Вести

Susret sa Bojanom Perićem, srpskim alpinistom. Sprema se da osvoji Košćuško, najviši australijski vrh, a cilj mu je da se popne na svih sedam najviših tačaka sveta.

+++
Jedan od najpoznatijih srpskih alpinista, Bojan Perić (31) pobošće u četvrtak 26. februara zastavu Srbije i grada Kragujevca na najviši australijski vrh, Košćuško (2.228 metara). To će biti peti u nizu vrh na svetu na koji će se popeti Perić, a cilj mu je da se popne na svih sedam i postane jedan od 139 ljudi na planeti kojima je to ikada pošlo za rukom.

Svoju zamisao Perić je počeo da ostvaruje 2005. godine kada se popeo na Elbrus na Kavkazu (5.865 metara), krov Evrope, a nastavio 2006. osvajanjem južnoameričke Akonkagve na Andima, (6.962 metra), Mekinlija u Severnoj Americi (6.200 metara), 2007. i prošle godine Uhurua (5.895 metara), najviše tačke Kilimandžara, odnosno Afrike.

Prvi Srbin

Samo 138 ljudi na planeti je bilo na sedam najviših tačaka sveta. „Nije to ni mala, ni velika brojka“, kaže Bojan, „ali treba uzeti u obzir da se iza nje kriju predstavnici malog broja nacija. Možda svega njih desetak. Ako ispunim svoj plan, biću prvi Srbin kome je to pošlo za rukom“, kaže Perić, uz obećanje da će nam poslati sliku sa vrha Košćuška.

Posle Košćuška, Perić je naumio da ove godine osvoji Karstens piramidu (4.884 metra), na ostrvu Java, najviši vrh Indonezije, odnosno Okeanije, a za sledeću je ostavio Mont Everest i najviši vrh Južnog pola, Vinson masiv.
Po planu, Perić je još prošle sedmice trebao da osvoji Košćuško, ali je zbog tehničkih problema realizacija odložena za ovaj četvrtak. Bojan je u utorak odleteo iz Brizbejna za Kanberu, zatim će do Tredbol vilidža, skijaškog centra i poslednjeg urbanog mesta do Košćuška, a u petak se ponovo vraća u Brizbejn.

Brizbejn je sam odabrao kao mesto iz kojeg će polaziti na osvajanje najviših vrhova Australije i Indonezije, a kada je stigao u glavni grad Kvinslenda, s aerodroma se zaputio u srpsku crkvu u Volčer ulici.

Najteži poduhvat

„Osvajanje najvišeg vrha Okeanije biće i najteži poduhvat jer je tehnički najteže osvojiti ga. Recimo, osvajanje Mont Everesta nosi ocenu sedam za težinu, a Karstensa devet. To znači da se radi o čistom penjanju, s mnogo klinova i užadi“.

– Na Internetu sam pronašao da je reč o slobodnoj srpskoj crkvi, živeo sam dve godine u Americi i bio stalno s ljudima iz nezavisnih crkvi, nosim odatle lepa iskustva i zbog toga sam se odlučio na takav potez. Ispostavilo se da nisam pogrešio jer sam ovde oberučke prihvaćen, iako nikog nisam poznavao, te sam vrlo zahvalan upravi i ljudima iz crkve u Volčer ulici na gostoprimstvu i svemu što su dosad uradili za mene. Nakon Košćuška ponovo ću doći ovde i spremati za Karstens piramidu, kaže Bojan.

Bojan priča da je alpinista od malih nogu, praktično od četvrte godine kada je s vršnjacima iz Kragujevca išao u dečje odmaralište na Kopaoniku. Član je kluba „Visokogorci“, čiji je predsednik Dragan Jaćimović, koji je osvojio najviše vrhova na himalajskom vencu.

Zvanično, Perić je alpinista od 1997. godine, kada je položio kurs gorske službe spasavanja i kada je počeo da beleži osvojene vrhove. Međutim, za ono što radi je potreban i novac.

– Sve finansiram sam, a kao profesor fizičkog vaspitanja nisam baš u stanju da zaradim veliki novac. Nešto mi je pomogao moj rodni grad Kragujevac, nešto dobri ljudi, ali uzmite za primer da mi samo za osvajanje Kerstens piramide treba oko 30.000 australijskih dolara, plus vreme da bih dobio silne dozvole da tamo krenem.

Perić je na sve osvojene vrhove do sada postavio zastavu Srbije i Kragujevca.

– Poslednju zastavu Srbije koju sam imao sam dao zemljacima u Los Anđelesu. Srećom, ljudi iz uprave u crkvi u Volčer ulici dali su mi zastavu Srbije koju ću pobosti na Košćuško. U Srbiji je alpinizam četvrti sport po broju klubova i članova, odmah iza fudbala, košarke i odbojke, ali se u njega ni približno toliko ne ulaže. Srećom, počeli su da za sportiste godine proglašavaju i alpiniste pa će valjda i na mene doći red.

Alpinizam spada i među najrizičnije i najteže sportove, a brojni alpinisti iz sveta su često odustajali na pola puta do sanjanih vrhova.

– Najteži protivnik mi je vetar, kaže Bojan. – Niske temperature se podrazumevaju, ali vetar je najneugodniji. Doduše, svaki put je priča za sebe. Na Kilimandžaro sam se penjao van sezone, kada padaju kiše i kreću bolesti, a moj vodič iz Tanzanije, Tadej, u jednom trenutku je rekao: „Idi sam, ludi Srbine“, ali je ipak završio putovanje sa mnom.

D. T.; VESTI; 26.02.2009