logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Друштво    Аутор: Владислав Б.Сотировић    2.168 пута прочитано    Датум: 2.03.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Коначно је неко у Србији и званично покренуо иницијативу за рехабилитовање Драгољуба Драже Михаиловића. Можда ће званична Србија (оваква каква јесте) ипак и

Владислав Б. Сотировић, 01.03.2009
+++

скупити моралне куражи да исправи једну од највећих неправди у историји српског народа. Ако су 1946. г. након стрељања команданта равногораца антихристи врло вероватно мртво ђенералово тело раскомадали (с обзиром на Дражину последњу фотографију на којој се јасно види да му је лева рука одсечена а тело избодено) и разбацали на разне стране како му се гроб не би знао, оно што Србија мора (најмање) да уради јесте да га правно и морално рехабилитује, а уместо освештавања гробног места подигне достојне споменике у земљи „Боже правде”. У том контексту бисмо се осврнути на неке базичне чињенице из историје Другог светског рата на нашим просторима.

Основна војна тактика Југословенске Војске у Отаџбини под техничко-војном командом пуковника и ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића (врховни командант Краљ Петар Други Карађорђевић) се састојала од круцијалног принципа сваке герилске борбе а то је избегавање већих сукоба са непријатељем и припремања људства и технике за одсудан удар по окупаторским формацијама када за то дође прави тренутак, тј. другим речима, кад Трећи Рајх доживи коначни слом на неком од светских фронтова (у принципу на Источном). У југословенском, тј. боље речено српском, конкретном случају од 1941. до 1945. г. поред секундарног општег разлога за избегавање отворене борбе са окупатором у великом стилу (офанзиве, заузимање великих насеља, наношење већих губитака непријатељској војној сили) – недостатак науружања, муниције и војне опреме насупрот у сваком погледу супериорнијој окупаторској војној сили – постојао је и онај примарни а то је реална политика одмазде Немаца над цивилима српског етноса и то у сразмери (100 цивила за једног убијеног и 50 за једног рањеног немачког војника) која би одвратила и много веће и јаче светске ундерграунд армије од изазивања немачке педантне аритметике коју су већ у јесен прве окупаторске године у октобру 1941. на својој кожи искусили грађани Краљева и Крагујевца.

С друге стране, директни војно-политички конкуренти Равногорцима – Титови комунист-партизани (са ознакама стране армије на својим униформама – Црвене Армије) нису штедели ни часа од момента Стаљинове директне наредбе из Москве након 22. јуна 1941. г. да ступе у најотворенију и сулуду (чак и фронталну) борбу против далеко јачих и опремљенијих окупаторских формација у Србији не водећи апсолутно рачуна о консеквентном страдању цивила услед немачких казнених одмазда. Чак шта више, постоје случајеви у којима су локални партизани с гађењем одбацивали сваку помисао да помогну српским сужњима одређеним за одстрел. Можда је као најупечатљивији такав случај онај из села Дивостина недалеко од Крагујевца: када су локални мештани запитали партизане зашто шенлуче и банче док Немци стрељају у оближњим крагујевачким Шумарицама одговор је био једноставан – ко није са њима партизанима јесте против њих!

Поставља се наравно и логичко питање зашто су партизани и равногорци имали овако дијаметрално супротне војне тактике током рата. Уколико знамо за пар основних чињеница из овог периода српско-српског грађанског рата добићемо и логичан одговор. Као прво, у четнике су ишли сељаци-домаћини и синови из домаћинских кућа којима је патриотизам био светиња док је у партизане ишао (бар у Србији) „белосветски олош без кучета и мачета” (за разлику од Срба из НХД који су пред усташком камом бежали у прву шуму) а коме је једини политички циљ борбе био да се домогне власти након рата. Друго, руководство Равногорског покрета су чинили школовани српски официри који се нису предали непријатељу након капитулације војске Краљевине Југославије, што значи да су се разумели у војне послове, док су на супротној страни војно-политичку врхушку чинили аматери „интернационалци”, тј. „белосветски плаћеници” који су из идеолошко-авантуристичких разлога (дакле не и из патриотских) између два светска рата војевали по разним Шпанијама. Треће, најистакнутије и најутицајније фигуре тзв. НОВЈ нису биле етнички Срби: сам генсек КПЈ и тзв. „врховни командант” НОВЈ је био полу Хрват, полу Словенац, рођен у хрватском Загорју (не као Чича у србијанској Ивањици) и римокатолик (који се уосталом у Првом светском рату борио у Србији али у плавој аустро-угарској униформи). Овај браварски помоћник је у загребачкој полицији пре рата био заведен под бројем 10434. На крају, мора се напоменути и главна али мало позната и добро скривана од стране титоистичких власти чињеница да је без дозволе Немаца Јосипа Броза Тита из Загреба у Србију послао усташки поглавник Анте Павелић како би машин-бравар подигао устанак у Србији и тако увео србијанске Србе у међусобни грађански рат како би поглавнику остале слободне руке за наставак физичког уништавања Срба у НДХ . Тако је Тито оставивши једну од неколико жена у свом животу Херту Хас у деветом месецу трудноће (коју је предао на „чување” Владимиру Велебиту) у четвртак 22. маја 1941. д. отпутовао из Загреба у Београд возом са фалсификованом исказницом где је стигао потпуно безбедно. Херта се породила 24. маја родивши Мишу. Тито је из Београда кренуо 17. септембра на „ослобођену територију” на коју је обрзо и стигао (у село Робаје) код Ваљева. Тада је Чича са својим четницима био на Равној Гори и то само тридесетак километара далеко од Тита. Чича је након првих разговора са Титом поред опаске својим четничким сапутницима да га више не воде на разговоре са злочинцима, безумницима и олошем који жели да уништи и оно што је Немац оставио у животу, приметио да Тито говори са веома тешким руским акцентом што се уклапа у извештаје немачке обавештајне службе о Титу као рођеном Русу (или из СССР-а) кога је Стаљин 1937. г. послао да реорганизује КПЈ.

Иначе, горе споменута комунистичко-усташка антисрпска сарадња датира још из 1935. г. када су КПЈ и ХРО (Хрватска револуционарна организација, тј. усташе) потписале заједнички споразум о билатералном деловању на рушењу „великосрпског хегемонизма” и саме Краљевине Југославије.

Сарадња је настављена и током, као и након, рата: у концентрационом логору Јасеновац постојали су и чувари комунисти, поједини хрватски чланови Политбироа КПЈ су неколико пута долазили легално у посету логору да виде како се одвијају ствари и затим подносили извештаје Титу, партизанске јединице попуњене Србима су намерно слате на јаке усташке постројбе, а након рата је управо Титовом политиком „братства и јединства” хрватско-муслиманско-усташки геноцид над Србима плански заташкаван и тиме верификован. Само да се потсетимо да Тито није никада посетио Јасеновац, да је било усташа чувара на Голом Отоку и да се споменик јасеновачким жртвама у ствари састоји од четири слова „U” (тзв. „распукла ружа”).

Такође, након рата су у исту раван стављени четници и усташе а све у намери да се вештачки направи пандан хрватско-муслиманским злочинима. Међутим, с обзиром да фактографских доказа није било, исто као ни за стварну четничку „колаборацију” са окупатором Ранковићева ОЗНА је прибегавала најчешће најбаналнијим фалсификатима као што су фотографије са убаченим четничким командантима међу немачке или италијанске војнике: нпр. на једној од њих се испоставило да се уопште не ради о Дражином већ о Пећанчевом четнику а на другој не о четнику већ о белогардејском Козаку емигранту у Србији, итд. Из истих разлога је и заплењена четничка архива „испарила” исто као и текст партизанско-немачког споразума о колаборацији против четника из марта 1943. г. Монтирано суђење са лажним „сведоцима” у Топчидеру 1946. г. Дражи Михаиловићу би сигурно могло да уђе у неку „Енциклопедију стаљинистичких процеса”.

Све у свему, дошло је крајње време не само да се рехабилитује Дража Михаиловић него пре свега да се „разтитоише” Србија. Стога предлажемо неколико конкретних државно-политичких одлука, бар за прву руку:

1) да се 11. мај (1941. г.) прогласи „Даном почетка Трећег српског устанка”;

2) да се називи улица, школа и других јавних установа именују по четничким војводама и догађајима везаним за равногорску борбу против непријатеља Српства у Другом светском рату;

3) да се машин-бравар депортује у родну Хрватску (ако је уопште и сахрањен у „Кући цвећа” собзиром да му леш нико није видео); и

4) да се историји Равногорског покрета да заслужно место у историји српског народа.

„С вером у Бога за Краља и Отаџбину!”

Владислав Б. Сотировић

http://ovsiste.webs.com





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo