Вести

Proces izbora poglavara crkve mnogo je teže prognozirati nego političke procese koji se odvijaju pred očima javnosti
+++

Specijalno za „Politiku“ Moskva, 11. decembra – Novi ruski patrijarh biće hirotonisan 1. februara iduće godine, odlučio je Sveti sinod RPC na zasedanju u Svetodanilovskom manastiru. Prema ustavu crkve donetom pre osam godina, patrijarh moskovski i cele Rusije bira se na Pomesnom saboru kome prisustvuju „arhijereji, predstavnici klera, monasi i svetovnjaci”. Po pravilu, Sabor na kome će se izabrati novi poglavar Ruskecrkve mora biti sazvan najkasnije šest meseci posle smrti poslednjeg patrijarha. Sinod je, međutim, odlučio da se postupak ne odlaže i zakazao Sabor za 27, 28, i 29. januar. Sledeća dva dana biće posvećena pripremi za intronizaciju (ustoličenje) novog patrijarha, koja će biti obavljena 1. februara.

Broj učesnika i način kako će raditi Pomesni sabor odrediće 25. januara Arhijerejski sabor koji će trajati dva dana. Mitropolit Kiril biće na čelu komisije za pripremu Pomesnog sabora i predsedavati samom Saboru. Za sekretara je određen „upravnik poslova Patrijaršije” (što je analogno šefu predsedničke administracije u svetovnom životu) mitropolit kaluški i borovski Kliment. Pored njih, u komisiju za pripremu Arhijerejskog i Pomesnog sabora ušlo je još 28 delegata koje je izabrao Sveti sinod, uključujući i one koji se smatraju mogućim naslednicima Aleksija Drugog, kao i predstavnike RPC iz inostranstva.

Svaka eparhija delegiraće za Pomesni sabor tri člana na način koji sama izabere. Jedino je obavezno da na čelu delegacije bude rukovodilac eparhije. U radu Sabora će učestvovati i predstavnici RPC u inostranstvu, tako da će biti više od 700 delegata.

Iako se niko iz Ruske crkve ne izjašnjava o tome ko će sesti na upražnjeni tron, mediji spekulišu sa nekoliko ličnosti među kojima su najvažniji mitropoliti Kiril i Kliment.

Proces izbora poglavara RPC mnogo je teže prognozirati nego političke procese koji se odvijaju pred očima javnosti. Mitropolit Kiril je već upozorio da se ne upoređuje biranje patrijarha sa političkim kampanjama: „Za razliku od državnih kampanja za izbor lidera, crkvene se obično obavljaju tako da postupci usmereni na izbor patrijarha nikako ne oslabe veze ljubavi i jedinstvenog mišljenja.”

Činjenica da je Kiril mnogo više u javnosti zbog prirode svog posla, „ministar inostranih poslova” RPC, i da ga narod mnogo više zna iz javnih nastupa, nego Klimenta koji se bavio unutrašnjom organizacijom crkve, gubi značaj pred faktom da za novog patrijarha neće glasati narod već arhijereji, a oni svi odlično znaju Klimenta i imali su više prilike da sarađuju s njim. Može se dogoditi da i RPC u inostranstvu predloži svog kandidata, mada njegove šanse nisu prevelike. Nije zanemarljiv, iako je potpuno nevidljiv, ni faktor države. Iako je u Rusiji država odvojena od crkve, veze su za vreme patrijarha Aleksija bile veoma čvrste. Preminuli patrijarh bio je veliki diplomata i umeo je vešto da balansira između konzervativnog i liberalnog krila crkve, da uspostavlja i održava dobre odnose sa ostalim konfesijama čiji broj u Rusiji nije mali. Ukoliko bi Kiril seo na patrijaršijski tron, uz sav svoj liberalizam i dobre odnose sa drugim konfesijama, sigurno bi doslednije pokušao da sprovodi politiku pojačanja crkvene propagande, bavljenje problemima ruskog društva, nastojao bi na uvođenju pravoslavlja kao predmeta u srednje škole, ukratko, na većem učešću crkve u društvenom životu. Tradicionalisti bi se više usmerili na unutarcrkvene probleme, rad crkve bi bio manje javan, a „konzervativni” Kliment bi se mogao pokazati i kao liberalniji – upravo je on autor kompromisnog rešenja da se u škole uvede „duhovno moralno vaspitanje”, što znači – etika za ateiste, a izbor religiozne nastave za vernike raznih konfesija. Poznat je i kao organizator božićnih čitanja u Kremlju koja su svake godine privlačila pažnju političara, javnosti i medija…

Mišljenja o tome koja od te dve opcije više odgovara svetovnoj vlasti, različita su. S jedne strane, Kremlju je bila dragocena pomoć patrijarha Aleksija Drugog u mobilizaciji ruskog naroda, u borbi za vraćanje moralnih vrednosti u društvu koje se raspadalo i u jednom trenutku gotovo potonulo u anarhiju, bezakonje i nemoral. S druge strane, preterani uticaj crkve ne može prijati svetovnom rukovodstvu. Upravo zato je Aleksije Drugi kao diplomata i kompromisna ličnost potpuno odgovarao Kremlju, pa ima mišljenja da suviše samostalni Kiril nije podoban, za razliku od Klimenta. Ni izbor nekog trećeg ne bi bio veliko iznenađenje.

S obzirom na to da nijedan od mitropolita nije izjavio da bi želeo da zauzme tron Aleksija Drugog, niti je iko dao neku programsku izjavu, spisak kandidata, kao i „suparništvo” između dvojice najviše pominjanih, više je bujna mašta nego stvarno stanje stvari. Isto kao što su etikete „liberal” (za Kirila) i konzervativni (za Klimenta) nategnute.

U svakom slučaju, kandidat za patrijarha mora da odgovara sledećim zahtevima, prema Ustavu RPC:

Da bude arhijerej Ruske pravoslavne crkve, da ima visoko bogoslovsko obrazovanje, veliko iskustvo upravljanja eparhijom, da bude privržen kanonskom poretku, da ima dobru reputaciju i poverenje jerarha, klera i naroda, da ima ugled i van crkve i da je stariji od 40 godina.

Ljubinka Milinčić; POLITIKA
[objavljeno: 12/12/2008]