Вести

Koliko je Morava danas zagađena najbolje se može videti kada se prolazi kroz Ovčarsko Kablarsku klisuru.

Z.D. 15.12.2008
+++

Navikla se stamena klisura, navikla se i mirna reka na smrad koji čovek za sobom ostavlja. Sav taj smradni talog koji svedoči da je ovuda prošao čovek, ne zaustavlja reku da mirno krivuda kroz klisuru.

Prljavština bačena u reku ne zaustavlja čoveka da uživa u pejzažu klisure kada kroz nju prolazi.

Tako se i grad Čačak, kroz svoju istoriju, navikao da kroz njega prolaze i ljudi i neljudi. Ta prolaženja nisu ometala meštane da ugoste putnika prolaznika. Ako je kroz grad prošao čovek o tome se priča nekoliko dana. Ako je kroz grad prošao nečovek i o tome se priča nekoliko dana, ali ako se o nečijem dolasku i prolasku ne priča, onda se zna da je gradom prošla samo senka koja liči na čoveka.

Da je gospodin Grigorije bio u Čačku, većina nas je mogla da pročita o njegovoj poseti pošto je on već kroz grad prošao. O tom spektakularnom događaju nismo čuli ni preko medija, a ni putem administracije u službi gospodina Hrozostoma.

Sveštenici koji služe u čačanskoj crkvi nisu pozivali svoje parohijane da dođu na školski čas gospodina Grigorija.

Da čačani vole svoj Dom kulture, mesto gde se sakupe, popričaju, našale, pa ako i pozorišna predstava ne obećava mnogo, govori i okupljen narod na školskom času gospodina Grigorija.

Gospodin Grigorije u svom govoru, ublažavanju napisanog, požalio se na primitivizam koji vlada u narodu (ogovaranja, klevetanja, pljuvanja, mržnja, jedna negativna atmosvera – reči pomenutog gospodina), a onda jednom brzinom demonstrirao i svoju palost ka ogovaranju, klevetanju, pljuvanju, mržnji, jednoj negativnoj atmosveri.

Vođen glasinama (ogovaranja ili klevetanja) da u Čačku postoje pravoslavne vehabije, doputovao da uhvati deo ili celinu abrova koji su stigli i do njega.

A onda kao narodni heroj, dozreo da ponese godine koje mu nestašni oduzimaju, ušao u čačansku Gimnaziju i svojom ljubavlju prigrlio decu gimnazijalce.

Da li ih je prigrlio kao mladost za koju on gradi budućnost, ili ih je prigrlio kao štit ako se obistine abrovi pa ga čačanske vehabije napadnu, nije ni vredno da se tumači. Šta god da je bio njegov razlog grljenja čačanske dece, razlog je bio nedobronameran.

I nemoralne delije za svoj projekat love slabije. Nemaju smelost da se oprobaju sa karatistima, džudistima…

Tako ni lovac na „vehabije“ nije krenuo da pronađe te „vehabije“ da održi čas njima, već je ušao među decu.

I kakav je to čas on održao njima, kada on sam ne zna značenje Crkve?
I opet po noći besedi, opet mu nesanica stvara pometnju u glavi, ili mu mitra budi savest pa mu ne da mira ni noću ni danju.

Te „vehabije“, kako je verujući čačanski narod nazvao njegov mentor, pa po prodanosti prodaje i gospodin Grigorije, nije bio ometen njegovim dolaskom. Verujući čačanski narod nedeljno jutro je proveo na Liturgiji u svojim hramovima.

Mirno je prošao ulicama grada i uputio se u jednu od svojih svetinja, ne osvrćući se na putnika koji je kao vesnik raskola i obmane prošao njihovim gradom.

Ako održanim školskim časom nije mogao pokazati ni znanje ni ljubav prema Bogu i nauci koju je završio (ili na poklon dobio), jedno je pokazao.

Svojim dolaskom (baš u Čačak) potvrdio je da u Čačku postoje pravi pravoslavci. Da u pojasu oko Čačka žive istiniti pravoslavni manastiri. Da odoljevaju izanđalom broju godina i odlučno svedoče ono što su od svojih predhodnika nasledili. Da se na tu predanu istinu nakalemilo mnogo pravoslavnih duša koje neće dozvoliti da im mešetari tok pravoslavne reke zaustave.

Da bi se razjedinila, zavadila, zatrovala, ta pravoslavna istina, grad Čačak je izabran kao poligon školskog časa gospodina Grigorija.

Prvi put su probali kako pulsira damar čačanskih vernika, kada se gospodin Hrizostom odlučio da trojicu sveštenika premesti na druga mesta žičke eparhije.

Ne poznajući teren svog naroda, poznajući samo zadatak koji se od njega traži, krenuo je bos sa dekretom u ruci. Kako je u toj misiji prošao kao što prolazi i bos po trnju, u sledeću misiju je poslao gospodina Grigorija.

Gospodin Grigorije, poznavajući samo junaštvo hercegovačkog naroda, a znajući i svoje junaštvo, svoju misiju je sproveo okupljajući decu oko sebe.

Svestan sjaja koji na svom obrazu nosi, večeru i konačište nije potražio u jednom od manastira u Ovčarko-Kablarskoj klisuri.

Svestan da se zvona ni u jednom od tih manastira neće pokrenuti i njegov dolazak objaviti, krenuo je ka svom sigurnom terenu. Tamo gde je on svoj na svome, potražio je večeru i okrepljenje za sebe. Uputio se ka kafe-kuhinji zvanoj „Brvnara“.

Da je u tom malom (kafanskom) prostoru bio velik i slavan govori on sam kada je zaustavio večeru i dao intervju za novine „Politika“.

Okružen sveštenicima (ali ne kaže da li penzionisanim ili aktivnim), između zalogaja i srka izgovorio je rečenicu koja opet otkriva njegovu ne naspavanost „Večeras sam od čačanskih prota dobio neočekivanu vest. Rekli su mi da svi zajedno moramo ići dalje, u dijalog. Crkva je mesto i prostor slobode i zbog toga joj je dijalog neophodan“.

„Večeras sam od čačanskih prota (reč prota izgovorena od g.Grigorija može da otkrije da su oko njega bili sveštenici u penziji, pošto on aktivne sveštenike naziva popovima) dobio neočekivanu vest“…čitajući ovakvu rečenicu, pomislih da će u sledećoj biti vest da Kolumbo nije otkrio Ameriku, već neki naš zalutali Srbin. No, prateća rečenica „neočekivane vesti“, nije govorila o Kolumbu i Americi, već o „Crkva je mesto i prostor slobode i zbog toga joj je dijalog neophodan“.

Iako nismo bili na tom velikom času, iz ovakve rečenice možemo da zaključimo koliko je verski velik kvalitet predavanja bio.

Gospodin Grigorije opet ne zna značenje Crkve.

Gospodine, Crkva nije mesto i prostor slobode koja za svoje postojanje traži dijalog. Crkva je hram posvećen Bogu u čijem središtu se nalazi oltar kao svedok vere i molitve ka Onom u koga verujemo.

Da je Crkva dom ćutanja i poštovanja prema Svetosti zbog koje u hram i ulazimo, govori i Gospodnji primer kada je govornike i bahatlije iz hrama isterao.

Kako teorija gospodina Grigorija govori da nije u redu da se za patrijarha (srpskog) kaže da je prvi među jednakima, tako nije iznenađujuća ni njegova rečenica da je crkva mesto kojoj je neophodan dijalog. Ostaje nam još samo da vidimo da li gospodin Grigorije kroz dijalog misli da u Crkvi treba da govori narod ili u Crkvi treba da „govore“ orgulje.

Ne znamo ko je platio ceh u „Brvnari“, ali znamo da ceh njihovog evropskog jelovnika nećemo platiti mi svetosavci. I ovaj put će ga platiti latini. Progonili su i Rimljani Gospodnju trpezu ljubavi. Račun njihovog progona nalazi se u istoriji koja svedoči da su trajali i propali.

Zašto ga gospodo mešetari nećemo platiti?
Zato što smo odlučni da kraj ne ostane iza nas, već da iza nas ostanu naša deca koja će naše preneti na svoju decu.

Da li će nas u tom svetosavskom lancu biti malo ili mnogo, to neka ne bude vaša glavobolja. I stopalo je mali deo tela koji hrabro nosi celokupno telo. Svugde prvo iskorači to malo stopalo i tim korakom za sobom ponese celinu tela.

Danas mi koračamo da bi sutra mogla da koračaju i naša deca. Tim koracima svojoj deci pokazujemo da se borba za slobodu ne dobija masom već veličinom koju sloboda u sebi nosi. Za slobodu se nikada nisu borili korisnici slobode već oni kojima se sloboda oduzimala.

U periodu rimskog tlačenja ljudskih života, krosinici slobode su bili prvosveštenici.
Oni se nisu borili za slobodu naroda, već za svoja mesta pred rismkim carevima. Kada su videli da je Sin Božiji stasao i ušao među narod da im slobodu da, izdadoše Sina Boga u čijoj su službi bili. Okićeni svojim odeždama i tadašnjim mitrama na glavi, ubediše narod da je neprosvećen, nepismen. Okupljali su se u hramovima radi dijaloga, a ne radi molitve. Ti hramovni dijalozi su bili plan uništenja stasalog Sina. Izlazili su i na trgove, dom narodne pozornice ili dom kulture. Dijalogom su se oglašavali sa tih trgova. Nisu besedili o Bogu i pravu na slobodu, već su besedili da je kriv svako ko ka slobodi gleda. Besedili su narodu da onaj koga oni vide kao Sina Boga, nije iz Božanstva već iz magije nekakvog kulta.
Narod odan odeždi i mitri poverova u njihovu besedu i povika RASPNI GA, RASPNI GA, RASPNI GA.

Tada se pakao spusti među ljude i pakleni dim se proširi kroz ljudske umove. Podivljaše neljudi, uplašiše se ljudi.

Razapeše Božijeg Sina, ali razapinjanjem nisu otkinuli krila slobode. Kao usamljenost bisera na pustinjskom pesku, tako je bila usamljena ljudskost među divljaštvom. Tu malu četu ljudi Bog nije ostavio. Vasrksao je svog Sina. Vaskrsli Gospod je došao među ljude. Pokazao im svoje rane i pokazanim ranama svedočio da je Istina On a ne besednici koji su od sebe mogli samo da pokažu odeždu i mitru na sebi.

Gospodnje reči žive i danas. I danas narod, posle toliko godina, zna šta je Gospod govorio verujućim. I danas narod zna kuda je Gospod išao. Zna mesta u koja je ulazi. Zna i ljude kojima se obraćao. I danas narod zna gde je Gospod postio, gde se molio, gde je stajao, a gde je sedeo. Sve vredne je Gospod imenovao, samo je bezvredne bez imena ostavljao. Za careve, prvosveštenike, bogataše, Lazar je bio bezimena crvljiva, gnojava masa bića iz roda čoveka. Imenom ga je oslovio Avram i kao Lazara pred Gospoda ga doveo.

Sada molim, učenog gospodina Grigorija da mi imenuje prvosveštenika koji je podigao hajku prema Sinu slobode. Neka mi kaže u kom hramu je službu vršio. Neka navede imena njegove sabraće. Neka nam opiše gde su živeli. Neka citira bar jednu rečenicu iz reči kojima su se narodu obraćali. Neka izdvoji jednog od prvosveštenika i neka nam kaže ko su mu roditelji bili. Kako su mu se kumovi zvali, a kako braća, a imena sestara?

Mukla tišina. Da li je ta tišina jedini odgovor koji može da pruži gospodin Grigorije? Da, to je jedini odgovor.

Zašto nema reči kojima bi gospodin Grigorije opisao životno delo prvosveštenika. Njihovo poreklo i njihovu ljudsku vrednost?

Zato što iza njihovog postojanja nije ostalo životno delo, već životna izdaja. Istorija nije imenovala palikuće već one koji pred vatrenom stihijom nisu ustuknuli. Istorija je imenovala i krvave careve, ali nije zabeležila imena prvosveštenika koji su svojom odeždom i tadašnjom svojom mitrom obmanuli narod koji je u njih verovao.

Istorija je imenovala delo zla, i pobedu nad tim zlom. Čuvajući tu Istinu ljudi nisu čuvali svoj život i tako je ta Istina danas na našim životima. Zašto bismo mi danas čuvali svoj život, a okrenuli leđa Istini, ako znamo da bez te Istine nemamo pravo na život. Zašto bismo mi pristali da se odreknemo slobode i da postanemo robovi onima čija imena istorija neće zabeležiti?

Čačaski vernici, ili čačanske vehabije, kako ekumenisti vole da po promešanim kartama izvlače adute iz rukava, nije smetalo što gospodin Grigorije dolazi u Čačak. Ne izlazeći pred njega oni nisu ostali kao miševi što pred mačkom ostaju u rupi, već su svojim ne izlaskom pokazali da poštuju gospodina Hrizostoma.

Svesni su čačanski vernici da gospodin Hrizostom nije imao sluh za upoznavanje sa njima. Kako mu to ne zameraju, tako mu ne zameraju ni strah koji on od njih ima. Ne smeta vernicima što gospodin Hrizostom poziva miliciju da mu bude pratnja kada on krene među svoj narod. Zna vera da su u strahu oči uvek neprirodne.

Verujući narod, ili evropskim kodom obeležen kao vehabije vere, ostao je u svojim domovima da ne dozvole da se gospodin Hrizostom obruka pred svojim bratom gospodinom Grigorijem, pa da ga ovaj ne pita „Đe ti je bolan junaštvo kad među đecu kreneš, pa ti milicija treba? Viđi mene kako se bez pratnje krećem. Šta će mi bolan pratnja, kad ne znam ni sa ovim što u meni caruje, što mi korak i misao prati kako na kraj da izađem“.

Mom pisanju nije svojstven humor (jer tema nije za šalu), po najmanje ironičan humor. Ironičnom humoru priklonim se samo onda kada duša i um ne mogu više da mi nose ljudske lakrdije. A tekst koji je izašao kao opis gospodina Grigorija na njegov boravak u Domu kulture u gradu Čačku, na njegov boravak u kafe-kuhinji „Brvnara“ , je lakrdija od koje se um može očistiti samo humorom.

Bolna istina da i dalje trovače među decu puštamo, lečim humorom da ne bih u očaj odvela svoju dušu saznanjem koliko roditelji odgovornosti nose što im decu svi vetrovi produvati mogu.

Koliko se tokova zla probilo ka našoj deci. I ko će to zaustaviti?
Istina će to zaustaviti. Ako ne pre, onda na zgarištu na kom ćemo svojom krivicom kao pepeo ostati.

Na tom zgarištu istina će reći ko su bili prvosveštenici, nosioci novotarstva koji se od Sv.Save sad prvi put pojvljuju, a ko su bili branioci svetosavlja ili kako nas ekumenizam u nizu svog koda obeležava kao čačanske vehabije.

Z.D. 15.12.2008