Вести

Na podmukao način Mirko Dobrijević je pokušao da razbije godišnju Skupštinu njemu neposlušne crkve, ali voljom Božijom to mu nije uspelo.

Dragan D. Kanbera, 09.03.2009
+++

Slobodna srpska pravoslavna crkva Sveti Velikomucenik Georgije iz Kanbere je zakazala svoju redovnu godisnju skupstinu za nedelju 22. februara. Clanovi crkvene uprave su dobili vise upozorenja da ce Mirko Dobrijevic da pokusa da skupstinu rasturi ubacivanjem svojih bundzija i provokatora koji treba da naprave nered i gužvu. Zbog ozbiljnosti pretnji, a i posle iskustva sa Svetosavskog festivala kada su sveštenici drsko provocirali narod, uprava je odlučila da po prvi put za skupštinu angažuje i profesionalno obezbedjenje. Namera je bila da ako se pojave provokatori da sa njima ne dolazi u konflikt niko od članova crkve, već da to urade oni kojima je to i posao.

Skupština je počela tako što je po utvrdjenom dnevnom redu za predsednika skupštine izabran gospodin Dragan Marjanovic. Onda se odmah, dok se nije ni prešlo na ostale tačke dnevnog reda za diskusiju javila gospodja Ljiljana (lilian) Vesić, koja nije finansijski član crkve. Pošto po Crkvenom Ustavu nije mogla ni da prisustvuje skupštini, a kamoli da diskutuje, predsednik joj nije dao reč da govori. Onda je ona počela histerično da se buni, da napada članove uprave i nasilnički da insistira na tome da joj se dozovoli da govori. Pretsedavajući je gospođu Vesić prvo lepo zamolio da napusti skupštinu sa obrazloženjem da nije punopravni finansijsku član crkve, ali ona je to potpuno ignorisala i jos žešće počela da se buni i protestvuje. Nemajući kud a sa ciljem da se skupstina nastavi, pretsedavajući je morao da zatraži od obezbedjenja da gđu Vesić izvedu iz sale, a što je obezbeđenje i učinilo na najkorektniji mogući način. Tada se podržavajući gospodju Vesic javio i njen suprug, koji takodje nije ćlan crkve, pa su onda oboje odstranjeni iz crkvene sale.

Svi prisutni koji dobro poznaju situaciju u Kanberi su odmah shvatili o čemu se radi. Sin familije Vesić -John Vesić je bio sveštenik u Koptskoj crkvi i godinama nije imao kontakta sa SPC osim što je ponekad služio sa kanberskim parohom Ilijom. Dolaskom Mirka Dopbrijevica fr.John, izrazito sklon uvodjenu engleskog jezika u srpske crkve i zaljubljenik u ekumenizam postaje Mirkov ljubimac. Na opšte iznenadjenje sveštenstva, Mirko ga dovodi na jedan od svešteničkih sastanaka i predlaže za Crkvenog referanta za prosvetu i traži da se za taj zadatak izdvoji 250.000 AUD. To izaziva zgražavanje i iznenadjenje popova, ali po onoj narodnoj „veži konja gde ti gazda kaže, pa maker i crko“, poltronskim klimanjem glave prihvataju glupavu Mirkovu ideju. John Vesić alis fr. John od potpuno nepoznate ličnosti u srpskoj zajednici sada odjednom postaje značajni crkveni funkcioner, a da bi mu se pomoglo u karijeri u akciju se uključuju i roditelji.

Mama i tata Vesić da bi svom sinu, koptskom svešteniku fr. Johnu obezbedili što bolji tretman kod Mirka, sada pristaju da odrade prljav posao i „razbiju“ skupštinu i Mirku neposlušne Crkveno školske opštine. To im ne uspeva jer su braća bila oprezna i spremna na provokacije raznih vrsta.

Posle opisanog incidenta skupština se nastavila čitanjem godišnjih izveštaja, diskusijama i biranjem nove i razrešenjem stare uprave. Uz blagoslov protojereja Dragana Saračevića skupština je uspešno završena, a novoizabrana uprava je položila zakletvu za rad u narednom periodu.

Mirko teško doživjlava poraze, pa novine koje su pod njegovom potpunom kontrolom, frankfutske „Vesti“ čak u tri nastavka objavljuju tekstove o skupštini kao o navodnom neviđenom skandalu. Urednik VESTI u Australiji, Sergije Princip piše, što bi naš narod rekao, „ono što ni pas sa maslom ne bi pojeo“. Po vec oprobanom receptu Mirkovih čestih saopštenja, članovi crkve se opisuju kao nasilnici, siledzije, bezbožnici. Posebno se apostrofira uloga predsednika CŠO g. Branka Jevtovića, za koga čitaoci „Vesti“ mogu iz tekstova da „zaključe“ da je najveći neprijatelj Pravoslavlja od Svetog Save pa sve do danas. Zanimljivo je da su lično Branko Jevtović i posebno CŠO „Sveti Djordje“ u Kanberi i skoro svi stariji članovi ove crkve decenijama bili najveći protivnici Brozovog režima i trn u oku UDBI i jugo ambasadi u Kanberi.

Ispred ove crkve je podignut prvi spomenik u Australiji -Djeneralu Mihailoviću (dva puta su ustase i komunisti podmetali bombe) i crkva je bila i ostala centar srpske nacionalne četnicke emigracije u Australiji. Posle pada komunizma naivno su se članovi ove crkve ponadali da će najzad napadi komunista prestati, ali kako se vidi -nisu prestali. Nije slučajno da je najnoviji napad stigao od dugogodisnjeg člana KPJ, proverenog novinara sarajevskog komunističkog „Oslobodjenja“, vidjenog adventiste iz mešanog braka – novinara Sergija Principa.

“ I posle Tita, Tito“, kao je glasila komunisticka krilatica posle Brozove smrti najlepši je primer dobila u radu Sergija Principa i australijskog izdanja frankfurtskih „Vesti“. Ali neka zna i Mirko i Princip i svi Mirkovi poltroni da je tvrd orah voćka čudnovata, pa kada nas nisu smirili i pobili ni Krcunovi udbaši, ni Brozove ubice, neće ni sluge ekumenizma ni ostaci zauvek propale komunističke prošlosti.

Dragan D, Kanbera