Вести

Зашто је дошло до неповерења верника према неким епископима, монасима и свештеницима?

Z.D. 23.02.2009
+++

Док се неповерење јављало у душама верника, шта су прво њихове очи гледале и тим гледањем будили сумљу у оне у које су гледали?

Оно што су очи верника виделе није ум измишљао, већ је то истина пада људи у које народ гледа.

Нећу бирати речи којима ћу тумачити њихову палост, већ ћу цитирати речи пророка Исајиа, којим речима је он описао тврдоћу човекове гордости.

Пророк је написао „Ушима ћете чути, и нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети. Јер је одрвенило срце ових људи, и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима и ушима не чују, и срцем не разумију, и не обрате се да их исцијелим“.

Дошло је до раздвајања у јединству вере ка Богу и Светој литургији, а не до сукоба или чињења МЕРА ЗА МЕРУ. Верујући народ није довео до сукоба, нити производи тај сукоб. Верујући народ нема своје вође, по најмање их нема у редовима монаштва и свештенства. Народ није пошао за човеком (без обзира да ли је у мантији или у цивилном оделу) који ће их водити да се сукоби са онима који причају неке друге приче од оних које говоре Истину о хришћанству и истину о начину служења литургије. Народ је пошао за речима које изговарају људи и које се не разлкују од речи које сведоче Истину и речи којима се служила вековна светосавска литургија.

Верујући народ није устао против оних који мењају делове литургије и који свим теолошким вештинама покушавају да оправдају своју одлуку ка изменама из разлога што вређају оне који чувају светосавски поредак.

Народ је устао против сржи измене светосавске литургије из два разлога. Први је што не види исправност у мењању поретка светосавске литургије, а други што је одавно приметио сиромаштво духовног живота код оних који су се дрзнули да поредак литургије мењају.

Ако видимо сиромашног човека нећемо веровати његовим речима којима нас позива да уђемо у његов дом и седнемо за његову трпезу на којој се налази обиље хране.

Ако видимо духовно сиромашног свештеника, монаха, епископа, нећемо веровати његовим речима којима нас позива да се придружимо измењеној литургији и да тим придруживањем верујемо у његово духовно процењивање да литургија мора да се мења у неким деловима.

Ако чујемо и прочитамо речи епископа Атанасија које не личе на речи духовног беседника, већ обилују количином нетрпељивости (мржње), непристојности, које се разликују од речи којима је он служио и Богу, и монашком завету и народу, од њега ћемо се удаљити да не посрнемо на месту где је он посрнуо, а не удаљавамо се од њега зато што је вређао нама драге људе.

Ако би се од њега удаљили само зато што је вређао нама драге људе, а не зато што нас таквим речима окреће од Бога, онда би ми у великом имали сличности са именованим епископом, све да смо од њега отишли, или крај њега остали. Онда би ми имали идоле у људима, а не љубав према Богу и свим светима који су својим животом учинили то да се данас и ми можемо хришћанима звати и у православном хришћанству се рађати.

Ако бисмо окренули главу од епископа Атанасија само зато што нам је увредио драге људе, онда би ми личили на децу која се у игри брзо наљуте, брзо посвађају и још брже поделе на групице.

Уједно би таквим дечијим поступком потврдили њихове нападе да међу нама постоји вођа и да нас тај вођа, или вође, терају да служимо њиховом вођству а не Богу.

Господ је имао сву светост, па тако и сву снагу, како у свом постојању међу људима, тако и у постојању распећа од стране људи. Није подлегао људској слабости, сујети и завапио свом Оцу да казни оне који су се дрзнули да Га вређају, да му физички бол наносе. У искреној преданости љубави према свом Оцу, и оног што је Отац од Њега тражио, обратио се смирењем и рекао „Оче, опрости им, не знају шта раде“.

Када се у телу божанства јавио својим апостолима није их храбрио да се свете онима који су Га изврђали и разапели, већ их је храбрио да иду међу људе да проповедају Истину и да се боре за душу и праведника и неправедника.

Епископ Никанор и архимандрит Венијамин не скупљају народ око себе да би тај народ одбранио њихов его нападнут од стране епископа Атанасија или свих оних који се користе идејом епископа Атанасија.

Епископ Никанор и архимандриг Венијамин не позивају народ да се скупља око њих. Они служе Богу, старозаветном служењу и светосавском опстајању. Док служе томе они изговарају речи које могу бити само из те старозаветности, и не могу бити из новотарске, тек зачете „заветности“.

Народ се скупља око њихових хришћанских речи. Народ се скупља око њих јер у њиховим душама не налази сиромаштво духовног живота, већ напротив, поред свих напада које они трпе, народ и даље у њима налази одлучност да служе Богу, завету датом Богу, без осврта да ли ће каменице осуда падати по њима или ће падати далеко од њих.

Епископ Никанор и архимадрит Венијамин од верујућег народа не траже да их гледају као вође, нити да својим окупљањем око њих дају подршку њиховим речима и њиховом ставу ка ономе што се попут невидљиве магије увукло у православну веру.

Та двојица црноризаца траже само од себе да не одступе од речи којима су их монашили и речи којима су се заветовали на том монашењу, а нама народу су оставили, као што нам је и Господ оставио на вољу, да сами одлучимо да ли ћемо Бога и Истину православног хришћанства искрено носити или веру мењати као што и покрете ногу мењамо спрем кола које нам свирају.

Ако нам кажу да се не бојимо, ако нас храбре да се не бојимо, то не значи да су нам рекли да се свађамо са онима који нам страх уливају.

Ако нам кажу да останемо доследни ономе у чему смо крштени, у чему су крштени наши очеви, наши дедови, наши преци, и тим крштењем уведени у редове хришћана, то нам не говоре да би нам рекли да са онима који нас сада љуљају у том хришћанству, треба да узвратимо МЕРУ ЗА МЕРУ, већ нам тим речима говоре да чувамо поредак литургије у коју смо уведени као крштени православни хришћани.

Као што постоје они који ову двојицу црноризаца називају конвулзивним духовником, или колекционарем скупих аутомобила, тако постојимо и ми који својим непромишљеним, незлонамерним речима, реченицама, правимо митске вође од ове двојице црноризаца.

Таквим својим непажљивим причама, или текстовима, где величамо ликове ових црноризаца и тим величањем од њих правимо вође, дајемо материјал еп.Атанасију, оцу Милићу Драговићу и њима сличним, да пишу такве текстове. Да у таквим својим текстовима светосавску одлучност, за коју се народ одлучио, повезују са комунистима, комунистичким вођама, сектама и секташким вођама.

Апостоли хришћанства, сем живог проповедања писали су и одбрану хришћанства. Тим писањем су желели да верујуће сачувају од неверујућих. Поред жеље да помогну верујућем народу, писали су и спољном свету, нехришћанима да би их упознали са истином хришћанства и тиме спречили да се клевете и заблуде шире о хришћанству.

Њихово писање се зове апологетска порука свету изван Цркве.

Апологета је хришћански писац који пише у одбрану своје вере. Како до данас нису престали напади на хришћанство, у нашем случају појавили су се унутрашњи напади на православно хришћанство, из тог разлога није престало ни апологетско мисионарење кроз писану реч. Кад год хришћанство дође у опасност од спољног света и напада из тог света, или напада из самих редова хришћанства, сваки хришћанин носи обавезу да својом вером буде апологета Цркве.

Када нас вера подсети на одбрану Цркве, али не као здања, већ као Господњег дома у коме се налази сва Истина Господње науке, ми тада не смемо да се бранимо својим речима, својим умовањем, или повређеном сујетом од стране оних од којих се бранимо, већ наша одбрана треба да буде само кроз дела и речи наших апостола, оних чији је извор потекао из места на ком је Господ беседио, и као ток се ширио кроз свет до данас.

У речима апостола не постоје спорадични ликови и спорадичне увреде. У речима апостола постоје само речи које нас упозоравају на јерес, и речи које нам говоре да се од сваке јереси може одбранити само ако верујемо и следимо речи које нам је оставио Господ и пророци који су живели пре Његовог доласка међу људе и који су се пророцима назвали после Његовог распећа.

Бог није створио свог Сина да би испробао Његову издржљивост и послушност у том (не)издржљивом мучењу, нити је допустио да му Син као (бого)човек прође кроз муке да би оставио свету живи пример једног хорора, већ је кроз Сина свог показао да ако је Његов живот био изабран за мученичку одбрану вере, да и ми који Га следимо не можемо да очекујемо да кроз борбу пролазимо на облацима, већ кроз стварност.

Нажалост, стварност увек говори да људи нису у стању без бола и борбе да нешто посведоче и да се у миру договоре око онога што сведоче. Свака страна сматра да је његово сведочење истинито и исправно, а Истина је само на једној страни.

Људи који припадају страни Истине морају и да личе на ту Истину. Морају да говоре кроз ту Истину. Морају да одтрпе као што је трпела и одбана Истине, јер да нису знали да одтрпе та Истина данас неби била међу нама.

На нама је данас да је пренесемо на оне који долазе после нас.

Како ћемо је пренети ако имамо „ратничке“ покличе као што их имају и они који су пре устајања на народ који брани светосавље, устали прво на то светосавље?

Како ће тај спољни свет знати која „страна“ је исправна ако се речи из тих страна разликују само по нијансама, а језгро и код једних и код других одише нетрпељивошћу, увредма, или „културном“ иронијом којом се провлачи увреда?

Они бране еп. Атанасија, Јована, Игњатија, Хризостома…ми бранимо еп. Никанора, еп. Василија, архим. Венијамина, оце чачанског храма…и у тој одбрани ликова које смо ставили испред себе и једни и други се позивамо на хришћанство.

Таквом одбраном они штете именованим епископима, а ми штетимо именованим црнорисцима које смо узели у „заштиту“.

Нико од њих се није огласио као вођа, нити је себе прогласио за вођу.

Еп. Атанасије, Јован, Игњатије, Хризостом, Иринеј…и слични, говоре и оправдавају зашто су битни делови који су сада у начину служења литургије другачији, а морају се назвати другачијим (иако они говоре да се ништа није мењало сем што се сада читају наглас, а читале су се тихо, и што се окрећу ка народу, а стајали су у току тих молитава тако да је народ стајао иза њих) јер ако ходамо на две ноге и одлучимо се да ходамо на једној нози иако носимо исте ципеле ми више ход не користимо исто, већ га користимо другачије. Тако и ови епископи са другачиј
им опхођењем од начина како су се до њихове одлуке опходили према читању истих молитава, не сведоче веру, већ сведоче себе. Таквом одлуком не сведоче да су они вође у тој вери изабрани од Духа Светог, већ сведоче да су изабрани сами од себе, и сами од себе тако поступају.

Према томе, њихова дела не сведоче да их је Дух Свети изабрао у вође, нити их Сабор по саборности подвижничког живота прогласио за веснике измена, они само сведоче о духовном стању своје душе.

Еп. Никанор, архим. Венијамин, и тројица чачанских свештеника (чија одлучност није била да покрену лавину расправе, већ је њихова одлучност била да бране своју заветност), око којих се диже највећа прашина нису говорили народу, нити говоре да су нам они вође и да треба само њих да следимо и да њихово водство бранимо, већ служе онако како су њих у ту службу увели и говоре онако како нам и речи апостола говоре.

Епископ Никанор има своје лично право да изнесе своје мишљење о неком од своје братије, тиме и онај о коме је мишљење изнето има право да изнесе своје мишљење на оно што је о њему неко од братије рекао. У то народ нема право да се меша. То је њихов лични став и њихово лично право да процене ко колико, међу њима, у заветном путу вредно корача. Да ли ће се они једни другима обраћати кроз љубав или кроз оштрину, да ли ће те речи носити културу или некултуру, то опет није на нама народу да о томе расправљамо.

Свој коментар можемо да дамо само спрем оног како нас они о вери уче и у тој старозаветној вери воде. Можемо и да га дамо ако је неко од епископа, монаштва или свештенства наше име и презиме ставио испред неистинитих речи или дела.

Бити данас апологета Цркве, захтева тежину и вредност речи као што су то биле апологетске речи апостола који су веру бранили и кроз одбрану је пренели до наших дана.

Није добро да од еп. Никанора и архимандрита Венијамина правимо митове и да се љутимо ако их је неко увредио. Еп. Никанор и архимандрит Венијамин носе доста трња у својим духовним стопама од неправедног крша који се налазио на њиховом заветном путу по којем корачају од кад су на њега ступили. Када су закорачили на тај пут знали су да иду путем одрицања и страдања и били спремни да се сусретну са свим ликовима који ће рушити веру у њима и рушити пут за који су монашку заклетву дали.

Ни једна беседа архимандрита Венијамина не каже да устанемо против оних који говоре као што говоре или служе еп. Атанасије, Игњатије, Хризостом, Јован, Иринеј…беседе архимадрита Венијамина говоре о добру и злу, о љубави и немању љубави…али не говори из своје самовоље већ из дела светих отаца, говори из Јеванђеља и апостолске апологије. Ако ће именовани, или самозване именице, због тога судити архимадриту Венијамину, онда треба да осуде апостолску апологију и све оне речи које су говориле о јереси и упозоравале на јерес.

Када осуде речи апостола, нека онда тим истим речима изговореним из уста архимадрита Венијамина суде.

Пресуда тих осуђујућих речи биће у праву народа да је изрекне, јер народ сачињава Цркву, колико год се то свидело новим теолозима или не, али то је истина.

Народ неће дозволити да та пресуда буде у рукама саборности Сабора, јер је народ уочио сиромаштво духовног живота оних (част честитим) који сачињавају саборност Сабора.

Не можемо дозволити да нам из те саборности, у овом случају свештеничке саборности, долазе речи као ове што ћу цитирати:

Против ових изговорених речи од стране оца Милића нећу устати са жељом да га својим речима омаловажим или исмејем.

Огласићу се истином своје душе која говори да верујем у то да народ који носи искрену веру у себи и сам зна, то је већ својом вером и спознао, да је Бог љубав, велика љубав. Да није тако по делима нашим ни Сунце се више не би на Истоку рађало, и на Западу залазило. Да је по жељама неправедних Сунце би почело да се рађа на Западу, а залази на Истоку.

Да ли смо школовани или не, какви год да смо из гледиша оца Милића, нико од нас не верује у то да нас Бог награђује када Га следимо, а санкционише када преступимо и преступом престанемо да Га следимо.

Да смо и најглупљи у то више не би веровали јер имамо свакодневне примере који би нас у таквом гледишту разуверили.

У свету има јако много секти. Све оне одступају од хришћанства и Божијих заповести. Имамо и најтежу секту сатанизма. Све што је од Бога они изврћу у једну гнусност. Бог их у животу и у постојању тих мрачних оргија држи некажњене.

Имамо пример најтежих злочинаца да их Бог није кажњавао одмах на месту злочина, већ их је пуштао да са места злочина оду даље, па у тој даљини и кроз живот прођу.

Имамо пример да су пилоти Алијансе бомбардовали један недужан народ, јер су га моћници звали именом Слободана Милошевића, па им Бог није обарао авијоне у тренутку када су покретали механизам избацивања граната на недужне и немоћне да се одбране.

У распаду Југославије сви су имали право да бране свој национални поредак, само је та национална одбрана била одузета Србима. Зашто? Зато што су Срби изабрани да буду кривци за оно што су они осмислили и у дело спровели. Јер чим у својој намери да нешто учинимо тражимо кога ћемо за то окривити, признајемо тим чином да крећемо да чинимо нешто што није праведно.

У одлуци српског народа да се одбрани од терета који му је ставио свет када је решио да га разједини и да му тим разједињењем уништи право на постојање, на српски народ су послали авионе и дугорочно убилачке гранате. Поново је био окривљен српски народ и том кривицом су прали радијацију са себе.

Сада, када мољац скривен у џепу православља, нагриза цело одело православља, опет се криве они који одело своје верујуће душе од мољца штите.

Ево којом реченицом нас криви отац Милић Марковић:

За одбрану својих самозваних новотарија они су морали да нађу кривца. Нашли су га у нама који се не спотичемо на њихове новотарије. Отуда и ова реченица која је цитирана.

Даље отац Милић М. каже „…није теолошке и богословсе, него психолошке природе“.

Ако бих по слабости човека гледала на овај део речи именованог оца, сама бих се запитала да ли ми треба психолог када не пљујем на овакве речи, на овакво омаловажавање нечијег става, како они и он желе да омаловаже нас као групу, као руљу у православљу.

Пошто на његове и њихове речи гледам са светлости која ми сија у зеници ока душе, знам да ми психолог не треба. У оваквим тренуцима требају ми само моје речи којима благодарим Богу на дару смирења и Његовој тврдњи да без смирења нема ни сапсења.

Отац Милић М. је у тексту који сам цитирала написао-Problem je što u crkvi postoje ljudi koji veru doživljavaju kao zakon i pokušavaju da je svedu isključivo na zapovesti, bez obzira na to koliko je naš Bog ljubav., и ја, или ми не треба да га демантујемо у реченици у којој се позива на величину Божије љубави.

Његове речи демантовао је сам епископ Јован, а делима тог епископа он верно служи,и ту ми нисмо умешали своје прсте.

Ево како еп. Јован побија да је Бог љубав, и да је његова наредба изнад Божије љубави:

„Starajući se o crkvenom poretku i jednoobraznosti bogosluženja, na osnovu Ustava SPC naređujemo svom sveštenstvu da se ubuduće na Svetoj liturgiji molitve imaju čitati naglas, jasno i razgovetno, počevši od prve molitve pa do kraja Svete liturgije”.

Еп. Јован је дао себи за право да каже „на основу Устава СПЦ наређујем свом свештенству да се убудуће на Светој литургији молитве имају читати наглас…“а ни у једној речи Господа и апостола нисмо наишли на реч „НАРЕЂУЈЕМ-о ВАМ ДА СЕ УБУДУЋЕ ИМАТЕ СВИ КРЕТАТИ ЗАМНОМ И СЛУЖИТИ ОНОМЕ ШТО САМ ВАМ РЕКАО“ (цитат аутора као пример).

Сам Господ нам је без наређења оставио слободну вољу да одлучимо да ли ћемо у Њега веровати или не.

И верујуће и неверујуће пушта да се рађају, да удишу ваздух, да се греју под Сунцем и да своје услове живота умножавају.

Неверницима Господ није упутио проглас опомене ако се ка вери не окрену као што је владика Јован урадио. Цитирајмо када је то било.

Да Бог није судија који санкционише непослушност, то видимо и ми које је отац Милић осудио као групу која на Бога гледа као на судију који изриче санкције или нагаде, а и сам отац Милић је потврдио да Бог то и није, јер да јесте и сам отац Милић би доживео „санкције“ од Бога за непослушност светосавском поретку и делима Светог Саве.

Ево речи којима отац Милић хвалоспевно говори како он може да служи и овако и онако и да не доживи проблем.

Да ли ће отац Милић М. устати против проблема када се на Светој литургији буду изговарале различите молитве, ми то сада не знамо.

Ми знамо једно, ако су тако олако могли да уведу измене у начину читања старозаветног поретка молитава у току литургије, и то не изменама које су једногласно усвојили на Сабору и правим разлозима за промену их образложили, већ их усвојио један епископ (еп. Јован) и кроз наређење спровео у својој епархији, да би се на то пелцовале и друге епархије, олако сутра могу да уведу и различите молитве у току светосавске литургије.

Како све више другују са западним хришћанима, оним истим који су кроз историју српског народа Србима били „браћа“ која су одлучивала да ли ће српски живаљ бити у животу или живот губити у гасној комори, губити га од маља и каме, губити га и тако што ће српску нејач силом покатоличити, и кроз то друговање западне хришћане називају сестринском црквом, а свој православни народ називају комунистичким котом, примитивцима којима треба образовање, душегубитницима којима треба психолог, природно је да им светосавски народ не може веровати ни данас, а по најмање веру у њих да носи ка сутрашњем дану.

Зашто им још народ не може да верује?

Не може због става који су имали некад, а који у различитости имају данас.

Епископ Иринеј Буловић је као јеромонах написао писмо протеста епископу Лаврентију и у том писму му болно исказао своје незадовољство због његовог шуровања са латинском вером.

Касније, како му је пролазио епископски стаж, еп. Иринеј се више види на сликама да је у друштву латинских представника вере, него што је у окружењу свог верујућег народа, или у братском окружењу своје саборне братије.

Оно што је он некада називао као јерес, данас назива сестринском црквом.

Затим имамо искрена и дирљива дела написана од стране еп. Атанасија Јефтића. Свако његово дело било је везано за опстанак православног хришћанства и опстанак православних Срба, као што је и плод кроз постељицу пупчаном врпцом везано за живот мајке.

Те искрене хришћанске речи и родољубива борбеност у делима еп. Атанасија Јефтића била су за народ пијући извор за опстанак здравог живота.

Онда је еп. Атанасије почео да мења своју реторику. У једним записима читамо како је оптужио тадашњег председника Општине Требиње, г. Вучуевића, за примање хуманитарне помоћи, за ратом напаћен и опустошен српски народ, од стране Англиканаца (чини ми се да су Англиканци били на мети речи еп. Атанасија, давно сам то читала) и тим примером осуде рекао да све што не долази из православља је јерес.

Касније у јавности видимо фотографију која показује еп. Атанасија да стоји на гробу масонском, а знамо да је некада све непријатеље православља називао масонеријом, као што данас нас који бранимо православље назива комунистима.

Читамо и чујемо осуде од стране еп. Атанасија Јефтића упућене архимандриту Венијамину. Назива га конвулзивним духовником, вођом неке изабране секте, суди му што служи онако како је одувек служио, служио и онда када је и сам еп. Атанасије долазио и стајао на литургијама које је служио архимандрит Венијамин. Онда када се са њим братски поздрављао, и када себи није дозвољавао да пролази поред светиње у којој монашке дане живи архимандрит Венијамин.

Како је архимандрит Венијамин у истом монашком животу у каквом је био и када га је еп. Атанасије обилазио, бртским целивом поздрављао, и данас када еп. Атанасије устаје против њега, природно је да се народ пита на основу чега му епископ судии. Природно је да народ постави то питање када народ види да се ту само промена десила код епископа, али не и код архимандрита Венијамина.

Ово су само неки кратки примери онога што је код народа као стрела пало у очи народне душе.

Народ има опипљиве разлоге који су га прво уплашили, а онда на одбрану подигли.

Из тог разлога народ моли све „милићевце“ да са правим и документованим реченицама изађу у јавност и кроз то покажу чиме и којим речима нас духовници (које су они за вође руље прозвали) трују против старозаветности, против светосавља и којим нас то речима подижу на борбу са онима који су пометњу и самовољу у светосавску литургију унели.

Наши духовници нас уче кроз речи светих отаца, кроз дела Светог Саве, ако смо због поштовања тих речи одметници, онда наши учени теолози, наши ревносни епископи који су осмислили измену у начину читања молитава у току литургије, морају да оборе дела светоотачка, па тако и дело Светог Саве, па тек онда да обарају нас који та дела пратимо и својим поступцима бранимо.

Докле год својим делима не могу да оборе светоотачка дела и дела Светог Саве, нека не обарају ни нас који остајемо уз њих и остајемо на путу Истине.

Ако се већ у „комешање“ са нама који не мислимо онако како мисле они упуштају, онда нека нам ставе исправан доказ њихове „исправности“, а нека нам не траже психолога…пут до психолога ми можемо наћи и сами, али не знамо где ћемо се наћи ако будемо следили њихов пут. Да ли ће Бог бити милостив када пред суд Његов изађемо и нама и њима, о тој милости морамо да размишљамо и тој милости да се надамо.

Наду у милост Божијег суда можемо имати само ако следимо пут који су нам оставили свети оци, али га следимо онако како су га и они следили. За то нам нису потребни велики подвизи, за то нам треба само искрена вера у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.

З.Д.