logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    628 пута прочитано    Датум: 17.02.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Kosovska prošlost: Nečuven zločin!Ipak, tocak istorije se okreće ! “Behu to zla vremena i teški dani, ali je bilo i puno elana i muške borbe:

pripremio Veličko Trpić, 17.02.2009

+++

DA SE ZLU ODOLI, DA SE GOLI ZIVOT SACUVA, DA SE VERA NE UGASI, NI IME SRBIN IZGUBI. I ODOLESMO ! PA I SLOBODU (1912.g.) DOČEKASMO. NEKA JE ZATO HVALA GOSPODU BOGU I MAJCI SRBIJI!” ( Nikola i Janicije Popovic)

Bilo je to 1895.g. Toga dana je jedan Srbin, iz jednog sela Gnjilanskog sreza, nasadio nesto snoplja da ovrsi samo “koliko za hleba do guvna”, tj. do dana dok gospodar ne odobri opste vrsenje zita. Na vrsaju bila je cela porodica: otac, majka, kci za udaju, sincic od 12 godina I jos dvoje malih. Vrsaj je tekao mirno I radosno sve do podne. A tad – na guvno su banula cetiri Arnautina: jedan vodja, a trojica sadrugari. Ali ne rekose: “Pomoz Bog!” ni ono uobicajeno: “Airlija ti rabota, domacine!” vec, kako prispese, odmah potegose puske I domacina ubise usred vrsaja. Konj se poplasi, trze, iskida konopac I pobeze nekud, a zena I kci vrisnuse I potrcase ocu. Ali ni zena ni kci ne stigose do njega, jer vodja ove cete presrete devojku, scepa je za kosu, povuce I podviknu: “Ajd’ po mene!…” Kad to vide majka, zaboravi na muza, pa jurnu da kcer odbrani. Ali gad je jedan od pomagaca lupi kundakom u glavu, krv potece I ona pade onesvescena. Devojka se ,pak, trzase, otimase I klese: “Sta oces od mene, psi ti meso izeli, krvnice”, pa kad vide da se ne moze da otme iz kandze krvnika, ona leze. Ali ni to joj ne pomoze, odvukli su je kao mrsu.

Na guvnu osta na nogama samo dvanaestogodisnji sincic, koji se bese toliko prepao od straha, da mu je pamet “stukla”!… I sad vise nije znalo ni za strah, niti sta se oko njega desavalo.Stojalo I blenulo kao kip!… I nikad vise nije doslo k svesti. A ono dvoje malih razbeglo se uz plac I lelek.

Kad su komsije culi i dotrcali, kakav prizor su videli: otac mrtav, majka krvava I osamucena od udarca kundakom, kcer odvedena, a sin poludeo!…

Posto zena, sa uvezanom glavom sahrani muza, a dete odvede I ostavi u manastir Draganac, “da mu Bog I Bogorodica pamet povrate”, ode u Gnjilane I tamo, sa mitropolitskim namesnikom pop Kostom, podnese vlastima tuzbu protivu ubice I otmicara, trazeci da se on pronadje I uhapsi, a kcer joj vrate.

Vlast u Gnjilanu se za dugo izvinjavase da ubicu “ne moze da pronadje gde se krije!” Ali pop Kosta I svi srpski kmetovi gnjilanskog sreza skocise kao jedan, pa tuzbu za tuzbom: kajmakamu u Gnjilanu, mutesarifu u Pristini, valiji u Skoplju, sedrezemu u Carigradu, I samom caru Abdul Hamidu, trazeci, da se ubica pronadje I kazni, I devojka vrati majci, ili da im se “otvori put za Srbiju, da se svi sa robljem odsele tamo”.

Za ovo zverstvo I konzul Nusic energicno protestova kod mutesarifa u Pristini, pa o tome napisa I nasem poslaniku u Carigradu. Ovaj je odmah obavestio I zamolio sve prijateljske strane ambasade u Carigradu, te I oni s njim zajedno ucinise energicni protest kod Visoke Porte: da se krivac nadje I kazni, I devojka vrati majci.

Posle takvog protesta, kajmakam u Gnjilanu zacas pronadje ubicu, veza ga I sprovede mutesarifu u Pristini. S njim I devojku obucenu u zensko arnautsko odelo I pod feredzom. Mutesarif ubicu uhapsi, a devojku smesti kod neke Turkinje udovice, s namerom da je tamo drzi nekoliko dana I da je turske zene plase I nagovore da ona pred sudom kaze kako je sama I dobrovoljno za tog Arnautina pobegla, te da Arnautinu olaksa kaznu, ili prodje bez kazne.

Ali kad to cu nas prota Stevan Kostic, odmah otrca kod mutesarifa I kategoricki zatrazi da se devojka, do sudjenja, smesti u neku srpsku kucu, ili ce odmah depesirati vladi u Carigradu.

Imajuci u rukama ono strogo naredjenje iz Carigrada: da se krivac kazni a devojka vrati, mutesarif se samo najezi na ovu pretnju prote Stevana, a odgovori meko: “Molim te, nemoj da pravis pitanje samo za jednu noc, a sutra pre podne izvescu je pred medzliz”.

Prota se ovim odgovorom zadovoljio iz razloga da se stvar sto pre okonca I devojka spase muka.

Sutradan se medzliz zaista sastao pre podne. On ima da saslusa samo devojku. Ako devojka izjavi da je sama I bez nasilja za njega posla, momku se daje pravo da je poturci I venca, bez obzira na zalbu oca, prote, vladike I dr.. U protivnom, momak se uzme na odgovornost, a devojka preda proti, ili roditeljima ako su prisutni.

Kad ovu jadnicu uvedose u salu medzliza, obucenu I zabuljenu kao I svaka muslimanka, ona kroz jasmak prelate ocima preko sviju prisutnih, golobradih I bradatih clanova: tim pogledom je trazila protu. Opazivsi ga, namah je zbacila feredze I jasmak, potrcala k njemu, zagrlila ga kao oca, zaplakala se I, uz lupnju srca I uzbudjenja, jedva je rekla: “Aman, ne daj me!…” Izgovorivsi ovo, bacila se na kolena, proti noge obgrlila I stala ih ljubiti, I suzama navodnjavati.

Prota bese potresen kao nikad dotle. Usta mu zadrhtase na plac, a suze same kanuse na staracke obraze I sede brade. Podize je sa zemlje I zagrli kao kcer. Potom baci suzni pogled na mutesarif-pasu I ostale clanove medzliza, kao da bi hteo da ih upita: “A sta velite na ovo?”, ali od uzbudjenja ne mogase ni recd a progovori.

Tada pasa I ostali clanovi medzliza pognuse glave, pocrvenese od jeda I stida I nikom ponikose. Samo zloglasni miftija Ramadanovic, zlotvor Srba, predje rukom preko brade I satanski razvuce usta u osmejak.
Sto li se to nasmejao?
Svakako za dobro ne. A kroz minut-dva I ta crna slutnja ce biti java.
Posle male pocinke, na protin suzni upitni pogled pasa odgovori stidno I meko: “Proto effendi, vodi devojku doma”.
Prota se kao prenu, grlo mu se malo otvori I tiho upita: “Zar je necete saslusati?”

- Nije potrebno, rece pasa I manu rukom.

Sad prota pogleda I u ostale clanove, da cuje I njihovo misljenje.
Namrsteno I preko volje, I oni tiho rekose: “Vodi je”
Da, “vodi je”, jer sta bi drugo mogli reci posle onoga sto videse ocima?

Sve dovde prota je sedeo na kanabe I devojka cucala pored njega sa glavom na njegovom kolenu, trazeci zastitu.
Dobivsi odobrenje da je vodi, prota ustade sa kanabeta, rukom podize devojku I nezno ocinski joj rece: “Ustani, kceri I ne boj se vise. Car I njegovi vecili nek’ su zdravo, spasena si I slobodna”.

Devojka bese kao u groznici: drhtala je I unezvereno gledala, I cisto nije verovala da je slobodna.
Zar je, jadna, predosecala ?…

Drzeci devojku za ruku, prota se obrati pasi: “Cestiti paso, majka devojke je pred vratima. Molim, dozovite je I predajte joj cedo na ruke”.

Devojka nije znala da joj je majka ziva, jer ju je ostavila krvave glave I u nesvesti, pa je mislila da je I ona umrla kao I otac. A sve do sada nije imao ko da joj javi, jer je bila izolovana od Srba. Arnauti su je, pak, lagali da joj je cak I otac ziv!
Cuvsi od prote za majku, ona ustrepta od radosti, I pogled upre u vrata, odakle treba da se pojavi.

Majka njena je cula jos u selu da su je pronasli I za Pristinu poveli, pa je preko Gnjilana trk za njima. U Gnjilanu joj pop Kosta dao pismo za protu Stevana da majci bude na ruci I devojku spasi. Prota bi se I bez tog pisma sav zalozio, kao sto je uvek I cinio u takvim prilikama. Majka je kod prote Stevana stigla u suncev zalazak. Prota ju zadrzao na konak, dobro ugostio I srdacan “gajget dao”. A kad je izjutra posao u medzliz, poveo je I nju, I pred vratima je ostavio da tu ceka na rezultat ili, mozda I na saslusanje. Brizna I umorna od jucerasnjeg pesacenja, ona klece uza zid pored vrata, glavu sagla I lice rukama pokrila, pa, uzdisuci sve jednako, strepela je: “da li ce je sunce ogrejati, ili ponovo ujesti crna zmija.”

Pored nje je stajao I vratar medzliza: mlad I jedar obesni Arnautin, poi menu Sali Bisla, iz sela Zegre, ispod padina Kara-Daga, srez gnjilanski. On je stalno kroz kljucaonicu virio u sobu medzliza I posmatrao sta se tamo radi. A kad vide da devojka zbaci feredze sa sebe, I zagrli protu, odmah u sebi rece: “Zapamtices me, more kucko kaurska!…”
Isto tako I majku nazva “kuckom”, kad je na poziv pase pusti unutra, grubo je gurnuvsi. Naviknuta na zla I surovost njihovu, starka ga samo pogleda a ne rece nista. Unutra udje sva drhteci, jer ko zna sta je ceka tamo? Ali kad tamo vide kcerku bez feredze I prota je drzi za ruku, namah je obuze radost, I kriknuvsi: “Cerko moja slatka!…” polete tako lako kao da je nisu satrli jadi.

Kcerka je saceka rasirenih ruku I uzviknuvsi: “Majko mila!” – za tren oka jedna drugoj pade u zagrljaj, stezuci se, ljubeci I nemo jekteci sa potokom suza.

Gledajuci ovaj prizor, samo krvozedno srce moglo je ostati mirno I da ne pusti suzu.

Prota Stevan je formalno jektao s njima I suze ronio, a clanovi medzliza samo okrenuse I oborise glave, sitno trepkajuci. Mozda su se I cudili: “Da tvrde kaurske vere!” Miftija pak, I opet hladno posmatrase, I rukom gladjase bradu.

Ah, ta njegova brada: svaka dlaka I djavo!…. Toliko je mrzeo Srbe! Pa ni sad, za ovaj povracaj devojke, nece ostati duzan, samo ko je mogao da predvidi da ce se to desiti kroz minut-dva, I bas na licu mesta ?

Ne moguci vise da gleda ovaj nezni I zalosni prizor izmedju majke I kcerke, pasa podviknu: “Dosta, izlazite!”
Majka se na te reci trze, I sa strahom pogleda u protu, bojeci se da je ponovo ne rastave sa kcerkom.
Prota prvo obrisa suze, blago se osmehnu, pridje joj I toplo rece: “Snao moja, ovi dobri ljudi vracaju ti kcer. Reci im hvala I vodi dete doma”.

Tad majci sunu lice od radosti I srece, duboko se pokloni prema svima, I materinskom zahvalnoscu rece im is srca: “Da ste mi zivi zdravi, age moje!” Isto tako I devojka se pokloni I zahvali im: “Bog vi dao zivot I zdravlje!” Posto se, najposle, I pred protom poklonise I ruku mu poljubise, uzese se ispod ruke I, cvrsto se drzeci, posle su izlazu vesele kao majsko jutro!

Ali.Samo sto su jednom nogom preskocile prag, pred njima je planuo revolver I cula se cetiri magnovena pucnja. Bez krika, prvo je pala kcerka pa majka vrz nje.

Bled kao smrt, prvo je pritrcao prota Stevan, pa onda pasa, zatim I ostali, bez miftije, koji je I dalje ostao hladan na kanabetu.

Kad ih podigose, krv im je kuljala na usta I na grudi, jer debeli olovni kursumi iz prostog revolvera razneli su im srce, I vec su bile mrtve.

Videci da je s njima sve svrseno, prota se uspravi kao dzin, pasi smelo pogleda u oci, pa mu onda sa prezirom kresnu: “U carskom ucumatu, a ? Bravo!”

Kad to rece, preskoci preko praga I jurnu napolje. Tad mu pasa doviknu: “Sta cemo, proto, za sahranu?” Prota se I ne okrenu, vec mu preko ramena jetko odgovori: “Radi sta znas, a ja tu nemam vise posla.”

Iz ucumata prota je otisao pravo u konzulat I Nusicu referisao. Posle je otisao u postu I telegramom izvestio vladiku u Prizrenu, I patrijarha u Carigradu. A kad se potom vratio kuci – trebala mu je dobra doza rakije, da stisa I ublazi nerve.
Srbi gradjani, pak, cuvsi za ovu nesrecu, za tren oka su zatvorili radnje I odjurili kuci. To je bio vidan, ali nem protest.
A Turci ?

Jos odmah u sali medzliza, ali posto prota ode demonstrativno, onaj zlobni miftija Ramadanovic rece pakosno: “Ovo neka im je na pamet, pa da nam ubuduce, zbog jedne zenske glave, ne oduzimaju obraz pred citavom Evropom”.

Pa I od gradjana Turaka retko ko da rece: “gre’ota I sramota!” vec mahom: “Tako treba I sa svakim drugim ko se poigra turskom verom”. A to znaci: Ma sta te snaslo, rajo, a ti trpi, cuti I nikom se ne zali, ni pravdu trazi!
Jadna raja!…

Ko ubi ove dve jadnice ?

Niko drugi nego onaj mladi vratar pred medzlizom, Sali Bisla iz Zegre.

Po izvrsenom delu, srucio se niz basamake, pretrcao carsiju, hitno prosao Pirinaz-malu, izasao van Pristine, tamo nakrivio kece I uhvatio maglu.

A nije morao da bezi, jer ga niko nije gonio.
—- “Zbunili smo se!” – bese odgovor vlasti. Ali ni posle za njim ne tragahu, jer tako bese volja onog zloglasnog I mocnog miftije, koji ga je, sumnje nema, nagovorio da ubije devojku samo ako otkaze da se poturci.

Jest, ali I volja Srba bese: da se ubica pronadje, dovede I kazni, te zbog toga, telegrafskim protestima, ponovo uzbudise sve vlasti, pa I cara.

Tada se ubica, po savetu miftije, predade sam, a posle mesec dana zatvora, izvedose ga na sud.
Kad tamo – a on nevin !

Motiv tome sud navede: da je delo izvrsio u afektu kad je kroz kljucaonicu na vratima video da kaurka skida sa sebe turske feredze, cepa ih, baca I gazi pod noge, a on mlad, prost I pobozan, nije mogao da se uzdrzi a da ne reaguje na takvo skrnavljenje turske vere.

O, da krupne lazi; o, da divne pravde!…
No da je samo to.
Ne prodje mnogo dana, a Sali Bislu postavise za causa zandarmerijskog!

O, samo da ste ga tada videli kako se, kao caus, u “carsko odelo”, kroz grad kocoperio, I kako su ga Turci blagonaklono pozdravljali kao cuvara turske vere!

Oj, Srbine, idi pa ne pukni na ledja, a ne na trbuh!…
Miftija se I dalje smeskao.

(Napomena: preuzeto iz knjige Janicija Popovica: ZIVOT SRBA NA KOSOVU 1812 – 1912. Beograd, 1987, izdavac KNJIZEVNE NOVINE, str. 265 – 270.)





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo