Вести

Nagomilani nerešeni problemi u Crkvi, o kojima se šapatom, a ponekad i u šiframa, govori u Patrijaršiji, odjednom su postali javno dobro.

+++

Pismo episkopa Grigorija upućeno braći arhijerejima kao bomba uzdrmalo je Srpsku pravoslavnu crkvu, ali i potvrdilo tezu da u Saboru SPC postoji duboko nejedinstvo za koje mnogi smatraju da je na ivici raskola. Za sada je izostala „lančana reakcija” prozvanih vladika, ali muk koji stiže iz SPC nije dobar znak.

Pomalo je komično koliko se pojedine vladike trude da dokažu da im nije stiglo pismo iz manastira Tvrdoš. Iako impulsivno, a po mišljenju nekih, i nepristojno, Grigorije je, svesno ili ne, potvrdio da u Crkvi, ne samo da nema saglasnosti u vezi s ključnim pitanjima, već ni ozbiljnog i konstruktivnog dijaloga među vladikama kako da se pojedini problemi reše.

Otkako je patrijarh Pavle, zbog starosti i bolesti, pao u postelju, arhijereji se više iscrpljuju u zakulisnim borbama ko će ga naslediti na svetosavskom tronu, nego, recimo, u naporima da razreše pitanje načina služenja Svete liturgije oko kojeg ima veoma velikih razmimoilaženja.

Nema sumnje da je Grigorijevo pismo, inače, mešavina stenograma sa zatvorene saborske sednice i „bele knjige”, upakovano u jevanđeosko ruho, pogodilo mnoge. Šta vladike Artemije, Nikanor, Lavrentije, Jefrem… i ostali koji su pomenuti javno misle, ne znamo. Ali, prema nekim signalima koji stižu iz eparhijskih centara, ima onih koji smatraju da zbog ovoga treba sazvati vanredni Sveti arhijerejski sabor. Drugi misle da se ova situacija može razrešiti na dva načina: ili će Grigorije postati 45. patrijarh SPC ili će biti kažnjen za štetu koju je svojim pismom naneo Crkvi. Nije mali broj vladika koje bi rado volele da se sve ovo brzo zaboravi.

Na potezu su Sveti arhijerejski sinod i mitropolit Amfilohije kojeg je episkop Grigorije prilično „okrpio”. Pozicija „patrijarhovog zamenika” prilično je uzdrmana, jer episkop zahumsko-hercegovački direktno proziva Amfilohija da je na saboru „minirao” da se prihvati ostavka Njegove svetosti.

Zato pismo može da se čita i kao „polufinalni obračun” Grigorija i Amfilohija u predstojećoj izbornoj trci za tron patrijarha do koje će, pre ili kasnije, doći. Ali ne treba zaboraviti staru poslovicu da dok se dvojica svađaju, treći koristi.

Prema najavama, Sveti sinod na sednici 14. decembra neće na dnevni red stavljati Grigorijevo pismo. Međutim, neće biti dobro ako „crkvena vlada” sve ovo o čemu štampa piše prećuti i ne da razložno obrazloženje.

Naše vladike kao da zaboravljaju da je Crkvi kao bogočovečanskoj ustanovi potreban mir u ljubavi, a ne neki truli kompromis interesa.

Problemi se svakim danom uvećavaju i bolest patrijarha Pavla ne može biti izgovor što nema volje da se oni rešavaju. Ali, takođe, iluzorno je da će ih preko noći rešiti i Pavlov naslednik, ma ko to od vladika bio. On je samo, kao prvojerarh, prvi među jednakima, što znači da je za očuvanje saborskog crkvenog jedinstva neophodan dijalog među vladikama, zasnovan pre svega na istini i ljubavi.

Milenko Pešić; POLITIKA
[objavljeno: 11/12/2008]

+++

Ne rušim, nego dižem našu Crkvu!

NE mislim da sam svojim pismom koje je izašlo u javnost naneo štetu Crkvi. Nisam hteo da iznosim prljav veš. Za njega narod već zna. Ovo je želja da se prljavi veš opere, a to nije isto. Otvoren sam za svaki razgovor sa arhijerejima, jer mi je želja da pismo ne izazove nikakve loše posledice.

Ovako za „Novosti“ vladika zahumsko-hercegovački Grigorije komentariše moguće posledice njegovog pisma koje je uputio svim epsikopima SPC, a koje je naš list ekskluzivno objavio u dva nastavka. U svakoj porodici, pa tako i u Crkvi, kako ističe, postoji ljutnja, koja se samo razgovorom može rešiti.

* Mitropolitu Amfilohiju ste zamerili na pravljenju pogrešnih kompromisa na poslednjem Saboru. Obojica ste trenutno u Beogradu. Da li ste se čuli sa njim?
– Očekujem da se sa njim čujem što pre. Naš razgovor će sigurno biti otvoren, iskren i prožet ljubavlju. Mitropolit je čovek širokih dimenzija i iznad svega čovek dijaloga. Zato sam ubeđen da neće pogrešno razumeti ono šta sam napisao. Uostalom, za mene je velika radost bila kada sam posle Sabora sa Amfilohijem služio liturgiju u Tivtu na dan njegove slave. Među nama je 30 godina razlike, a on je i moj profesor. Sa njim nikada ne mogu da razgovaram na ravnoj nozi, jer je on moj učitelj i otac, kao što nam je zajednički učitelj patrijarh Pavle.

* Ima li uznemirenja u crkvi povodom pisma i očekujete li nastavak dijaloga po pitanjima koja ste u pismu pokrenuli?
– Očekujem dijalog tamo gde mu je mesto – na Saboru. Za svakog episkopa to je najvažniji događaj. Niko od onih koji su se naljutili, međutim, do sada mi se nije javio. Ne mislim da sam bezgrešan. Otvoren sam za svaku kritiku i spreman da priznam greh. I smatram da tako treba da bude kod svih u Crkvi, jer ona mora da se bori za istinu, ljubav i slobodu. To treba da bude i poenta zajednice u našem narodu.

* Čekaju vas sigurno brojne kritike.
– Moje pismo arhijerejima bilo je izraz ne samo mojih misli, već i ljudi kojima sam ja episkop i svih mojih sveštenika koji su ga zajedno sa mnom pisali. Sa njima sam više puta razgovarao o tome, kao što i sveštenici razgovaraju sa narodom. Jedni bez drugih – ne možemo.

* Da li je za vas pitanje izbora patrijarha završeno ili ste ga vi ovim pismom ponovo otvorili?
– Arhijerejima sam pismom postavio pitanje šta odluka Sabora da patrijarh Pavle ostane doživotno na čelu SPC zapravo znači. Sama odluka više nije presudna. Glavni problem mnogih arhijereja je što zatvaraju oči pred vremenom u kome živimo. Daj bože da naš patrijarh poživi još nekoliko godina, ali to što je on živ i što se ne zna kada će otići u naručje božje ne znači da crkva treba da stagnira.

– Više puta sam rekao – stagnacija je propadanje. Crkva je živi organizam i ne može to da prihvati. Sve što govorim, govorim iz vere i ljubavi prema patrijarhu. Voleo sam ga čitavog svog života kao oca i srećan sam što znam da i on voli mene. Molim se za njegovo zdravlje, jer ga iskreno volim i želim da život provede u miru i dobrom zdravlju. Ipak, kao što znamo, ljudi svuda u svetu danas u osmoj deceniji idu u neku vrstu mirovine.

* Koja su to ključna pitanja za Crkvu koja se trenutno ne mogu rešiti zbog bolesti patrijarha Pavla?
– Takvih pitanja je bezbroj, a evo samo nekoliko. Vrlo je dramatična situacija po pitanju Ohridske arhiepiskopije. Ali da bi smo mogli da uspostavimo kontakt sa drugim pomesnim crkvama i takozvanom makedonskom crkvom moramo da imamo „prvog među nama“.

– Sve češće se govori i da ne možemo da prevaziđemo raskol u Americi. Neminovno je da i Beograd ima episkopa koji će da upotpuni crkveni život. Ovako ispada da su sveštenici prepušteni sami sebi, a vernici njima. Episkop je glava Crkve. Gde je on, tu je i Crkva.

– Znam dobro kako bi mojoj eparhiji bilo da nema mene, i znam kako joj je kad se negde zadržim duže od 15 dana. To je živi organizam koji zahteva neprestanu brigu. Traži oca. Kao što je otac garant jedinstva u porodici, tako i episkop obezbeđuje slogu eparhije. Isto je tako i patrijarh garant jedinstva u crkvi. Njegova funkcija zato nije ceremonijalna, već je on – neophodan.

* Ucrkvenim krugovima, ali i među vernicima, sumnja se da patrijarh nije sam napisao i potpisao molbu za povlačenje. Da li je to istina?
– To što je vaš list napisao ne znači ništa. Patrijarh je potpisao tu molbu. Da li mu je neko pomogao da je napiše – nevažno je. Prema tome, molba je njegova.

* Čime to dokazujete?
– To su rekla četiri episkopa koji su i članovi Sinoda. Ja tim ljudima verujem, i to pitanje treba skinuti sa dnevnog reda. Sabor je molbu potvrdio, i ona je sasvim razložna i logična. Uostalom, patrijarh je slične molbe prethodno pisao tri puta.

* Rekli ste da motiv vašeg pisma nije lična ambicija da budete patrijarh. Kažete, doduše, i da se o tome niste izjasnili ni sa „da“ ni sa „ne“?
– To je moj princip. Izjasnio sam se samo da želim da budem monah. Nikada kasnije nisam hteo da budem đakon, niti sveštenik, arhimandrit, arhiepiskop… Kad me je Crkva pitala, pristao sam, jer je to moja ljubav.

* Da li smatrate da je dosadašnji način izbora patrijarha izvlačenjem jednog od trojice kandidata dobar? Jeste li vi među vladikama koji se zalažu za promenu ovog pravila?
– Sadašnji način izbora težak je i komplikovan. Praktično, biramo – tri patrijarha. Ali, ne bih sada ulazio u to pitanje.

* A šta kažete na primedbe da ste premladi da sednete na svetosavski tron?
– Godine čoveku ne dodaju ni pamet, ni sposobnost, kao što mu ih i ne oduzimaju. Pa eto, i predsednik Rusije Medvedev ima samo 42 godine. Gotovo kao ja.

NARUŠENO ZAJEDNIŠTVO

* Stanje u Crkvi odražava se i na duhovno stanje našeg naroda. Smatrate li da su Crkvi i zbog toga potrebne promene?
– Da, jer je zajednica u našem narodu – narušena. Mi smo razbijen narod i to se vidi na svakom koraku. Ljudi se međusobno ogovaraju, ne paze jedni na druge… Nažalost, i mrze se. Takvo stanje je nepodnošljivo, ali zajedništvo se može naučiti samo od Crkve.

U POSETI PATRIJARHU

* Hoćete li posetiti patrijarha Pavla na VMA?
– Svakako, u petak ili subotu. Dogovoriću se sa mitropolitom Amfilohijem da odemo zajedno. On ga obilazi svakog dana, a ako ne bude imao vremena otići ću – sam.

* * * * *

VLADIKA NOVOGRAČANIČKI LONGIN, IZ ČIKAGA O TVRDNJAMA EPISKOPA GRIGORIJA
NEMA RASKOLA U AMERICI

– DOBIO sam pismo vladike Grigorija i iskreno rečeno ne znam šta je vladika konkretno mislio kada je napisao da „punih sedamnaest godina Pavlovom rukom i delom zaceljeni raskol u Americi ne zaceljuje“. Raskola je bilo, ali je on prevaziđen 1992. godine, kaže za „Novosti“ vladika novogračanički Longin iz Čikaga.

* Kako onda ocenjujete tvrdnje vladike Grigorija?
– Malo su preterane i nepotpune. Moram da kažem da su deo naših vernika ovde zbunile i razočarale.
– Njegova svetost patrijarh srpski Pavle je na opšte zadovoljstvo uspeo tada da pomiri sve struje u okviru naše crkve u Americi. Od tada su i naši kontakti sa Beogradom redovni, a stanje između naših eparhija u Americi mnogo bolje nego ranije. Ostalo je da rešimo još neka administrativna pitanja, s obzirom na to da se još u pojedinim slučajevima naše parohije „preklapaju“. Dakle, kod nas nema raskola i na dobrom smo putu potpunog sjedinjenja eparhija na ovom kontinentu.

* Kako to pravoslavni srpski vernici u Americi komentarišu?
– Iskreno, u Gračaničkoj eparhiji su nezadovoljni jer znaju da smo mi glavni posao završili 1992. godine. Postigli smo evharističko jedinstvo, episkopi i sveštenici u Americi i Kanadi sada služe zajedno po potrebi. Sarađujemo u svemu što je bitno za naš narod i Crkvu.

* Učestvovali ste u radu poslednjeg Saboru SPC u Beogradu?
– Jesam i vratio sam se u Ameriku sa ubeđenjem da je na Saboru postignuto jedinstvo da Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, zbog ogromnih zasluga, i dalje ostane na čelu SPC.

* Je li se na Soboru razgovaralo o raskolu u Americi?
– Ne, nije. A, nije bilo ni potrebe.

* Kako se među Srbima u Americi doživljava odsustvo patrijarha iz aktivne službe?
– To što Njegova svetost nije poslednjih meseci u Patrijaršiji, nas ovde ne ograničava da radimo na potpunom ujedinjenju i da završimo ono što smo zahvaljujući patrijarhu, još pre 17 godina započeli. Ponavljam, reč je samo o još nekim administrativnim i tehničkim poslovima, koje privodimo kraju i koji će, na opšte zadovoljstvo svih nas, hvala Gospodu Bogu, uveren sam biti ubrzo rešeni. (D. DAMJANOVIĆ)

BEZ PORAŽENIH

* KAKO je primljen predlog da se patrijarh umoli da ostane na čelu SPC među vladikama koje su zagovarale izbor novog?
– Velika većina episkopa je razumno, pomirljivim tonom, govorila da Njegova svetost treba da ostane na čelu naše crkve. Kod većine je takva odluka izazvala oduševljenje, ali nije bilo trijumfalizma, niti sam imao osećaj da je to bila nečija pobeda ili poraz.

Jelena KOSANOVIĆ, 11.12.2008 20:32:58

izvor: VEČERNJE NOVOSTI