Вести

Proglašenje Skupštine “Uskim grlom“ jednako je direktivi da se Skupština ukine! Skupština je optužena da je “Usko grlo“ zato što u njoj još pokatkad začuje odzvoni duh slomljene kičme… a Direktiva je da preziranje Srba i mrženje Srba traju do Sudnjeg dana.

Časlav M. Damjanović, 05.02.2009

+++

Izuzetnost jedne Nadzornice

Kaže “Darko“: “U celom članku samo o tome šta hoće EU i kako Srbija da im udovolji. Ni reči o tome šta hoće Srbija.“ (Komentar, 01/02/2009, 06:22)

Bolan ne bio pa o tome šta hoće Srbija ne smeš ni da se sanjaš… Kaže “Milena“:

“Možemo li i mi koji nećemo u EU da dobijemo parče Srbije kad se već komada i kad se deli šta ko hoće? Je li treba da se proglasimo nacionalnom manjinom da neko obrati pažnju na nas?“ (Komentar, 01/02/2009, 14:20)

Bolna ne bila pa već davno nas izuzetni proglasiše nedostojnim da budemo čak i manjina manjini… Kaže Sonja Liht:

“Ovde se ne shvata koliko je rad na novom skupštinskom poslovniku značajan za evropske integracije“! (Sonja Liht, “Parlament “Usko grlo“, Politika, Fonet, 01/02/2009)

Bolni ne bili krajnje je vreme da shvatimo da je evropskoj integraciji značajno samo istiniugodno….

“Darko“ i “Milena“ su “obični“ Srbi koji su komentarisali tvrdnju Sonje Liht da je Skupština Srbije “usko grlo“.
Očigledno je da zato što su “obični“ – ali i zato što su Srbi – da je zato “ne shvataju“.

A Lihtova… nije “obična“. Ne samo da je predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije već je predsednica i Centra za političku izuzetnost. A pošto “liht“ mora da znači svetlost, a pošto “tzohar“ znači “izuzetna svetlost“, mora da joj je zato dodeljena čast da rukovodi političkom izuzetnošću…

Jer koreni su duboki:

Za razliku od srpske neizuzetnosti, koja još od davnog dolaska na Balkan koči “civilizacijski pomak“ – ostali delovi “balkanskog prostora“ – koji su za razliku od Srba izuzetni, pa su zato i proglašeni “pravedničkim“ – jezde u EU!
Sve im praporci zveče “pomakom“ – zato Lihtova nastavlja:

“EU neće nikada tražiti od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, ali će zahtevati uspostavljanje dobrosusedskih odnosa, pošto ne želi da problem Beograda i Prištine bude prenet u EU’‘. (Isto)

Od nekoga ko zauzima toliko važnu, pa čak i pompeznu državnu funkciju u “otdjelu“ inozemnog manipulisanja, pa čak i u “političkoj izuzetnosti“ naše lažne države – očekuje se preciznije rezonovanje:

Besmislica je tvrditi da “EU ne želi da problem Beograda i Prištine bude prenet u EU“ jer “problem Beograda i Prištine“ uopšte nije “problem Beograda i Prištine“!

Pošto je EU blagoizvolela da od navodno suverene države Srbije nasilno otme deo državne teritorije i da na njoj naškraba lažnu državu – logično je da je taj neprijatan “problem Beograda i Prištine“ kojim EU eto “ne želi da“ prlja “svoje redove“ – da je zaista i zapravo “problem EU“! Pa pošto je to očito čak i “običnim“ podanicima Srbije, pa čak i “neizuzetnim“ tutucima Srbima koji se još motaju tu i tamo po navodnoj državi Srbiji, zar to ne znači da proglašavanjem Jevropinog problema za problem “Beograda i Prištine“ neki belosvetski siledžija pokušava zapravo da prikrije sopstvene grehe?
Kako sad pa to? Pa eto, ne da posilnima i služinčadi da njegove sopstvene grehe reklamiraju usred njegove sopstvene avlije?

Naravno, iz ove pričice o tutucima, belosvetskim siledžijama, posilnima i služinčadi, iako izrečenoj srpskim prostačkim ačenjem, bilo bi ipak poučno kada bi nam Lihtova rekla šta bi Izrael uradio kada bi neko pokušao da ga istovetno šikanira u njegovoj sopstvenoj mahali! Ali, što đedovi rekoše, a baš tako mu i dođe, ne lipši magarče do zelene trave… nikako da se raščini da li nam je tupavost nasledno urođena ili nam je nasledan samar laži natovaren na grbaču.

Nema veze, evo šta nastavlja Sonja Liht:

“Govoreći o negativnom reagovanju srpskih vlasti na formiranje kosovskih bezbednosnih snaga, Lihtova je ocenila da tu očigledno postoji problem neusaglašenosti sa rezolucijom 1244, čijoj bi se izmeni usprotivile stalne članice Kina i Rusija“. (Isto)

Iako ovo svakako zvuči eksplicitno pa čak i politički izuzetno, a iako pripadam običnim i neizuzetnim srpskim tutucima, ipak… moram eto da se prostački uskočoperim:

“Negativno reagovanje srpskih vlasti“ nije rezultat nikakve “neusaglašenosti sa rezolucijom 1244“! Niti ima ikakve blage veze sa “protivljenjem Kine i Rusije“ toj “civilizacijskoj usaglašenosti“!

Jedini stvarni problem sa navodno “negativnim reagovanjem srpskih vlasti“ zaista je taj da to reagovanje nije dovoljno “negativno“! A nije dovoljno “negativno“ iz vrlo “sofisticiranog“ razloga – zato što su i vlasti i državni organi petokolonaški! Nedovoljno su “negativni“ zato što se odnose poltronski prema siledžijskom nametanju izmišljene stvarnosti! A to što je očito svakom džudži, shodno njenom nacionalnom poreklu, trebalo bi da Lihtovoj bude očitije čak i od nas, srpskih džudža… Ali, pošto mi to nije baš jasno, zato, iako običan, nazadan i neizuzetan, pitam da li možda baš zbog toga Lihtovoj to “nije jasno“, jer… zato što razlog možda i nije “sofisticiran“? Jer… nastavlja Lihtova da nam kazuje baš to šta nas snađe:

“Lično sam ubeđena da je Srbija učinila mnogo, pošto je uspela da svoju bitku za integritet postavi na međunarodno-pravni osnov, što je civilizacijski pomak za ovo područje“, pa je zato “ogromna odgovornost da se pojedinačnim inicijativama ne ugrozi ono što smo već postigli“. (Isto)

Pa pošto to “nedvojbeno“ znači da zato da bi konačno postali “odgovorni“ moramo da delamo onako kako nam se naredi zato da ne bi svojom tupavošću “ugrozili“ nasušni “civilizacijsk pomak“ do kojeg smo se konačno i mi neizuzetni srpski džudže dogegali, Lihtova objašnjava “da pitanje komunikacije sa Prištinom nije samo političko pitanje“ nego je “pitanje opstanka svih na balkanskim prostorima“ pa će zato “otpori, koji sada postoje na obe strane, morati da budu savladani“. (Isto)

Iako ophrvan srpskom nedotupavnšću, moram da kažem da sam “lično“ ali i lično i prilično i ja “ubeđen“ – ubeđen sam da ovim smušenim rezonovanjem Ćesar odzvanja, pa čak i “tekovine“, ali… to naravno “ne sme da se kaže“. Ali nam zato, po običaju carostavnom, Lihtova objašnjava ono što “sme da se kaže“:

“Srbija bi ove godine mogla da podnese kandidaturu za članstvo u EU, ali to tek početak posla, pošto će posle toga Brisel predati Beogradu spisak sa oko 2.500 pitanja na koja bi trebalo što pre odgovoriti“ jer “tek kada EU prihvati kandidaturu može se reći da je država nepovratno na putu ka EU“! Pa pošto smo čak i mi konačno počinili “civilizacijski pomak“, Lihtova se eto nada “da ćemo odgovoriti na sva pitanja“ uprkos tome što su “rad srpskog parlamenta i ponašanje poslanika“ – “slika i prilika dešavanja u političkom životu“, zbog koje “slike i prilike“ “Srbija ne čini sve što je u njenoj moći da bi ubrzala prijem u Uniju“. Pa iako ovim njenim mislima potka očigledno nije ni Ćesarovska ni tečevinska, ipak, svoju kritiku obrazlaže “neshvatanjem neverovatne značajnosti skupštinskog poslovnika za evropske integracije“, i sa nećesarovskim pravom datog izuzetnima ocenjuje “da je parlament jedno od “uskih grla“ kada je reč o bržem ulasku u EU.“ (Isto)

A ko režira, da ne kažemo nameće, “sliku i priliku dešavanja u političkom životu“?

To nam se ne kaže. Ali zato na “Sizifovo“ pitanje “Parlament “usko grlo“? Pa da ga ukinemo, pa da vidimo kom opanci kom obojci! Ja sam za tu varijantu. Čak mislim da bi u ovom momentu to bilo najbolje rešenje za Srbiju. Dakle?“ (Komentar, 01/02/2009, 12:25) Lihtova kao da direktno odgovara: “ako Srbija čini sve što može, ona mora na transparentan način da to obelodani!“ (Sonja Liht, “Parlament “Usko grlo“, Politika, Fonet, 01/02/2009)

“Slika i prilika“

Možda je problem Lihtove “civilizacijski pomak“ jer izgleda kao da ne zna od čega je “civilizacijski pomak“ “slika“ a od čega “prilika“? A da je taj njen “pomak“ pomak Istine i Pravde svakako bi se znalo čega je i “slika“ i čega “prilika“. Ovako… sve ti se, brajko, smutilo pa se ne zna dal je Ćesar “slika“ a Gaza “prilika“ ili ti pak i jedno i drugo “tvorevine“?
Nasta tajac u birtiji pa zato da priupitam:

Da li shvatamo, zaista shvatamo, suštinu kazivanja Lihtove?

Pre svega zašto osoba na visokom državnom položaju govori kao stranac! Jer pošto kaže “Ako Srbija…“ – prema tome Lihtova nije Srbija – iz semantike je očigledno da se ne oseća državljankom Srbije! To je tipično za doseljenike njene nacionalnosti čak i u Americi u kojoj svima koreni potiču od nekud drugde! Ali… očigledno je da se njena nacionalnost u pred-hitlerovskoj Nemačkoj osećala pravosnažnim državljanima nemačke države, a takođe i u globalističkom apsolutizmu Austro-Ugarske Carevine, pa čak i u Jugoslaviji pod Titinom klavijaturom, i naravno u uzurpiranoj današnjoj “Novoj Evropi“ – a sećam se i pod Adolfom je Evropa bila “Nova“!

Međutim, pošto osećanje nepripadanja državi čiji je visoki fukcioner potvrđuje pogotovo naglašavanjem da će tek „jedna specijalizovana misija sastavljena od predstavnika raznih zemalja moći da proceni da li je ono što srpski zvaničnici govore tačno ili nije tačno…“ Lihtova time ne samo da “nedvojbeno“ dokazuje da se oseća strancem, i to nadmenim strancem i prema državi u kojoj živi i pogotovo prema narodu čija je ta država – već takođe nedvosmisleno dokazuje da i tu državu i taj narod – najblaže rečeno – nipodaštava:

Tek danas smo mi, džudže, a svakako se podrazume da je to blagodareći Lihtovoj – konačno napravili civilizacijski pomak – i to čak ne niti iskorak nego malecki pomak – iz naše zaostalosti!

Šta zaključiti iz činjenice da je neko ko nas toliko nipodaštava postavljen na tako važan “državni“ položaj?
Pre svega, naravno, da takva osoba ne govori u naše ime! Ali… tvrdnjom da će se tek na osnovu nalaza „specijalizovane misije sastavljene od predstavnika raznih zemalja“ biti procenjeno “da li je ono što srpski zvaničnici govore tačno ili nije tačno“ – Lihtova dokazuje da je dubina njenog nipodaštavanja srpskog naroda mnogo komleksnija – dokazuje da je u pitanju fanatizam rasističko-klerikalnog nipodaštavanja Srba kao niže rase, navodno nesposobnih da rukovode sopstvenom državom ako im se ne nametne uprava neke od naprednih evropskih država, na primer Austro-Ugarske ili njenog kaplarice!
To “nedvojbeno“ dokazuje i njena formulacija Skupštine kao “uskog grla“!

Povrh svega Lihtova smatra Srbe lažljivcima – “predstavnici raznih zemalja“ – što znači stranci jer se u primitivne Srbe nema poverenja – ‘‘da procene da li je ono što srpski zvaničnici govore tačno ili nije tačno„

Fanatizam rasističkog i nacionalističkog nipodaštavanja očituje se osim u “uskom grlu“ i u “ličnoj ubeđenosti“ Lihtove da je konačno “postavljanje bitke za integritet na međunarodno-pravni osnov“ – “civilizacijski pomak za ovo područje“ – jer to znači da naš integritet nije bio na “međunarodno-pravnoj osnovi“ sve do “civilizacijskog pomaka“ od našeg primitivizma i da će nas jedino taj pomak eventualno osposobiti da odgovorimo na 2.500 pitanja kojima treba da Brisel ubedimo da smo konačno zaista učinili civilizacijski pomak!

Iza fraze da “pozicija izolovanosti“ navodno “nikome ne odgovara“ skrivena je flagrantna potvrda rasizma najodvratnijeg tipa.

Na rezonovanje Lihtove “Roza“ kaže:

“Ispiranje mozgova. Iz šupljeg u prazno“! (Komentar, 01/02/2009, 02:08)
Jeste ispiranje mozgova – ali nije iz šupljeg u prazno!

Jer se rasizam ne presipa iz šupljeg u prazno:

Rasizam se presipa iz nipodaštavanja u mržnju.

Odgovor na koju mržnju jeste tvrdnja Lihtove da je konačni naš “civilizacijski pomak“ održiv jedino dovođenjem istreniranih kadrova iz inozemstva! Na to “Milena“ kaže „Lihtova bi okupila Fulbrajtove stipendiste i druge koji su se školovali u Americi, kao i ljude iz Harvardskog kluba – na žalost iskustvo nas uči da naši ljudi školovani u inostranstvu ne rade po povratku u Srbiju u korist otadžbine već na njenu štetu, a u korist zemalja u kojima su se školovali!“ (Komentar, 01/02/2009, 00:33)

To znači Lihtova želi da nam nametne one koje je inozemstvo nadojilo da mrze sve srpsko – zato ih Lihtova, nastavljajući mržnju Ćesara, Hitlera i Kominterne predpostavlja lokalnom “uskom grlu“.

Prvo od “2.500 pitanja“ iz Brisela

Tužno je, čudno, i nepojamno kako to da ovaj antisrpski rasizam dolazi od nacije, koja kao i mnoge druge, zaista ima pravo na pravedništvo? Kako to da kusa mudrost iz istog čanka kao naslednici saradnika Nacizma u Drugom svetskom ratu?

“Civilizacijski pomak“

Istih tih dana kada je objavljen rasistički pamflet Lihtove, Stipe Mesić je nastavio da siluje istoriju još više umanjivši broj Srba ubijenih u Jasenovcu i na ostalim stratištima ustaške klerikalne mržnje.

Kako kaže Aleksandar Vučić, kome su ustaše tokom Drugog svetskog rata ubile 24 člana porodice u Jasenovcu, Stipe Mesić je stavljanjem “u isti koš stotine hiljada ubijenih Srba i samo nekoliko Hrvata“ – a isto se odnosi i na stavljanje samo desetine hiljada pobijenih Jevreja u isti jasenovački koš u kojem je pobijeno bar 800.000 Srba – “pokazuje kakav zločinački odnos prema srpskom narodu ima hrvatski predsednik“. (Stipe Mesić ponovo siluje istoriju opet umanjio zločine u jasenovcu)

I ne samo hrvatski predsednik! Zato je najčudnije je, i naravno najnepojamnije, da hrvatske laži ne bi opstale bez sverdne podrške Jad Vašema i vašingtonskog Holokaust Muzeja!

Koja “jednaka prava“?

Istog dana kada je objavljen rasistički pamflet Lihtove, kardinal Kardinal Vinko Puljić je na katoličkoj misi u Stiltonu u SAD poručio prisutnima „da budu ponosni odakle su došli“, da ne “zaborave duh svoje kulture“ i “svoju domovinu“, i u ime nezaboravljanja hrvatskog pravedništva, kardinal je zahtevao “jednaka prava“! (Mary Klaus, “A Mass to celebrate their Croatian past“, The Patriot-News, 02/02/2009)

Koja jednaka prava?

Dok je rasizma nema jednakih prava.
Čitamo da se današnja okupacija političkog i nacionalnog života Srba, koju jedan od srpskih književnika naziva “mekanom“, ogleda u “medijskoj atmosferi kojom se perfidno guraju na marginu sve identitetske teme, a forsiraju banalni pojedinci koji nameću banalne rasprave da bi se oblikovale banalne vrednosti“ (Igor Ivanović, “Meka okupacija i konzervativni ustanak“, NIN, broj 3028, 08/01/2009.)

Rasistički pamflet Lihtove jedan od tipičnih primera “forsirajanja banalnih pojedinaca koji nameću banalne rasprave da bi se oblikovale banalne vrednosti“!

Takav pamflet moguć je naravno jedino u svetu u kojem okupacija – kao i svaka okupacija – nije “mekana“:

Džakob Šif nije bio iz Donjeg Vakufa…

“Pokušaji porodice Rotšild da ubije cara Rusije Alejksandra II bili su bezuspešni“ sve do “poslednjeg kada je odlučeno da se Car mora ukloniti zato da bi se uspostavila globalna dominacija. Tada su aškenazi Jevreji (zapravo Boljševici) počeli revoluciju koju je finansirao Jakov Šif (Jacob Shiff), Jevrejin rođen u “Kući Rotšilda“, koji je postao značajan američki bankar, i koji je pred smrt priznao da je anti-rusku revoluciju finansirao milionima dolara.“ (The President and the Tsar. Posted by JacobHiller on 01/07/09)

Pre finansiranja Oktobarske revolucije sa ciljem da je pretvori u anti-rusku boljševičku revoluciju koja će zbatiti carsku dinastiju i pogubiti carsku porodicu, Jakov Šif je finansirao i rusko-japanski rat sa istim ciljem – zato da bi, po njegovim rečima, pravoslavnoj carskoj dinastiji dokazao “jevrejsku moć“ (“Jewish Power“).

Nije nelogično zaključiti da se Šifova fanatična mržnja Pravoslavlja nastavlja i u današnjem svetu.

Ali jeste senka Džekoba Šifa…

Ne, ne, ne brinite, nije Jakov Šif bio u Donjem Vakufu, ali… u jednom od mnogih pisama na našim internet-tribinama, jedan od naših starih, koji se potpisuje sa Milan Kašić i počinje pisma “Pomozi Bog Srbska deco svih uzrasta“ i zaklinje “Decu dragu Srbske nacije“ da se “ne svađamo oko oglodane kosti“ nego da se umesto toga ujedinimo “u roj pčela radilica“ i savetuje “uzmite vlast u vašoj otadžbini jer vam je to i moralno i svetskog zakona pravo“ – kaže da je Boris Tadić Jevrejin:
“Tadićev pradeda je došao u Donji Vakuf odmah po okupaciji 1878. godine Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske Carevine pod kontrolom Jevreja i još su uvek pod njihovom kontrolom kao i cela Evropa i obadva američka kontinenta…
Tadićev deda i praded su imali dve pilane u mom rodnom kraju. Jedna je bila vodenica a druga parnjača. Vodenica je bila na reci Akisarki ili Prusi kod samog sela Prusac kojem je dato ime po Turcima iz Pruske. Parnjača je bila u Donjem Vakufu sa desne strane puta prema Bugojnu.

Obadvije su se zvale Tadićeve pilane.

Ako ima neko da mi ne veruje neka ode u Donji Vakuf pa neka pita stanovnike u Donjem Vakufu.
Posle završetka Drugog svetskog rata parnjača je dobila novo ime „Preduzeće drvne industije Donji Vakuf.“
Pismo završava prostosrdačnim rečima “Vaš brat Srbin Milan sve vas voli i pozdravlja.“

Ne zna se da li je iko proverio ove navode u Donjem Vakufu. Možda su navodi proverljivi jer možda nema više živih svedoka. A možda je teritorija Donjeg Vakufa pretvorena u zabranjenu zonu jer se na njoj čuvaju svete istine, na primer koliko su srpskih glava otsekli Mudžahedini ili koliko je ubijenih Srba, čak i onih masakriranih u Drugom svetskom ratu, sahranjeno u ultra-pravedničkom srebreničkom “memorijalu“ u Potočarima…

Neodgovornost “Promidžbe“

“Naša šira javnost nije svesna jedne negativne, skoro demonske slike, koja je tokom poslednje dve decenije stvorena o nama u svetu, proizašla iz šinjela zvanične hrvatske promidžbe i prateće, pretežno austro-nemačke propagandne mašinerije. Odatle se, s početka 1990-ih, slika o Srbima kao “varvarima, istočnjacima i nedemokratama“, odnosno anti-Evropljanima, prenela u vodeće svetske medije, ne razlikujući pritom režim od naroda. Žalosna je činjenica da se zvanično hrvatsko tumačenje uzroka raspada Jugoslavije ne samo raširilo po svetskim medijima, nego ga i jedan deo naše stručne javnosti uzima kao svoje naučno polazište.“

“Iz tog, sada već obimnog korpusa literature, proizašla je i najnovija Zundhausenova istorija savremene Srbije, koja ukršta jednostranu, pretežno komunističku perspektivu gledanja na srpsko pitanje i istoriju Srbije sa savremenom “ratnom istoriografijom“, često sumnjive naučne vrednosti.“ (Dušan Bataković, Intervju “Tito je umro prekasno“, Politika, Anđelka Cvijić, 01/02/09)

Da današnji svet živi Božijom Istinom i Pravdom onda bi čak i rezonovanja poput rasizma Lihtove, bez obzira na njeno nacionalno poreklo, moglo i moralo da se prozove na moralnu odgovornost.

“Tikkun olam“

U ciklusu takozvanih vavilonskih legendi u Talmudu, pod pojmom Tikkun olam podrazumeva se da su “ljudi zaduženi da popravljaju svet“. Iz istog izvora poteklo je i sećanje na svemoćnu “svetlost postanja“, zvanu tzohar. Zato i na oltarima Vatikana i u jevrejskim sinagogama gori večito svetlo koje se nikad ne gasi. Ova združena interpretacija uzurpirala je verovanje u Boga i u Večitost Njegovog Svetog duha i preokrenula ga u fanatičku opsednutost upravljanja svetom. Zasnovano na egoističnom ubeđenju da su jedni bolji od drugih – iz te opsednutosti proistekli su rasizam i mržnja.
U Pravom Slavlju Hrišćanstva pred Bogom i Božijom Istinom i Pravdom svi su ravnopravni. Treperavi plamičak pravoslavnog kandila nije simbol nikakvog svemoćnog oružja za ovladavanje svetom, već treptaj Svetog Duha kojim živimo zahvalni i odgovorni tom Duhu.

Iako nije baš popularno takvo stvarno verovanje u Boga i Božiji Duh traje i među Jevrejima.

Pošto je, kao i uvek, dobrodošla od Srba da živi i radi u našoj zemlji, od Lihtove se očekuje da nije niti uzurpator niti zaluđeni fanatik, jer… ko je nesposoban da poštuje tuđe nije sposoban da poštuje svoje.

Časlav M. Damjanović