Вести

“У окружењу полиције и обезбеђења мала али храбра група чланова Слободне српске православне цркве Свети Краљ Стефан Дечански у Мелбурну, Аустралија, одбранила је

Часлав М.Дамјановић, СРПСКЕ НОВИНЕ -Торонто; 06.01.2008

+++

црквену имовину од насртаја следбеника епископа Мирка Добријевића.“ (Вукашин Вујичић, “Тврд је орах воћка чудновата“)

“Тврд је орах, воћка чудновата“

“Ујутру је прво дошла полиција, главни детектив и десет полицајаца, и двојица чланова професионалног обезбеђења“ које су православни верници позвали због упозорења да се у “недељу ујутру два свештеника са наредбом епископа Иринеја спремају да са неколико стотина људи насилно уђу на црквено имање, сруше споменик Драгољубу Михаиловићу, демолирају “Центар Дража Михаиловић“, и насилчнички успоставе нову црквену управу“.
“Око пола десет наишао је и свештеник Владимир Шиповац“ иако је “ваљда тога дана требао да служи службу Божију у “своме“ храму “Свети Сава“ на другом крају Мелбурна.“

Уместо да служи службу Божију “на другом крају Мелбурна“ – свештеник Шиповац је стао “на чело групе од око 150 Срба, који су сви били видљиво бесни и агресивно расположени и већ пред капијом викали погрдне речи и претње.“

“Нас је било мало јер смо касно сазнали за овако добро смишљен напад, па нисмо имали времена да се окупимо, а други разлог је био да је велика већина наших чланова била у Канбери на молебану за 700.000 јасеновачких новомученика.“
“Група предвођена свештеником Владимиром Шиповцем је уз сталне повике и псовке дошла испред парохијске куће, где још борави смењени свештеник и испред су одржали службу.“

“После службе су покушали да на силу уђу у салу “Српског Центра Дража Михаиловић“! Ударали су на врата, “али их је онда у даљем напредовању спречила полиција.“

Уместо да смирује, свештеник Шиповац је “још више подстрекивао“ подивљалу “гомилу“ на скандирање:

“Истераћемо четнике из Цркве!“

“Није ово четничка црква!“

Видевши све ово полицијски детектив је питао:

“Чији је ово споменик?“ – мислећи на бисту генерала Михаиловића, на коју се распомамила разјарена гомила!
Када сам му “објаснио сам му да је то споменик првом герилцу поробљене Европе, савезнику Аустралије у Другом светском рату ђенералу Драгољубу Михаиловићу“ аустралијски детектив није могао да схвати зашто онда неки Срби хоће да скрнаве центар посвећен Драгољубу Михаиловићу!

То није могао да схвати ни писац дописа чији су цитати под наводницама – г. Вукашин Вујичић – који се зато пита:
“Овде се поставља питање – колико и какви су то Срби?!?“

Другу мању групу на челу са свештеником из друге епархије обезбеђење је зауставило “на капији да не би дошло до већих инцидената и остала је тамо да галами“!

“Око подне су се бесни и незадовољни напасници разишли“, не остваривши “оно што су замислили или што им је било наређено – да демолирају Центар и да направе састанак на коме би изабрали нову црквену управу.“

После захвалности парохијанима, члановима Црквене управе и члановима Централне управе ОСЦ “Равна Гора“, који су “храбро стали пред разуздану гомилу и који су нашу благодатну и Слободну цркву спасили од уништења“, г. Вујичић закључује “када су нападачи отишли, били смо запрепашћени догађањима, која нисмо доживјели чак ни у најмрачнијим данима Брозове и Германове владавине.“

Са ускликом “Слобода или смрт! – Равна Гора победити мора!“ у потпису је Вукашин Вујичић, Мелбурн, Аустралија, Секретар Централне отаџбинске управе ОСЦ “Равна Гора“. (Исто)

Свака част брату Вукашину и осталој браћи на равногорском чојству и Божијој чистоти њихове очуване и неокаљане моралне снаге са којом су стали на браник Светосавског Правог Славља.

Сваки поштени Србин морао би да саучествује у “запрепашћењу“ наше браће због догађања недоживљаваних “чак ни у најмрачнијим данима Брозове и Германове владавине“, али такође и у њиховом запрепашћењу да СПЦ данас толерише, па сходно томе и диригује оваква запрепашћења!

Зато, част им изнад свега на њиховом равногорском питању: “Колико и какви су то Срби?!?“

Не само та запенушана гомила Срба која је следствено удбашким батинашима покушала да руши српске споменике и отима српске цркве арлаучући “Истераћемо четнике из Цркве!“ и “Није ово четничка црква!“ – данас још и многи други од нас Срба нажалост такође “заслужују“ прозивку “колики су“ и “какви су Срби?“

“Уби га! Уби га!“

Од октобра 1944. то питање – “колики смо Срби“ и “какви смо Срби“ – анатема је над анатемама! Забрањена нам је морална реакција на то једноставно проверавање самог себе – да чак и у сну поставимо себи то питање као чинилац на основу којег уобличавамо нашу савест, наше поштење… наш живот.

Данас, 63 године после арлаукања Срба испред Гарде у Топчидеру и на Теразијама “Уби га! Уби га!“; 65 година после убистава Срба у Глини, Јадовну, Градишки, Јасеновцу; после убистава Срба у Сочи, Главњачи, сремским равницама, шумадијским јаругама… српски батинаши и мантијаши попут удбашких нису насрнули на још живе Усташе нити на једног сарадника нациста и њихове наследнике.

Не!

Као у доба Броза, Германа и Удбе – настављају да насрћу на Равну Гору!

Тим настављањем насртања на Равну Гору насрнули су на оног млађаног Србина који је на великом митингу у Београду, иако несвестан тога, поставио заправо равногорско питање:

Зашто партијске заставе ?
Зашто нису сви заједно изашли са српском заставом?

Прогласивши га “хулиганом“ и “деликвентом“ – тај oдговор српских батинаша на његово млађано “зашто“ јесте одговор Равној Гори на питање “колики“ и “какви“ смо “Срби“! И као у доба Броза, Германа и Удбе – тај одговор је врло једноставан и врло бедан:

Никакви смо Срби!

Толико никакви да немамо савести чак ни да схватимо колико смо бедни… а камоли да се постидимо самих себе!

“Jetzt wächst zusammen was zusammen gehört“

“Сада расте заједно оно што припада једно другом.“

Ово су речи немачког канцелара Вилија Бранта 1989. године приликом рушења Берлинског зида. (Цитат, David Binder, “Greater and lesser“, Balkanalysis.com, 12/06/2008)

Завршена је подела – отсада ће немачки народ расти заједно!

Шарлеман, Каролус Огромни, познат и као Чарлс Велики (Charlemagne, Carolus Magnus, 742?-814), оснивалац династије Каролинган, ујединио је хришћанске земље Западне Европе у једну огромну државу.
Његово крунисање за Римског Императора на Божић 800. године у Ахену, у Немачкој (Aachen, Aix-la-Chapelle), сматра се настанаком Светог Римског Царства.

Вили Брант је поновио Шарлеманове речи. Историјска дефиниција Шарлемана је – “Отац Европе“!
Шарлеману се такође приписује мисао да “нема народа који живи дуже од споменика своје културе.“

Као Немања, као његов син Растко, као Душан, као Лазар, тако и сваки Равногорац, и огромна већина српског народа без чије љубави Равна Гора не би опстала на бојишту ни једног тренутка, веровали су у једноставне Истине да је “оно што припада једно другом“ Богом дано да “расте заједно“, и да “народ живи онолико дуго колико живи његов Дух и његова Слобода.“

Огромна већина данашњих Срба живи као да нема појма да се на тим истинама заснива и њихов живот. Многи од тих посрнулих Срба сматрају чак такво веровање некаквим злочиначким национализмом и шовинизмом… па чак и “затуцаношћу“ од које се морају “ослободити“!

Међутим, данашња Европа која те посрнуле Србе уопште не сматра достојнима Европе – та Европа итекако зна да се тек на тим једноставним истинама могу успоставити суштине духовног и моралног постојања сваког народа!
Зато те истине деформише својом расистичком патологијом.

На служби приликом полагања венаца немачким жртвама од савезничких бомбардовања током Другог светског рата у Шарлемановом Ахену у Немачкој, САД и Велика Британија су се извиниле Немачком народу и молиле га за опроштај. Служби је присутвовао и Били Клинтон.

САД и Велика Британија нису се извиниле Србима за бомбардовања у Другом светском рату – и исто као Аустро-Угарска пре њих – нису молиле Србе за опроштај.

Напротив, 85 година после аустро-угарског разарања Београда у Првом светском рату, 58 година после нацистичког и 55 година после савезничког разарања Србије у Другом светском рату, и 1.199 година после Шарлемана – поново је наређено бомбардовање Србије!

Одлука je донета на основу начела “Оца Европе“ – зато да се “одбрани“ Европа – зато да се одбрани “оно што припада једно другом“ – зато да би “расло заједно“!

Нео-европски расизам који је Ватикан сазрео из клерикално-расистичке искључивости назови Светог Римског Царства у данашњу формулацију ЕУ – да Срби немају право да “расту заједно“ – јесте наставак “европске политике“ још од давних осамстотих година:

Да би онемогућио одбрану Срба, 805. године је Шарлеман “установио Limes sobaricus – појас у коме се оружје није смело продавати Србима.“ А да чак и ненаоружани или слабо наоружани Срби нису били “лак плен сведочи и његова наредба из 807. године“:

“Aко нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске!“

“Ако нас нападну Срби, онда сва војска“.“ (ЈаснаЈојић,“Судбина Лужичких опомена Србима“, Ревија Б92, Број 661)
Шарлеманово наређење, истих осамстотих када је уједињена прва српска држава од Призрена до Тузле, односи се на оне групе Срба од којих су, они који се нису опустили на Балкан, настали данашњи Лужички Срби, а који су у северозападној Европи први пут “забележени у Фредегеровој Хроници 632. године“. (Исто) Ти Српски староседеоци у Западној Европи су “насилно сатерани у простор између реке Лабе и капија Берлина, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама у већем делу претворили у плодан крај.“ (Исто)
Српски староседеоци дали су “назив и данашњој метрополи – Брљин – по блатњавим барама – што је доцније претворено у Берлин.“ (Исто)

То значи да већ од давнашњих дана Српски староседеоци Западне Европе немају право да “расту заједно“ иако као Срби “припадају једно другом“! Али, што је можда још трагичније – Србима је одузето право чак и да “расту“ у Европи – иако припадају “једно другом“ – Европи као Европљани!

Зато је Европа срушила Србима национални идентитет и суверенитет и докрајчује ликвидацију српског духовног интегритета:

Осавремењена клерикално-расистичка мржња нео-“Латина“ иде толико далеко да покушава да затре у потпуни заборав чак и трагове постојања Срба – Немањиштво, Светосавље, Косово, Равну Гору! Сетимо се Шарлемановог “нема народа који ће надживети споменике своје културе“! Данас се више не ради о физичком спаљивању Светих Моштију, нити о физичком клању Православаца, нити о физичком зактанчењу Светиње, нити о физичком “пребијању“ физички живе кичме живог Српског Народа – данашња богохулност Антихриста превазишла је физичко уништење физичких Светиња и физичког постојања националности!

Данашњи циљ Антихриста јесте уништење Светог Духа, Свете Суштине наше Свете Цркве и суштине српског Духовног бића!

Иако може да изгледа као да је у питању искључиво ликвидација Светосавља – пошто Светосавље, поготово у данашњем свету, заиста јесте истински бедем Божијег Правог Славља – у питању је уствари Ватиканова миленијумска злочиначка мисија – ликвидација Правог Славља Хришћанства – брисање Светог Духа из Људског Сећања – из будућности и прошлости – брисање Светог Духа из Постојања!

Верујући у Западне савезнике Српски Православни Дух Равне Горе жртвовао се у рату у којем је за циљ била проглашена равноправност Правде за све народе – за исти циљ који је Душан ширио светом, за који се жртвовало историјско Косово, и на чији је олтар поднета српска жртва у Балканским ратовима и у Првом светском рату – и Равна Гора се жртвовала за обезбеђење будућности Светом Духу остварењем равноправности Павде!
Тај циљ Другог светског рата је изневерен.

Уместо равноправности Правде, по “завршетку“ вештачког “Хладног рата“ Антихрист се толико осилио да је збацио своју лажну клерикалну маску и отворено разуздао Европом и светом фанатизам расизма – не кријући више свој циљ:

Уништење Правог Славља! Затирање Постојања Светог Духа у Заборав!

Они Срби који су стали на страну окупатора у Другом светском рату, они Срби који су у Другом светском рату стали на страну комунизма, они Срби који су се “нећкали“ још од конгреса у селу Ба па надаље у послератним избегличким владама, они Срби који су се “пренемагали“ да не схватају значење Слободне православне Цркве у избеглиштву, као и они Срби који се данас претварају да не схватају да се води борба за Постојање Светог Духа и мирно одлазе недељом у Цркву да би после “молитвене радости“ “дискутовали“ директиве уз ждрање и наздрављање – ти Срби су издајом Светаштва Равне Горе – издали Хришћанску Борбу за Постојање Светог Духа.
Живети у нечему вештачком што се приказује као да је некаква “важећа држава Србија“, а уствари је Шарлеманов Limes sobaricus “за који треба да верујемо као да је “још под контролом власти из Београда“ (Душан Вукотић, “Назад у Аустрију“, Српска Зора бела), на којем “Удба још једино живи у Српској патријаршији“ где “јој је остало најјаче упориште“ (Мирјана Кусмук, “И није српски ћутати: Удба као судба“, “Глас Српске“, 16/12/2008) – и претварати се Србином – то је издаја суштине Равне Горе – јер јесте издаја циља српског жртвовања које је сврха српског духовног постојања.

А “најјаче упориште Удбе“ јесте у “Српској патријаршији“ јер су Удбини узурпатори данас сазрели у црквене великодостојнике.

Разобличење те наше српске издаје сажето је у мудрим и светачким речима владике Николаја Велимировића:
“Лако је научити животињу, лако је научити простака, али тешко је научити онога који је не научен постао учитељ другима“!

Антихрист ante portas!

Оном млађаном Србину који се у Београду питао зашто сви Срби нису на митинг дошли са српском заставом – и оном чојственом Србину из Мелбурна који се питао “колико и какви су то Срби“ они Срби који настављају да покорно понављају “Уби га! Уби га!“ арлаучући “истераћемо четнике из Цркве!“ – одговор је беда “Писма“ захумско-херцеговачког епископа Григорија:

По њему – Срби који још увек мисле српски – су “генетски деликвенти“ који “упадају као разбојници на Свете Литургије (прикривајући своје безбожништво пјевањем побожних пјесама и псевдохришћанским паролаштвом)“. Као и по епископу Иринеју Добријевићу, и по епископу Григорију Дурићу, ти Срби који мисле српски наводно су супротни некаквим Србима који “воле Цркву и знају шта је Црква“, јер… сходно овим епископима, они Срби који нису “разбојници“, знају “шта је Црква“ наводно зато тога што поштују њено “јерархијско устројство“!
А пошто наводним “генетски деликвентним“ Србима наводно “недостаје то златно зрно словесности“ – ти Срби који мисле српски надокнађују тај “недостатак“ наводним “вјерским фанатизмом“.

Да би се растрезнила ова паролашка каљуга дрзнућу се да парафразирам светог владику Николаја:

“Лако је научити чак и мајмуна, али је немогуће научити шарлатана постављеног на положај Антихристовог шегрта“!

Оном млађаном Србину из Београда, оном чојственом Србину из Мелбурна, и Равној Гори – у име Ватикана одговорили су фанатици надојени просташтвом уместо Светим Духом – епископ Добријевић политичком мржњом против Православља Равне Горе у Аустралији, митрополит Амфилохије покушајем да, у оквиру међународне кампање анулира Немањиштво као српску баштину прогласивши Косово Црном Гором – и епископ Дурић политичком мржњом против Православља Србије прогласивши Православце “генетским деликвентима“ – све у име патријаршије у којој “Удба још једино живи“ – одговорили су “шарлатани постављени на положај Антихристових шегрта“!

“Дресура“

Један од млађих Срба најинтелигентније је формулисао разлог зашто смо данас “никакви Срби!“ После ироничног пасуса да “Србија није крива за геноцид – али Срби јесу!“ да “Србија није геноцидна држава“ – “али Срби јесу геноцидан народ!“ па се зато Срби морају “подвргнути“ некаквом “озбиљном процесу денацификације“ – “озбиљном“ је наравно иронично – он закључује:

Над Србима се “спроводи „дресура“ усађивања измишљеног осећања кривице, којој је главни циљ да Срби сами себи намакну онај штрик који виси изнад њихове главе већ неколико деценија“! (Душан Вукотић, MSP: “Србија пред још једним изгубљеним спором?“)

Мудри Кинез Сун Цу рекао је то још сажетије: „Залуђеним обећањима набаци им омчу око врата.“

Какви су то Срби који покорно прихватају “дресуру“? Који се претварају да не примећују “омчу“? Који у име те “дресуре“ замишљају себе некаквим праведничарима – а баш “омча“ те “дресуре“ довела је до данашњег духовног и моралног пада и народа, и државе и Цркве?

Дух сваког од Равногораца, који је чинио Дух Равне Горе, био је и остао неподложан ма каквој “дресури“ – зато јер је уместо “идеологије“ у сваком од њих, и током рата и у доба Слободне Српске Православне Цркве у избеглиштву у њима слободно, часно, поштено и савесно живео стварни Светосавски Дух стварног Правог Славља.

Тај Светосавски Дух стварног Правог Славља је био, а и данас јесте једино морално мерило по коме се мери “колики“ је и “какав“ је Србин, и једино духовно мерило по коме се мери “колико“ је српска и “колико“ православна и хришћанска наша Црква.

Два елемента суштинска су за српско посрнуће:

Први је подлегање под Лаж “дресуре“ да циљ Правог Славља, и наш Српски “православни циљ“, и наш Светосавски циљ – није “Висока Србија“ – него – “Великa Србијa“! (Владимир Димитријевић, “Светило“, 2003 стр. 426-432)

Други елеменат произилази из првог – уместо да се денацификује “генетска деликвентност“ заостала из сарадње са нацистичким окупаторима и комунистичком диктатуром, уместо да се денацификује ватиканско “псевдохришћанскo паролаштво“ којим је у доба Брозове диктатуре интензивирана узурпирација наша Црква – лажном “денацификaцијом“ од “Велике Србије“, сабласна “дресурa“ из нас “денацификује“ Светосавље, Православље, и православну суштину Косовског Духа и Духа Равне Горе!

Лажна “денацификација“ јесте камуфлажа покушаја ликвидације Православља који је истовремено и покушај ликвидације нашег духовног и моралног идентитета.

Ватиканов Патријарх

НАТО Алијанса делегиралa je “свог кандидата на изборима за српског патријарха.“ Иако “Иринеј Добријевић јесте њихов апсолутни фаворит, али“ пошто је “пет година епископског служења минимални услов за кандидатуру“, а пошто је сада “погодан тренутак“ јер “српска патриотска елита нема ниједног представника на власти“, а “довољан је притисак само на онолико православних архијереја колико је потребно да се добије натполовична већина“, зато, “кад већ не може да буде истакнут кандидат број један, Иринеј Добријевић, истакнут је кандидат број два – Григорије Дурић“!

“Како је истакнут кандидат Нато Алијансе?“

“Истакао га је човек Европске Уније, који је у овим повољним околностима постављен на одговарајућу функцију у Влади Србије“ – “министар вера Богољуб Шијаковић“ – чињеницу да је још од мајског Сабора “лобирао најпре за Иринеја Добријевића, а затим за Григорија Дурића, сада је посведочио сам Григорије Дурић писменим путем“! А главни други “побуњеник“ ове режиране ујдурме, који “подржава“ постављање Ватикановог патријарха на трон СПЦ, владика Игњатије, члан је “Савета“ петоколонашког режима “за европске интеграције“. (Марина Божовић, “Кандидат Нато Пакта“, Савест)

Тако Мржња Ватикана смера да ликвидацијом Светог Саве ликвидира Православље.

Живи Равна Гора

Крв Зеленгоре није била крај Равне Горе. Ни послератни божански духовни двобој Равне Горе из Еболија са новонасталом послератном издајом није био Њен крај. Нити покољ Србије. Нити је Њен крај била Слободна Православна Црква у избеглиштву.

Дух Равне Горе је и данас жив у српском народу неизмерно више од свих “идеологија“ сарадника са окупатором и комунизмом, и од данашњег петоклонашког поклоништва – зато јер је Дух Равне Горе, као и Дух Светосавља и Косова саставни део Српског Духовног Бића – а сарадња са окупатором, комунизмом и петоколонашко поклоњење – нису!

Због сувопарних наклапања данашњих српских нео-историографа затупљених фалсификованом комунистичком документацијом, али и зато што су због “дресуре“ морално и интелектуално недорасли да схвате Дух Равне Горе – причињава се да је Постојање Духа Равне Горе и Духа стварног Православља живље у Избеглиштву него у Отаџбини.

Међутим, нити Јудин загрљај, нити “дресура“, нити “омча“, нити “штрик“, нити “ломљена кичма“, нити Удба “преживела у Патријаршији“ – нису спречили нити оног млађаног Београђанина да понизи срозане:
“Зашто сви Срби нису на митинг дошли са српском заставом?“

Нити су спречили владику Артемија да гласно и јавно изазове срозане истином:

“Косово Србија!“

Слине слине слинама…

Зато, да не би испало узо ђед унука на крило, а унук слини ли слини, све слинави по носу… српском поносу – презревши посрнулост пренемагања, и схвативши Дух Равне Горе као мерило “какви смо и колики Срби“ – схвативши да Светосавски Дух Равне Горе јесте Истина и Нашег Српског Сведочења и Сведочења Православног Завета – једино наоружани том Истином изборићемо се против пошасти коју је Антихрист на нас навалио.

Часлав М. Дамјановић,06.01.2008 СРПСКЕ НОВИНЕ – Торонто