logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    1.164 пута прочитано    Датум: 25.02.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Епископ Артемије и проф др Драгиша БојовићSvi problemi koji pritiskaju i muče srpski narod u celini, istovremeno su i problemi Srpske Pravoslavne Crkve.

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska; 25.02.2009

+++

A to su, pre svega, posledice višedecenijske vladavine komunizma na ovim prostorima i posebno ovih zadnjih godina ratovanja i stradanja na svim prostorima na kojima živi, posebno na Kosovu i Metohiji. Te posledice su vidljive na svim segmentima narodnog života: biološkom (rapidno se topimo, nestajemo), ekonomskom (svenarodna beda i siromaštvo, uništenje ekonomske baze), duševnom (psihička raslabljenost i neurotičnost) i duhovnom (praktični ateizam i bogootuđenost), projavljenom kao indiferentizam, ekumenizam i globalizam.

Što se pak tiče čisto crkvenih problema u užem smislu reči, smatramo da je to želja i nastojanje većine crkvenih služitelja (od najviše do najniže jerarhije) da se po svim pitanjima života prati svetski trend, gubeći često iz vida kanonske principe i pravila koja su Sveti Oci ustanovili i koja u crkvi važe kao merilo života i ponašanja kroz vekove. Otuda često puta razlike, pa i razmimoilaženja u stavovima, mišljenju i ponašanju među pojedinim velikodostojnicima SPC, pa i šire – među predstavnicima Pravoslavlja u celini, što se onda negativno odražava na život vernika i njihov odnos kako prema Crkvi, tako i prema svome ličnom spasenju.

Iako izgleda da se današnja naša tema, bar prema naslovu, odnosi isključivo na probleme u našoj pomesnoj SPC, nije moguće problematiku Pravoslavlja i savremenih izazova ne posmatrati u širem, svepravoslavnom svetlu. Jer sve pravoslavne pomesne Crkve sačinjavaju jednu Pravoslavnu Crkvu, koja je Jedna, Sveta, Saborna (= Katoličanska) i Apostolska Crkva Simvola Vere. Pravoslavlje utvrđuje ovu uverenost na osnovu neprekidnog, kontinuiranog postojanja te same vere i života po veri kroz vekove što i predstavlja Pravoslavno Predanje. Ovo Predanje ne treba shvatiti kao jedan statički činilac ili prosto kao jednu istorijsku datost, nego kao dinamičan fakt, kao jedno neprekidno živo i životvorno prisustvo Svetoga Duha u životu Crkve.

Pitanje Predanja uvek je bilo, a pogotovu danas, jeste pitanje života i smrti, večnog života ili večne smrti, za svakog člana Crkve Božije Pravoslavne. To pitanje o Predanju imalo je oduvek za Crkvu ogroman značaj zato što se i apostolat Crkve u Svetu, a time i samo njeno postojanje, nalazi u neposrednoj zavisnosti od njenog odnosa prema Predanju. Ono je i danas, nesumnjivo, važnije od svakog drugog pitanja, danas kada smo voljno ili nevoljno zapali u razna bespuća savremenih pitanja i izazova, od kojih da pomenemo samo neka koja danas prete da razore i izopače sve elemente Vere Pravoslavne kreirajući život savremenog čoveka na drugim vrednostima koji su potpuno tuđi duhu Pravoslavnog Predanja.

Na sve te savremene IZAZOVE: Indiferentizam, Ekumenizam i Globalizam, kao i razne druge jalove dijaloge i društvene bolesti savremene nam epohe, savršeno bi se mogle primeniti reči svetog Vasilija Velikog, da su se u njoj „sve granice Otaca pomerile; svi temelji i tvrđave dogmata poljuljale“.

Upravo o tim „izazovima“ koji danas stoje pred Pravoslavnom Crkvom u celini, a posebno ovde kod nas, i treba da govorimo večeras i ovde. Šta znači, pak, sama reč „izazov“? Ono što za pojedinca, za svakog vernika, svakog čoveka predstavlja iskušenje, to na širem planu, kada je u pitanju narod ili Crkva – jeste izazov. Iskušenje je, najkraće rečeno, skup okolnosti u kojima čovek, pojedinac može, po slabosti svojoj, da padne u neki greh. Zato se i molimo svakodnevno Ocu svome Nebeskom „i ne uvedi nas u iskušenje“, jer smo svesni svojih slabosti da, možda, u momentu iskušenja ne bismo odoleli grehu. Isto tako, kao zajednica, kao narod, kao Crkva, znamo i osećamo da je savremenim izazovima, ukoliko se u njih upustimo, teško odoleti i svoju Veru Pravoslavnu očuvati čistom i neuprljanom. Dakle, izazov bi bio svako iskušenje koje ugrožava Pravoslavlje na širem (sveopštem) planu.

Takvi izazovi danas za naš narod (a i šire za sve narode) su uglavnom tri, iz kojih svi ostali izviru. To su:

1. Indiferentizam,

2. Ekumenizam,

3. Globalizam.

Pogledajmo svaki od njih ponaosob.

INDIFERENTIZAM, u suštini izražava i pokazuje nedostatak volje za razlikovanje pojmova u osnovnim vrednostima vere i morala. Suprotno ovom stanju je – fanatizam, kao prenaglašavanje vrednosti jednog elementa (neke nebite stvari) na račun celine.

Indiferentizam kao nedostatak interesovanja za naše lino spasenje osuđuje sam Gospod na više mesta u svome Evanđelju (vidi: Mt. 13, 24-30; 22, 1-17), kao recimo u svojim rečima: „Marta, Marta, brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno“ (Lk. 19, 41-42). Takođe, apostol naroda sveti Pavle piše u poslanici Jevrejima: „Kako ćemo pobeći ne marivši za toliko spasenje“(Jevr. 2, 3). Još više su karakteristične reči proroka Ilije za indiferentnost ljudi prema veri: „Dokle ćete hramati na obe noge? Ako je Gospod Bog, idite za Njim, ako je Vaal, idite za njim“ (III Car. 18, 21). Ili, kako opominjuće govori sv. Jovan Bogoslov: „O, da si studen ili vruć! Tako budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih“ (Otkr. 3, 15-16).

Otuda proizilazi da je indiferentnost veliko zlo sa svake strane. Ovo zlo ovladava kada se projavljuje u predelima vere i morala, osobito u višim krugovima ili u većini naroda. Upravo to zlo indiferentizma uhvatilo je dubokog korena u životu našeg naroda naročito u prošlom, 20 veku. Uzroci su, nema sumnje mnogi, ali nam se čini da je to u najvećoj meri posledica višedecenijskog uticaja komunizma, ateizma i materijalizma. Ta bolest se projavljuje u svim sferama narodnog života kada je u pitanju odnos prema veri i Crkvi Pravoslavnoj. Nabrojaćemo samo neke segmente indiferentizma: odnos prema postu (greh ne ulazi na usta), posećivanju bogosluženja (crkvenost), odsustvo pojma o grehu, i posebno nebriga o svome spsasenju. Vera se kod mnogih svodi na: „Ima nešto“, ali to kao da se njega ne tiče. Nije mu stalo da sazna šta je to „nešto“. Jednostavno živimo kao i oni koji ne veruju u Boga. Briga za materijalno, prolazno okupira celo naše biće. U zagrobni život se uglavnom ne veruje. Često se čuje u našem narodu: „Daj ti meni da jedem i pijem dok sam živ, a kad umrem,baci me gde hoćeš“.

Kada je pak moral u pitanju, poznato je da indiferentizam kao bolest zahvata najpre najviše slojeve društva (građanske sredine), pa se onda poput epidemije i pomodarstva prenosi u široke narodne mase. Selo je do skora bilo imuno na uticaj gradske sredine, ali sa pojavom mas-medija, a naročito pod uticajem komunističke ideologije i obezbožene prosvete u školama, izgubilo je tu otpornost, te se po zlu i nemoralu malo gde razlikuje od grada. Obeshrabrujuća je pojava da ima ljudi koji, živeći u sredini jedne ljudske zajednice koja se neprekidno kreće (teče), ostaju hladni kao kamen i inertni kao parče drveta u vodi, nošeno talasima tamo i ovamo, tj. sve se kreće oko njih, a oni ostaju inertni.

Ako se indiferentizam u pitanjima vere može okarakterisati kao jedno od najvećih zala, onda se slično tome može okarakterisati i njegova suprotnost – fanatizam, koji je isto tako poguban kada je vera i spasenje u pitanju. Otuda, pravoslavac je dužan da izgrađuje u sebi srednji, carski put, zdravu crkvenu svest, oslobađajući se istovrmeno kako mržnje prema nekome, tako i predubeđenja prema nečemu. Zato je sveti Maksim Ispovednik u pravu kada kaže da je „vrlina sredina između dve krajnosti“.

Drugi, ne manje paguban izazov koji stoji danas pred Crkvom Pravoslavnom, i pred svakom pravoslavnom dušom, jeste

EKUMENIZAM kao prirodno čedo indiferentizma. Indiferentizam je u mnogome kod pravoslavnih ljudi oslabio revnost za pitanja vere i spasenja, za tradicionalne vrednosti, za uzvišene ideale. Na tako pripremljenoj podlozi lako je pustila koren druga boljka na telu Pravoslavlja zvana Ekumenizam koji nastoji da izbriše i ukloni razlike između svetlosti i tame, između Hrista i Velijara, između Pravoslavne Vere i raznih jeretičkih učenja, između Crkve Pravoslavne i postojećih hrišanskih denominacija koje su po suštini jeresi, ali se po inerciji nazivaju crkvama, i td.

Otuda, Ekumenizam kao pojam koji označava pokret za međusobno približavanje i konačno ujedinjenje raznih hrišćanskih crkava, nije pravoslavni pojam. Jer Pravoslavlje ispoveda i propoveda veru u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu, i kao takvo ne poznaje i ne priznaje postojanje više hrišćanskih crkava, iako se i kod nas pojam „crkva“ po inerciji ili navici koristi za od Crkve otpale i izdvojene hrišćanske denominacije, kao što su rimokatolici, protestanti (raznih fela), anglikanci i dr.

Taj pokret Ekumenizma svoje začetke u savremenom poimanju ima na početcima 20 veka, a rodio se u protestantskoj sredini. To je zaista bio izazov i iskušenje i za same Pravoslavne Crkve toga vremena, koje su kroz neposredne kontakte i neoprezne izjave pojedinih crkvenih velikodostojnika, postepeno gubile osećaj sopstvenog indetiteta. U koketiranju sa ekumenistima prednjačila je Carigradska Patrijaršija, kako tada tako i danas. Ostale pomesne Pravoslavne Crkve su je sledile. Vremenom se stiglo do SSC, čiji je „organski član postala i Pravoslavna Crkva“ kroz svoje visoke predstavnike. U žargonu se vremenom odeljene jeretičke grupe hrišćana od pravoslavnih počele nazivati „sestrinskim crkvama“, pa se stiglo do „teorije grana“, pa do „dva plućna krila“, međucrkvenog dijaloga, zajedničkih molitava i td.

Zlo seme jednom posejano, uhvatilo je korena i brzo se razraslo. Početni ekumenizam, sada već poznat kao Svetski savet crkava, postao je moderna hrišćanska jeres, ili kako ga naziva sveti otac Justin Ćelijski, svejeres. Fenomen ekumenizma nije danas nešto novo i nepoznato. O njemu se decenijama dosta piše i govori, te se s pravom može reći da se radi o jednoj veoma složenoj pojavi. Ekumenizam je, pre svega, eklisiološka jeres, jer udara na sam koren pravoslavne vere – na Svetu Crkvu Pravoslavnu, nastojeći da je pretvori u jednu „ekumensku“ organizaciju, lišenu svih bogočovečanskih epiteta Tela Hristovog, pripremjući time put samom Antihristu.

Iako je ekumenizam uhvatio dubokog korena, iako su se mnogi „pravoslavni“ aktivno upregli u njegova kola i aktivno u njemu učestvuju, ipak cilj koji je ekumenizam postavio sebi – ujedinjenje svih hrišćana, još je i suviše daleko i ne može se nazreti na vidiku. U pravoslavnim narodima postoji jak otpor ekumenskom pokretu, koji se ispoljava na različite načine. Protagonisti ekumenizma vide da će taj proces upoznavanja i približavanja raznih hrišćanskih grupa potrajati, a da je konačni cilj – njihovo puno ujedinjenje, krajnje neizvestan. Ko će ga dočekati? A njima se žuri. Stoga su nedavno i krenuli sa novim projektom, novim izazovom koji se zove

GLOBALIZAM. Tačno po proročkim rečima svetog Jovan Bogoslova: „Zlo drugo prođe; evo zlo treće ide brzo“ (Otkr. 11, 14). Svetski moćnici i tvorci Novog svetskog poretka, uvidevši da je put ekumenizma spor i dug da bi se izbrisale razlike koje vekovima postoje kako između različitih hrišćanskih denominacija, tako i između različitih religija (hrišćanstva, islama, judaizma, budizma…), te da je zbog toga cilj – stvaranje svetske religije koja bi odgovarala jednoj svetskoj vladi (kao pripreme za Antihrista), krajnje neizvestan, pronašli su, prema njihovom mišljenju, nešto efikasnije. Taj novi izum zove se upravo globalizam.

Globalizam se ne bazira na prozelitizmu (prevođenje vernika, milom ili silom, iz jedne religije u drugu), što je bio omiljeni metod rimokatolicizma kroz vekove, niti na ekumenizmu (previđanje ili zaboravljanje razlika među verama radi približavanja i ujedinjenja). Globalizam, kome samo ime govori o njegovoj suštini, odnosi se na sve, teži da postane svetska religija bez Boga. Zato od svojih „apostola“ očekuje i zahteva kao prvi korak, ne da se odreknu dosadašnje svoje vere, nacije i sl., nego da ih prezru, ismeju, popljuju. Svaki svoje vrednosti i veličine, svoje nacionalne heroje, tradiciju, svetinje. Svoje, a ne tuđe. Omalovažavanje i pljuvanje po tuđim vrednostima stvara deobu, razdor i sukobe, a pljuvanje po svojim – paradoksalno, vodi približavanju i ujedinjenju. Jer to je upravo ono što će globaliste iz svih naroda i religija približiti i ujediniti. Neće više postojati ništa što ih razdvaja, što ih razlikuje jedne od drugih. Globalizam za početak ne zahteva ni od koga da kida demonstrativno sa tim svojim (dosadašnjim) vrednostima i institucijama u kojima pojedinci zauzimaju neke (često visoke) položaje. On ne stvara svoje institucije, ne zida posebne bogomolje, jer bi to opet vodilo u deobu i razdvajanje, što je protivno cilju samog globalizma.

Reč „globalizam“ označava ne instituciju, već – ideologiju koju velike zapadne države pokušavaju da nametnu celome svetu. Pristalice i promoteri globalizma se prepoznaju po tome što u javnom svome delovanju afirmišu shvatanja i ideje karakteristične za globalizam.

Nijedna do sada poznata ideologija ili religija nije primenjiva i prihvatljiva za ceo svet. Otuda i nejedinstvo sveta. A upravo ono, to jedinstvo, je neophodno onima koji maštaju i žele da uspostave vladavinu nad celim svetom. Da bi u tome uspeli, potrebna im je svetska religija koja bi nadišla i zamenila sve do sada poznate religije. Oni su svesni da ni jednu od postojećih religija nije moguće nametnuti svima. Otuda se i rodila ideja da ih sve treba zameniti nečim opštim, globalnim, nečim što bi ujedinilo svet. To upravo i jeste globalizam. Globalizam ne nastoji da podrži i propagira jednu od postojećih religija i njene vrednosti, nego da omalovaži, unizi, popljuje i odbaci svaku religiju. To je, pak, zadatak koji niko ne može odraditi delovanjem spolja, nego samo iznutra svake od njih. Zato je cilj nosioca globalizma da u svakom narodu, u svakoj religiji nađu „svoje“ ljude, svoje pristalice koji će taj posao odraditi.

Bez obzira iz koga naroda poticali, kojoj veri i religiji do sada pripadali, pristalice globalizma imaju zadatak da relativizuju, a zatim i da satanizuju svoju prošlost: svoje pretke, nacionalne i verske vrednosti, veličine, ideale. Svoje, a ne tuđe. I eto ih na domaku cilja. Kada se svi odreknu, relativizuju i satanizuju svoje vrednosti, svoje veličine, svoje svetinje koje su ih do sada razlikovale i odvajale od ostalih, biće međusobno ujedinjeni. Više neće postojati ništa što ih međusobno deli, nešto po čemu se razlikuju od ostalih.

Globalizam, dakle, predstavlja nekakvu srednju vrednost, podjednako udaljenu od svih do sada postojećih, i stoga podjednako neprihvatljivu kako za pravoslavne hrišćane tako i za hrišćanske jeretike, za muslimane, za budiste, pa čak – i za ateiste. Ono što ekumenizam nije uspeo, to globalizmu, kao mlađem bratu, polazi za rukom. I kao što u životu biva, da se mlađi brat ugleda na starijega, da ga podražava i imitira, tako i ovde. Čudno, ali istinito, ekumenisti su svuda, pa i kod nas, postali prvi i najvatreniji zagovornici globalizma i njegovih ideja, koje pokušavaju da zasade u naš narod

Kada je, pak, reč o moralnom planu, po globalizmu, sve je dopušteno. Ne važe više nikakve zabrane, gresi, obziri. Samo je zabranjeno sumnjati i dirati u ideale samog globalizma. Otuda i autoriteti koji su postavljali te moralne principe – više se ne poštuju, čak ni Sveto Pismo, ni Gospod Hristos, a kamo li sveti Apostoli, sveti Oci… Za globaliste čak ne važe ni obični građanski zakoni, Ustavi i sve ono što nas odvaja ili čini drugačijim od ostalih. Sve se to kači mačku na rep. Zakoni su dobri samo ukoliko i dok služe globalizmu. Zato među globalistima postoji izvanredna i besprekorna sinhronizacija i koordinacija do koje se stiže i koja se neguje u dijalogu vodećih ličnosti međusobno priznatih institucija.

Svi dogovori, smernice, zapovesti, principi globalizma su veoma konspirativni. Oni su nevidljivi za obične smrtnike. Nema javnih ansambleja, konferencija, delegacija kao u ekumenizmu. Globalizam još uvek nema ni svoje institucije preko kojih bi širio i propagirao svoj uticaj. Globalizam se koristi postojećim državnim ili crkvenim institucijama, kroz njih deluje i nameće svoje stavove. Pristalice globalizma ostaju na svojim visokim položajima u svojim institucijama, jer tako mogu da budu najefikasniji u negiranju tradicionalnih vrednosti cenjenih i poštovanih od naroda. U tome im pomaže ranije stečeni autoritet dok su bili pravi predstavnici tih institucija.

Za propagiranje novih ideja globalizma, njegovi nosioci i misionari uspeli su da medije javnog informisanja stave pod svoju punu kontrolu. Preko medija se najuspešnije menja javno mnjenje na određenoj teritoriji ili u određenom krugu ljudi, čime se, ustvari, unosi zbrka i podela u svaku zajednicu nacionalnu ili versku, jer se tradicionalisti kroz medije prikazuju tendeciozno kao retrogradni, nazadni, neznaveni i konzervativni, dok globalisti, kao napredni, stvaraju sliku da je većina na njihovoj strani.

Radi postizanja svoga konačnog cilja, globalisti su u stanju da se povremeno, kada to interesi zahtevaju, privremeno povuku, zastanu u svom nastupu, da učine neki kompromis, da pokažu fleksibilnost. To pokazuje da ta nova religija, budući da nema Boga, prirodno nema ni svoje mučenike, jer globalisti prosto ne žele da umiru za svoju veru. Umesto toga za njih je najviši ideal zabava, razonoda, igra, razbibriga, čime najviše dobijaju na masovnosti, jer narodu je od vajkada bilo stalo do „hleba i igara“. Pogotovu za narod koji je kroz indiferentizam i ekumenizam (kao pripremne faze) udaljen od istinskih vrednosti vere Pravoslavne čime je izgubio moć da razlikuje duhove „da li su od Boga“.

Na kraju, šta ostaje nama pravoslavnima u ovim vremenima i u ovim uslovima? Ostaje nam da, kao verna čeda Crkve Pravoslavne, još više prigrlimo naše tradicionalne vrednosti, da sledimo naše slavne i svete pretke koji nam ostaviše primer kako treba živeti u ovome svetu da bismo postali dostojni građani Carstva Hristovoga u drugome svetu. Pred nama je Sveti uskršnji Post, vreme koje je Sveta Crkva odredila da više živimo o nebu nego o hlebu, da više mislimo na Boga nego na bogastvo, da više brinemo o potrebi duše nego tela. Da se držimo svete Vere Pravoslavne i da živimo po toj Veri, držeći i ispunjavajući svete i spasonosne zapovesti Božije. Jer samo kroz lično i živo interesovanje za osnovne probleme života koji muče svakog čoveka, osobito mladog, na koje upravo Pravoslavlje u svom izvornom poimanju, kao večno Evanđelje Hristovo, daje prave i spasonosne odgovore, moći ćemo bezbedno da prođemo između savremenih „Scila i Haribdi“ i izbegnemo sve pagubne izazove našeg vremena o kojima smo do sada govorili.

+ Episkop ARTEMIJE

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska

+++

Episkop Artemije otvorio izložbu i održao predavanje u Kosovskoj Mitrovici

24. februar 2009. 22:20

Sinoć, 23. februara, u holu Tehničkog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici otvorena je izložba akvarela slikara Nikole Bradića inspirisanih manastirom Crna Reka. Izložbu je otvorio Njegovo Preosveštenstvo Episkop Artemije rekavši da nije iznenađen što je baš ovaj manastir ostavio najveći utisak na slikara i bio inspiracija za ovoliki broj umetničkih dela. ”Do pre tridesetijedne godine nisam znao za ovaj manastir, a kad sam ga prvi put video postao sam njegov večiti zaljubljenik i zarobljenik” – rekao je vladika Artemije. O izložbi je govorio i prof dr Dragiša Bojović a dramski umetnik Momir Bradić govorio je odlomak iz pripovetke Grigorija Božovića u kome se opisuje Petrovdanski sabor u Crnoj Reci.

Episkop Artemije razgleda izložbu sa njenim autorom, slikarom Nikolom Bradićem

Momir Bradić dočarava izgled nekadašnjeg Kolašina rečima Grigorija Božovića

Po otvaranju izložbe u amfiteatru Tehničke škole Episkop Artemije je održao predavanje i time otvorio još jednu sezonu Tribina u studentskom centru. Predavanje Episkopa Artemija na temu ” Pravoslavlje i savremeni izazovi kod nas” donosimo u celosti (vidi gore -novinar.de)

Izvor: Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo