Вести

Svaki čovek na ovome svetu ima poneku neostvarenu želju i čezne za njom, i ja sam jedna od njih! Moja želja nije velika, ne kupuje se, nema cene… to nije

Jovana Radovanović. 11 godina, Orahovac; 07.02.2009

+++

skupocen auto, nisu ni lepe cipele, ni moderna haljina…sve ovo ne čini čoveka, ni čovek nije bogat ako sve ovo ima.

Imala sam prilike da pričam sa ljudima koji žive van Kosova, često su pričali o njihovim problemima, da im je teško i da su tužni zbog nečega što nije vredno i bez čega se može, dok bi ti ljudi pričali ja bi ih pažljivo slušala. Čudila bih se njihovom ponašanju i kako gledaju na svet drugim očima. Kroz njihov razgovor shvatila sam šta znači život? Koliko su vredne neke male sitnice, i koliko mogu upravo te sitnice da usreće jedno dečije srce.

Malo je ljudi koji cene prave vrednosti, uvek traže više i više… i nikada nisu zadovoljni sa onim što imaju. Shvatila sam koliko je težak naš život, koliko mi deca sa Kosova patimo, tugujemo i kolika je zapravo ta tuga i bol. Koliko bola, patnje i jada mogu da izdrže mala dečija kosovska srca. Da, naša dečija srca! Kosovska tuga je drugačija od svake tuge, ona je duboko skrivena u nama i samo onaj koji živi na Kosovu može da oseti i primeti tu skrivenu bol i jad.

Niko nezna kako je kada se boriš sa tugom i svojim osećanjima, kako je kada se za jednu noć poraste i razmišljaš kao odrastao čovek, ostaviš svoju najdražu igračku i ukradu ti srećno detinjstvo. Kako je teško kada ti se plače, a ti moraš da ćutiš i da sakriješ suzu i ne daš da te pred drugim izda, kada junački moraš da progutaš gorčinu tih suza, mučenički boriš se snagu da pronađeš na dnu svoga srca, svoje duše pa je zaustaviš i ne daš da se niz lice spusti suza bola. Boriš se da sakriješ upravo taj bol i tugu osmehom, stvoriš lažni sjaj u očima. Da, to ne može niko, do kosovske dece, čudne su kosovske majke pa rađaju samo junake, zato ne dam bolu, ni sada, ni sutra, nedam nikada da me savlada i osvoji moje srce i da ispustim suzu bola. Ne dam da me savlada i obori, jer se bojim se da ću obrukati naše grobove, kosovske junake i mučenike, koji su život na Kosovu dali. Na Kosovu se možeš slobodno isplakati kad si sam sa sobom i sa svojom tugom, da te niko ne vidi, i niko sem Gospoda ne čuje tvoj bolan plač. Da tim plačem nebi probudio tugu u očima majke, oca, brata, sestre ili drugarice svoje, da ne bi rasplakao druge, da ne povrediš i ožalostiš bližnjega svoga jer Srpska su srca čudna, ponekad su mekša od pamuka, a nekad jača i od kamena, naša srca mnogo trpe i mnogo vole i znaju da praštaju! Zato nam i ovo rade, zato što smo narod nad narodima.

Zato nam zadaju bol i tugu, a Kosovska tuga teška, preteška je kao neki kamen, kao stena koji čvrsto stoji na grudima mojim, mučim se da je pomerim, da udahnem i osetim samo malo svežeg vazduha, slobode, da osetim samo malo toplote, svetlosti, da ugasim žeđ i osetim jutarnju prvu rosu vode, ali… Što se više mučim da je pomerim sve teža je…, sve više pritiska moje dečije nevine grudi. Sve više muči me baš kao i ova neizvesna noć, samo neznam koja je po redu? Odavno prestala sam da brojim dane, mesece, godine tugovanja.

Godine za godinom prolaze, vreme neumorno odmiče, nadam se i čekam bolje dane, kažu da je strpljen spašen…, tako je i samnom, strpljivo i sa verom u Gospoda očekujem bolje dane! Još uvek sam tu u mom rodnom kraju, mom Orahovcu. Neki su ga nazvali enklava, neko kaže geto, a neko logor, neznam dali su ova imena savremena, moderna ili šta li je već, šta god da je i kako god da nazovu moj rodni kraj… ja živim u njemu, još uvek čuvam ga kao nebeski vojnik svoja rajska vrata, ne dam dušmaninu da uđe i okalja jedino čisto i nevino seme koje je ostalo na Kosovu i Metohiji, seme koje čuva, veru i svoj identitet, da se ne ugasi plamen hrišćanstva i zato borim se, borim se!!!

Oružje nažalost ja nemam, ni pušku, ni mač, ni sablju moje Kosovo čuvam sopstvenim životom, verom nadom i ljubavlju!

Jovana Radovanović. 11 godina Orahovac,

Kosovo i Metohija