Вести

Tvrdnjom da su “jedini ispravni Srbi“ Srpski Pravoslavci dokazuju svoju “usku povezanost“ sa “neonacističkim pokretima“! Ova laž je suština “Blicovog“ partijsko-političkog pamfleta kojom se sakriva ko su zaista “vehabije“ u našoj Crkvi.

Časlav M. Damjanović, 07.02.2009

+++

Srpski Pravoslavci – “Fenomeni“!

Iz zabludelosti kaljuge srozanih na pomolu je najnoviji kadar ideološko-demagoških antisrpskih propagatora:

U “Blicu“ naravno, kojem je očigledno dodeljena uloga svemoćnog zvaničnog “organa“ za lomljenje srpske kičme, Željka Jevtić, u neukom i “partijski“ provokativnom napisu “I u SPC ima Vehabija“, nastavlja “tradiciju“ Sonje Biserko i Latinke Perović:

Na tapetu partijske svemoći ponovo su Srbi zarasli u brade!

Danas su im pridodate i Srpkinje blede puti sa zakrivenim licima i naravno – sa krstovima!

Avet otrcanih partijskih fraza natopljenih srpskom krvlju “povampirena“ je “optužbom“ “bradatih Srba“ i “bledih Srpkinja“ zato što sebe smatraju jedinim “pravim pravoslavcima“ – a kako se otkriva u partijskom pamfletu – to navodno “angažman“ Srba i Srpkinja, koji su sebe prozvali “revniteljma“, koji su, pod “prividom crkvenosti“ – navodno usko povezani “sa neonacističkim pokretima“ – pa navodno isključivo zbog te povezanosti smatraju da su “jedini ispravni Srbi“!
Njihovu navodnu “neonacističku drskskost“, prikrivenu “pravoslavljem“, navodno dokazuje činjenica da je zbog njihovog “angažmana“ već “više puta delovala i policija“!

A jedan od “revnitelja“ zabrinut je da će nam biti zabranjeno slavljenje krsne slave!

I jeste zabrinut s pravom – jer “Blicova“ Željka i “organi“ koji stoje iza nje i “Blica“ – vraćaju nas, ako je to uopšte moguće, čak u gore doba od onog krvave 1945. godine! To bezpogovorno dokazuje jedan od premudrih zaključaka Željkinih:

“Ove grupe međutim, nisu crkveni, već prvenstveno sociološki fenomen, kojim se nijedna ustanova nije ozbiljnije bavila.“ (Željka Jevtić, “I u SPC ima Vehabija“, “Blic“, 18/01/2009)

Drugarki Željki ili ne funkcioniše pamćenje, ili je “Ustanova“ ili “Organ“ za koji piše nisu podrobno uputili u prošlost:

U doba Zla Titove diktature, za vreme poseta svetskih, belosvetskih i evropskih velikodostojnika, poput Hruščeva i sličnih, “organi“ “Ustanove“ su sve mlađe Beograđane sa bradama stavljali u pritvor.

Prema tome, nadležna Ustanova se jeste “ozbiljno“ bavila “srpskim fenomenom“ i očigledno – ista “Ustanova“ nastavlja da “ozbiljno“ brine:

“U Patrijaršiji kratko ocenjuju da “ti ljudi liturgiju doživljavaju kao ritual, vera im je isto što i nacija, što je zapravo netačno, a Crkvu vide fundamentalistički.“ (Isto)

Da li se nas smatraju da Domanovićevim slepcima pa misle da nam nije jasno i prejasno da citirano “priopćenje“ “sagovornika“ potiče od “Ustanove“ koja sebe naziva Patrijaršijom i da je izdato po direktivi nekog od novopečenih pukovnika ili “organskih“ generalica:

“Zakočeni u vremenu!“

Zločinačka demagogija “Ustanove“, nepromenjena od davne 1945. godine, da se “veri i naciji mora slomiti kičma“, optužuje današnje “bradate“ i “blede“ da su se navodno “zakočili u vremenu za koje su se uhvatili kao jedino ispravno i za to im je podloga nacionalna priča, a nikako bogoslovska“! (Isto)

Očigledno je da je danas je u modi sricanje o Vremenu! Vreme je postalo nekakav Veliki Izgovor!

A niti Vreme može da se ukoči niti neko može da se ukoči u Vremenu, jer, što reče Anatol Frans, i to pametnije čak i od Ajnštajna, “Sve je prošlost“! (Everything that is, is past) Ali… od 1945. to “ne sme da se kaže“ jer “svud su straže“ – ne ravngorske straže srpskog naroda – nego krvave straže KNOJ-a i ostalih “organa“ “nadležne Ustanove“ – svi zaduženi za lomljenje srpske kičme. Zato su, da bi prikrili svoje sricanje, naravno po direktivi Vatikana, novopečeni pukovnici prokazali čak i Večitost Svetog Duha – i kao “bradate“ i “blede“ – “obznanili“ i Sveti Duh da nije večit – pa prema tome, i navodno baš zbog toga, njihovo papinsko sricanje nije “ukočeno“ u Vremenu – nego je navodno jedino što je – “večito“!
Shodno tome, pošto su navodno “vodeći srpski teolozi, profesori uvaženi u svetu“ “konstantna meta“ “bradatih“ i “bledih“ – a takođe i “eparhije žička, šumadijska i braničevska, te vladike Hrizostom, Jovan i Ignjatije,“ i iako “ne upadaju u crkve u Bačkoj“, ali “na internet forumima kritikuju i episkopa Irineja,“ i posebno “su ustremljeni na umirovljenog vladiku zahumsko-hercegovačkog Atanasija“ (Željka Jevtić, “I u SPC ima Vehabija“, “Blic“, 18/01/2009) – nabrojani “vodeći srpski teolozi“ i to “uvaženi u svetu“ – navodno zato nisu “ukočeni“ u Vremenu!

Očigledno je, međutim, da jedino što se zaista “ukočilo“ to je da “nadležni organi“ ne menjaju stav prema “bradatima“ i “bledim“!

Činjenica da “Organ“ ne menja svoj partijski stav prema Srbima i Svetosavlju znači da se od završetka Drugog svetskog rata jedino Laž zaista “ukočila“ u našem životu – i naravno u životu naše Crkve!

Kao i svaka Diktatura – Laž je ukočila naš život.
To dokazuje da se pomodno i krvavo nadri-baratanje sa Vremenom i Večnošću, i nametanje Laži o smrtnošsti Duše – da se nadri-sricanje o Vremenu ne koristi ni kao kakav Veliki Izgovor – već kao maskarada Velikog Inkvizitora da nas drži ukočenima zato da ne primetimo njegovu Veliku Laž.

Zato prekidamo neteološku analizu neteološkog naklapanja teološkim citatom vladike Nikolaja Velimirovića:

“Ti bogoslovi nisu nosioci pravoslavne svesti i pravoslavne savesti, no oboleli organi celine crkvene. Nosioci pravoslavne svesti i pravoslavne savesti jesu narod, monaštvo i parohijsko sveštenstvo.“ (Vladika Nikolaj Velimirović, “Vera Hristova je iskustvo a ne ljudsko mudrovanje“, priredio Željko Perović)

Pa pošto današnji novopečeni pukovnici i već sklerotične generalice jesu zaista “oboleli organi crkve“, čija diktatura jeste ukočila srpski “narod, monaštvo i parohijsko sveštenstvo“ od slobodnog stvaralaštva “pravoslavne svesti i pravoslavne savesti“ – usredsredimo se na politički aspekt Ustanove koja sebe još uvek naziva Patrijaršijom:

Ko šta “ocenjuje“?

Sudeći po drugarki Željki, jedini razlog zbog kojeg bi trebalo da poverujemo da njena javna “inkvizicija“ “bradatih Srba“ i “bledih Srpkinja“ nije samozvana i proizvoljna jeste to da se zasniva na “kratkim ocenama“ Patrijaršije… naravno uz zgodnu opomenu o “delovanju policije“.

Prema tome – dva su pitanja:

Šta je to “ocenila“ Patrijaršija?
I kako je Patrijaršija “ocenila“ to što je ocenjivala?

Ono što Patrijaršija “ocenjuje“ to je komešanje među srpskim pravoslavnim vernicima, koje se ne može niti smatrati niti nazvati pokretom, organizacijom ili sektom jer to očigledno nije.

To komešanje izazvano je isključivo religioznim pobudama!
Isključivo religiozna osećanja pobudila su vernike da verni hrišćanskoj tradiciji aktivno brinu o svojoj veri – na šta im i Isusove, i poruke apostola i najstarijih crkvenih velikodostojnika i svetaca, pa čak i sami zvanični crkveni kanoni – daju puno pravo i čak ih i pozivaju i obavezuju na aktivnu brigu na održavanju čistote Vere, i borbu protiv narušavanja i čistote Vere i čistote ispovedanja Vere.

Komešanje je duhovno – zato je i upotrebljen izraz komešanje.

Prema tome, na prvo pitanje – Šta je to “ocenila“ Patrijaršija? – odgovor jeste da je kroz propagandni afiš drugarke Željke, Patrijaršija “ocenila“ jedan isključivo verski problem – problem povređenog oseanja čistote ispovedanja i propovedanja Vere.

Tako dolazimo do suštinski premodeliranog drugog pitanja – kako je Patrijaršija “ocenila“ ovaj isključivo verski problem?
Kako zaista?

Pošto je drugarka Željka izjednačila vernike “sa neonacističkim pokretima“ i optužila ih za “povezanost sa neonacistima“ zato što smatraju da su “jedini ispravni Srbi“, i zato što je na osnovu toga zaključila da su ti današnji “bradati Srbi“ i “blede Srpkinje“ toliko drski da je zbog takvog njihovog “pravoslavlja“ već “više puta delovala i policija“, i pošto je tako došla do zaključka da problem uopšte nije religiozan jer “ove grupe nisu crkveni, već prvenstveno sociološki fenomen“ – i pošto Patrijaršija nadovezuje svoju “ocenu“ da uskomešani vernici “liturgiju doživljavaju kao ritual“, da im je “vera isto što i nacija“, i pošto Patrijaršija to smatra za “netačno“, i da baš zato što vera “nije isto što i nacija“ vernici “Crkvu vide fundamentalistički“, i pošto zaključuje da su se zbog toga “bradati“ i “blede“ “zakočili u vremenu za koje su se uhvatili kao jedino ispravno i za to im je podloga nacionalna priča, a nikako bogoslovska“ – zaključak je nedvosmislen:

Patrijaršija nije odgovorila niti na verski problem niti je odgovorila kao verska ustanova!
Kako je i na šta onda odgovorila?
Pre svega koje je to “vreme za koje su se vernici uhvatili kao jedinog ispravnog“?
U “oceni“ Patrijaršije to je navodno “neko vreme kojem je podloga nacionalna priča“!

Pre nego što se odgovori koje je to “vreme“ kojem je “podloga nacionalna priča“, mora se istaći da Patrijaršija čistom duhovnom komešanju za čistotu Vere drsko pripisuje nekakvu lažnu “ukočenost“ u “nacionalnoj priči“ i lažno optužuje vernike da je “podloga“ njihovog duhovnog komešanja “nacionalna“ a nikako “bogoslovska“!

Pre svega ovo nije čak ni sricanje – ovo je baš lupetanje.
Pa, “bogoslovija nije ime za hrišćansku nauku! Teologija je nauka o Bogu, a bogoslovlje je sistem učenja hrišćanske crkve. Bogoslov je student teologije!“ (“Kako je došlo do podele u pravоslavnoj veri, ko je inicиjator i kome se danas može verovati“, M.G., Pravoslavljedanas, 01/28/09)

Lažnom ali i tupoglavoom optužbom da je komešanje vernika nekakav “funдamentalizam“, na osnovu kojeg je duhovno komešanje vernika nespretno ali i provokativno i zlonamerno proglasila za nekakav “pravoslavni vehabizam“ Patrijaršija je svojim kratkim “ocenama“ pokazala i dokazala da uopšte nije sposobna da misli teološki!

Jer… ko je Patrijaršija da vernicima zabranjuje da u nacionalnoj istoriji nalaze oslonac? Koje to pravo ovlašćuje Patrijaršiju da našu srpsku prošlost vređa kao nekakvu “priču“, nekakav “fundamentalizam“, nekakvu “nacionalnu ukočenost“?
Umesto verskog odgovora vernicima – na šta je dužna, i na šta jedino ima prava – Patrijaršija Srpske Crkve izbljuvala je protiv revnosnih srpskih vernika antisrpsku grozomornu titoističku propagandu – lažno je prišila revnosnim srpskim vernicima osudu Ravnogorske prošlosti Srbije izrečenu od strane antisrpske Titove diktature. I to – izrekla je ovu lažnu optužbu rečnikom koji na nakaradnim demagoškim primerima “priče“, “fundamentalizma“ i “bogoslovstva“ dokazuje da Patrijaršija nema pojma o Veri!

Patrijaršija tvrdi da vernici “nisu dovoljno teološki potkovani i ne znaju da nema starog ili novog načina bogosluženja“ – što je najobičnija laž – i da se vernici “plaše bilo kakvog dijaloga sa nepravoslavnima jer nemaju dovoljno obrazovanja da odstoje svoj stav“, kaže “Blicov“ sagovornik iz Patrijaršije.“ (Željka Jevtić, “I u SPC ima Vehabija“, “Blic“, 18/01/2009)
Tako govori politički komesar – ne teolog!

“Odstajanje“ na Veri se još od Isusa Hrista ne dokazuje “obrazovanjem“ – niti se “teološka potkovanost“ dokazuje “dijalogom sa nepravoslavnima“ – “dijalog“ dokazuje “obolelost“ poltronstvom “organa celine crkvene“! Pošto je očigledno da ne samo citati koje je drugarka Željka navela potiču iz Patrijaršije – već da je celokupan tekst napisan i objavljen po porudžbini Patrijaršije – kako to da u ime Patrijaršije politički komesar a ne teolog izriče i optužbu “revniteljima“ da su “krajnje neprijateljski raspoloženi prema svemu sa Zapada“? (Isto)

Provokativnom političkom optužbom da srpski vernici nisu “obrazovani za dijalog“ i da su “krajnje neprijateljski raspoloženi prema svemu sa Zapada“ – Patrijaršija dokazuje da su za nju dijalog i poltronstvo prema Zapadu – jedina merila Vere!
To dokazuju i laži završnog Manifesta naručenog teksta:

Srpski vernici “manifestuju“ svoje “ekstremne verske stavove u politici kroz ekstremni nacionalizam koji se graniči sa neofašizmom i mržnjom prema svemu što nije pravoslavno“!

Ustvari, iz svega izloženog proizilazi baš obrnut zaključak:

Patrijaršija je ta koja mrzi sve što jeste pravoslavno – jer se “delovanje“ stvarnih “pravoslavnih vehabija“ –“može lako pratiti po raznim forumima“ – pogotovo međunarodnim, rimokatoličkim i ekumenističkim – na kojima “duhovne ideje“ aktivno vezuju za političke“ – ne vernici nego zvanični crkveni silnici – stvarni vehabije, stvarni uzurpatori naše Crkve!

Najzad, to najočitije dokazuje propagandna bljuvotina na samom završetku Manifesta ovog naručenog pamfleta kojom se “Revnitelji“ optužuju da:

“Govore i pišu protiv “petokolonaške vlasti u Srbiji“.“ (Isto)

Ova flagrantno politička optužba – pošto vlast jeste petokolonaška – bezpogovorno dokazuje da Patrijaršija optužuje vernike zato što – govore Istinu!

Odgovor na drugo pitanje: Patrijaršija je odgovorila kao politička ustanova!

Na drugo pitanje – Kako je Patrijaršija “ocenila“ ovaj isključivo verski problem? – odgovor je nedvosmislen:
Patrijaršija je odgovorila kao politička ustanova!

Ne kao verska nego kao politička ustanova!
I kao takva, kao politička ustanova, optužila je vernike zato što govore Istinu!

Prema tome, pošto optužba srpskih vernika od strane Patrijaršije zvuči doslovce kao optužba izrečena od strane političkih komesara – zaključak je vrlo jednostavan:

Naša Crkva jeste uzurpirana!

“Revnitelji“ su “drski“ zato što pevaju u Slavu Boga!

“Jeromonah German pokušao je da brani bezakonje u SPC i da rukovođen primerom svoga idola Atanasija Jevtića osudi verni narod rekavši da smo mi drski.“

“Dajte nam barem jedan dokaz za tu tvrdnju, oče Germane“, tražili smo smerno.“
“Daću vam brdo dokaza“, kaza otac German!“

“Prvo“, kaže, “sramota je to što drsko napadate najpametnijeg vladiku koga ima naša crkva, vladiku Atanasija Jevtića!“
“I drugo“, kaže, “drski ste što idete u pojedine crkve i ne poštujete hor nego vi pevate.“ (Zakonopravilo: “Pismo zahvalnosti episkopu Bačkom gospodinu Irineju Buloviću“)

Čudna neka jeres – čudna jer Patrijaršija začudo tu jeres ne kažnjava – a ponajčudnija je ta jeres što Patrijaršija tu jeres podržava!

Ne zna Patrijaršija da “Crkva nije samo sveštenik i hor koji on dovede sa strane da bi mu pomogao u bezakonju, nego i narod Božiji“!

Ne zna Patrijaršija da je “Sveta Liturgija razgovor duša naroda Božijeg sa Bogom, a ne samovoljna predstava na kojoj sveštenik i njegov hor, doveden sa strane – bezzakonuju!“ (Isto)

Tako je to kad stvarni fašisti uzurpiraju sebi pravo da zvanično optužuju – da lažima optužuju Pravoslavlje za nekakvo ultradesničarstvo – skriva se lakrdija usred Patrijaršije… ali tragična je to i opasna lakrdija jer se iza nje skriva Antihrist.

Inkvizicija od Žiče do Australije:

U jednom od pisama “Zakonopravilo“ pita silnike crkvene:

“Da li vi mislite da je ovo vreme inkvizicije? Ili možda mislite da je ovo vreme staljinizma? Ili vreme Golog Otoka? Da li, oče Germane, znaš da je ovo minulo vreme da bi zbog pogane dužine i prljavog jezika tvoga idola mnogi ostali bez glave!“ (Zakonopravilo: “Pismo zahvalnosti episkopu Bačkom gospodinu Irineju Buloviću“)

Takoreći istim rečima pitaju Pravoslavci crkvene silnike širom Srbije i širom izbeglištva, od izneverene Savine Žiče do australijskog zaktančenog Svetog Save.

I svi ti Pravoslavci dobijaju i od australijskog, i od banatskog, i od žičkog inkvizitora, i od Patrijaršije – jedan te isti politički odgovor:

Pošto su Srbi – drski su ultradesničari!

“Drski“ su svakako zbog toga zato što pevaju u Slavu Gospodnju.

U jednom od komentara na laž o “Blicovim“ “pravoslavnim vehabijama“ kaže se vrlo jednostavno:
“Svako ko želi da sačuva dostojanstvo srpske države, time i dostojanstveno pravo svog ličnog života, i istinu Svetosavlja, za njih je nacionalista, šovinista, pa danas i neonacista.“ (“Kako je došlo do poedele u pravsolavnoj veri, ko je inicjator i kome se danas može verovati“, M.G., Pravoslavljedanas, 01/28/09)

Pitaju Braničevci:

“Hoće da nam uklone i ikone naših svetaca i kandila, pa da nam Crkva liči na rimokatoličke katedrale.“

“Ukidaju pravoslavni post i ispovest pre pričešća, pa ispada da sa gozbe možemo otići pravo na sveto pričešće.“
“Menjaju nam crkveni kalendar prilagođavajući ga rimoktaoličkom kalendaru.“ (“Požarevac: Pravoslavni skup 22. februara 2009. gopdine“, Pravoslavni vernici Eparhije braničevske, 23. januara 2009. godine)

Tako zboreći “Braničevci“ dokazuju da jesu “jedini ispravni Srbi’‘ – i kao i sve Hrišćane tokom dva minula milenijuma, diči ih skromnost Pravog Slavlja u njihovoj Borbi za čistotu Vere.

Pitaju zato skromni i skrušeni:

“Da li je sledeće da nam ukinu Krsne Slave?“
“Možete li zamisliti Srbe bez naših slava?“

I skrušeno ukazuju da se propovedanjem “da je duša smrtna, a da se spasenje postiže isključivo preko sveštenika koji su prihvatili rimokatoličke novotarije, na isti način kako i papa propoveda spasenje“ – ti odani Pravoslavci pitaju da “ako ne verujemo da je duša besmrtna, šta će nam onda vera, post i molitva, sveštenici? (Isto)

Kao i svi ostali molebani Pravoslavaca, i ovaj dokazuje da Patrijaršija i njeni propagandisti i eksperti nemaju baš nikakvo pravo da pravoverje šikaniraju kao nekakav nacionalno-politički ideološki prestup!

Naprotiv – slepo pridržavanje antisrpske mržnje zasnovane davne 1945. godine dokazuje jeres – dokazuje uzurpaciju i izdaju naše Crkve.

U napisu Veroljuba Braničevskog, koji sam našao pod dva različita naslova, “Veru – ljubi i brani“, i “Bolje da te Turci muče, nego da te Latini uče“ kaže se da je pokušaja izdaje Crkve bilo i ranije i zato navodi gornje stihove kojima je pesnik Aleksa Šantić okarakterisao jedan od tih pokušaja izdaje.

Pa navodi avu Justina Popovića:

“Čim je Bogočovek za Svetog Savu postao najviša vrednost, on je radi njega ostavio sve svoje dotadašnje najviše vrednosti (oca, majku, braću, otadžbinu, bogatstvo i carstvo) i u njemu Bogočoveku našao sve božansko. Zato je kao i apostol Pavle sve ostalo smatrao za trice, “samo da Hrista dobije i da se nađe u njemu“!

Zato:

“Pitamo vas (vladike koji namigujete Vatikanu) da li znate nekog papu koji je ovo uradio?“

I odgovaraju revnitelji uzurpiranoj Patrijaršiji:

“Mi ne. Ali znamo čoveka koji je to uradio!“ “To je vaš i naš Sveti Sava!“

I zaključuju:

“To je najveći razlog zašto Papi i smeta naš Sveti Sava, i više mu smeta Svetosavlje nego Pravoslavlje!“
“Zbog toga naše vladike i poslali na školovanje, odrodili ih od nas i uspeli preko njih ono što vekovima mačem nisu uspeli“:
“Da na Svetosavski tron postave Vatikance.“ (Veroljub Braničevski, “Veru – ljuvi i brani“, Pravoslavni forum IHTUS, 05/01/2009)

Hrišćanska poruka uzurpatorima “ukočenim“ u jeres:

“Zato vatikanske vladike sa radnim mestom u SPC, morate da znate da je ova naša borba i za vas i za nas.“ (Isto)
Tako neonacistima i fašistima i njihovim srpskim poltronima zboraše Hrišćani.

Časlav M. Damjanović, 07.02.2009

www.ravnogorskivenac.com