Вести

Током празника Христовог Рождества добио сам неке честитке написане и ћирилицом и латиницом.

Часлав М. Дамјановић; 31.01.2009

+++
Схватио сам да ми потписници тиме кажу да су “толерантнији“, па према томе “модернији“ и “напреднији“ од оних од нас који се, “затуцани“, држимо искључиво ћирилице.

Тако… размишљајући о одбрани наше будућности итекако ме је зачудило када сам у националној избегличкој штампи прочитао питање:

“Да ли је решено и како стоји – српско питање на Балкану?“

“Српско питање“

Питам се… које је то “Српско питање“?

Једино стварно наше интимно “српско питање“ је већ дуго сакаћење наше традиционалне способности да препознајемо Истину и Добро од Зла. На супрот испразном мудровању и наклапању већ задуго су јасна два разлога због којих вратоломном брзином, вероломно и неодговорно сами себи сакатимо ту нашу најдрагоценију способност:

Први је: због настављања Диктатуре над Историјом – како време одмиче новим генерацијама је све мање јасно због чега нам се догађа оно што нам се догађа. Други је: једино Ослобођењем Историје од Диктатуре можемо да повратимо нашу способност да препознајемо Истину и Добро од Зла – што је пресудно да себе поново оспособимо да сами себи кројимо будућност.

Иако намерно нећу навести имена аутора и написа о којима говорим – из поштовања њихове искрености и интелекта које не желим да увредим, повредим нити омаловажим – напротив – схватам да се у овом случају не ради ни о каквом нашем интимном “српском питању“ већ о питању које је настало сагледавањем нашег постојања из такозване геополитичке перспективе. Али, чак и из те перспективе, ма какво “Српско питање“ – ако уопште постоји – није “на Балкану“ – јер, ако постоји – то питање постоји у Европи, те као такво, то “Српско питање“ није уопште српско! Јер једино што би се евентуално могло назвати “српским питањем“ могло би да буде на пример питање нерашчишћеног националног идентитета, историјског интегритета, цивилизацијског и моралног права на постојање, или на пример нерашчишћено питање атрибута које то право даје – право на постојање као нације и право на суверену државу… Међутим, ништа од свега тога није ни под каквим знаком питања! Сва та права су неотуђива јер су заснована на непобитним историјским чињеницама – на непобитности нашег постојања и на непобитности нашег стваралачког доприноса развоју европске, и наравно западноевропске па и светске цивилизације!
Па ипак… у такозваном геополитичком смислу, “српско питање“ заиста постоји – и мада је заправо фантазија – то питање опстаје још од давног осмог века када је, заснивањем такозване Свете Римске Империје, утемељено оно што се данас назива Западном Европом.

Иако је по сваком равноправном историјском вредновању у односу на све остале народе Европе то такозвано српско питање цивилизацијски и морално тотално апсурдно и неприхватљиво – јер је у бити резултат расистичке мржње и клерикалног фанатизма – то стварно српско питање јесте заправо “Питање Европе“ – јер исходи из моралних и цивилизацијских поремећаја којима такозвана Западна Европа саму себе подлеже:

Питање према томе није како Европа гледа на Србе – већ како Европа схвата себе – није питање шта су били, шта су радили, или шта су постали Срби – питање је шта је била, шта је радила, шта је требала да постане, шта није и шта јесте постала – Европа!

Није питање да ли Срби имају или немају права на ово или на оно – питање је да ли Европа има право да од себе направи оно што је направила и да ли има право да Србе шиканира онако како их шиканира! Зато ми, када се данас чудим формулацији “да ли је решено и како стоји Српско питање на Балкану“ пада ми на памет владика жички Николај Велимировић “И ко најпре не научи да сриче, неће никад научити да течно говори и чита. И ко прво не подигне темељ кући, узалуд се труди да подигне кров.“ (Владика Николај Велимировић, “Вера Христова је искуство а не људско мудровање“, приредио Жељко Перовић) Дакле… да ли ме чуди што ми данас сричемо? Или… што се данас замлаћујемо кровом а темеље смо, као неку одртавелу крпењачу, ишутирали у забит неког отпада?
Па када прочитам и да се данас то наводно “Српско питање“ одвија наводно у некаквом “времену које није наклоњено идеализму било које врсте, па тако ни националном“ – приморан сам да позовем у помоћ логику:
Које je то Време “наклоњено идеализму“ а које није? Пошто је логично да или ни једно Време није “наклоњено идеализму“ – или свако Време јесте “наклоњено идеализму“ – схватaм да се према томе не ради ни о каквој наклоњености или ненаклоњености Времена!

По својој природи Време се не мења, то би требало да је јасно и онима који сричу. Што рекоше наши стари православни мудри, “ако си творио правду, дан ти је добар; ако си сагријешио, онда је лош и обремељен казном.“ (Свети Јован Златоусти, Изабране Бесједе, Беседа на Нову Годину (на календе), ИХТУС, 13.01.2008.)
Свестан нашег све интензивнијег само-сакаћења наше способности да препознамо Истину и Добро, и да то јесте резултат Диктатуре над Историјом – чини ми се да нам је наметнута, чак уврежена у вијуге некаква демагошка залуђеност због које сричемо, јер… чак ни у тој наметнутој демагошкој залуђености – логично је да се не ради нити о Времену – нити чак “идеализму“ – него о нечем сасвим другом, зар не?

Демагогија нам је наметнула да се све национално – и то под увредљивом етикетом “национализма“ и “националистичког“ – пребаци на колосек “идеализма“ – чак нас је убедила да је “идеализам“ у данашњици толико “превазиђен“ да му чак ни данашње Време наводно “није наклоњено“!

Међутим, не ради се ни о каквом семантичком или логичном препуцавању – циљ Демагогије јесте намера – и то врло интелигентна и врло вешта намера – да се помоћу злонамерно наметнутог схватања “националног“ као “идеализма“ – и то “идеализма“ извитопереног у некакву малтене лудачку застрањеност наводно превазиђену чак и Временом које више није “наклоњено“ наивистичким “залуђеностима“ којима смо у прошлости градили темеље – дакле, намера да се принципијелност, оданост принципима, оданост Истини и Правди, па сходно томе и оданост нацији, а наравно и оданост Вери, Богу и Добру – да се сви заједно одбаце, заправо ликвидирају из нашег моралног и интелектуалног вредновања стварности – а пошто морална принципијелност, приврженост принципима и оданост Вери уопште нису идеализам – него суштина разумног живота – то значи да нас се заправо натерује да правимо некакав кров над… над чиме?

Кров над ветропирјем – јер, пошто је темељ прво оптужен а онда демагошки одстрањен – одстрањена је према томе – суштина! Па пошто је према томе кров над промајом заиста илузија – а не идализам – зар није то баш оно “срицање“ на које нас упозорава владика Николај?

С друге стране, српски народ јесте “уморан од пола века погрешног учења у школама да треба да се стиди припадности својој нацији“, али не од “етикетирања“ него од шиканирања “да смо кривци за све злочине учињене у грађанском рату у бившој Југославији девдесетих година прошлог века“! Али… није тачно да је српски народ “историјски уморан“ од “Српског питања“! Можда се може рећи да је српски народ “уморен“, заправо на “ивици уморства“ – али никако да је “уморан“! Јер да је заиста “уморан“ то би значило да је уморан од свог постојања!
А у једном другом напису, о једној од годишњица овог последњег од низа бомбардовања, каже се “Морамо запамтити! Јер, наши “пријатељи“ су још овде. Са једнако жарком жељом да наставе да нас “ослобађају“ и “усрећују“.“ Е сад, пошто је онај ко је “уморан“ заиста уморан од сопственог постојања, што значи од запамћивања, а мора да запамти – како ће онда запамтити?

А то је баш циљ демагогије “Европе“ – преко својих мисионара, били они Фрањо, Броз или Анте; Хитлер или Черчил; Меклин, Холбрук или Вокер; или Мадаме Олбрајтова, разноразне Соње или Хилари – “Европа“ нас је душебрижно довела на ивицу уморства – припредила нас да дигнемо руке у знак предаје… са “са једнаком жарком жељом да нас “ослобађа“ и “усрећује“. “Какве да нас “усрећује“? Какве да нас “ослобађа“? Oд чега “ослобођене“ да нас “усрећује“? Само “уморне“ може да нас “ослободи“ од нас самих! Само “уморeне“ може да нас “усрећи“ да дигнемо руке од себе! Европа добро зна Србе – само “уморне“ може да нас натера да сарађујемо са окупатором, јер… зна она да нема плодније каљуге за лов у мутном од “усрећених“ полтрона…

“Ко је тај ауторитет иза кога бисмо могли стати“?

Српски народ јесте и уморан и уморен од Диктатуре над историјом – али није ни уморан нити уморен од своје историјске мисије – од борбе за Истину, Правду и Добро – није уморан од одбране своје Вере.

За Србе је Ослобођење Историје од Диктатуре једини меродаван фактор који ће разјаснити стварно значење издаје, стварно значење сарадње са окупатором, и стварно значење цивилизацијског пада морала сакаћењем духовне суштине Православља и Српства! Једини меродаван фактор који ће антиморалној и антидуховној бесвести данашње срозане цивилизације повратити морална мерила на ниво који условљава и једини даје стварно право цивилизацији да себе назива цивилизацијом!

Уместо проповедања умора, заправо сарадње са окупатором, српски интелект би морао да брани српску будућност борбом против срозавања Српског Националонг Духа до кога су довели антисрпска пропагнда и индоктринација – уместо да допушта да његовим резоновањем одзвања дефетизам прописаног демагошког срозавања.

У односу на Косово, читам да је “Београд био последњи град у низу у коме су демонстрације организоване“! Ова тачна чињеница јесте трагична али – још је трагичније објашњење због чега је до тога дошло – зато што се “чекало да их држава организује (демонстрације) и није било никога да их (Србе) поведе“! Зато је за “степен нашег пораза и пропасти“ можда и боље да данас нема “ратне опције решавања сукоба“ када се има у виду “каква су све лажна представљања и преваре могуће“ и када је у нашем времену “толико пута искомпромитован патриотизам, а под његовом маском се и даље крију лажни родољупци“! А најтрагичније је што из овог демагошког срицања произилази закључак да се “прави проблем налази у томе ко је тај ауторитет иза кога бисмо могли стати“!
Зна се тачно иза којег је Ауторитета стао владика Артемије када је изјавио “Косово је Србија“? Зна се тачно иза којег је Aуторитета стао онај млади Србин који је на истим тим демонстрацијама питао зашто нису сви дошли са српском заставом него са страначким заставама? Али… иза којег је то ауторитета стао митрополит Амфилохије са својом експертском тврдњом “Косово је Црна Гора“? Зна се тачно иза којег је Ауторитета стала Равна Гора када је кренула у рат против Нацизма? Али… иза којег је то ауторитета стао Збор када је кренуо уз Нацизам?
Равна Гора није била идеологија, нити демагогија, нити фанатизам, нити догма – Равна Гора је била вечито слободан Српски Национални Дух правог славља Хришћанства:

Српски национални Дух!

“То је борба у којој је Христос војсковођа. То је страдање у коме је Христос главни страдалник, то је мука где се Христос мучи кроз невину децу, то је мрак у коме је Христос једина свећа, то је робовање које је издржљиво само са Христом. То је устанак против неправде са барјаком Христовим. То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос, а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.“

“То је молитва до последње сузе и последње капи зноја. То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама. То је снежна чистота у девичанству, Христа ради. То је срећа у самоћи, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.“ (Владика Николај Велимировић, “Шта је српски национализам?“)

Шта се прећуткује? И зашто се прећуткује?

Током сваког од наметнутих крвопролића Срби су бранили Отаџбину и Слободу не зато што су припадали овој или оној странци, партији, идеологији, удружењу, нити зато што су били опчињени овим или оним вођом – не! – бранили су Истину и Правду у име Вере! Српско Родољубље било је увек утемељено на јасном препознавању шта је Добро а шта Зло – то Препознавање било је једини “Ауторитет“ на којем су били утемељени Српски Живот и Српска Жртва! Због тога је речено “да је тешко бити Србин“ – а то је речено не само “комшијама српским“ него и “издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурају у руке.“ (Исто)

Наравно, као и међу осталим народима, и међу Србима је било и кукоља. Идеолошки полтрони, сарадници окупатора и демагошки издајници Српства и Светосавља увек су себе истоветно приказивали “толерантнијим“, “модернијим“, “напреднијим“ и “европејскијим“ од “затуцаних“ Срба који се држе ћирилице… Страна завера увек је користила кукољ да злонамерно “искомпромитује патриотизам“ – зато ти српски издајници и не заслужуј да се назову часним српским појмом – Родољубима – јер, лов кукоља у мутном није ни схватао Родољубље и Веру – ма колико лајаво да се њима китио, кочоперио и каћиперио!

Стварно Српско Родољубље није “искомпромитовано“ – а то што Диктатура над Историјом сакрива и деформише Српско Родољубље утемељено на поштеном схватању Истине и Правде – то и јесте разлог због којег се од те Диктатуре мора ослободити! Српско Родољубље није се жртвовало за политичка нити идеолошка решење – жртвовало се јер је схватало срж “Eвропског питања“ – борба Српског Родољубља била је увек, а и данас је иста:
Борба против Контроле Зла над Веровањем!

Борба против прљања Вере!

Борба за Слободу јесте Борба против Антихриста, јер “исти су греси данас какви су били пре две хиљаде година и исти је лек од свих греха.“ (Владика Николај Велимировић, “Вера Христова је искуство а не људско мудровање“, приредио Жељко Перовић)

Према томе, мисао да се некакав “прави проблем налази у томе ко је тај ауторитет иза кога бисмо могли стати“ јесте заиста срозавање дуготрајној пропаганди, предаја подмуклом завођењу генерација и генерација Срба политизацијом и геополитизацијом зато да би се у њима ликвидирала свесност да је српски живот борба за принципјелност – зато им је уместо српске духовне способности препознавања суштине Добра наметнута скарадна површност политикантског полтронства…

За разлику од наметнутог политикантског кукумавчења Српском Родољубу и Српском Вернику је и данас кристално јасно – не “ко је тај ауторитет иза кога бисмо могли стати“ – јер у Српском Веровању и Родољубљу нема никакве сумње – тачно се зна ко је ауторитет:

Ауторитет није сарадња са окупатором!

Ауторитет су Истина и Правда – Принципијелност утемељена на историјској истини и оданости Српском светосавском Православљу, онаквом какви су “били Оци наши: најбољи од свих људи – пребогати добротом, ништим и скрушеним…“ и какав је био “отац српског православља и српског народа: Свети Сава.“ (Исто) У Српском Родољубљу од примања Хришћанства (не Римокатолицизма него Правог Славља Хришћанства) све до Светог Саве – и од Светог Саве до Равне Горе – у Српској Духовној Борби Добра против Зла није било места издаји… нити умору.
Зато, једини ко заиста има Право да се сматра Браниоцем Судбине Српског народа и Градитељем Српске Будућности јесте Верност Срба утемељена на пуној свесности здраве националне и православне Српске Духовне суштине.

Читам једну од многих анализа првог децембра 1918. године и откривам исту трагичну осакаћеност резоновања:
“Сарајевски Видовдан 1914. ништа више не треба славити него онај други црни датум српског 20. века 27. март 1941.“ јер су у “тој игри Срби могли само да страдају“.

A у ни помена Српског Националног Духа нити његове Духовне суштине! Ни помена Српског Светосавског Православља које је суштински битна Истина не само за иторијско и данашње евентуално преживљавање српског идентитета, и не само за преживљавање Правог Славља Хришћанства – већ је суштински битна и за схватање стварне историјске, стварне моралне, и стварне цивилизацијске перспективе!

Индоктринацијом којом је морална принципијелност деформисана у накарадни “идеализам“, чијој наводној “заосталости“ чак ни данашње време наводно “није наклоњено“ – осакаћена је бит – зато да не би могао да схвати морални пад Европе и Западне Цивилизације као такве!

Зато се наметнуто од Европе, унапред испланирано и дириговано крвопролиће антисрпског растурања Југославије девдесетих година прошлог века не може никако сматрати “грађанским ратом“ – зато што ни крвопролиће Другог светског рата, које је Србима истоветно наметнуто од Европе, истоветно унапред испланирано, и истоветно лукаво и брутално дириговано – такође није било никакав “грађански рат“! И то из врло једноставног разлога – зато што је Истина о данашњем наметнутом крвопролићу наставак Истине и историјских и издаје српског народа у Другом светском рату. Наравно, та издаја не може се схватити без Ослобођења Историје од Диктатуре, јер тек из схватања Истине те издаје – не ни из какве наклоњености или ненаклоњености Времена – произилазе све одреднице и условљености данашње трагике.

Истовремено, све те издаје Срба били су кораци рушења морала Европе и Западне Цивилизације као такве – зато се без те Истине не може озбиљно размишљати нити о трагици првог децембра 1918. године нити о нашој одбрани у XXI веку!

Међутим, без свесности те Истине, сходно наметнутом осакаћеном резоновању можда јесте могуће помислити да су не само “Сарајевски Видовдан 1914.“ и “27. март 1941.“ били “црни датуми српског 20. века“ већ такође да су и “идеализми“ Саве и Косова, ослободилачких балканских ратова, јуначка жртвовања Првог светског рата и Равне Горе – сви заједно били “црни“ јер су у “тој игри Срби могли само да страдају“!

Такво осакаћено резоновање логично је само ако се Историја схвати као “игра“, и то превасходно и искључиво као “политичка“, заправо “геополитичка игра“, али – из питања шта је то друго што су Срби наводно требали да учине зато да у не би “страдали“ у “геополитичкој игри“ – произилази демагогија индоктринације:

Једино друго је да су требали да сарађују са окупатором!

А баш због тога je злонамерна демагогија у нашем случају и наметнула осакаћену историјско-моралну перспективу којом је своја сопствена антисрпска зла преименованла у некакве “грађанске ратове“ за које су Срби наравно искључиви кривци!

Упркос чињеници да страни утицаји јесу били итекако умешани у злонамерно коришћење 27. марта за своје мрачне антисрпске намере – тек Ослобођењем Историје од Диктатуре новије генерације би схватиле да је наводно “црни“ 27. март био најсветлији израз Борбе Хришћанства за Добро у модерним временима, најсветлији израз Српског националног Духа у борби против издаје Добра, и најзад, најсветлији Човеков израз у Борби против “црног“ – против мржње.

Пошто антисрпска крвопролића јесу била унапред припремљена, плаћена и оркестрирана од стране оних који мрзе Српско духовно биће нису у питању никакви грађански ратови – у питању су заиста наше одбране од мржње и наше Борбе против Зла!

Зашто је онда карактеристично за наше мислиоце да “режију глобалиста“ откривају искључиво у поступцима Срба у старијој и новијој историји – баш као да послушно сричу по титоистичкој директиви Соње Бисерко – а уопште не обраћају пажњу на “улогу глобалиста“ на пример у антисрпском крвопролићу комадања Југославије наследницима нацистичких сарадника из Другог светског рата?

Одговор је једноставан – усредсређењем искључиво на поступке Срба послушно се “открива“ баш прописано српско “националистичко лудило“ – а то значи да је пропагандна демагогија постигла свој циљ – успела је да наметнутом осакаћеношћу подреди српску мисао да пропагира “усрећење“ Срба “ослобођењем“ од њиховог наводног “лудила“!

Али… такође и зато да би се прикрили Издаја Срба и некадашња и данашња сарадња повлашћених полтрона са окупатором.

Зашто? Зато што данашња лаж да је антисрпско крвопролиће комадања бивше Југославије наследницима нацистичких сарадника било некакав грађански рат директно произилази из некадашње сакривене истине – савезничко-нацистичка здружена завера поставила је на власт антисрпски комунистички режим!

Равна Гора и Србија били су издани зато да би завера довела на власт Титову крваву антисрпску диктатуру – а не никакав грађански рат.

Баш исто онако како је у наше време безобзирност лагања досегла размере фантастичног – натерују нас де прихватимо лаж да је Клинтонов кукавички геноцид у име мржње, и то у име плаћене мржње – био не само грађански рат – што није био – него да је био чак и “доброчинство“ – све то зато да не би смо схватили да је свака годишњица НАТО–бомбардовања заправо годишњица постављања Титоизма на власт.

Зашто сe прећуткује мржња?

Мржња се прећуткује зато да се не би открила истина да се Равна Гора, коју је подржавала огромна већина Српског народа – борила за Добро, против Антихриста, против “црне“, “црвене“, па и “жуте“ Европe. Прећуткује се наравно и зато да се не би открили издајници који су сарађивали са окупатором и данашњи “националне“ шићарџије који настављају да лове у мутном на грбачи српске несломљене кичме. За српске издајнике, националне гуланфере и искомпромитоване патриоте, “којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурају у руке“, лажна етикета “грађанских ратова“ најбезбеднија је маска која им омогућава да “усрећују“ Србе.

Ствари су, међутим, јасне. Иако јесте очигледно да ће у најновијој наметнутој “Новој Европи“ Ватикан играти улогу од огромне важности, такође је очигледно да та улога неће бити искључива – неће то бити она искључиво католичка, искључиво Ватиканова Европа “оца Европе“!

Зашто је онда уопште важно ликвидирати Српско духовно биће и Православље?
Логичан је само један одговор – Мржња.

У име европског коцерна ЦЕРН (CERN), генерални директор Роберт Ајмар (Robert Aymar), потврдио је да ће Велики Аксцелератор честица Харден (LHC), који прошле године, одмах по почетку рада морао бити искључен због техничких проблема, прорадити у лето 2009. године. Овим технолошким чудовиштем безбожна Европа покушава да дирне недодирљиво – да дирне Божије.

Ко још од Постања покушава да дирне у Божије?
Наравно… Антихрист.
Зашто је онда уопште важно ликвидирати Српско духовно биће и Православље?
Логичан је само један одговор – Мржња.

Док ми сами себе индоктринирамо да смо “уморни“ – они који нас мрзе нису уморни. Познати амерички коментатори јеврејског порекла, заправо плаћени провокатори-демагози, Мортон Абрамовиц и Даниел Сервер (Morton Abramowitz, Daniel Serwer), у чланку “Балканске невоље“ („Balkan Troubles“) у америчком листу “Волстрит Журнал“ (Wall Street Journal), објавили су дан пре српског Бадњидана захтев “да се европске владе придруже Вашингтону да се Србија поново прогласи извором свих проблема на Балкану“!

На супрот достојанствене реакције Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Артемија поједини наводно “српски“ мислиоци назвали су овај захтев “анти-српском осветом“!

Оваква реакција јесу још један доказ осакаћеног схватања – осветом се може назвати само нешто за шта постоји разлог да се неко некоме свети због почињеног недела или издајства. Међутим, Срби нису дали никакав повод ни за какву освету, поготово не поменутим америчким провокаторима-демагозима – “поготово“ је употребљено зато што су јеврејског порекла јер је наклоност јевреја наследницима нацистичких сарадника здравом разуму заиста непојмљиво – што безпоговорно доказује објективна историјска и чињенична анализа поступака Срба у Првом и Другом светском рату и током антисрпског крвопролића комадања бивше Југославије. Чак и најрекламираније епизоде из овог последњег од низа антисрпских крвопролића, Сребреница, Рачак, бошњачке жртве, албанске жртве, ексодус – не само да нису доказане него су доказане или за измишљотине или за злонамерна претеривања! Према томе, пошто освета није у питању – очигледно је према томе да је у питању нешто сасвим друго.
Логичан је само један одговор – Мржња.

Жедни преко воде!

Читам на електронским трибинама које, бар тако се предпоставља, наводе слободно изражена мишљења:

“Србијом не влада званична власт, него она тајкунска, мафијашка.“ А српски народ који “крвари, остарео, болестан, изнурен, преплашен, осиромашен…“ – “уместо да оптужи стварне владаре Србије, а то није званична власт, него су то тајкуни, енормни богаташи“ он “оптужује званичну власт“, иако су “Борис Тадић, Коштуница, Цветковић, и већина званичних функционера – искрени патриоти“, али су “немоћни пред свемоћним тајкунима, које потајно подржавају велике западне државе“! А да је народ “одморан и здрав, нико не би смео да прогони Србе на Косову, они би били из Србије за 24 часа били у Приштини и Тирани.“

Значи… да народ није уморан – а уморан је од тајкуна а не од власти нити од лагања – на челу са званичном влашћу, која је патриотска, био за 24 часа не само у Приштини него чак и у Тирани!

Пре свега Српско Родољубље нема шта да тражи у Тирани, али… како би то и званична “патриотска власт“ и неизнурени српски народ били у Приштини када их је српски патриота Борис Тадић – разоружао? И… како то патриоте Борис Тадић и Цветковић опстају на власти када западне државе потајно подржавају само свемоћне тајкуне… јер, испада да чак ни потајно – не подржавају патриотску званичну власт? Па како онда званична свемоћна ако је Запад подржава?

Што би рекао виспрени дух простог народа у питању је завођење за Голеч планину:

Драги уморни, званична власт је у реду! Kао што смо се увукли у званичну власт комуњара тако смо се увукли и у данашњу… подржавајте зато нашу сарадњу са окупатором!

Идентитетом из каљуге срозаних!

Истина о Равној Гори прећуткује се зато да би каљуга срозаних могла несметано да настави да нас “умара“ – јер циљ мржње је уморство.

Зато нема мржње као образложења свега што нам Европа чини!

Зато се сучељавамо са наводно непремостивим питањем “да више нема интелектуалног и моралног ауторитета међу Србима за којим би они пошли…“

Из горњег произилази право на једно врло узнемиравајуће питање:

Колико год да индоктринaцијом наметнута осакаћеност заиста ограничава млађе генерације да у потпуности схвате морални и духовни Српски Ауторитет, ипак – да ли можда и намерно избегавају да га схвате? Да ли га можда и намерно не прихватају онаквог какав заиста јесте због тога што су можда накљукани деформисаним схватањима Српства и Православља наслеђеним од идеолошких предрасуда сумњивог националног порекла?

Ову узнемиравајућу сумњу подстиче тврдоглаво заобилажење пресудног значаја Ослобођења Историје од Диктатуре! А пошто се “до сазнања своје нишчете долази неласкавим испитивањем себе“, како то рече владика Николај Велимировић, и пошто од Истине до које би се дошло стварним Ослобођењем Историје од Диктатуре стварни Српски Ауторитет који се последњи пут у историји Срба изразио на Равној Гори – нема чега да се плаши – напротив – и пошто, јесу “исти греси данас какви су били пре две хиљаде година“ и пошто јесте “исти лек од свих греха“ – што значи да се све своди на Борбу против Контроле Зла над Вером – зато, да би смо се у нашој борби за нашу Веру и наш Идентитет одупрли каљузи срозаних –

свако од нас мора да поштено преиспита чистоту своје Вере у Српство и Православље.

Часлав М. Дамјановић; 31.01.2009