да су се узвикивале расистичке пароле уз ношење литванске, латвијске и нацистичке заставе са кукастим крстом. Међутим, овакви детаљи у сваком случају нису приказани ни на једном телевизијском извештају али се зато фотографије са марша могу наћи на интернет страницама. Главна песма која се певала, поред других националистичких и антијеврејских, је гласила: „Један, два, три – лепа Литванија без Руса и Јевреја“ док је на главном и ударном транспаренту био натпис – „Литванија Литванцима“.

Да (нео)нацисти слободно пред очима полиције шетају Балтиком се уверио рођеним очима и аутор овог чланка прошле године када је истим главним престоничким булеваром у класичној нацистичкој мајици са кратким рукавима дезена нацистичке заставе са све кукастог крста ноншарлантно шетао један скинхедс по лепом мајском подневу које је на улице измамило масу људи и полицију на редовним задацима очувања јавног реда и мира. На опште запрепашћење ауторово нити је ико од цивила нити од редарственика померио мали прст поводом ове индивидуалне шетње тим више јер у Литванији важи закон о забрани ношења и истицања нацистичких, фашистичких и комунистичких атрибута и симбола. Читава ова прича и не би била толико чудна нити за домаћу нити за страну јавност, јер (нео)нацисти слободно марширају Балтиком већ дуже време (нарочито у Латвији и Естонији – нит мањих нација нит већих нациста), да градоначелник Северног Јерусалима није забранио (тј. није издао дозволу) антинацистички контрамитинг у организацији „Института за надгледање људских права“ и НВО „Центра за ширење подједнаких могућности“. Градоначелник Вилиус Навицкас је иначе члан владајуће прокатоличке конзервативне странке („Отаџбинска унија“) који је на том положају сменио Јуозаса Имбраса из националистичке политичке партије „Поредак и правда“ на челу са бившим смењеним (од стране Парламента) Председником државе Роландасом Паксасом.

Поводом овог ексцеса о неиздавању дозволе за антинацистички контрамитинг, уз градоначелниково образложење да би се одржавањем истог угрозила јавна безбедност (!!!) огласили су се и надлежни органи у Европској Унији тако да се да очекивати да ускоро градске власти Северног Јерусалима буду бар вербално „изрибане“ од стране Брисела тим пре што су организатори контрамитинга заказали своје окупљање за читава два сата након завршетка митинга „ћелавих“ баш у циљу избегавања конфликтне ситуације.

Владислав Б. Сотировић из Виљнуса, Литванија

http://ovsiste.webs.com