Вести

„Прво одузели су ми три године живота. У смислу, да имам четрдесет и две године написали тридесет и девет“…једна од реченица (по занату) епископа Григорија.

З.Д. 12.12.2008

+++

Особе са специјалним потребама могу да имају и 50, 60 година, али ум не може да им досегне те године. Тако да је не битно да ли еп.Григорије има 42 или 39 година, битно је оно што је он показао о достигнућу свог ума.

Писмо које је народ могао да прочита, а писано његовом руком, говори о инвалидности достигнућа.

Та инвалидност највише говори о квалитету једне душе. Та душа показује да не познаје право значење хришћанства и вере у том хришћанству.

„Нема потребе да се боје људи раскола. Нема потребе да се боје свађе. Црква све може. Црква има огромну ширину. Али Црква не сме да лаже. Црква мора да говори истину. И мора да чува истину“, речи еп.Григорија.

Господине, Црква није ни раскол, ни свађа, ни лаж, ни чувар интрига. Црква није ни неко ко све може. Црква је здање посвећено Богу. Црква је свети олтар око кога се скупљају људи. Да ли ће се у Цркву унети мирис или смрад људи не зависи од здања посвећеном Богу, већ од људи који у то здање улазе. Црква не служи, Вама и свима нама, за тлачење по нашем смраду или нашем мирису. Црква служи за молитву. Црква служи за исцељење наших тегоба, за испуњење наших потреба.

По повратку са Сабора, Ваша тегоба је била несаница. Да сте, пре узимања пера у руке, знали значење Цркве, проблем своје несанице не бисте лечили у писању већ би сте исцељење потражили у Цркви.

Кажете „Црква има огромну ширину“, ја Вам опет кажем Црква је здање посвећено Богу. Ширину или тескобу чинимо ми који у Њу улазимо.

Да сте по доласку са Сабора, после првих непроспаваних ноћи ушли у Цркву, сами бисте открили да ли је у Вашој души ширина или тескоба.

Сами бисте открили да ли писмо желите да напишете да се очисти муљ који се од људског уласка у Цркву наталожио на Њеном поду, или га пишете да би њиме уценили грешне епископе, и тако их опоменули да је цена Вашег ћутања (о њиховим гресима) избор Вас за новог патријарха.

Даље кажете „Нисам могао да живим са тим. Већ дуго времена, пет, шест последњих Сабора враћам се кући са тим осећајем да се ништа не догађа“.

Господине, Ви сте изгледа оболели од досаде јер су Вам дани Сабора и ван Сабора једнолични и досадни. Кажете да се са Сабора враћате кући са осећајем да се ништа не догађа. Ако се није ништа догодило међу вама саборашима, па ништа нисте од сабораша понели са собом кући, како на том Сабору нисте пронашли присуство Светог Духа и са Њим били на Сабору, и он Вас пратио по изласку са Сабора?

Рекли сте „Али Црква не сме да лаже. Црква мора да говори истину.“, пошто је Црква здање које нити збори нити ромори, питам Вас зашто онда људи сабораши говоре неистину. Говорите је и Ви. Сви ви скупа се позивате на присуство Светог Духа који се спушта на вашу саборност. Долази јер Га ви умолите да се спусти на вас и да руководи вама.

Кажете „Већ дуго времена, пет, шест последњих Сабора враћам се кући са тим осећајем да се ништа не догађа“.

То значи, по Вашем казивању, да присуство Светог Духа није умољено од вас сабораша, или Ви и Свети Дух сврставате у догађај који у Вама не буди ништа, па се враћате са Сабора као места где су били ништи и где се ништа није догодило.

Господине, имамо примере које су нам оставили свети оци, да је некада и једна искрена суза могла да надјача тоне греха учињене од грешника који своје покајање смешта у ту једну искрену сузу.

Када сте се својим писмом одлучили да делите жуте картоне својој сабраћи, како се нисте сетили да се искрено помолите за њих. Како се нисте предали тој молитви и били Ви та једна суза која ће опрати грехе из дела Ваше сабраће? Или не верујете у речи Господа да вера може и горе да помера?

Да сте тако поступили не би сте на Сабор отишли и са Сабора дошли са истим трагом који оставља и вода која пролази кроз шупљу цев.

Даље кажете „Ту има један проблем који мене брине. А то је у овом тренутку кад патријарх је у болесничкој постељи ово писмо може да буде мало несређено зато што нема њега. Јер би његова ријеч о томе била најснажнија и најважнија за мене лично. Јер је он ту отац“.

Сада сте се сетили да је он отац, а у свом писму сте написали реченицу, без да му укажете поштовање као оцу да га у тој реченици именујете када га већ прозивате. Та Ваша реченица је написана овако „Питам се и питам вас коме чинимо услугу о умољавању да остане на трону. Да ли Свјатјејшем (патријарху-из поштовања сте требали да напишете и патријарх пре изговореног му имена) Павлу…“

„Јер би његова ријеч о томе била најснажнија и најважнија за мене лично“, то је Ваша реченица. Ако је она истинита и истину говори о Вашем поштовању речи и воље патријарха Павла, зашто онда нисте прихватили његову вољу да је „одустао“ од повлачења са трона? Зашто онда и даље, кроз писмо које сте написали, бунтујете што патријарх Павле није замењен новом трансфузијом, свеже и младе крви?

Даље кажете „Да је то много боље него да нема патријарха“. Ја морам да Вас подсетим, колико год је Вама та истина тешка, колико год сте љути што маса Вашег тела не може да победи број година које и даље куцају у срцу слабашног тела, Српска Православна Црква још увек има патријарха. Патријарх Павле је још жив и на челу СПЦ.

Ако имате проблема са начином како се епископи понашају, како врше дужности свог чина и оне дужности које чине целину СПЦ, то нема везе са патријархом Павлом и његовим годинама. Нема везе ни са његовом изолацијом. То има искључиво везе са вама самима. Са вером коју у себи носите и са страхопоштовањем које носите према ризи за коју сте дали завет. Образ СПЦ у целини не сачињава само образ патријарха Павла, већ и образи свих вас који сте одабрани делови СПЦ. Како тело не може да буде без главе (то сте сами рекли) тако ни главе свих вас не могу да
сијају ако вам образи не сијају.

Многа неформирана деца су остајала без свог оца, она несрећнија остајала су и без оца и без мајке, али нису остали без образа, нису остали без сећања на изгубљеног родитеља. Тај образ, то сећање од њих је правило људе. А зашто? Зато што су из доброг семена рођена. Када је семе добро, добар и плод буде. Такав плод остаје добар и када га од стабла одвоје.

Тако господине, ако су људи у чину епископа из доброг семена потекли, ако су ризу на себе обукли из искрене љубави према Богу, држаће се завета који су дали када су их у ризу облачили имали патријарха крај себе или имали патријарховог заменика.

Користите народни пример, иако се питам зашто, јер сте у свом писму написали и следеће „А ми и даље уживамо у популистичком замајавању и говорењу о томе како је већина архијереја и већина народа за неку одлуку. Већина ког народа? Већина је постала мерило! Где? У Цркви? Зар је то могуће?“

Ако народ делите на оне чије мишљење уважавате и оне чије мишљење за Вас нема значење, онда немој те ни народне изреке користити, јер не знате да ли ће и народ имати потребу, попут Вас, да одлучи ко има право да користи његове изреке, а ко не.

Кажете, народним језиком („можда неприкладним за ову озбиљну тему“, Ваше речи) ако нема патријарха онда мишеви коло воде.

Патријарх Павле никада није био мачка. То је показао и на примерима ваших сагрешења. Никада ни једног епископа није ставио под своју шапу због његових сагрешења. Мишеви доносе штету. Мачку доносимо да нас ослободи те штете. Пошто Ви кажете да због патријархове немоћи мишеви (епископи) коло воде у СПЦ, ја Вам онда морам рећи, да би сте Патријаршију очистили од мишева не треба Вам патријарх већ радници дератизације. А како су ти радници народ („Већина ког народа? Где! У Цркви? Зар је то могуће?“), за Вас је много боље да спознате да ће те се и сами саплести од реп који вучете за собом, ако се не покајете за све оно што чините и што нема везе са тим да ли је патријарх испред Вас или иза Вас.

Ви када сте кренули овим путем завет сте дали Богу. Богу сте обећали да се пута Његовог нећете одрећи ни у добру ни у злу. Да би сте завет одржали не треба Вам патријарх, већ љубав према Богу, страх према греху (много грешака је исто што и сам грех).

Кажете „Структура Цркве је врло јасна. Црква, то јест епископ, свештеник, ђакон, народ. Нико ту не може без ничега“.

А у писму сте написали „Да ли је индивидуализам толико преовладао у свести наших архијереја да је важнија популарност нашег патријарха у народу, него сама заједница у којој је он предстојатељ“.

Одбијате народу право да се изјасни да не жели да склоните патријарха са трона СПЦ.

Одбијате право да патријарх припада и народу, као и епископима, и присвајате га себи, тачније „него сама заједница у којој је он предстојатељ“. У овој реченици сте написали да народ нема везу и право са вама епископима, тако и са самим патријархом, да над патријархом има право заједница којој припада (а то сте ви епископи).

Заједница је народ који носи хришћанство и као хришћанин окупља се око Бога. Из тог окупљеног народа излазе људи који се касније баве разним позивима, па тако и људи који се определе само за позив Божијег пута.

Баш зато што сте као епископи од себе направили мале богове, направили сте и проблеме у народу. Те проблеме сејете унутар Цркве и сејете их када из Цркве изађете.

Адама је преварила Ева и обманула га да може да постане Бог. Вас до тог самозваног божанства воде ваше амбиције са којима сте ризу на себе примили. У тим амбицијама сте постали нестрпљиви. Видели сте да српски народ пропада под вођством својих политичара, пропада и пред стегама страних политичара. Видећи то нисте пригрлили молитву Богу уз своју душу и њоме спашавали народ, већ сте из своје душе извукли своје амбиције са мислима да је сада тренутак да спасете своју амбицију и да је у дело спроведете. А ваше једино дело је видети себе као божанство.

У том вашем самозваном божанству нема места ни за Бога, ни за хришћанство, ни за народ Божији. Ту нема места ни за патријарха, па све да га данас зовете патријарх, а сутра папа.

Онда се у свом писању оглашавате и кажете „Црква, то јест епископ, свештеник, ђакон, народ. Нико ту не може без ничега“...тачније све су то алке у ланцу који сачињава поредак људи у Цркви, а тај људски поредак представља хришћанство.

Да ли је контрадикторност Ваших реченица производ Ваше несанице или Ваше невере у Бога и Цркву, остаће народу да процени.

Нећу цитирати Ваш одговор новинару на питање „Шта то значи? Да је цркви потребна реформа? И каква реформа?“, јер Ви и нисте одговорили на та постављена питања, Ви сте се одговором сакрили иза теолошког учења. У том одговору опет сте се разишли са првобитним тумачењем Цркве када сте рекли „Нема потребе да се боје људи раскола. Нема потребе да се боје свађе. Црква све може. Црква има ширину. Али Црква не сме да лаже. Црква мора да говори истину. И мора да чува истину“. Скривајући се одговором иза теолошког учења Ви сте рекли „Црква има једну заиста (шта за вас значи реч „заиста“, Ви као да сте тек сад то открили) божанску форму и то је њена снага…Дакле она има свој корен у вијечности, у царству Божијем и све је на Христу“. Видите да Вас и теолошка наука учи да је Црква Бог. Да је Црква здање које човек подиже да би у њему пронашао Бога, а не раскол, а не свађе, а не лаж. Црква није подигнута да говори истину. Са подизањем Цркве већ је потврђена Истина. Црква се подиже да би уласком у Њу, стајањем пред Бога пронашли истину или лаж у нама. Ми не смемо да лажемо (Црква не лаже), ми морамо да говоримо истину. Истину треба да чувамо ми (то су црнорисци и сав верни народ), Истину коју смо од праотаца наследили.

Чували ми ту Истину или не, Бог ће и даље бити Истина. Наша невера, неслога, раскол, неморал, наша мишијада када мачке нема, не може уништити Истину о Богу.

Ми само својим неделима уништавамо себе пред Богом.

И омладина која је залуђена Вашом игром речи, неће носити терет оног што је у тој залуђености учинила, већ ће и тај терет пасти на Вас Господине, по занимању, епископе. И немој те да Вас жуља камен у ципели душе Ваше што у српском народу има оних који су само једну или ни једну духовну књигу прочитали. И најлепше песме на гуслама опевали су слепи гуслари а да никад нису очима видели ни гусле, ни ноте песама које су певали. Али су очима душе своје видели Господа. Знајући за ране Његове, знали су и за ране народа Његовог.

Народ је пао на поду примитивизма. У том паду јауче примитивним речима, како Ви кажете „Дакле ако наш народ је толико пао, да на сваком кораку оговарања, клеветања, пљувања, мржња, и једна негативна атмосфера“. Не можете народ кривити што је стао на примитиван под и ту, на том примитивизму пао. До примитивног пода народ је доведен својим политичким вођама, а онда су се тим политичарима придружиле и црквене војводе. Над народом данас стоје шапе белих и црних мачака.

И у свом примитивизму народ зна када остане без патријарха Павла да ће се нокти из белих и црних шапа без милости забости у народно ткиво. А народно ткиво је његова Света Саборна Апостолка Црква. Кровоток тог народног ткива је његова светосавска Литургија.

Зато господине, народ Вама као малој, црној маци не верује. Народ верује у народне речи да седа глава знање носи.

Ви се у свом говору позивате на прошлост. Из те прошлости извлачите имена чије способности нису зависиле од њихових година. Наводите како Господ није доживео ни четрдесет година а мудро је зборио. Да, није доживео јер су Га Разапели. Али Његово васкрснуће траје много дуже него што је трајао Његов живот. Беле и црне маце Га и даље разапињу, али Га разапети не могу. Зашто не могу? Зато што постоје људи који Га се до дубоке старости нису одрекли. До дубоке старости нису променили ни једно слово у Његовој речи. Нису мењали Литургију као што креатори мењају моду.

Затим се дотичете имена и година Св.Јована Богослова, па кажете „Па шта ћемо да кажемо за Јована Богослова, апостола који је имао двадесетједну годину“?

Не знам шта ћете Ви рећи, али знам да ћу ја рећи „зато је светим и назван“.

Даље објашњавате како је Аристотел имао само четрдесет година и учио је великог Александра Македонског.

Заборављате да је некад дете од седам година било „старије, зрелије, мудрије“ од данашњих од седамнајест година. Да данашња деца од седам година још седе на крилу мајке, а некада су у тим годинама добијали штит и мач у руке и учила се борилачким вештинама. Оно што су данас девојчице некада су биле мајке. Ово што су данас девојке некада су биле жене, а данашње жене некада су биле старице.

Заборављате и то, ако већ себи дајете слободу да мудрост година Господа, Св.Јована Богослова, Аристотела…узимате за пример мудрости младости у којој желите и Ви да се налазите, да је Господ у Јерусалим ушао седећи на леђима магарета. Да се Господ родио у изгнанству, у пећини, на слами. Заборављате да је Св.Јован Богослов храбро стајао уз Господње Распеће. Да га слика тог ужаса и питање ако су разапели Господа, шта тек могу са њим да учине, није одвело од Господњих речи које је носио као живи траг живог Господа. И не само носио, он их је верно на народ преносио.

А Ви господине, на колико коњских снага сте седели када сте ушли у Београд и стали пред Патријаршију?

А Ваше рођење да ли је било у изгнанству, сем што сте сами себе изгнали из Господњег храма у ком сте се рукополагањем родили?.

Свети Јован Богослов је остао уз свог Господа и пред Његовим Распећем, а Ви нисте у стању да останете уз свог патријарха у његовој старости.

Чему се онда поредите са знаменитим мудростима, знаменитим људима? Са њиховом храброшћу, људскошћу из које је и изашла таква и толика храброст?

Ја верујем да је Ваша амбиција велика, али верујте и Ви да би и кокошка волела да буде птица, да лети, али јој не да телесна маса коју на себи носи.

Тако и Ви, ако желите да Вам дела буду велика, ослободите се не дела. Ослободите се масе која не доноси добро ни Вама ни Цркви којој сте се заветовали.

Прво се наспавајте. Одморни узмите Јеванђеље у руке и упутите се у олтар храма који сада користите као Ваш дом. Клекните пред тај олтар и читајте речи Господа. Читајте и речи Св.Јована Богослова написана у Отрковењу.

Када наиђете на део где светитељ каже да ће знаци задњих времена изађи и из црноризаца, ту застаните, истресите садржај своје душе пред олтар. Разгрните својим прстима све оно што сте у души носили и ту пред олтаром видите ко сте и шта сте.

Онда изађите са искреним писмом пред народ, пред своју браћу архијереје. Искрено напишите шта сте све то у својој души нашли. Тек после запитајте браћу архијереје и народ шта они носе у својим душама.

Нека Ваш пример послужи и осталој браћи архијерејима. Па нам онда напишите да ли мишеви и даље воде коло кад мачке нема.

З.Д. 12.12.2008

+++