Вести

(Po)kradena i pokrojena pokrajina. Na upravo okončanom (iz)vanrednom kongresu Lige social-demokrata Vojvodine (LSV), maltene jednoglasno, Nenad Čanak je,

Dušan Vukotić, 15.12.2008

+++

kao jedini kandidat, (re)izabran na mesto predsednika te partije. Reklo bi se da nije slučajno to što Čanak svojom pojavom (psihofizički) liči na Josipa Broza; mada je počeo da šepa u dosta mlađem uzrastu nego što je to bio slučaj s onovremenim „sinom (i ocem) svih naših ‘bratskih’ naroda i narodnosti“. Ovog puta, Čanak je odlučio da se vrati na političku scenu Srbije u „velikom stilu“ i bez „dlake na jeziku“, baš onako kako je to pre neko tuce godina (po)činio u „osvit-u“ srpske „slobode“ i nove „demokratske (na)misli“. S moderno-novo(na)sađenom „Vudrou Vilson“ glavom, po Brozovom ob(ez)ličju, Nenad Čanak je uverljiviji i poletniji nego ikada ranije. Jasnije nego ikada ranije, Čanak je „poručio“ narodu Vojvodine (budućim sito-uhranjenim „Vojvođanima“), da Vojvodina nije Srbija i da to nikada neće ni biti. Po Čanku, Vojvodina je „ukradena“ zemlja, a ukrao ju je, niko drugi, do Srbin (Gedža), s onu stranu Save i Dunava.

Varka Žute grede

Čini se, na ovom mestu bi se mogla povući paralela između onoga što se donedavno događalo u Crnoj Gori (Srpskoj Sparti) i aktivnosti jednog tamošnjeg političkog „zeca“, Slavka Perovića, koji je decenijama unazad vodio partiju sličnog akronima – LSCG (Liberalni savez Crne Gore). Naime, Perovićeva uloga u Crnoj Gori, baš kao i današnja Čankova u Vojvodini, bila je da neprestano podgrejava netrpeljivost prema Srbima i Srbiji i da time stvori one preduslove, koji će na kraju dovesti do otcepljenja te „savezne“ republike. Takođe je zanimljivo da su pomenuti Perović i njegova LSCG imali podršku veoma malog broja glasača u Crnoj Gori, baš onako, kako je to danas slučaj sa vojvođanskom „Vudrou“ LSV filijalom, koja, ako bi samostalno izašla na izbore, sigurno ne bi uspela da pređe cenzus i uđe u Parlament Srbije, a najverovatnije ni u Skupšinu Vojvodine. Kao što znamo, u Crnoj Gori, Slavko Perović i LSCG su „trčali“ dok su imali snage, da bi potom „štafetu“ crnogorske „suverenosti“ preuzeli oni, koji su svojevremno, „događanjem naroda“, na Žutoj gredi udarali pečat na „besmrtno bratstvo“ Srbije i „srpske“ Crne Gore.

Žuta linija srpskog rastakanja

Jedno, reklo bi se, logično pitanje moglo bi da usledi u ovom času. Zapravo, ako su uloge Slavka Perovića i Nenada Čanka koncipirane na isti način, tada bi se moglo očekivati da, uskoro, „štafetna palica“ vovođanske samodovoljnosti bude predata u ruke onima koji su bolje „utrenirani“ i čiji je dah (duh) inspirativniji ili konspirativniji na „spirometru“ srpske isprane pameti. Jasno je da Vojvodina danas nema bolje „mustre“ crnogorskoj DPS (Demokratska partija socijalista) nego što je to srpski DPS (Demokratska partija + Socijalisti). Ipak, takav srpski DPS, za razliku od crnogorskog DPS-a, koji se prostirao samo na teritoriji republike Crne. Gore, nije, kako bi se to moglo očekivati, stacioniran samo na tlu Vojvodine, već je duboko „infiltriran“ na najvećem delu ove, još uvek važeće države Srbije, uključujući i jedno parče okupiranog Kosova i Metohije.

Ono što je nekada u Crnoj Gori lukavo podvučeno „žutom (trojanskom) gredom“, sofisticirano se, već godinama podvlači „žutom linijom“ srpskog obezglavljivanja, ne samo u dvema srpskim pokrajinama (Kosovo i Metohija i Vojvodina), nego i na celom području za koje se danas veruje da je još pod kontrolom vlasti iz Beograda.

Ustavom umesto zakonom

Na pomenutom kongresu LSV-a, Čanak je zatražio da se pristupi novom pisanju Ustava Srbije, koji će omogućiti da Vojvodina ima suverenu (izvršnu, sudsku i zakonodavnu) vlast na svojoj teritoriji. Osim pomenutog, Čanak još jedino traži da Vojvodina ima „pravo na vlasništvo i izvorne prihode“. Da se Vlasi ne dosete, lider LSV-a se danas odriče nekada glavnog cilja u statutu te partije, poznatog po sintagmi „Republika Vojvodina“. Naravno, za tim više i nema potrebe, jer, nakon što se ispune uslovi iz njegovog „ultimatuma“ Srbiji, Vojvodina neće biti republika – biće suverena država! Po predlogu novog statuta Vojvodine, ta srpska pokrajina je već „dobila“ svog predsednika, svoju vladu i svoju „Vojvođansku“ akademiju „znanosti“.

Čanku je jasno da bi se takav „državni status“ Vojvodine bolje čuvao i dalje jačao, ako bi se njen položaj učvrstio ustavnom regulativom, umesto nekakvog pomoćnog, pratećeg zakona, čija važnost ne bi bila „trajnog“ karaktera. Verovatno su centri svetske moći, koji stoje iza Nenada Čanka ili čiji je glavni satrap u Vovodini Nenad Čanak, procenili da bi se u ovom času moglo krenuti daleko agresivnije u „osvajanje“ duša u severnoj srpskoj pokrajini.

Igra imenima

U stvari, projekat Vojvodina – nezavisna država (NDV), odavno se, već godinama u nazad, sprovodi na prostoru Vojvodine. Na primer, u banatskim školama, pa i onima u kojima uče samo srpska deca, službeni pečati su ispisani, pored srpskog, na mađarskom, rumunskom i slovačkom jeziku. U selu Lukićevu, koje se nalazi na domak Zrenjanina, pre otprilike mesec dana, na seoskoj ambulanti osvanula je nova tabla, ispisana na sva četiri „službena“ jezika u Banatskom okrugu. Na delu table, koji se obraća mađarskoj manjini (koje, uzgred rečeno, u Lukićevu uopšte nema, jer u tom naselju žive isključivo Srbi), stoji obaveštenje da se u dotičnoj zgradi nalazi seoska ambulanta, te da se selo zove Szigmondfalva (Žigmondovo selo) i da se ono nalazi na teritoriji opštine Nagybecskerek varos (grada Veliki Bečkerek). Začudo, rumunska i slovačka manjina se ipak odlučila da ne menja svojevoljno nazive mesta, ne samo Lukićeva, nego i Lazareva (na mađarskom je to danas Lázárföld; nem. Lazarfeld), Knićanina (mađ. Rezsőháza; u prevodu nešto poput „kuća na strani“, nem. Rudolfsgnad, po austrijskom princu Rudolfu, sinu cara Franca Jozefa).

Žigmondizacija Zigmunda

Osionost ili, da budemo blaži, neuviđavnost mađarskih revanšista se svakako može razumeti. Oni decenijama sanjaju dan kada će se Ugarska obnoviti i zasijati starim sjajem. Ipak, teško je shvatljivo da Srbi na takve aktivnosti „hortijevaca“ gledaju ili nezainteresovano ili čak sa simpatijama, jer je tu reč o srpskoj sudbini na severu Srbije. Činjenica je da današnja srpska „demokratska“ vlast potpomaže afirmaciju onih manjinskih „vrednosti“, koje direktno idu na štetu većinskog srpskog naroda. Pomenuta tabla na ambulantama srpskih sela u Banatu, gde se na mađarskom jeziku protivustavno menjaju nazivi naseljenih mesta, primer je krajnjeg nemara i neodgovornosti srpskih vlasti prema vlastitoj sudbini i istorijskom trajanju na prostorima današnje Autonomne pokrajine Vojvodine. Da bi se shvatila veličina bezobzirnosti srpskih vlasti i mađarske nacionalne manjine, u slučajevima menjanja imena naseljenih mesta na mađarskom jeziku, ilustrovaćemo to primerom pomenutog sela Lukićeva, koje je jedno vreme nosilo ime nemačkog velikaša Zigmunda (ne Žigmonda) Edelsbahera (nem. Sigmund Edelsbacher). Naime, u tom selu su pre Drugog svetskog rata živeli Nemci (Folksdojčeri) i oni su ga zvali Zigmundfeld (Sigmund-feld, Zigmundovo polje), a ne Žigmondfolvo (Žigmondovo selo; Szigmond-falva), kako to danas, ostvarujući svoje velikomađarske političke ciljeve, a udruženi sa srpskom aktuelnom vlasti, pokušavaju (falsifikatom istorijskih činjenica) da obmanu javnost u Srbiji ali i u Evropi.

DPS gubilište

To isto selo (Lukićevo, Zigmundfeld), zvalo se u XVII, XVIII i prvom delu XX veka Martinica, a njegovi prvi meštani (po Katastigu Pećke patrijaršije iz 1660 i 1666) bili su Srbi, da bi se krajem XVIII veka u tom istom mestu, odlukom Austrougarske carevine, počelo s naseljavanjem Nemaca, najvećim delom onih koji su zbog određenih prekršaja ranije odgovarali pred austrijskim zakonom i sudom. Novopridošli „folks-osuđenici“ su vremenom istisnuli starosedeoce (Srbe), tako da je u Lukićevu, pre početka Drugog svetskog rata, živiela samo jedna ili, eventualno, dve srpske porodice. Dakle, istorija ovog banatskog sela, kako vidimo, nema baš nikakve veze s Mađarima. U njemu Mađari nikada nisu živeli, niti je Banatom upravljala Ugarska vlast, jer je taj prostor bio direktno potčinjen Austrijskom dvoru. Bez obzira na sve navedene činjenice, mađarska manjina u Vojvodini ne preza ni od kakvih niskosti niti, pak, podlosti, da bi iskrivila sliku o „mađarskom trajanju“ na severu Srbije, a Srbe prikazala kao „pridošlice“, „došlje“ ili „dođoše“, kako to partijski LSV drugovi uobičavaju da kažu. Jedini koji su u datom slučaju pokvareniji i podliji od „hortijevih kohorti“ i LSV „zečje“ partije, jesu gore-pomenuti DPS žuto-linijaši (Demokrate + Socijalisti), koji su za novac spremni da glavu Srbije stave na panj. I to ne samo da je tamo stave, već i da svom svojom snagom zamahnu dželatskom sekirom.

Dušan Vukotić

izvor: Srpska Zora Bela