Вести

„Splesti venac je mnogo lakše nego za njega naći dostojnu glavu“ (J.V.Gete)

Tužno, ali istinito, danas je mnogo lakše napraviti kamilavku i ukrasnu mitru, nego li za njih naći dostojnu glavu.

+++

Istina je i to, da te nepronađene dostojne glave, danas odlučuju o sudbini svetosavske liturgije i sudbini svetosavskog naroda.

Kao plesačica na plesnom podijumu, tako i te nepronađene dostojne glave, plešu istim okretima da se liturgija u tom i tom delu menja zbog naroda. Da narod mora da zna šta se čita u oltaru. Narod mora da zna da ne treba da se plaši sa mislima da se tamo nešto baje. Narod je zaslužan da učestvuje u svim delovim liturgije i zato se izlazi pred narod sa čitanjem molitava (u onom delu gde treba naši sveštenici da stoje pred Bogom, a ne pred narodom) da bi svaka pročitana reč bila izneta pred narod.

„Dirljivo“. Zaista „dirljivo“ osmišljeno od strane nepronađenih dostojnih glava.

A onda, kada narod kaže da ne može da prihvati njihovu brižnost, i da narod želi da se i dalje služi onako kako se služilo dok se njihove nepronađene dostojne glave nisu odlučile na takvu narodnu „dušebrižnost“, onda u tim dušebrižnicima nestaje svaka samilost prema narodu.

Sav taj gubitak samilosti obrušava se i na sveštenoslužitelje koji odbijaju da okrenu obraz od svetosavlja, koji odbijaju da pred narodom stoje kao i kameleon što stoji na kamenu.

Sva narodna obraćanja svojim episkopima završavala su se bez odjeka razuma.

Ko je tim nepronađenim dostojnim glavama dao pravo da se ponašaju kao nedodirljivi Buda?

Mi, narod. Mi smo od njih napravili kult božanstva. U tome su učestvovali skoro svi. I odani sveštenoslužitelji svetosavlja i oni koji su u službi svetosavlja samo radi ličnih interesa.

Na svaku narodnu primedbu upućenu na nepravilnost sveštenoslužitelja drugi sveštenoslužitelji su odgovarali „Ne sudi, sveštenoslužitelj kada uđe u oltar, kada obuče odeždu na sebe njemu se svi gresi praštaju. Tad sveštenoslužitelj predstavlja Boga“.

Sad to predstavljanje i ta predstava dolazi pod naša grla kao i mutna voda nabujale reke.

Pred ikonom se klanjalo sa ustaljenom radnjom, zakrštavalo se sa mahanjem rukom ispred lica i duše (ova primedba se ne odnosi na one koji joj ne podležu), a pred rizom, posebno pred episkopskom rizom klanjalo se sa emocijom, sa obuzetim treptajem da se stoji pred svetim bićem.

Zaboravljalo se da su sva bića u rizi posvećene duše toj rizi, a da se ispod rize nalaze ljudi, a ne božanstvo.

Narod im je dao tron slave. Priloge narod nije nosio pred sirotinju, već ih je nosio pred svoja božanstva u liku crne rize.

Euforija vere počela je da zagreva prostor u kome se sve više naroda okupljalo. Ta toplota je pogodovala da kvasac slave počne naglo da buja. Penušanje uskvasle slave počelo je da kipi i da izbacuje novotarije, nepravilnosti, nelogičnosti.

Dok je kipilo u bujanju slave, prekipilo je i kod onih koji su se slave klonili.

Prekipilo je i narodu koji se razočarao u one koje je do slave doveo. Narod je shvatio ako prati njih ne prati Boga, ako čini njima nije ništa učinio ni za svoju ni za njihovu dušu.

I nepronađene dostojne glave znaju zašto se narod podigao, ali se prave da razlog ne poznaju. Prave se sablažnjeni i zatečeni pred narodnim „vandalizmom“ i „vandalizmom“ onih koji kao „skriveni igrači“ dižu narod na neposlušnost.

Njima odgovara da kvasac njihove slave ukusom kiselosti zatruje verujući narod. Otrovanih duša lakše se mrzi, lakše se ratuje.

Nepronađene dostojne glave teže ka izazivanju masovnog sukoba. Iz tog sukoba izvući će podeljenost pravoslavne vere.

Kao što inkubator izbacuje turu izleglih pilića, tako i nepronađene dostojne glave iz svog inkubatora izbacuju ture mladih rukopoloženih sveštenika. Ti izlegli mladi sveštenici nisu školovani po reči Boga već po reči zavetovanog položaja ispod koga se krije čovek. Taj skriveni čovek ne poznaje ni Boga ni verujući narod, već poznaje samo svoju ambiiju.

Ta ambicija, stečena ili potkupljena vodi samo ka jednom cilju, a to je oskrnavti sve što je sveto, što je starozavetno, što je svetosavsko.

Fabrikovati omladinu koja će se odvojiti od emocija, od hrišćanstva, od patriotizma.

Obući ih u mantije raspona krila slepog miša. Pružiti im parohije sa najmanjim brojem parohijana od 5.000 da ne dangube u parohijama gde ima 600 duša.

Rukopolaganjem im dati pravo duhovnih ispovednika. Neka „zrelost“ žutih kljunova bude iznad zrelosti krune iskusnih usta preko kojih jedino mogu da prelaze ispravne životne reči i saveti.

To je danas slika onih koji su nas naterali da se na odbranu podignemo. Ta slika jasno govori zašto smo uz odbranu svetosavlja stali.

Nepronađene dostojne glave čekaju naše ujedinjenje ili naše uspravljanje, kako nas obavezuje i tekst koji se jutros nalazi objavljen pred narodom sa naslovom „Uspravimo se!!!“.

Čekaju oni da mi okupljeni stanemo pred Patrijaršiju. Golub pismonoša na vreme će ih obavestiti šta se to verujući narod dogovorio. I tamo gde bude skup verujućeg naroda tamo će biti i njihovi izaslanici prerušeni u jednobraznost okupljenog naroda.

Njihovi izaslanici, prerušeni u jednoobraznost okupljenog naroda, krenuće sa pokretima, uzvicima i svim onim radnjama koje će kasnije njihovi nalagodavci proslediti novinarima, verskim analitičarima, psiholozima, na analizu i iz čega će se izvući slika kako su se skupili vandalisti, vehabije, neonacisti.

Uspravimo se, moramo se uspraviti, ali moramo biti oprezni. Moramo biti spremni da će se u redove naše odbrane ubacivati sve ono što će posle da koriste protiv nas.

Moramo biti sigurni da smo spremni na dostojanstveno uspravljanje. Da smo spremni da dostojanstveno branimo pravoslavlje i svetosavlje. Da ispred nas ne bude neprijatelj pravoslavlja i svetosavlja, već da nam bude Bog i Njegove reči koje nam je ostavio.

Moramo biti sigurni da smo spremni da smireno iskoračimo, smireno progovorimo, smireno zapevamo.

A borba sa njima, ona na koju su nas naterali, i nije teška.

Oni se nisu uplašili naših svetosavskih liturgija, oni se nisu uplašili naših svetosavskih sveštenoslužitelja, oni se nisu uplašili okupljenog naroda oko svetosavlja. Oni to ni ne primećuju.

Jer da su ikada u svojoj rukopoloženoj službi primetili svetosavlje, primetili starozavetnike, da su ikada primetili Avu Justina dok su kraj njega stajali, kraj njega odrastali, kraj njega nauku sticali, usta hranili, telo grejali i noge obuvali, oni bi danas znali koji biser menjaju za prolazne dolare.

Da su im se ikada pluća širila u napajanju svetosavske liturgije, oni danas tu čistotu ne bi menjali za podzemnu zagušljivost.

Oni našu odlučnost da svetosavlje odbranimo ne vide. Oni vide samo nas, naše odelo, našu kosu, naše brojanice, vide krst koji na sebi nosimo.

Oni se plaše ženske marame, plaše se muške brade, plaše se duge kose, plaše se brojanice, plaše se krsta.

Pa nemojmo ih onda napajati strahom.

Razočarajmo taj njihov strah. Kada ih razočaramo, tada smo ih i pobedili.

Obucimo svoja najlepša odela. Začešljajmo svoje kose najbrižljivijim pokretima ruke i češlja. Očešljajmo brade sa pažnjom koju mudrost zahteva. Izaberimo najlepše marame ako se odlučimo da glave povežemo. Sklonimo krst od očiju beskrsnih duša. Postupajmo sa brojanicom onako kako je i odlučeno da se ona koristi.

Pre nego što spremimo svoja tela pripremimo svoje duše. Pre nego što ujedinjeno ustanemo u odbranu svetosavlja moramo znati da ne ustajemo da bi demonstrirali svoju silu nad njihovom silom, već da ustajemo vođeni mislima ka Bogu i odbrani vere u Boga.

Ustanimo vođeni svim rečima iz Jevanđelja kroz koje reči nas Bog uči kako treba hrišćanin biti i u dobru i u zlu.

Ko god u srcu nosi guju mržnje i spletke neka ostane da sedi, korisnije je to sedenje i za njega i za one koji su ustali.

Ako jednom odlučno svi ustanemo, onda nam povratka nazad nema, onda nam nema ni popravnog ispita.

Kada se odlučimo da ustanemo peščani sat se okreće.

Sadržaj iscurelog peska biće u našim ili njihovim rukama.

Pravilan put možemo naći samo u ispisanim redovima svetih ljudi i onih koji po toj svetosti žive. Ako za taj put ne znamo, ili nismo spremni, ne izlazimo nespremni pred one koji put svetih ljudi zatiru, prljaju i u bescenje prodaju.

Kada ustanemo i krenemo da branimo ono što nam otimaju, ne krećimo sa mislima da idemo ka neprijatelju koga treba pobediti.

Krenimo sa mislima da idemo vođeni Pastirom svojim, a reči proroka nam to i govore „Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi“.

Oni koji nas primoravaju da ustanemo u odbranu, neka ne budu za nas neprijatelji, već ljudi zatrovani kapljicama bolesti.

Da samo tako na obolelog (neprijatelja) treba da gledamo uči nas i naše pravoslavlje, svetosavlje.

Hrišćanska ljubav kaže „Kao što je svaki zdrav čovek pozvat da pritekne u pomoć bolesniku ukraj sebe, tako je svaki hrišćanin pozvat da bude pastir dobri svome susedu, čija se duša guba od greha. Jer nije hrišćanin onaj ko kaže, no ko pokaže“

Z.D. 05.02.2009