Вести

Podela Rimskog carstva na istočne i zapadne oblasti, još u periodu ranog hrišćanstva, pored praktične dimenzije upravljanja širokim obodom Mediterana, bila je i konstatacija civilizacijskih razlika,

otac Milić Dragović, 05.02.2009

+++

koje su tek primetne u ranohrišćanskim spisima, a svoj odjek nalaze već u teološkim koncepcijama blaženog Avgustina i postaju očigledne od IX veka, kada se u zapadno hrišćanstvo ulivaju razni religiozni aspekti germanskih naroda. Sukob Fotija, patrijarha carigradskog, i Nikole, pape rimskog, oko jurizdukcije nad Bugarskom, koji je prerastao u široki bogoslovski sukob najavio je subotu – 16. jul 1054. godine, kada je papski izaslanik, kardinal Humbertus de Silva Kandida, spustio pismo – anatemu na pretol Svete Sofije, rano ujutru, pre početka bogosluženja, posle čega je rimsko izaslanstvo isplovilo iz luke u Konstantinopolju, a istovetan odgovor Novog Rima je objavljen već u sredu. Većina savremenih arheologa, istoričara i istraživača se slaže da su događaji koji su se odigrali tih dana bili posledica političkog sukoba cara Konstantina IX Monomaha, koji je bio neprikosnoveni autoritet u odnosu na neprimetnog Mihaila Kerularija, patrijarha carigradskog, i rimskog pape Lava.

Suštinu sukoba bismo mogli definisati kao rat dve nepravoslavne koncepcije odnosa Crkve i države. Car je zastupao stav, prema kojem je car vrhovni poglavar Crkve i države – socijalno – politički oblik poznat pod nazivom cezaropapizam. Papa je zastupao određenu ideju papocezarizma, gde bi papa bio vrhovni poglavar Crkve i države. To je bio rat dve ideologije, od kojih nijedna nije našla okrilje u Predanju jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, budući da je ideologija, po sebi, potpuno suprotna Predanju, koje ne uči o idejama, već o veri otačkoj, apostolskoj, jevanđelskoj, a vera i ideja su dva potpuno različita stanja . Delo Monomaha i Kerularija nije prepoznato kao predanjsko u pravoslavnoj Crkvi, zbog čega ni car ni patrijarh nikada nisu proslavljeni kao svetitelji u bogosluženju Crkve na Istoku. Bogoslovski razlozi su bili samo maska za ostvarivanje “viših ciljeva“, o kojima se u istoriji uvek moglo slušati. Nije tu bilo bogoslovske dubine sv.Fotija, patrijarha, koji je upozoravao na egzistencijalne posledice određenih teoloških strujanja na Zapadu.

U osionom pismu kardinala Kandide stojala je klauzula prema kojoj papa ne anatemiše carigradske hrišćane, koji su prema njegovom mišljenju verni Predanju, već cara i patrijarha. Mada ove reči nose dozu licemerja, imajući u vidu društveno uređenje tog vremena, za nas je bitnije ono što sekundarno možemo saznati iz njih – gordi kardinal Kandida je verovao da će uskoro doći do pomirenja i vaspostavljanja jedinstva. U ovo je verovao i Sveti Sava, prvi arhiepiskop Crkve u svim srpskim i primorskim zemljama, kada nije postavio episkopa zahumske eparhije u nekom većem gradu te oblasti, gde su boravili rimski biskupi, nego u Stonu, gde je bilo upražnjeno mesto, poštujući tako apostolske kanone, prema kojima u jednoj oblasti ne može biti više od jednog episkopa (Apostolski kanoni, 35) . U to su verovali i Savini deda i baba, kada su svog sina, a Savinog oca, Stefana krstili po “latinskom obredu“, dok su boravili u Zeti, a potom ga miropomazali po “istočnom obredu“ u Petrovoj Crkvi kod Rasa.

U prevazilaženje vanrednog stanja rascepljenosti Crkve na Istoku i Zapadu, verovali su i bogoljubivi gospodari srednjevekovne Srbije, kada su se ženili princezama sa zapada (napr. Uroš i Dragutin), ili su pak udavali svoje kćerke za zapadne velikaše rimokatoličke vere. Veliko je pitanje da li je iko od ovih vladara ikada postavio pitanje koje bi trebalo da reši problem – da li je greh udati svoju kćer u rimokatoličku veru, zarad političke sigurnosti zemlje. No, da je raskol moguće prevazići verovao je i sveti Marko Efeski, veliki protivnik unijaćenja, kada je svoje obraćanje na saboru započeo rečima molbe rimskom epikopu i papi, da sveti otac primi svoju decu sa Istoka, u svoje naručje. No, naša rasprava neće voditi u pravcu raspravljanja o shvatanju raskola kroz istoriju Crkve, već ćemo se osvrnuti na hajku koja se vodi protiv jedne, svete, saborne i apostolske Crkve u Srbiji, na uzbunu pod nazivom “sprema nam se pokatoličenje“. Zbog toga smo i napravili uvod, koji nas je ukratko upoznao sa početkom Velikog raskola, i sa predloženim jednim delićem činjenica, sa kojima se možemo bolje upoznati u dokumentima iz svih perioda i delima istraživača istorije Crkve.

Polazimo od činjenice da je svaki čovek slovesno (= logosno) biće. Slovesnost čoveka je biblijsko, apostolsko i otačko polazište u shvatanju tvorevine, budući da je Logos postao čovek, i tako ostvario smisao čovekove logosnosti, tj. slovesnosti. O ovome svedoči i prepodobni Justin Ćelijski:

“Bog Logos je ne samo centar svih bića i tvari nego je i stvaralačka i životvorna i kohezivna i sintetička i promisliteljska sila u svima bićima i u svima tvarima. Sve zrači Logosom jer je sve logosno i logično. Sve ima svoj božanski smisao, božanski cilj, božansku vrednost, sve – sem greha, sem zla. Jer u ovom svetu samo je greh bezlogosan, bezlogičan, besmislen. Crna sila koja obesmišljuje svet, obezlogosuje bića i tvari jeste greh“ .

Upravo ove bogonadahnute reči su bile prizma kroz koju smo osmotrili tekstove koji propagiraju opasnost od pokatoličenja, i zalažu se za “odbranu Pravoslavlja“. U nastavku teksta ćemo pokušati da sagledamo koliko logosnosti ima u pomenutoj uzbuni, jer ako ima nešto što nije logosno i logično, nešto što obesmišljava, onda je to lažna uzbuna, poput one komunističke Brozove uzbune koja je godinama harala u glavama ljudi na prostoru FNRJ i SFRJ, a prema kojoj je Jugoslavija okružena BRIGAMA, i prema kojoj je pedeset godina narod pripreman kroz razne predvojničke obuke, studentsku vojsku, državnu vojsku, civilnu zaštitu… za odbranu od nevidljivog državnog neprijatelja (petokolonaša) i stranog neprijatelja, stranih plaćenika, koji su zaduženi da podrivaju jugoslovensko društvo, a što je rezultiralo grđanskim ratom devedesetih godina, u kome su svi bili neprijatelji, i svi na pravoj strani. Izgleda da je sada u pitanju nova uzbuna, očigledno u Brozovom stilu, samo što je ovog puta zloupotrebljeno Pravoslavlje, i od Crkve pretvoreno u ideologiju, koja poziva na linč, nekada “petokolonaša“, a sada “papinih agenata“, pri čemu se i stara i nova uzbuna slažu da treba pljunuti na sveštenike, bilo da su episkopi ili prezviteri ili đakoni.

Zanimljivo je da obe uzbune imaju istu logičku strukturu: oba puta sa pojavljuje nešto što treba braniti; u oba slučaja je to nešto ugroženo zbog delovanja državnih i stranih neprijatelja; oba puta se pojavljuju domaći izdajnici; u oba slučaja su sveštena lica glavni element među domaćim izdajnicima… Ako bolje pogledamo ima i jedna važna razlika – nekada su govorili da su protiv Crkve, a sad pljuju na Crkvu, u ime Hrista i Crkve. Ovo je prvo obesmišljavanje, prvo obezlogošenje ove hajke – “pljuvati na Crkvu u ime Crkve“.

Razne “borbe za veru“ su logičan nastavak nelogične i besmislene postavke, koja je veoma slična Marksovoj koncepciji da je religija opijum za mase, budući da je jedan od glavnih aduta “borbe za veru“ da su mnogi zavedeni. Ako je Crkva ta koja zavodi mase, onda je to čuveni Marksov opijum. Ako pišemo tekstove u kojima je glavna (hipo)teza da su u Crkvi zavedene mase, bilo sveštenika, bilo episkopa, bilo naroda, onda treba da imamo na umu da potvrđujemo ocenu religioznosti od strane Karla Marksa. Nesumnjivo, tvorci tekstova koji u sebi nose stav o “zavođenju“ višeg ili nižeg klira, moraju biti marksisti u duši, a možda i nisu svesni toga!

Posle Drugog svetskog rata koji je kroz Jugoslaviju prošao, pre svega, kao građanski rat, komunistička vlast je morala naći način da rat pomoću koga se dočepala vlasti učini još jednim u nizu oslobodilačkih, pa je proizvela legendu o NOB – u. Sada smo u prilici da prisustvujemo stvaranju legende o novoj narodnooslobodičakoj borbi za veru. U oba filma vidimo iste uloge, i iste likove, s tim što je žrtva nad kojom će se eksperiment izvesti Pravoslavna Crkva u Srbiji, a ne predratna monarhija.

U glavnim ulogama su partizani (u novom aranžmanu – borci za veru, među kojima se i ističu kandidati da zauzmu mesto Mirka i Slavka, Prleta, Tihija, i drugova), koji se svim silama bore protiv nadmoćnog dvostrukog neprijatelja: a) okupatora (čiju ulogu sada tumači Vatikan, u trojnom paktu sa EU i SAD); i b) nezaobilaznih domaćih izdajnika (čiji lik tumače razne grupe “liturgijskih reformatora i novatora“, koji na svaki način, u saradnji sa okupatorom, pokušavaju da uguše narodni ustanak pod vođstvom partizana.

Naročito je zapažena uloga štamparske delatnosti, koja je prema starijem scenariju imenovana “Borba“, no prilagođavanje kontekstu je bilo neizbežno pa je naziv prepravljen u “Borba za veru“ (sa raznim varijacijama: “Novinar.de“, “Ihtus’‘, “Gazimestan“, “Braničevski revnitelj“…).

Ustanički pozdrav: “Smrt fašizmu, sloboda narodu“ je postao zastareo, pa je prepravljen, i prilagođen novom eksperimentu: “Pravoslavlje ili smrt!“. Naravno, scenarista je isti kao i u ranijoj verziji…

Čujemo poklič “Crkva je narodna“, i to je u saglasnosti sa članom 6, Ustava FNRJ, od 1946. god: “U Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji sva vlast proizlazi iz naroda i pripada narodu. Narod ostvaruje svoju vlast preko slobodno izabranih predstavničkih organa državne vlasti, narodnih odbora, koji su, od mesnih narodnih odbora do skupština narodnih republika i Narodne Skupštine FNRJ nastali i razvili se u narodno oslobodilačkoj borbi protiv fašizma i reakcije i koji su osnovna tekovina te borbe“. Imajući u vidu ovaj argument, možemo zaključiti, da su svi tekstovi koji zastupaju borbu za vlast naroda u Crkvi duboko ukorenjeni u tradiciji Kominterne, te, s toga, potpuno “argumentovano“ stupaju u borbu za očuvanje pravoslavne Tradicije. Iskustvu Kominterne potpuno je strana vera koja je izražena u 41. apostolskom kanonu: “Zapovedamo da episkop ima vlast nad Crkvenim stvarima…“, ili 38. apostolskom kanonu: “Episkop neka se stara o svim Crkvenim stvarima, i neka njima (pobožno) upravlja, jer Bog (a ne narod i narodni odbori kao u FNRJ) sve nadzirava…“, ili 39. apostolskom kanonu: “Prezviteri i đakoni bez znanja episkopa neka ništa ne preduzimaju, jer je on taj kome je poveren narod Gospodnji, i koji će dati odgovor za njihove duše“, ili 31. apostolskom kanonu: “Ako neki prezviter, prezrevši svog episkopa, sabere posebni zbor…, neka se svrgne kao vlastoljubiv, jer je nasilnik; isto tako i ostali klirici, koliko ih uz njega pristane; a laici neka budu odlučeni“. Očigledno je da ovi tekstovi, svesno ili nesvesno, predstavljaju široki doprinos širenju marksističke filosofije dvadeset i prvog veka, sa ciljnom grupom među pravoslavnim vernicima. Ključno pitanje, koje stoji u pozadini svih tekstova ekonomsko – propagandnog programa o izdaji srpske Crkve glasi: “Zašto niste opijum za narod, kad je Crkva to po definiciji?“.

Kakav je to opijum koji ne deluje napadno, koji ne stvara zavisnost, koji daje slobodu čoveku, koji nije nasilan, koji ne stvara čoveku priviđenja, koji ne pruža čoveku mogućnost da pobegne iz realnosti? Iako je prema zdravoumnoj mudrosti ovo pitanje po sebi besmisleno, budući da je zasnovano na gordom psihološkom stanju bogootuđenja, koje je ponovo pitanje: “Zašto nisi kao ja? Zašto nisi onakav kakva je u mojoj glavi stvorena slika o tebi?“, prema ideološkoj poziciji marksizma ovo pitanje ima jednostavan odgovor – treba streljati i poslati na Goli Otok, ili u Gulag, sve koji poriču moja ubeđenja. Komunistička svest se ponovo digla kao avet protiv Crkve, ovog puta kao ranjena zver, koja je mutirala preuzimanjem religijskih formi koje su bile popularne devedesetih godina, kao vizija Miloševićevih komunista koji su se javno predstavljali kao pravoslavni ateisti,a koje sada koristi kao oklop, kako bi sakrila svoju pravu prirodu – marksističku viziju sveta.

Najzad, vredi li govoriti o tzv. ujedinjenju sa rimokatolicima, koje se tobože tajno priprema u SPC? Sasvim je jasno, da je u legendu o NOB – u za veru moralo ući i tajno potpisivanje sporazuma o pristupanju silama osovine, jer bi poklič: “Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!“ izgubio svoje mesto u scenariju velike revolucije, na koju Novi Zavet nijednom rečju ne poziva, a koja prema Karlu Marksu i Fridrihu Engelsu predstavlja suštinu istorije. Ipak, moralo je doći do izmene i samog pokliča, koji sada za sadržinu ima bacanje pod papomobil ukoliko se papa pojavi u Beogradu, međutim, “grob“ kao životni san svakog narodnog heroja ostaje i dalje prioritet. Još jedino ostaje da se odredi tačan datum 27. marta i 7. jula, i da zapuca Srbin na Srbina, i tako započne borbu protiv okupatora.

Tu su i razne ofanzive, koje zasad deluju na teritorijama Žičke, Šumadijske i Braničevske eparhije. I sve je ovo smislio Drug Maršal, koji u toku NOB – a za veru ostaje anoniman, dok ne bude siguran da je revolucija uspela, koji, ipak, nije dovoljno inteligentan da bi primetio razliku između tendencije za “ujedinjenje Crkve“, i apostolske vere u “jedinstvo Crkve“, ali to je potpuno razumljivo s obzirom da je: “FNRJ savezna narodna država republikanskog oblika i zajednica ravnopravnih naroda, koji su na osnovu prava na samoopredeljenje, uključujući pravo na ocepljenje, izrazili svoju volju da žive zajedno u federativnoj državi“ (Ustav FNRJ, od 1946, član 1).

Da podsetimo, veru u jedinstvo Crkve ispovedamo na Liturgiji rečima: “… (verujem) u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“, što su reči iz 325 – 381. god, za razliku od raskola koji se dogodio 1054. godine. Ako se trudimo da jednog dana dođe do vaspostavljanja jedinstva vaseljenske Crkve, ne zalažemo se za sklapanje pakta o pristupanju silama osovine, niti Pakta nesvrstanih, niti stupanje u NATO, niti stupanje u EU, niti stvaranje federalne država, ni konfederacije. Mi smo pravoslani ne zato što smo slični ili različiti sa rimokatolicima ili protestantima, već, zato što poštujemo i živimo Predanje jedne, svete, saborne i apostolske Crkve, bez potrebe da budemo isti kao rimokatolici, ili da ne bude isto kao kod rimokatolika. Jer, pravoslavni su postojali i pre pojave rimokatolika, i pravoslavni su živeli onda kada rimokatolicizam nije ni postojao, pa smo prema tome bitni kao pravoslavni ljudi, bez obzira šta se dešava sa rimokatolicima ili protestantima.
I na kraju, ostaje još jedno pitanje: šta ako se mi za koje su prorokovali da ćemo se pokatoličiti nikad ne pokatoličimo? Šta ako posle svega što će se zbiti mi nikad ne zamenimo Pravoslavlje za rimokatolicizam, kao što i nismo primili novi kalendar? Šta će biti sa onima koji sada prorokuju pokatoličenje? Hoće li se kao starokalendarci akakijevci, koji se bore protiv novog kalendara u SPC koja pripada pravoslavnoj manjini koja i dalje poštuje julijanski kalendar, pretvoriti u sektu, koja će postojati dok postoje i oni koji proizvode ideološku potku, a zatim nestati kao i sve sekte i jeresi u proteklih dve hiljade godina?

Za dželate koji će preuzeti ulogu Krcuna, Pijade, Peka Dapčevića… nećemo pitati, već ćemo im uputiti reči svetog Ignjatija Bogonosca, koje izriče prilikom vođenja u mučilište, gde će ga rastrgnuti zveri:

“Pšenica sam Božija i meljem se zubima zverova, da se nađem čisti hleb Hristu… u meni je voda živa žuboreća, koja mi iznutra govori: Hajde ka Ocu!“ (Rimlj 4, 1; 7, 2).

05.02.2009

izvor: http://www.otacmilic.pozega.org.yu/index.php