logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    800 пута прочитано    Датум: 11.03.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Прошло је годину дана од како је шиптарска Бакљава Респубљика са центром у Приштини самопрогласила своју тзв. „независност”. Европске државе су јасно подељене по питању њеног признавања.

Владислав Б. Сотировић, 10.03.2009

+++

Оно што испливава на површину европске балканске политике након годину дана каубојског протектората над „независном” Бакљавијом јесте латентна доза страха од феномена „косовизације Европе”.

Тако је на пример, заменик аустријске Слободарске странке, Андреас Мелзер, у Европском парламенту  још средином новембра 2007. г. изразио заједнички западноевропски страх од реалне могућности “косовизације Европе”, узимајући у обзир пре свега судбину Срба у покрајини Косово и Метохији а посматрано кроз призму историјске позадине феномена како је данас КосМет постао претежно албански у етничком смислу. Према његовом мишљењу, не само Аустрија, већ и у целини, највећи део Европе ће искусити “Косовски синдром” до у наредних 50 година. Тачније, не само за господина Мелзера него и за све европске стручњаке који се баве демографским трендовима и прогнозама у савременој Европи, очигледно је да аутохтоне европске популације (тј. народи) бројчано озбиљно биолошки опадају док, с друге стране, број имиграната постепено постаје све виши. Прогнозе су једноставно такве да ће имигранти,  уколико се настави са оваквим етнобиолошким тенденцијама, постати већински грађани у Западној Европи средином 21. века у односу на аутохтоно локално становништво.

Страх од тенденције “косовизације Европе” је и била главна Мелзерова „опомињућа порука” када је говорио тог новембра у Европском парламенту са јасном поруком да Европска Унија мора променити имиграциону политику да би се спасла од „Косовског синдрома”. Данас, у тренутку велике рецесије западне економије, за коју већ многи експерти мисле да и стварно обележава почетак краја Запада, страх политичара и грађана у оквиру Западноевропске Уније је оправдано реалан а ксенофобија у дотичним земљама расте сваким даном услед губљења радних места са веома магловитим изласком из кризе. Међутим, ако говоримо о „Косовском синдрому”, овде није само проблем у природном прираштају појединих имигрантских нација и група већ и у начину „освајања” туђег простора. То је одлично уочио и један Мелзеров колега еуропарламентарац напоменувши да је изворно још од раног Средњег века КосМет био центар средњовековне српске државе са јасно израженом српском већином. Овде бисмо се само надовезали на ову умесну примедбу чињеницом да према званичним пописима становништва (турски, српски, југословенски, УНМИК) године 1455. на КосМету је било само 2% Албанаца, али већ 1913. г. читавих 50%, 1945. г. 70%, 1991. г. 90%, а данас 97%!

Мелзер је био апсолутно у праву када је предочио Парламенту Европске Уније да је један део српске етничке већине временом услед шиптарског терора и разноразних свакодневних притисака на простору ове јужне српске провинције асимилован. То је уједно и стварно други историјски разлог за процентуално повећавање броја шиптарских дошљака на КосМет поред нивоа природног прираштаја који ова нација има а он је, потсетимо се, највећи у читавој Европи. Међутим, историчари су дужни да истакну и трећи фактор десрбизације КосМета а то је тривековна константна шиптарска политика протеривања етничких Срба.

На пример, само је од 1878. до 1912. г. протерано око 150.000 Срба а за време Другог светског рата (када је КосМет био део “Велике Албаније”) око 200.000. У временском периоду 1974-1989 (кад косметски Албанци уживају врло високу политичку, територијалну и националну аутономију) рачуна се да се, поред великог броја протераних српских породица из ове покрајине, на КосМет из суседне Албаније илегално доселило најмање око 100.000 Шиптара. Коначно, након јуна 1999 до данас (када су се све српске државне власти повукле са КосМета) иселило се око 250.000 Срба а они који су још увек остали на својој земљи живе у правим гетоима. Дошло се до тога, како је тада рекао г. Мелзер, да су Срби у ствари „нестајућа мањина” на својој сопственој земљи на којој су били донедавно апсолутна већина.

У овом тренутку проблем је за западне Европљане да веома сличну стопу наталитета  као и КосМетски Шиптари имају и Албанци имигранти у Аустрији као и у свим другим европским земљама. Чак шта више, „Еуро-Шиптари” су охрабрени да наставе са политиком високог наталитета из два практична разлога: 1. потстакнути су од стране државних субвенција, и 2. имају веће финансијске приходе услед већих плата у односу на косметске саплеменике. Према аустријским званичним проценама, гастарбајтери у овој алпској републици ће за две генерације имати апсолутну већину у односу на “аутохтоне становнике Аустрије”. Аустријски биро државне статистике наводи да у овој земљи већ има 16% гастарбајтера а у самом главном граду око 30%.

Слична је ситуација и у Немачкој и Француској. Етнички Немци из Немачке већ причају и вицеве о будућности своје земље: тако су најпопуларнији називи за будућу Немачку “Северна Турска” и “Друго османско царство”. Неоспорно је да као најмногобројнија мањина у Немачкој живе Турци, тј. „Немци турског порекла”. Израз “странац” је свакодневни синоним за све гастарбајтере. Према неким социолошким истраживањима, готово половина Немаца се слаже са изјавама да “странци отимају наша радна места”, да “странци не желе да постану интегрисани, а поготово Турци не желе да уче немачки” или “странцима је само до слушања гласне музике”, они само имају претензије на социјалне бенефиције и не желе да раде”, итд. Ипак, немачка влада је свесна “де факто” ситуације у Немачкој, те у циљу подстицања интеграције Турака у немачко друштво, а ради побољшања немачко-турских односа, је на пример, отворила у Берлину „Институт за турске студије” и то у згради југословенске амбасаде од пре Другог светског рата.
Напослетку, поред акутног феномена великог природног прираштаја досељеника (нарочито Албанаца) у Европи се страхује и од њиховог горштачког менталитета. Наиме, постоји реална опасност да се оружани сукоби између њихових различитих племенских и криминалних група са Балкана и Кавказа пренесу и на улице западноевропских градова. Многи Шиптари (и са КосМета и из Албаније, Црне Горе и Македоније) још увек живе у складу са својим феудално-племенским законима из Средњег века а који подразумевају обавезу “крвне освете”. На пример, једна невладина организација из Албаније је дошла до податка да је 2004. г. у Албанији било више од 3,000 албанских дечака који су се скривали у својим домовима како би избегли смртну казну од чланова из супротног племена или “продужене сродственичке породице”.

Последњи случај полицијски регистроване крвне освете на КосМету датира од пролетос из околине Пећи када је убијен један Албанац тренутно на привременом раду у Немачкој. Пракса “крвне освете” је обавеза свих чланова племена, укључујући и оне у иностранству ( “гости-радници”) а од те дужност се не ослобађају ни припадници следећих генерација.

Владислав Б. Сотировић

http://ovsiste.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo