logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Z.D.    607 пута прочитано    Датум: 29.01.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

A Srbi, gde su Srbi? A Srbija, gde je Srbija?Još jedan komentar na tekst „I u SPC ima vehabija“ čiji je autor Željka Jevtić, nije moja želja da navedenom tekstu dam vrednost svog uloženog vremena, već potreba da

Z.D. 26.01.2009
+++

uvažim sve one ljude koji komentarišu tekst iz „Blica“ i koji se u svojim komentarima pitaju kako je došlo do podele u pravoslavnoj veri, ko ih je doveo i kome se danas može verovati.

Osvrtom na dilemu „kome se danas može verovati“, odgovoriću iz ličnog stava da poverenje bez dileme dolazi samo odna kada je čovek u smirenoj, iskrenoj veri. Kada čovek veruje u Boga onako kako veruje u sebe, kako veruje vidu svojih očiju, onda mu niko ne može doneti dilemu u ono u šta veruje. Takav čovek bez kalkulacije svoje snage veruje u svoj um koji mu signalizira šta je ispravno a šta je lažno.

Dilemi podležu samo oni ljudi koji još uvek sebe nisu pronašli u veri ka Bogu. Takvog čoveka svaki šum vazduha, svaka reč drugog čoveka može odvesti u sumlju ka Bogu i nauci koja svedoči Njegovo postojanje. Svaki manipulator, istreniran govornik, može napraviti pometnju kod ljudi koji još uvek svet drže ispred Boga.

Srbija danas odiše jednom teškom pometnjom. Svedoči o teškoj palosti srpskih života. Od raspada Jugoslavije srpski čovek je preturio mnoge probleme, izdaje, lažna obećanja i lažne optužbe. Gimnasticiranje nad srpskim životima je jedno kreirano ludilo kome ni jedan čovek, ni jedna nacija ne bi moglo bez posledica da se odupre.

Kada zlonamernici krenu ka nekom cilju (u ovom slučaju Srbija je taj cilj), prvo šta urade razbiju jedinstvo tog cilja, donose i menjaju uslove života, kroz te uslove života donose i menjaju pravo na život. Sa puštenom pometnjom ka narodu oni budno prate kako pometnja utiče na narod. Svaku reakciju pometenog naroda oni obeležavaju svojim „reckama“. Sabiraju „recke“ i onaj zbir koji ponese najveći broj recki za njih je statistika narodne snalažljivosti u haosu koji su pred narod pustili. Dok prave zbir svoje računice oni i dalje šalju nove probleme i nove ludosti ka narodu. Njihov cilj je taj da se narodu ne dozvoli predah i mogućnost prostora da sakupi snagu i zagospodari nad njihovim gadostima, da bi tako mogao da zagospodari nad svojim životom i sačuva pravo koje ima svaki čovek, svaka nacija na normalne uslove življenja.

Udar zlonamernika je na svim putevima koji vode ka jedinci, ka nacionalnom opstanku jedne države, i udar na sve puteve koji jedinku vode iz porodičnih domova u javni prostor gde se ostvaruje pravo na sadašnjost i budućnost.
Kroz taj zlonamerni udar napadnut je opstanak porodice. Srpska nacija ostaje bez radnih mesta, bez prava na rada mesta. I oni koji imaju pravo na neko radno mesto robovlasnička su statistika poslodavaca.

Jeftino zloupotrebljena radna snaga. Zaposlen radnik ne radi u granicama svojih mogućnosti, već radi u granicama preko svojih mogućnosti. Za poslodavca radnik nije čovek, već pokretačko biće koje njemu donosi dobit. Planiranje porodice je „kobna greška“ svake zaposlene žene ako se odluči da postane majka. Sa saznanjem da se plod u njoj razvija ona za poslodavca postaje nerentabilno biće kojeg se on mora osloboditi kroz davanje joj otkaza. Ne mali broj je poslodavaca koji pri zapošljavanju žene postavljaju pitanje da li je rađala i da li će rađati.

Rođena deca, stasala za rad nemaju gde da nađu radno mesto, jer pre njih na to radno mesto čekaju njihovi roditelji. U atmostveri depresivne porodice i atmosveri ulice na kojoj se nalaze sve ponude zapadne „razbibrige“ mladi se danas odlučuju za ulicu. Ne utrošene energije, zaustavljene ambicije, mladi danas impuls života nalaze u raznim stimulansima koji ih na trenutak odvode u neko „blaženo“ stanje. Ti trenutci „blaženstva“ od njih prave zavisnike. Ta zavisnost ih vodi ka agresiji, agresija ka propasti.

Mlade devojke su danas lutkice u rukama odraslih ljudi. Kada se igra završi ta mladost dobija platu za pruženu zabavu. Tako su ti zreli ljudi danas jedini „čarobnjaci“ koji neusmerenoj mladosti pružaju ono što im roditelji nisu u stanju da pruže i ono što mladost sebi ne može da pruži kroz pravo na pošten lični rad i poštenu zaradu za taj svoj rad.

Tako je svaka pora srpskog života zatrovana. Kako god da danas u Srbiji neko živi, bilo pošteno ili nepošteno, zdravo ili ludo, ne podleže osudi. Osuda pripada onima koji su odgovorni za pušteno ludilo u Srbiji. Osuda pripada onima koji stoje na čelu rukovođenja Srbijom. Osuda pripada i svima onima koji na bilo koji način sakate srpsko biće.

Napred navedeno je slika svetovnog srpskog života. Takva slika se danas oslikava i u duhovnim odajama srpske pravoslavne vere.

Zlonamernici su završili posao oko razbijanja srpske države. U tome su im svesrdno pomogli izdajnici iz redova srpstva. Završili su posao oko razbijanja srpske vojske. I tu su bili pomognuti srpskim izdajnicima. Sada je red da se razbije srpska pravoslavna Crkva. I u tom redu stoje srpski kalkulatori.

Ugledni predstavnici srpskog pravoslavlja, uglađeno sude narodu, sude i onima koji su razotkrili njihove namere i koji svojim stavom štite i Crkvu i narod.

Ugledni predstavnici srpskog pravoslavlja kada su pritisnuli dugme pogona za uništenje svetosavskog poretka i uništenje jednoobraznog svetosavskog poretka, računali su na svoj položaj i na moć tog položaja koji će im omogućiti da lako zbune, zavedu i zavade verujući narod.

Kroz pogon uništenja idu istom režijom kojom su se služili i oni koji su razbijali srpsku državu, srpsku vojsku. Ta režija tvrdi da je neprijatelj svako ko iskreno voli svoju Srbiju, ko iskreno voli svoju Crkvu i ko isreno želi da nastavi život morala kako je u Srbiji prenošeno sa oca na sina, sa majke na kćerku.

Svako ko želi da sačuva dostojanstvo svoje srpske države, time i dostojanstveno pravo svog ličnog života, dostojanstvenu istinu svetosavlja, za njih je nacionalista, šovinista, pa danas i neonacista.

Biti nacionalan, ili pripadati nacionalizmu, po zvaničnom svetskom pravu tog pojma kaže se sledeće „NACIONALAN (nl.nationalis) narodni, narodski, koji pripada nekom narodu, koji se tiče jednog naroda, koji je svojstven jednom narodu, otačastven, zavičajan; nacionalni karakter skup svih onih osobina kojima se jedan narod naročito izdvaja od drugih naroda; nacionalizam (fr.nationalisme) narodnjaštvo, ljubav prema svom narodu, rodoljublje.

Ako svetski priznata teorija nacionalizma i pravo da budeš nacionalan, taj pojam ne tumači nikakvim ekstremnim opisom onih koji pripadaju određenoj nacionalnosti, zašto se onda samo Srbi osuđuju i kažnjavaju kao skup ljudi koji pripada srpskoj nacionalnosti?

Mi ne možemo hodati bosi kao što to mogu ljudi iz plemena u Africi. Ne možemo vući ljude u nosiljkama kao što to rade ljudi u Kini. Ne možemo živeti na ledu kao što žive ljudi na Severnom Polu. Ne možemo živeti u pustinji kao što to mogu ljudi iz arapskih zemalja. Ne možemo klečati pred Budom jer nismo Budisti. Ne možemo klanjati pred Alahom jer nismo muslimanske vere. Ne možemo priznavati Papu jer nismo katolici i nismo otišli iz jednoobrazne vere već smo u izvornoj veri ostali.

Sve to možemo ako sami hoćemo, ili ako nas na to nateraju, ali onda nismo Srbi sa srpskom nacionalnom tradicijom koju ima svaki narod, onda smo Srbi sa tuđim nacionalnim duhom, i Srbi koji su sami pogazili svoj nacionalni duh.

Toliko godina je Mojsije vodio jevrejski narod daleko od egipatskog ropstva, vodio ka zemlji koja će im dati pravo nacije i nacionalnog postojanja.

Toliko godina su se Crnci borili da iz ropstva izađu sa pravom na život koji ima i beli čovek, onaj isti koji je crnom čoveku bespravno oduzeo to pravo. Crnci su uspeli jer su se rađali sa znanjem da im je beli čovek neprijatelj i da moraju da iznesu to neprijateljstvo.

Toliko godina su se Indijanci borili za svoju zemlju i svoje nacionalno pravo koje im je bespravno oduzimano od samozvanih harača stvorene Američke države. Indijanci nisu uspeli jer su bili lakoverni prema belom čoveku. Bili su potkupljivi sa lažnim obećanjima belog čoveka. Indijanac je živeo žibotom prirode, a beli čovek životom otkrivene tehnike. Ta otkrivena tehnika, ta ogromna različitost u uslovima života za Indijance je bio mamac čuda, nagrada ili kazna iz redova verovanja u razna božanstva.

Toliko godina je trajao odbrambeni rat Vijatnama protiv surovog američkog napada. Godinama su Vijatnamci branili svoju zemlju i pravo na svoj nacionalni identitet. Vijatnamci su uspeli jer su bili odlučni da se do poslednjeg bore za svoju državu.

Albanci ili u narodu Šiptari sa Kosova gradili su svoj san da Kosovo pripadne njima. Jedinstveno su išli ka ostvarenju svog sna. Iglali prljavo kolo svog nacionalnost prava, rasipali nedužnu krv, rušili tuđe domove, ali su do svog cilja došli.

Hrvati su se borili za svoju državu. Jedinstvom ljubavi prema svom cilju došli su do svoje države. Ne stide se svog nacionalnog obeležja i ponosno ga stavljaju kao zvaničnu celinu hrvatske države.

Crnogorci su stvorili svoju samostalnu nacionalnu državu. Ponosno su je oslikali sa prošlošću i sadašnjošću i kao takvu pripremili za budućnost.

A Srbi, gde su Srbi? A Srbija, gde je Srbija?

Srbi su tu gde su im i preci bili. Srbija je tu gde su i granice njene državnosti, ali i tu gde više nema ni nacionalnog prava, ni zakona, ni sadašnjosti, a po najmanje budućnosti.

Kažu da je Srbija zemlja u tranziciji, a istina je drugačija. Ta istina pokazuje da je Srbija zemlja po kojoj se vršlja sa razaranjem i brisanjem nacionalnog lika. U Srbiji više ne postoji državni smisao života, ono što podleže poretku jedne zakonske države. Živi ko kako hoće i ko kako može.

Upravo ta slika ko kako hoće i ko kako može, danas je slika srpske pravoslavne vere i slika predstavnika Srpske pravoslavne crkve koja je na čelu pravoslavne vere.

Jedni u pravoslavnoj veri rade kako hoće, a drugi pravoslavnu veru brane kako mogu, jer moraju da je odbrane.
U granicama mogućnosti i obavezi moranja stvorila se slika nas koji smo odlučni da odbranimo svetosavsku pravoslavnu veru. Oni koji rade kako hoće, u redove nas koji smo spremni da ponesemo dug prema svetosavskoj veri i da je od sakaćenja zaštitimo, ubacili su svoje „vojnike“ koji će programirano unositi haos i kao „celina“ sa nama, taj haos treba da padne na sve nas i da ga mi kao obeležena „opasna“ organizacija ponesemo.
U redovima odbrane svetosavlja nalaze se i ljudi koji su ogorčeni na državne prevare, ogorčeni na lične gubitke u ovako rasutoj državi, nalaze se i oni koji su odbačeni ili odbegli iz porodičnog doma, koje je vaspitavala ulica i koji su kao nedužni poneli teret ulice po kojoj su lutali i tražili sebe.

Na osnovu cilja okupljenih vernika u odbranu svetosavlja, posmatrači su nas krstili imenom „Revnitelji“. Posle tog krštavanja dodavali su nam osobine sprem kapljica kojima su nas krstili. Kakvu su vodu na nas bacali, kroz mutninu te vode o nama su sudili. Namerno su zanemarili da smo mi nešto drugo od onoga što potiče iz njihove ruke, njihovih usta, njihovih planova.

Donose presudu o nama a da nas i naše zalaganje i ne poznaju, pa kažu „Protivnici su komunikacije s drugim veroispovestima, smatraju to prljanjem ili napadom na pravoslavlje“.

Ova rečenica je lažna optužba. Mi nismo protivnici nikakvog susreta sa ljudima druge veroispovesti. Naše pravoslavne hramove posećuju i druge veroispovesti. U te posete dolaze kao turisti ili kao nesrećnici ličnog problema koji ih dovodi da svoj problem još probaju da reše u pravoslavnim svetinjama, kraj moštiju svetitelja koji se nalaze u pravoslavnim hramovima.

Pred moštima Sv.Vasilija Ostroškog stajali su ili klečali ljudi različite nacionalnosti i različite veroispovesti. Pravoslavno monaštvo i pravoslavni narod nikada ih nije terao iz te velike svetinje. Navešću jedne od ličnih primera koje sam mogla u takvim situacijama i sama da vidim.

Jedan je bio u manastiru Ostrog. Stajala sam u dugačkoj koloni naroda koji se polako pomerao i strpljivo čekao trenutak da celiva mošti Sv.Vasilija Ostroškog. U toj koloni se nalazila i žena muslimanske veroispovesti. Kojoj veri pripada moglo se zaključiti po garderobi koju je nosila na sebi i koja označava ženu muslimanske vere. U ruci je držala krupno, nepokretno dete. Ljudi oko nje, čim su primetili da ona već sa teškoćom podnosi teret deteta u rukama, pružili su joj svoju pomoć. Na smenu su uzimali dete na svoje ruke. Kada je dete počelo da ječi, pušta iz sebe nejasne glasove, narod je shvatio da je detetu već teško u toj dugačkoj koloni. Rekli su majci da krene da se probija kroz narod do vrata u crkvu u kojoj su mošti svetitelja. Od čoveka do čoveka se prenosio šapat da propuste ženu, a njeno dete se prenosilo sa ruke na ruku, dok majka i dete nisu stigli do samog ulaza u crkvu i tako im se omogućilo da se ne muče u nepreglednoj koloni naroda.

Drugi primer je bio u svetinji u kojoj se nalazi deo moštiju Sv.Marije, ili u narodu Ognjene Marije. Došla je porodica iz Slovenije sa ćerkom koja je nervno obolela u sekti u kojoj je bila. Nameštala sam cveće kraj dela moštiju Sv.Marije kada su mi prišli. Nešto slovenački, nešto srpski u bolu i nadolazećim suzama rekli su mi za problem koji ih je doveo do ove svetinje. Pitali su me šta treba da rade jer su oni katolici i ne znaju kakvi su običaji u pravoslavnoj veri. Rekla sam im da se mole onako kako bi se molili i u svom hramu. Onda su me pitali kako da se krste, onako kako se krste u svojoj veri ili onako kako se krstimo mi u pravoslavnoj veri. Nisam stigla da odgovorim, u razgovor se uključio jedan stariji čovek i rekao im „suze i molitve su naš krst pred Bogom, a ne naša ruka i položaj naših prstiju. Moli se ti brate (znači pravoslavac je katolika oslovio bratom, iako je taj pravoslavac okusio nacionalni rat koji je protutnjao zemljom na kojoj se nalazi svetinja sa delom moštiju Sv.Marije) onako kako samo može nesrećno roditeljsko srce da se moli“.

Treći primer je bio na dan slave jedne pravoslavne svetinje. U porti te svetinje bilo je mnogo pravoslavnog naroda koji je tu došao na Liturgiju. Kroz okupljen narod je krenula žena sa dvoje dece. Svako je držala za ruku. I ona i deca su bila oskudno obučena. U očima im se videla duboka bol i strah. Žena je govorila malo na Mađarskom, malo na Srpskom. Sadržaj njene priče je bio da je pobegla sa decom od pijanog i agresivnog muža. Da već nekoliko dana luta sa decom i noći u šumi. Molila je narod da joj pomogne svojom milostinjom. Okupljen pravoslavni narod nije gledao što je ona katolkinja, već je video samo njene suze i čuo njenu potresnu priču. Domaćin slave je zadužio dva mladića da krenu kroz narod i da prikupe novac za nesrećnu ženu i njenu decu. Novac je prikupljen. Monahinje su napunile torbu namirnicama, peškirima, sredstvima za ličnu higijenu, umotale tri ćebeta, vezale kanapom i sve to je bilo pruženo nesrećnoj ženi.

Iz napred navedenih primera, a postoji mnogo primera za koje ja ne znam a desila su se, vidi se da mi nismo protivnici kontakta sa narodom druge vere i druge nacije.

Mi samo ne želimo kontakt sa drugim verama koje imaju cilj da se naša vera uguši i da postanemo celina njihove vere.

Mi ne upadamo u hramove kod vladika koji ne vide opasnost od dijaloga s drigim veroispovestima. Mi ulazimo u hramove i tim ulaskom opominjemo vladike koji učestvuju u dijalogu koji se odvija radi planiranja ugušenja naše vere i našeg pripajanja tuđoj veri, da postojimo kao pravoslavci i da ćemo se do kraja boriti za to pravoslavlje.

Dalje se kaže „U Patrijaršiji kratko ocenjuju da „ti ljudi liturgiju doživljavaju kao ritual, vera im je isto što i nacija, što je zapravo netačno, a Crkvu vide fundamentalistički“.

Nije se napisalo ko je to iz Patrijaršije rekao, da li gospodin Grigorije, gospodin Hrizostom, penzionisani vladika Atanasije, gospodin Ignjatije, ili gospodin Jovan šumadijski, ili sve ukupno oni kojima je i Patrijarh Pavle smetao pa se sa njegovom panom i njegovim življenjem igraju kao i mačka što se igra sa mišem.

Lično mislim da gospodin Irinej Bulović nije dao taj komentar, iako se i on nalazi na „listi žrtava“, iz razloga što se on sam ogradio od novinara rekla-kazala, i što je on uvek imenom i prezimenom stajao iza svakog svog intervjua datog novinarima. Lično je izjavio da osuđuje novinarske manipulacije i rečenice „izvori iz Patrijaršije“ i da treba imenovati ko stoji iza tih „izvora“. A i gospodin Irinej Bulović je oprezan i mudar šahista, on se svojim umnim kapacitetom neće spuštati na neprofesionalizam novinara. A taj neprofesionalizam je pokazala novinarka Željka Jevtić. Osmislila je tekst koji ju je u svom sadržaju ostavio otkrivenu i podložnu demantu. Ostala je otkrivena upravo iz razloga što je žurila da temu vehabija u SPC sprovede u delo svog „naučnog“ rada, a da se pre toga korica te nauke nije ni dotakla.

Da li je ona izmislila komentar iz Patrijaršije, ili je taj komentar zaista došao iz Patrijariše, za nas nije bitno. Reči kojima se nama sudi da Liturgiju doživljavamo kao ritual, govore o onome od koga je takva osuda potekla, da oni niti poznaju nas, niti poznaju Liturgiju. Mi na Liturgiji stojimo onako kako su stajali i naši preci. Liturgija se služi na isti način kako su je služili i naši starozavetnici od kojih smo je kao takvu nastavili kroz vreme da služimo. Kako oni pre nas Liturgiju nisu doživljavali kao ritual, tako je ni mi danas ne možemo ritualno doživljavati, jer iz nje ništa nismo menjali da bi je sprem sebe prilagodili.

Dalje kažu „vera im je isto što i nacija, što je zapravo netačno“. U ovoj rečenici onaj ko ju je izgovorio, ili napisao, pokazuje svoje neprijateljstvo i prema pravoslavnoj veri i prema srpskoj naciji. Vera i nacija jestu isto. Kako za pravoslavca, tako i za katolika, tako i za islamistu, tako i za budistu.

Vera i nacija ne mogu biti isto samo za one koji pripadaju različitoj nacionalnosti a istoj veroispovesti. Na primer, imamo pravoslavne Kineze. Zajedničko sa njima nam je vera, a različito od njih nam je nacionalnost, jer oni su Kinezi a mi smo Srbi. Katolicizam i nacionalnost će biti jedno u Hrvatskoj, ali neće biti isto u Hrvatskoj i u Engleskoj. Hrvati pripadaju jednoj naciji, Englesi drugoj, a veroispovest im je zajednička.

Nacija i vera ne bi imali ništa zajedničko kada bi jedan narod sam od sebe pristao da sačuva nacionalnost a menja veroispovest. Kao kada su Srbi pristali da pravoslavlje menjaju za veru komunističkog ateizma. Pošto je nekadašnji Sloven srpskog tkiva nekada bio pagan i mnogobožac, pa kasnije kanalisan ka jednoobraznosti sa živim Bogom, danas je smešno reći da srska nacija nije isto što i pravoslavna vera. Biti Srbin, a ne biti pravoslavac moglo se samo u komunizmu, a očigledno se može i danas kod ovih pravoslavno-novinarskih komunista. Čak i Srbi koji su pravoslavnu veru menjali za islamsku veru, u ne znanju kome pripadaju dobili su pravo na muslimansku nacionalnost i time pravo da verski i nacionalno dobiju lik neke nove narodnosti.

Dalje se kaže „Njihova konstantna meta su eparhija žička, šumadijska i braničevska“. Navedene eparhije nisu naša meta već rak rana srpskog pravoslavnog tkiva. Ako se toj bolesti ne stane na put širenja, njena metastaza će pojesti celo pravoslavno tkivo. Ako lekar ima pravo da otkloni tumor iz ljudskog organizma, ko to pravo oduzima verujućem narodu da otklone tumor iz njihovog pravoslavnog organizma?

Dalje se navodi „Iako ne upadaju u crkve u Bačkoj, na internet forumima kritikuju i episkopa Irineja…“
Prvo mi nismo banda već smo građani Srbije koji ne nosimo nikakav dosije upadajućih prestupnika zakona i ljudskog morala. Nismo ni štetočine životinjskog porekla pa da se naša kretanja označavaju sa upadanjem.

Drugo, gospodinu Irineju Buloviću je najlakše bilo da liturgijski poredak menja bez dizanja glasa pravoslavnog naroda, iz razloga što Srbi u njegovoj eparhiji godinama žive u zajednici sa drugim narodima i drugim veroispovestima, i u nedostatku negovanja svog nacionalnog pripadanja, pa tako i svoje nacionalne vere, primali su ono što su gledali da drugi narodi oko njih neguju i čuvaju. Kada je pravoslavna vera izašla, posle komunizma, na svetlost srpskog života, Srbi u eparhiji Bačkoj su već imali navike drugih narodnosti. Kao takvi nemaju sluh za ono što je njihovo i ono što je tuđe.

Moram se vratiti na početak teksta i dati komentar na još jednu napisanu rečenicu. Ona glasi „Zakočili su se u vremenu za koje su se uhvatili kao jedino ispravno i za to im je podloga nacionalna priča, a nikako bogoslovska“.

Srpski narod se nije zakočio u vremenu, srpski narod je od drugih ostao zakočen u vremenu i trenutku kada se krenulo na razbijanje Srbije. Srpski nrod se nije uhvatio za to zakočeno vreme kao jedino ispravno i za to mu ne služi nacionalna priča. To zakočeno vreme je upravo neispravno za srpski život i opasnost srpskog života. Srpski narod nema srpsku priču svoje nacionalnosti, već ima srpsku istoriju koja mu je dala pravo na srpsku državu i pravo na život u toj državi. Srpski narod, zakočen u vremenu od neprijatelja srpstva u sebi čuva tu istinu srpske istorije. Ta istina srpske istorije za njega je jedini svedok njegovog postojanja i prava na to postojanje.

Napisati „i za to im je podloga nacionalna priča, a nikako bogoslovska“, može da napiše samo produkt novog svetskog poretka, marioneta nauke bez naučnosti, novinar bez novinarskog znanja, čovek bez lika sa likom ljudskog naličija.

Zašto na ovu rečenicu gledam na ovaj način? Zato što drugačije gledište ne postoji. Ne može bogoslovska priča da stoji ispred nacionalne priče. I Isus kada je stvarao hrišćansku nauku ili kako bi ovaj novi poredak rekao hrišćansku priču, nije tu nauku stvarao u vazduhu već na prostoru jedne države, na prostoru jednog nacionalnog postojanja a u tom nacionalnom postojanju u kome je misionario i podučavao narod hrišćanskom naukom, postojali su nacionalni zakoni, običaji, istorija tog nacionalnog postojanja, ili nacionalna priča kako bi to rekla novinarka teksta na koji dajem svoj komentar. Bog je prvo stvorio čoveka, dao mu prostor gde će živeti, gde će se rađati, a onda mu dao zakon po kom treba da živi. Znači prvo se stvorio čovek, zatim se odredio prostor gde će on razvijati svoj život, a onda je dat zakon po kome on treba da živi.

Ako se čovek ne drži svoje nacionalne pripadnosti, tako nepripadajući ne može da se drži ni svoje „bogoslovije“. Samo što bogoslovija nije ime za hrišćansku nauku, u ovom slučaju pravoslavnu hrišćansku veru. Teologija je naouka o Bogu, a bogoslovlje je sistem učenja hrišćanske crkve. Bogoslov je student teologije, veroučitelj. Ako nam nacionalna priča (za nas nacionalna istorija) ne bude oslonac, ako oslonac pronađemo u bogslovskoj priči (kako sugeriše i zaključuje novinarka) onda možemo da lutamo kao što luta i muva bez glave. Bogoslovska priča može da bude priča po izboru. Ta priča može da bude pričana iz Jevanđelja a može da bude i pričana iz bogoslovskog doživljenog iskustva.

Danas je vrlo opasno biti neoprezan u slušanju bogoslovskih priča i uzimanju tih priča za nacionalni identitet. Zašto je opasno?

Zato što danas svako može da bude đak bogoslovije. I onaj ko veruje u Boga i onaj ko veruje u dobit bogoslovskog „zanata“.

Novinarka dalje piše „Ali „revnitelji“ gotovo nikada nisu istureni igrači. Oni, najjednostavnije objašnjeno, podbunjuju neuk narod po selima i manjim mestima koji dolazi u crkvu. Govore im da su im vladike „izdajnici srpstva“, da će ako su na takvoj liturgiji postati katolici, da je to „čemu prisustvuju protiv naše srpske crkve. Isturaju često starije, ali i decu koja drže ikone i onda se doslovno dogodi lom na liturgiji…“

I u ovom citatu se vidi da novinarka ne zna o čemu piše, da ona poznaje samo želju da se uključi u temu vezanu za zbivanja u SPC.

Prvo, svi mi koji se borimo za očuvanje svetosavlja smo vernici revnosne odluke da se pravoslavna vera sačuva u onim okvirima kakva je bila kada joj se pravoslavni narod počeo vraćati, znači kako je nasleđena od naših predaka. Mi pripadamo Jednoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, a ne kabareu, pa nam trebaju istureni igrači, ne fudbalskom timu pa nam opet trebaju istureni igrači, ne nekakvom provocirajućem mitingu pa nam trebaju istureni igrači. Od tog „neukog naroda po selima i manjim mestima“ kako novinarka sa gradskih bina gleda na sve što se nalazi ispod grada, svi možemo da naučimo najispravniju pravoslavnu veru. To su ljudi koji su imali veronauku pre komunizma, i pre ovih današnjih verskih komunista. To su ljudi koji žive u borbi sa prirodom i u toj borbi štite i svoje useve i svoje gole živote. Ko se iskrenije moli Bogu od čoveka koji se iz nevolje moli. Kao takvi oni poznaju izvor pobožnosti a ne elaborat pobožnosti.

Upravo je u ovoj rečenici napravila šuplju grešku. Najaktivniji borci svetosavlja su ljudi iz grada. Ljudi u gradu imaju manje obaveza od ljudi sa sela i manjih mesta. Ljudi na selu imaju svakodnevnih nepreskočenih seoskih, radnih obaveza. Ljudi iz manjih mesta imaju obavezu sa problemima koji čine život u manjem mestu i oskudicama koje se osete u razlici između života u „malom“ i života u „velikom“.

Ljudi iz grada se vode svojim znanjem, ali savete traže od ljudi iz sela ili manjih mesta.

Pripadam redovima odbrane svetosavlja, ali nigde ni od jednog „neisturenog igrača“ ili sveštenoslužitelja na koje je mislila novinarka, nisam čula rečenicu da su nam vladike izdajnici srpstva. Svugde čujem samo reči da je neprijatelj svako ko radi protiv svetosavskog poretka, protiv pravoslavnog identiteta, protiv srpstva i srpske države. Čujem da govore da takve ne slušamo, da za takvim ne idemo, pa sve da su to i oni sami, da se klonimo i njih ako vidimo da odstupaju od Jevanđelja, svetootačke vere i svetosavske Liturgije.

Niko nikoga ne istura u prve redove (kako kaže novinarka). Za nas nema prvih i poslednjih redova. Za nas postoji samo pravo starijeg i pravo mlađeg. Pravo dokazanog i pravo da se dokažeš. Ono što kao dokaz o sebi treba da damo to je da smo ljudi i u svetu i u veri. Da poštujemo moral ljudskosti i moral hrišćanstva. Da poštujemo Božiju zapovest „Ljubi bližnjeg kao samog sebe“. Da smo spremni da praštamo i da praštanje tražimo.

Da nije dorasla javnog novinarskog rada govori i stil njene rečenice „..i onda se doslovno dogodi lom na liturgiji…“ primer lom pripada nekoj svetovnoj temi koja se može opisati a ne situaciji koja se može dogoditi u trenutku dok traje Liturgija.

Iz njenih redova se vidi sva mržnja prema onima po kojima opliće svojim perom. Može se videti da je signal dobila od onih koji žele da se neredi redovo pojavljuju u SPC, da se provocira i da se izlazi sa temama koje će sukobiti narod u SPC.

Osudila je narod ili „revnitelje, fundamentaliste, vehabije i neonaciste“. Osudila je i „skrivene igrače“. Osudila je i vladiku Nikanora, a onda kada piše o problemima koje je izazvao gospodin Jovan, onda kaže „Kamera sve snima, a posle na internet stiže deo gde je vladika zbog ometanja liturgije EVENTUALNO (krupna slova su korišćena sa moje strane da bi se istaklo njeno značenje upotrebljene reči eventualno) povisio ton“.

Novinarka kao klon može da bude kroz više bića prisutna svugde. Ona zna i šta se dešava među čačanskim vehabijama, i šta se dešava u celokupnoj žičkoj, šumadijskoj i braničevskoj eparhiji. Ona stiže da vidi i događaje na licu mesta i da vidi snimke sa kamera sa tog mesta. Ona zna i kako se manipuliše sa „seljacima“ i „malograđanima“ (onima koji pripadaju maloj sredini). Ona zna ko je napravio „lom“ u Duškovcima. Ona zna šta skriveni igrači govore okupljenom narodu. Ona zna i šta misle oni koji se skrivaju sa svojim mislima u Patrijaršiji. Ona zna sve.

A da ne zna baš ništa utvrdiće sama ako krene na mesta o kojima piše i kroz pisanje ljude iz tih mesta optužuje. Neka slobodno dođe među nas. Na čelu joj ne piše da se zove Željka Jevtić pa da misli da mora da nas se boji. Može ući među nas kao nepoznato biće i kao član naše „hajdučije“. Tehnika je danas savršena. Sve nas u kretnji i reči može da snimi, a da to niko od nas ne vidi i da tako bude sigurna da joj niko od nas hajduka ne može nauditi i snimljeno oduzeti.

Neka snima i dela svih onih koje brani kao žrtve naše hajdučije, ali neka bude vešta pa neka uđe u njihove redove i snimi ono što javnosti nije dostupno.

Sve snimljeno o njima i nama neka iznese u javnost i neka onda pusti narodu da donese sud i o njima (žrtvama) i o nama (hajducima, vehabijama…ili kako joj god volja da nas zove).

Tek tada neka u svoj tekst uključi psihoanalitičara dr Aleksandra Vučo i neka ga zamoli da svoju psihoanalizu daje nad primerom a ne da je bez primera izvlači iz nauke koju je studirao.

Jedna od njegovih rečenica je sledeća „Zastrašujuće je da se ovde počinju pojavljivati ljudi tipa španske inkvizicije i još samo fali da počnemo da lovimo veštice, mada je poslednja i spaljena na tlu Srbije“.

Kou i čiju je on psihologiju studirao, kada je njegova psiha ispunjena tolikom mržnjom prema onima koje i ne poznaje, čije reči i dela ne poznaje, čije živote ne poznaje, a o njima piše kroz najmračnije pore svog uma i svoje duše.

Zamislite svest čoveka koji kroz svoju školovanost u dvadesetprvom veku sebi daje pravo da izgovori takvu jednu rečenicu i tom rečenicom osudi narod koji nije ni video. Onda zamislite kada bi morali da odete kod tog čoveka i da uradite test ličnosti koji bi on posle pregledao i o pregledanom doneo svoj sud. Ko bi vas oprao od ocene koju bi on dao o vašem testu i tom ocenom vas ocenio kao španskog inkvizitora i kada bi on o vama presudio da je u vašem testu ličnosti pronašao da se u vama nalazi skivena želja da veštice spaljujete na lomači. Pa pošto on zna da je poslednja spaljena na tlu Srbije, ko bi vas spasio kada bi on svojom psihoanalizom otkrio da je taj poslednji inkvizitor predak vašeg postojanja.

On dalje ovako sudi o ljudima, pravoslavnim hrišćanima koji se bore za očuvanje svetosavlja.

„Ti ljudi kao da se identifikuju sa božanskom moći, što je jako opasno po ljudski mozak i dovodi do osećanja ničim zaslužene pravednosti i veličine. Ne mogu da vide da je rešenje uvek razgovor. Očito je nešto jako pogrešno sa njihovim identitetom, kada mogu da podlegnu manipulaciji za koju sam siguran da i potiče od nekoga u SPC“.

Novinarka prepričava sledeće razmišljanje psihoanalitičara „On dodaje da su očito nesposobni da nađu sreću sa drugima, već moraju stalno da iskazuju nadmoć“.

Zatim ponovo citira psihoanalitičara „I to čine ne bi li pokrili sopstvenu bedu. Sve takve grupe imaju isti psihološki način ponašanja: stalno moraju da imaju neprijatelja da bi uzvisili sebe“.

Gospodine Vučo, vaša teorija opisa jedne grupe ljudi je precizno zapamćena iz udžbenika iz kojeg ste je učili, ali je pogrešnoj grupi ljudi dodeljena.

I mi, kao i vi u svojoj teoriji, postavljamo pitanje zašto pojedini naši episkopi dovode do raskola u pravoslavnoj veri i zašto se ne drže svetosvskog poretka, zašto ga menjaju i zašto ne poštuju poslednju Odluku Sabora.

Ovo vaše izlaganje nam je pomoglo da zbunjenom narodu odgovorimo ko su crnorisci koji gaze svetosavski poredak i tim gaženjem unose nemir u pravoslavnu veru.

Nemojte nam zameriti što će naš odgovor o raskolničkim crnoriscima biti kroz vašu analizu. Taj odgovor glasi ovako,„Ti ljudi kao da se identifikuju sa božanskom moći, što je jako opasno po ljudski mozak i dovodi do osećanja ničim zaslužene pravednosti i veličine“.

Vaša rečenica upućena nama „I to čine ne bi li pokrili sopstvenu bedu. Sve takve grupe imajuisti psihološki način ponašanja: stalno moraju da imaju neprijatelja da bi uzvisili sebe“, obavezuje vas da dođete među nas, da nas upoznate, da se upoznate sa našim porodicama, našim životima i našim trenutcima koje provodima u svojim hramovima dok traje svetosavska Liturgija.

Tek tada možete doneti sud o nama. Kada na licu mesta utvrdite da mi nemamo sopstvenu bedu, već se borimo sa izrežiranom nacionalnom i verskom bedom, da mi nemamo isti psihološki način ponašanja, a on je da stalno moramo da imamo neprijatelja da bi uzvisili sebe, već da svako od nas ima svoj lični način ponašanja, tek tada možete pisati istinu o nama.

Bez tog upoznavanja sa nama o kojima pišete psihološke teorije ličite na krojača koji brani elaborat novo patentirane letilice.

I moj zaključak na kraju je taj, ako pomenute episkope, žrtve pravoslavnog naroda, treba da brani jedna ovakva novinarka i jedan ovakav psihoanalitičar, onda oni zaista i jesu žrtve, ali ne verujućeg naroda, ne vehabija, ne fundamentalista ili neonacista, zavisi već kako ko uspe „ime“ da nam upamti, već su oni žrtve bića zarobljenog u njima samim.

Neka ih Bog oslobodi ličnog ropstva, neka i mene oslobodi njihove ambicije da me „zarobljenu“ u vremenu nacionalnog identiteta kao „oslobođenu“ jedinku povedu ka zapadnoj slobodi.

I kada bih se ponovo rodila i u tom rođenom svetu mi rekli da postoji samo islam i katolicizam, ja bih se opredelila za islam, za katolicizam NIKADA. U islamu bih mogla da nađem Alaha i da mu se molim, u katolicizmu ne bih mogla da neđem Boga jer katolicizam je bog, a za njih je Bog sredstvo kroz koje žele da zagospodare celim čovečanstvom.

I dokle god postoji mesto jasenovačkog logora i dokle god sa tog mesta i te zemlje isparava krv nedužnih žrtava, krv srpskih žrtava, ja ću se kloniti svakog mesta i svake teorije koja me vodi da jedinstvu sa katoličkom verom. Katoličkog čoveka ću poštovati, ali ću se odlučno kloniti svake zamisli da moje nacionalno i versko biće postane deo njegovog katolicizma.

Tako, svi koji nam sudite, dođite među nas. Uđite u hramove svetosavke. Pratite one koji služe svetosavsku Liturgiju. Tu nećete naći ništa od onoga čime nam sudite. Tu ćete naći sve one koje je država izdala, sve one koje je nepravda ostavila bez radnih mesta, bez prava na dostojanstven život. Tu ćete naći sve majke koje se bore da im deca ne budu deo uličnog ludila. Tu ćete naći svu onu omladinu koja beži od ulice i beži od evropske mode koja hara kroz zdravo odrastanje srpske omladine.

Tu ćete naći sinove i kćeri koji su potomci starozavetnika, koji su naslednici svetosavlja, koji su listovi dostojanstvene srpske nacionalne države.

Z.D. 26.01.2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo