logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    1.646 пута прочитано    Датум: 10.01.2009    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

medjureligijska-konferencija_2004.jpgСа интернет сајта “Борба за Веру” преносимо део књиге Остоје Дражића “Нови Сад прича ограду” издате далеке 2001 – е године.

10. 01. 2009
+++

Почетак 21 Века и фрапантне, неморалне одлуке и неправославна чињења епископа бачког. Да ли је “римо – католичење” епархије бачке завршено?!

ОСТОЈА ДРАЖИЋ О ДУХОВНОСТИ У ГРАДУ

Када се у граду устоличи садашњи епископ бачки др Иринеј (Буловић) град још више духовно стаде сиромашити, јер он животом заборављаше да без љубави ништа не вреди и ништа не успева. Из двора многе иконе избаци, јер му беху  „неправославне”. Казују многобројни енергетски трагови да их је кроз прозор на земљу у бесу бацао, те само њихов мали број избеже потпуно уништење.

Чак и да јесу  „неправославне” није их на такав начин морао уништавати. Могле су се, ваљда, склонити, могле су се и поклонити… Гнев и бес човека чине слепим, сујетним и често непромишљеним. Све те иконе, ипак, беху освећене и пред њима се мољаху многи епископи, монаси и људи чиста срца, што вером силном и љубављу и надом живеше. И нико од њих их не држаше за грешне, за нешто што треба одбацити. Напротив, и Српска Православна Црква одобри српски барокни иконопис у овим крајевима, тако да су у готово свим храмовима управо такве иконе иконописане. Рећи данас да су све оне не само  „неправославне”, него и грешне, јер зашто би се иначе на такав начин уништавале, велики је терет за овдашњи живаљ православни, рекао бих чак и за многе саблазан. Могуће да је тачно да у свему нису по канону, али сама Српска Православна Црква их је и такве какве јесу прихватила и освећујући их, практично, благословила и одобрила за употребу од стране самих православних хришћана. Никада српски барокни иконопис, који је посебно раширен у северним српским крајевима, није био осуђен и забрањен за употребу од стране Светог Архијерејског Сабора, нити је иједан епископ на овим просторима, пре садашњег, икада тај и такав иконопис сматрао  „неправославним”, а поготово га ниједан није сматрао грешним. Многи су тим чином и таквим ставом садашњег епископа доведени у забуну, питајући се како је могуће да је оно што је и сама Српска Православна Црква више од тристо година држала за православно и исправно, освећујући и благословљавајући, сада одједном  „неправославно”. Поготово имајући у виду основно учења Свете Цркве које упућује да у њој нема лажи и обмана.

Црква зна истину не делимично и лаж делимично већ потпуну истину и без примесе лажи. И сама Црква се не вара, јер је истина; није лукава и није малодушна, јер је света. Тако исто Црква по својој неизменљивости не сматра за лажно, што је некада сматрала за истину. (…) Чиме би се освећивала земља, ако би Црква изгубила своју светост? И где би била истина, када би њен данашњи суд био противан јучерањем? (А. С. Хомјаков: О цркви православној. Вера, Љубав и Нада, у Православна читанка, Крњево, 1983, стр. 58)

Да ли то садашњи епископ својим речима и својим чином казује да је свих ових година Српска Православна Црква била лажа, да је била ван истине, да је самим тим, дакле, била и ван Цркве Живоносне, јер одобравала је, освећивала и благословљавала оно што је  „неправославно” и грешно?

Да ли то садашњи епископ својим чином казује да је једино исправно да се све  „неправославне” иконе избаце из домова, као што их је он из свог дома (Владичиног двора) избацио?

Да ли то садашњи епископ својим чином казује да је једино исправно да се све  „неправославне” иконе из свих Храмова избаце, као што их је он из Руске капеле избацио?

Држим да су то све врло озбиљна и  „тешка” питања, а да би се само једном човеку препустило да о њима одлучује. О свему овоме је, чини се, једино исправно да коначан суд да Свети Архијерејски Сабор, те ако је заиста тако да смо сви овде заједно са својим епископима и свештеницима свих ових векова били у лажи, онда нека се то јавно обзнани, и нека се отворено каже да су сва освећења и сви благослови и сва одобрења за употребу икона урађених у српском барокном иконопису била лаж, јер ни ти благослови нити освећења те иконе нису учинила православним и исправним, и нека се сви који су лаж за истину држали и народ овај вековима у погубној лажи држали, јавно осуде и из Цркве изопште и за њих нека се више не моли и нека се више не спомињу у јектенијама.

Не видим другог начина и другог излаза из ове заиста тешке ситуације која је понашањем и говором садашњег епископа доведена до крајњих граница, и која захтева озбиљно решавање.

А ако се, ипак, нађе да се иконе урађене у српском барокном иконопису могу сматрати православним (слободним, дакле, за употребу у Српској Православној Цркви, самим тим и потпуно равноправним са византијским иконописом) , онда и то треба јавно саопштити и ослободити овај народ православни терета који му је донео садашњи епископ. Уједно и наложити да се прекине више са инсистирањем на византијском иконопису као једино и искључиво православном.

Како су православне цркве уједно и помесне, самосталне, националне цркве, то је сасвим нормално да се одређене спољашње разлике (начин градње цркве, иконопис и др.) од цркве до цркве појаве, задржавајући при томе суштински, догматски и живоносни карактер Христове Цркве, којој данас припадају равноправно све православне, националне цркве.

Оно што је освећено Духом Светим у прописаном обреду, читањем прописаних молитава од епископа или свештеника Српске Православне Цркве, без обзира на место и време у коме је чињено освећење, нужно постаје и јесте суштином својом православно. И то све док тај чин освећења не буде јавно осуђен и оглашен неприхватљивим за Цркву. У том случају такво освећење не производи никакво дејство, што је и логично јер је остало ван истине. У Српској Православној Цркви постоји више различитих врста иконописа, али су без обзира на њихове очигледне разлике сви они од давнина прихваћени од саме Цркве, самим тим су без икакве сумње и православни, дакле, и истинити.

Српска Православна Црква је српски барокни иконопис прихватила самим освећењем многобројних иконостаса који красе храмове у северним српским крајевима.

Посебно је опомињућа и готово депримирајућа судбина Руске капеле, што се у Владичином двору налазила још од времена пре Другог светског рата. У тој капели су служили руски свештеници и у њу на молитву долазили Руси, избегли из Русије после избијања Совјетске револуције, који су свој дом и свој мир нашли у Новом Саду.

Остаје нејасно зашто је садашњи епископ бачки морао изменити ту капелу, која представља значајан део историје Новога Сада, која је на тако убедљив начин сведочила о љубави два блиска народа, а посебно о љубави са којом су Новосађани тадашњи дочекали обескућене Русе.

Да ли му је сметало што је то руска капела?

Да ли је узрок или повод тог гнева у ослобађању сила, које на видело избише по уверењу да му је као епископу све дозвољено?

Да ли…

Саблазан коју собом донесе садашњи бачки епископ испољи се и у проповедању  „нове” духовности која свој израз доби у преношењу свега грчког у ове просторе. То насилно наметање нечега што до тада никада у овим крајевима није било, многе толико саблазни да их одби још више од Цркве. И не само то него, можда још и горе од тога првог, многи добише сасвим искривљену представу о суштини православља, јер испада да је само оно што је грчко исправно и уједно православно, а све друго да је неправославно.

Тај својеврсни  „пројекат грецизације” овдашњих Срба је, сматрам, од толиког значаја, да о истом нужно треба да се изјасни не само Свети Синод, но пре и изнад свега Свети Архијерејски Сабор. Препуштање на вољу човеку појединцу, па макар у питању био и епископ, да на овакав начин укида, не само постојећу, но још и више наслеђену духовност православних у овим крајевима значи уједно брисање истинитости Српској Православној Цркви, а зна се да Црква не може да буде лажа, него само и искључиво, и у сва времена, истинита, за разлику од људи у њој који могу да не буду истинити. Нужно је, дакле, да Свети Архијерејски Сабор каже да ли је лажа оно што су проповедали, творили и освећивали многобројни епископи бачки, да напоменем само неке: Платон Атанацковић, Митрофан Шевић, Иринеј Ћирић и Никанор Иличић или је све то пак, истинито.

Практично, садашњи епископ бачки поништава и обезвређује све оно што су не само његови претходници на бачком трону чинили, него што је и сама Црква њиховим чињењем чинила и творила.

Све су ово питања и проблеми од изузетног значаја и морали би се што пре разрешити, јер саблазан велика бива од садашњег епископа, будући да многи, нарочито они који су још од раније хришћани, држе да није лажа то што је Црква у време пре доласка садашњег епископа творила и освећивала. Немарност према овом питању може скупо да кошта и гадно да се освети многим нараштајима који долазе, а не знају праву истину.

Тако, уместо да се у Новом Саду приступи одуховљењу оних који беху ван Цркве Живоносне, уместо да се силном безбожништву епископ садашњи супротстави свом снагом својом и свим знањем својим, он се окрену да православљу учи оне који већ Цркви припадају, који Крсну Славу славе још од времена када се то није смело, који, заправо, и очуваше православље у овом нашем, данас већ изразито безбожном граду. Не засметаху му, дакле, безбожници, него они који Цркву Христову чуваху, што само по себи оставља отвореним многа питања и доводи у сумњу много тога.

Не засметаше му ни обезбожене градске власти, које дозвољаваху да у градским установама секте пропагирају свој рад и да у њима свој отров Новосађанима сипају, јер им ниједном речју не приговори на томе, нити диже глас протеста у одбрану Града од те пошасти.

И само, ваљда, у Новом Саду има да се народ причести, а да се претходно не исповеди, или да се зову на исповест они који су се већ причестили, тек после причести.

И једино код епископа бачког има да се телеграмом свештеници пред Божић обавештавају о премештењу (реч је о двадесетак свештеника). Такво непоштовање свештеника у овим крајевима се не памти, као и што се такво осионо вршење власти не памти у Српској Православној Цркви. Зар није било и хришћански и људски да се ти свештеници оставе да на миру тај светли празник дочекају у својим парохијама, а не да пред Божић друмују као последњи отпадници?

И једино ваљда код епископа бачког има да се свештеници сваке две – три године премештају са парохије на парохију, као да му је жеља да се тиме Црква што више измучи и удаљи од народа.

И само је епископ бачки могао да распусти цео Црквени одбор новосадске Црквене општине, а да не образложи зашто то чини, нити да изда икакво писмено решење или одлуку о томе. Одборници су тражили да Црквени одбор учествује у планираној градњи нових цркава на територији новосадске Црквене општине, на шта и по Уставу Српске Православне Цркве имају право, а томе се епископ бачки енергично противио. Исто тако одборници нису хтели да прихвате лажну, нетачну фактуру, на чему је такође епископ инсистирао. Да ли је могуће да је разлог распуштања Црквеног одбора у одбијању одборника да поступе по захтеву епископа, чак и ако је тај захтев противан Уставу и ако је неморалан, јер тражити од неког да прихвати оно што је лажно у сваком случају је неморално? С обзиром да нема никаквог другог објашњења, чини се да је и то могуће.

Маја месеца 2000. Године четрдесетак Новосађана је упутило молбу – захтев, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве за смену епископа Иринеја из Епархије бачке и по казивању многих једини је реаговао честити и уважени Митрополит Дабробосански Николај питањем:

„Зашто ово није на дневном реду?” Остављен је без одговора са ћутањем које опомиње можда више од сваке речи.

Молбу – захтев, Новосађана сматрам изузетно важним документом свеколиког дешавања у борби за спас Православне и Светосавске Српске Цркве, те га, у жељи да се спасе од заборава, у нешто скраћеном обиму и овде записујем:

___________________________
Прошло је, ево, већ десет година како је на трону Епархије Бачке Његово Преосвештенство г – дин Иринеј (Буловић) и имајући у виду његов досадашњи рад и понашање све мање смо уверени да се са њиме на челу наше Епархије може сачувати наша Светосавска Православна Црква без опасности од унутрашњих раздора и сваковрсних подела.

Препуштамо Светом Архијерејском Сабору да након разматрања свих изложених података и чињеница донесе одговарајућу одлуку, а ми би, са наше стране, највише волели да нам се постави нови епископ.

Прво, Његово Преосвештенство Епископ Бачки г – дин Иринеј упорно ради на саблазни, нејединству и расколу унутар Српске Православне Цркве:

- Не само да дозвољава него чак и сам инсистира на причешћивању верника без обзира на стварну њихову спремност за Свето Причешће, и без претходне провере да ли је онај који се причешћује уопште постио или да ли се исповедио пре Причешћа. Није ретка сцена да многи, готово са улице, улазе у Храм стајући у ред за Свету Причест. Сви до једнога, од оних које смо анкетирали, сматрају да је довољно да се не једе од поноћи до Свете Литургије да би се могло причестити. Исто тако, за њих се исповест не сматра обавезном пре примања Свете Тајне Причести. Ово је не само штетно за сам унутрашњи организам Цркве, јер представља саблазан за многе, него је дугорочно гледано погубно за само њено јединство. Овим путем се ствара или се бар покушава створити велики број оних који одступају од правилног, чистог и јединственог живљења у Српској Православној Цркви. Практично ово јесте, а у сваком случају може да представља први корак ка њеној унутрашњој разградњи.

- Његово Преосвештенство Епископ Бачки г – дин Иринеј служи Свету Литургију на начин на који је не служи нико у нашој Цркви, противно Типику и Служебнику чиме чини огромну саблазан свима онима који су још пре њега долазили у Свети Храм на Литургију, а све нове православне вернике онеспособљава за исправну Литургију, будући да је, погрешно научени од Епископа Бачког, сматрају погрешном. До његовог доласка свуда у сваком православном Храму се служила увек једна и иста Литургија, разликујући се само по томе да ли се служи на српском или на црквенословенском језику. Епископ Бачки г – дин Иринеј својим наопаким служењем је, чак и тамо где се чинило да је немогуће направити разлику и раскол, успео да направи и разлику и раскол међу православним живљем у Новом Саду и целој Бачкој епархији. Оно што је изричито записано у Служебнику да се чита (говори) тихо он гласно изговара. Оно што је записано да народ (појци) певају он забрањује да певају. Тако ми данас на једној страни имамо литургију Његовог Преосвештенства Епископа Бачког г – дина Иринеја, а на другој страни Свету Литургију Српске Православне Цркве, која се јединствено и исто служи у свим српским Светим Храмовима осим оних у којима служи Епископ Бачки Иринеј. Сматрамо да је то што чини Епископ Бачки Иринеј саблазан и пут раскола у Српској Православној Цркви. Не доведе ли се Епископ Бачки Иринеј по овом питању у ред врло брзо можемо очекивати да и други епископи започну са својим иновирањима Свете Литургије, што даље засигурно води у разградњу Српске Православне Цркве изнутра.

- Служећи Св. Литургију код причешћивања народа, у моменту када је осетио слабост, Епископ Бачки Иринеј препустио је ђакону да настави да врши Св. Тајну Причести иако је у том моменту у олтару било неколико свештеника. Како ђакон по Типику не може да врши Свету Тајну Причести то поступак епископа бачког Иринеја довољно говори о огромном немару са којим се он односи према тој Светој Тајни. О згражању присутног верујућег народа и о саблазни коју је тим својим поступком изазвао довољно је само то рећи да се још увек у Новом Саду тај гест прима са револтом и новим питањем — да ли уопште има краја његовом измишљању новотарија и понижавању верујућих.

Молитву пре Свете Причести коју свештеник или служашчи архијереј чита гласно и коју сви који се спремају да приме ту Свету Тајну понављају у себи, Епископ Бачки Иринеј је препустио да је читају богослови из певнице (и то у време док увелико траје причешћивање народа — прим. Аутора) , на ново огромно згражање свих оних који су још пре њега у Свети Храм на Литургију долазили.

- Поједине свештенике ставља под неограничену забрану свештенодејства што је противно Уставу Српске Православне Цркве. За време трајања те забране њихове породице се духовно и економски потпуно изнуравају стижући буквално до глади и пропасти. Неке је свештенике по казни слао  „на поправни” у манастир Ковиљ, што за последицу најчешће има изругивање народа са тим свештеником и његовог потпуног губљења угледа међу православним живљем. Тим својим чињењем Епископ Бачки као да жели да растера свештенике, поготово када се спозна да је повод таквог ригорозног кажњавања најчешће безначајан преступ.

Јавно је на једном свештеничком скупу рекао да хоће да свештеници стрепе када добију телефонски позив из Епархије и да је то и постигао. Дакле, за њега је циљ, не учвршћење и ширење братске и хришћанске љубави, него утеривање страха, што довољно говори не само о њему самом, него и о огромној штети коју свакодневним остварењем тога циља наноси Српској Православној Цркви.

Будите убеђени уважени и поштовани Митрополити и Архијереји да се безбожници јако радују оваквим стилом рада и управљања повереном му епархијом Епископа Бачког Иринеја, јер утеривање страха је и њихов једини и искључиви начин владања.

Ако се један епископ Српске Православне Цркве у свом понашању не разликује од безбожника, оправдано се онда може поставити питање и његове праве улоге у Српској Православној Цркви.

- У Новом Саду нема ниједног свештеника који није био кажњен. Неки свештеници су чак и више пута били кажњавани. Инсистирамо да Епископ Бачки јавно, пред целим Архијерејским Сабором проговори о разлозима тако честог кажњавања, како бисте сви ви, поштовани и уважени Митрополити, и Архијереји, објективно сагледали о каквом је човеку реч, јер тврдимо да таквим честим кажњавањем жели све друге да омаловажи а себе да уздигне и учини јединим исправним. О штети у народу због нарушеног угледа тих свештеника, или пак опредељења неких верника да се стане иза свог свештеника, а не брзоплете казне епископа, већ сада може да се каже да је огромна, ако ни због чега другог, а оно због стварања нових подела међу хришћанима у Новом Саду и целој епархији Бачкој.

- Његово Преосвештенство Епископ Бачки г – дин Иринеј рукополаже свештеника без претходног назначења парохије, него га по рукоположењу шаље на праксу у манастир Ковиљ. Време за које се свештеник шаље у манастир Ковиљ није унапред одређено, тако да зависи искључиво од самосталне процене епископа колико ће који свештеник времена провести у манастиру. Очигледно је да је то што чини Епископ Бачки не само супротно Уставу Српске Православне Цркве, него представља и најгрубље кршење права свештеника да са породицом, по рукоположењу, оде на своју парохију. Без породице, без парохије, без своје воље послат у манастир, теран да служи Св. Литургију супротно Типику и Служебнику, свештеник уместо радости рукоположења добија  „тортуру” Епископа Бачког. Ако се овоме не стане на пут, бојимо се да ће се та наопака и сурова пракса раширити и ван територије Епархије Бачке, а то ће онда бити погубно за целу Српску Православну Цркву.

Очигледно је да се Епископ Бачки Иринеј у свом понашању не обазире ни на Типик, ни на Устав Српске Православне Цркве, него прави неку своју цркву у којој искључиво важе правила која он измисли и одреди.

Захваљујући том и таквом понашању Епископа Бачког Иринеја, Епархија Бачка данас практично ни по чему не припада Српској Православној Цркви јер у њој важе и искључиво се примењују само она правила која самостално и произвољно одређује г – дин Иринеј Буловић.

Молимо Вас да преко ове чињенице не прелазите олако јер, не тако давно, тај исти Епископ Бачки г – дин Иринеј је својим самовласним потписом отцепио све заграничне епархије, тако да његова жеља да разгради Српску Православну Цркву још увек није престала, само је сада добила други облик.

Друго, својим понашањем чини себе недостојним трона на којем се налази:

- Срамно распуштање комплетног Одбора Српске Православне црквене Општине у Новом Саду само и искључиво зато што један члан тог одбора није хтео да да оставку.  „Или сви дајте оставку или ћу распустити цео Одбор” бесно је, својим слабашним гласом, викао тада на седници Епископ Бачки. А једини грех тог одборника је био што се усудио да мисли другачије од њега и то јавно на седници Одбора и каже. Ни десет година после тог чина ниједном члану Одбора није дато никакво писмено образложење за распуштање.

- Његова гневљивост, када су у питању одређени чланови наше православне заједнице у Новом Саду, превазилази све могуће толеранције, огољено га показујући као једно сујетно, осветољубиво и гневљиво биће, без љубави према ближњима, а посебно према верницима који живе Светосавску традицију. За многе такво понашање г – дина Иринеја представља огромну саблазан, будући да се управо он појављује као духовник многим младима.

„То је мучитељска и љута страст, и не може бити скривена. Остале страсти лако се скривају, али гњев не може да се сакрије” (Св. Тихон Задонски).  „Дух Свети не обитава тамо где је гњев” (Св. Јован Златоуст).

Имајући све ово на уму Српској Православној Цркви на трону Епископа Бачког такав човек није потребан, а поготово не као духовник онима који приступају вери светосавској и православној.

- У садашњем Епископу Бачком, г – дину Иринеју нема љубави. Искључиво се држећи спољашње форме у живљењу хришћанства, он својим поступцима чини да сви они који под њим примају хришћанство буду живи духовни мртваци. Не треба посебно ни наглашавати колика је огромна опасност од таквих који на тај начин примише и живе Христа.

„Без љубави ништа не користи ни девичанство, ни пост, ни молитва, ни милостиња, ни зидање цркава” (Св. Јефрем Сирин).

Мноштво је примера који указују да код њега нема љубави, али је најупечатљивији онај када је, пре неку годину, за Божић, извршио премештај више од 20 свештеника на нову парохију.

У том чину не само да нема љубави него чак нема ни оне основне људскости. Нажалост ниједан од тих свештеника те године није дочекао Божић у миру са својим парохијанима и у свом дому, него у селидби, на путу за нову парохију. Само они који у души својој немају Божје љубави могу да испоље такву неблагодарност и тим чином себе да истакну изнад свих. По одсуству благости и љубави с једне стране, и по жељи да се страхом управља Црквом, Епископ Бачки је већ надалеко чувен не само у Новом Саду него и у целој епархији.

Како без љубави живети и чувати Цркву када је управо Љубав од Господа нашег Исуса Христа постављена за највећу заповест.

„По речима Светог Апостола Павла (1. Кор. 13, 13) , љубав је највећа добродетељ, зато што је она Бог (1. Јов. 4, 16).  „Она је глава, корен, извор и мајка свих добара. Као корен, она пушта безбројне изданке добродетељи, као извор испушта много потока, а као мајка, она обухвата у своје наручје све који јој притичу” (Св. Јован Златоуст).

Како са Његовим Преосвештенством г – дином Иринејем постићи ту добродетељ када је за њега примарно утерати страх, а не дати љубав; када је за њега најважнија послушност њему самом, а не живљење по Господу Исусу Христу, не живљење љубави. Када је он тако далеко од оних молитвених речи:  „Господе, дај да будем оруђе Твога мира: да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање праштање, где је раздор слогу, где је очајање наду, где је тама светлост, где је жалост радост”, а тако близак сујети, гневљивости, раздору и самољубљу.

- Готово до гађења преферира владајућем режиму, што је недостојно једног епископа Српске Православне Цркве. На једној седници Одбора Српске Православне Црквене Општине у Новом Саду огорчен на чланове Одбора изговорио је и ове речи: Радије бих са Хитлером градио Цркву него са вама мислећи при томе на опозицију. Сматрамо да овоме није потребан никакав коментар.

- Сваке две године мења аутомобил што је у садашњем времену свеколиког сиромаштва за једне саблазан, за друге знак да Цркви ни не треба давати прилоге, јер када се има за скупе аутомобиле онда се сигурно има и за Храмове, за треће радост јер све оно што штети Цркви њих радује.

(…) Молимо Вас уважени и поштовани Митрополити и Архијереји да нам не узмете за зло ово писмено обраћање Вама, јер другог пута не нађосмо за разрешење свих проблема који данас притискају Српску Православну Цркву преко дешавања у Епархији Бачкој.

Како се данас ништа не дешава случајно, страх нас је да је ово што се данас дешава у Епархији Бачкој само пробни балон за комплетну разградњу Српске Православне Цркве изнутра. На Вама је да то одлучно спречите док још за то има времена.

Од Његовог Преосвештенства Епископа Бачког г – дина Иринеја тражимо да ову нашу молбу и овај наш захтев службеним путем достави Светом Архијерејском Сабору ради његовог одлучивања по истом, као и да га посебно достави Његовој Светости Патријарху Српском Г – дину Павлу.

____________________________

И само код епископа бачког има да се после јутрења, вечерња или литургије свештеници пред двором држе у шпалиру, често и више од пола сата, док им он чита  „буквицу”, на згражање и саблазан свих православних Новосађана и, нажалост, на радост безбожника. Зар се са свештеницима не може у двору разговарати? Зар ни толиког поштовања нису заслужили? Ово Нови Сад не памти! Чини се да је тај поступак првенствено усмерен да унизи, а не да помогне, чак и ако се ради о добронамерним саветима.

Пре извесног времена за време Св. Литургије коју је служио епископ бачки Иринеј један младић је у Храму гласно викнуо да је епископ комуниста, да је издајица, да издаје Цркву и Православље и још много тога у том смислу. Несрећника су брзо из Храма извели, а на све то је Епископ реаговао тако што је присутном народу саопштио да је у питању умно поремећена особа и да се за његово здравље треба помолити Господу.

Реакција која је код свих присутних изазвала симпатије, значила је најмање две ствари: прво да Епископ познаје тога младића када тако децидирано тврди да се ради о болесном, чак умно поремећеном човеку, и друго, о спремности његовој да се за болесне ваздан моли. Међутим, трагом тог догађаја откривено је да се ради о сасвим умно и психички здравој особи, али и о особи очајној стањем духовног живота, које је епископ садашњи створио у Новом Саду. Да ли ико, а поготово особа са таквим ауторитетом као што је епископ бачки, има право да другога, без икаквих доказа, јавно проглашава умно поремећеним, чиме га истовремено и осуђује и искључује из заједнице, јер ко ће са умно поремећеним да има посла. Поступак младића се не може ничим нити правдати нити бранити, јер Храм Божији није место, а Св. Литургија није време за исказивање таквих примедаба, али огромно незадовољство радом и понашањем епископа бачког, које се скупљало у том младићу, кумулирало је нажалост управо на Св. Литургији која је била служена супротно Типику и Служебнику Српске Православне Цркве. Имајући превасходно ту чињеницу у виду, колико је поступак младића за осуду још више је за осуду реакција епископа бачког.

По узору на комунистичку праксу, у којој су многи који су јавно критиковали власт проглашавани умно поремећеним, и епископ бачки због јавно изречене критике проглашава и осуђује једног младића на умну поремећеност. Свака сличност при овом поређењу је намерна.

Своје лице епископ бачки Иринеј је показао и на отварању Скупштине заједнице православне омладине Балкана поново се откривајући као човек коме служба Христу, Српској Православној Цркви и своме роду није на првом месту. У извештају са тог скупа у дневном листу Дневник пише, између осталог, и следеће:

Скуп је приступном беседом на енглеском и грчком језику отворио његово преосвештенство, епископ бачки др Иринеј (Буловић). (…) Поводом Сабора одржана је потом и конфе – ренција за новинаре на којој је епископ Иринеј изразио радост и захвалио Богу што се  „после свих тегоба, страдања и невоља кроз које су прошли наш народ и земља” ипак одржава важан духовни скуп и то захваљујући, не само доброј вољи и труду епархије, него и разумевању и подршци Скупштине АП Војводине. (…) По његовим речима овај догађај је истовремено и најважнији начин обележавања значајног јубилеја епархије, 2000. Годишњице хришћанства и рођења Господа Исуса Христа (Дневник, 28. Јул 2000).

Чињеница да се један, реално по значају и домету, готово безначајан скуп (да су се уместо православне омладине састали на сабору патријарси, митрополити и епископи земаља Балкана можда би се онда могло говорити о неком значају) , проглашава најзначајнијим догађајем и то не само за Епархију бачку него и поводом обележавања 2000. Годишњице Хришћанства и рођења Господа Исуса Христа, сама за себе довољно говори о томе чему епископ Иринеј даје приоритет.

Њему није на првом месту заједничка, саборна молитва у којој би учествовали сви свештеници и Православни народ Епархије бачке.

Од једног минорног скупа православне омладине њему чак није важнија ни Св. Литургија која би се уприличила за све Православне Новога Сада и у којој би саслуживали сви новосадски свештеници.

Проглашавање једног безначајног скупа за најважнији начин обележавања рођења Господа Исуса Христа је најупечатљивији знак његовог обезвређивања.

Посебно се поставља питање како за Епархију може бити најзначајнији онај догађај у коме нису учествовали ни њени свештеници ни њен православни народ и који ни на који начин, осим по месту организовања, није био везан за Епархију бачку.

Исто тако, о епископу бачком говори и податак да је радије говорио на грчком и енглеском него на српском језику. Када се зна да су присутни били из земаља у којима се не говори енглески језик, а да је истовремено дао предност језику само једне земље са Балкана, поставља се логично питање о правом разлогу таквог понашања епископа бачког.

Обезвређивати српски, румунски и бугарски језик и у подређен положај стављати Србе, Румуне и Бугаре у односу на Грке и њихов језик, може само заслепљени фанариота.

Све ово на довољно убедљив начин говори какву је собом несрећу по православни живаљ донео епископ бачки у ове крајеве и у овај наш град. Многи га зато и сматрају највећом казном која нам се могла десити у нашем православном Новом Саду и уопште у бачкој Епархији.

И које су то границе ћутања, а које границе када почиње болан крик због свих погрешних чињења, која тако убедљиво иду на корист злу и безбожништву. Ћутање је увек, једино и само саучесништво, зато и говорим, чак и по цену да грешим, јер не желим бити саучесник ономе што ми срце одбија, ономе што ми вера моја не прима и ономе у чему наду не налазим. У грешном времену, у грешном простору, у друштву обезбоженом држим да је недопустиво ћутати, и то је још један разлог зашто говорим, и зашто ми је реч покаткад тако непопустљива, јер зло је лукаво и препредено и тама је велика. Ћутати значило би стопити се с тамом која нас окружује и једноставно у њој нестати.

Чињеница је да, како сада ствари стоје, Новом Саду прети даља грецизација, насилно привођење нечему што је и за саме Грке данас непримерено и саблажњиво.

Том  „новом” духовношћу град се, ето, стаде још више убијати. Нови Сад, оставши у најкритичнијем периоду без неопходног, правог и истинског духовног препорода, настави даље да пропада.

Посебно питање Новог Сада, и не само њега, јесте отпадништво. Колико је безбожништво за сваку средину опасно, толико је, ако не чак и више, штетно отпадништво. Отпадници су сви они који беху већ хришћани, а сада више нису, или бар нису при Светој и Спасоносној Цркви Христовој. Многи отпадоше у секте, многи у испразна људска мудровања, многи у мржњи завршише. Свима им је, пак, заједничко да не живе по Вери, Љубави и Нади, да не живе у заједништву Цркве Истините.

Отпадништво је трулеж духовна, која се попут најгорег канцера, великом брзином шири где год се појави, и његов најуочљивији знак је повећан број секти и секташа у једној средини. Нови Сад је, нарочито у ово болесно време, постао идеалан терен за многе секте, а примећен је и повећан број самих секташа. Отпадништво Нови Сад гура не само у духовну несрећу, но и у сваку другу несрећу.

Шта граду даље предстоји?

По свему судећи наставак духовног пропадања до потпуног његовог краха.

После свега овде реченог нико више у нашој Српској Православној Цркви не може казати да за све ово не зна или да није знао. На уваженим и часним архијерејима и митрополитима на челу са Његовом Светости Патријархом српским јесте да донесу праве одлуке и да спасу Српску Православну Цркву од даљег разграђивања и пропадања.

Извор: Остоја Дражић, “Нови Сад – прича о граду”, Нови Сад, 2001. Год., стр. 223 – 241.

Остоја Дражић: О духовности у граду
Фридаy, 09 Јануарy 2009





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo