Вести

U „Dobrotoljublju“ postoji jedna rečenica koja kaže „Potraži Boga u svom srcu, a onda radi“.

Z.D. 24.11.2008

+++

Problemi čoveka dolaze iz nepoznavanja ili nemara prema rečenici koja malim brojem reči govori veliki savet.

Najveći broj ljudi u poslove ulazi računajući samo na svoju ambiciju.

Veliki broj ljudi u veru je ušao ne poznavajući ni sebe ni Boga. Mnogo njih mantije je obuklo poznavajući samo put koji treba da prođu kroz bogoslovsku školu ili kroz iskušenički period.

Mnogo njih je pročitalo „Dobrotoljublje“ i u tom čitanju naišlo na rečenicu „Potraži Boga u svom srcu, a onda radi“. Samo jedan mali broj ljudi je istinski pronašao istinu u ovoj rečenici. Oni drugi, brojniji, ne nalazeći Boga u svom srcu nisu se zaustavili da ga ne traže ni u tuđem srcu. Preskočili su prazninu svog srca, umom svojim zataškali svoje otrkiće mislima ako ga nisu našli danas, možda On njih pronađe sutra, ali dok se ne susretnu vreme treba iskoristiti u tumačenju svoje lične vere i u osuđivanju onih u čijim srcima oni ne nađoše put svog (prazno)verovanja.

Čitali su o monarhiji, živeli u komunizmu, prešli u demokratiju. Kroz turbulenciju raznoličitosti prošli su i rizonosci i civili.

I jedni i drugi su, na tom putu, videli vrhove svojih cipela. Gospodnje stope niti su videli, niti su pratili.

Kako su menjali obuću, tako su i dušu svoju oblačili u košuljice životnih trendova. Varali su neupućene…varali su i upućene.

Ne upućeni su se u prevaru lako ulovili jer vođeni željom da nauče, da u svom srcu pronađu, prevaru nisu prepoznali.

Upućeni vođeni mislima da Boga pronalaze samo u svom srcu, poverovaše da sve što se dotiče Božijeg imena, ne dotiče se umom svojim, već srcem svojim.

Vreme se pokretalo, godine su se nizale, izjašnjenih kroz veru dolazilo je sve više. Kroz to dolaženje istekle su sve vrline i ostala je istina.

Ta istina danas govori da je Srbijom zavladalo vreme umnog ludila.

Um, ta lepljiva tvorevina svetlosti i tame, ta mistična masa za koju nikada ne znamo šta će na svetlost izneti, donela je prevaru svima. Prevarila je i one koji su umovali da su i ljudi i verujući ljudi, prevarila i one koji su verovali tuđem umovanju.

Iz te prevare izašao je raskol. Raskol u politici, raskol u Crkvi. U raskolu balansiraju političari i predstavnici Crkve, od raskol se sapliće samo narod. Sapliću se samo oni koji do raskola nisu ni doveli.

Narodna pitanja se kao alke nižu na lanac i taj lanac poprima sve veću dužinu, a odgovor na pitanja narod ne dobija ni od koga.

I oni koji se usude da narodu iskreno odgovore, svojom iskrenošću ne postižu uspeh već otvaraju vrata kroz koja gnjev vladara struji ka njima.

Zašto ne postižu uspeh svojim iskrenim odgovorima?

Zato što se narod u saplitanju o politički i veski raskol razvodnjio na svest i polusvest. Svesnih je malo, polusvesnih je mnogo. Manjina svesnih teško svojom svešću dopire do polustvesnih.

Novinari, analitičari, teolitičari doprinose da se i svest brzinom topi u polusvest. Iz svega ovog izlazi slika naroda koji kaže da ne zna koga da sluša i ne zna kome da veruje.

Ovo narodno pitanje pokazuje da je narod u veru krenuo bez da je pronašao Boga u svom srcu, bez da je na vratima verske škole bio dočekan od učitelja koji je zavirio u njegovo srce i video da li u verske odaje dolazi sa priborom ili dolazi sa prazninom.

I oni koji su iskreno dočekali narod, ne naviknuti da im narod dolazi, da se broj dolazećih povećava velikom brzinom, u skromnosti svoje iskrenosti povukoše se pred narodom i pružiše im istinu svog doma i svog službovanja.

Narod u nemanju prava da ga državnici čuju, u skromnim crnoriscima je tražio slušaoca. Ljubav crnorizaca rasprostrla se pred narod. Sklonjeni od sveta, utonuli u molitvu i praćenje svog srca da ne skrene sa puta traženja Boga u sebi, primiše narodne brige i sa tim brigama svu prljavštinu koja se istresa na narodne živote.

Polusvest šoka i čemera u kome narod živi obmota skromnost crnorizaca. Arhitekte nove verske tvorevine, sagledavši sva ova zbivanja, krenuše svojim nacrtima ubrzano da oslikavaju palatu u kojoj odaja neće biti za svetosavce, starozavetnike i svetosavski verujući narod.

Podceniše veru i znanje svetosavaca, podceniše i narodni impuls.

Zanemariše da svetosavski crnorisci godinama sa svetosavskog prestola podižu putir Tela i Krvi raspete Istine i da su tom Istinom hranili narodnu dušu i damar narodne vere.

Ustali su neistinom da neko pravi puč u njihovoj Crkvi. Ustali su rečima kojima sude da su ih napali konvulzivci, jeretici, sektaši, maloumnici. Onda su svoju osudu proširili i na svoje bratstvo, pa rekoše da ih iz tog bratstva napadaju lobisti. Onda osudiše i Patrijarhovu dugovečnost kao napad na njihovu sadašnjost. Osudu baciše i na svetosavsku Liturgiju, na Karlovačku kolevku srpskog obrazovanja. Osudiše i Sabor sa privremenom odlukom (do daljnjeg (ne zauvek) da se služi po ustaljenom poretku). Sude i onima koji poštuju odluku (do daljnjeg (ne zauvek)) Sabora i koji se pitaju šta će biti ako Sabor donese odluku kojom se odlučilo da se svetosavska Liturgija menja.

Osudiše i one koji govore i one koji pišu, ali ne osudište prave krivce retorike i krivce pisane polemike.

Ne znaju ili ne žele da znaju da priče o njima pričaju oni u koje oni veruju, oni koje oni drže u svojoj blizini, oni koji spuštene glave stoje pred njima. Dok im je brada u pokornost oborena, pogled im je u znatiželji iskošen, uho im je u osluškivanje izoštreno.

Dok pokorne glave stoje pred svojim izabranicima oni su ti koji vide i čuju ono što narod ne vidi i ne čuje. To za narod ne vidljivo, oni preko svojih posrednika pred narod iznose. Kada to izađe pred narod, njihovi izabranici ne sumljaju u njih svoje poslušnike, nego sumlju i osudu bacaju na narod.

Onda se osuda baci i na one koji pišu, ali tom osudom ne sude profesionalnim novinarima, već sude piscima iz naroda. A narod piše o onome što kroz reči i sliku dobije od profesionalnih novinara.

Novinari su pisali šta je rekao koji anonimni episkop. Pišu o obavljenom razgovoru sa analitičarima. Objavljuju fotografije mesta gde su se zadesili episkopi, monasi, sveštenici. Oni koji su objavili informaciju, kroz reči ili sliku, ne podležu osudi, ali se sudi narodu koji daje svoj komentar na ono što je u tekstu pročitao i ono što je na slici video.

I tako, raskol se sve više širi i obuhvata one koji raskolu ne podležu. Oni koji se spotiču od taj raskol sa pravom pitaju šta se to dešava i gde nas to vodi.

Oni sa pravom govore da su zbunjeni, da ne znaju koga da slušaju, kome da veruju. Sa pravom se pitaju zašto episkopi odlaze od svetosavlja i zašto odlaze od svetosavskog naroda. Sa pravom pozivaju da im objasne oni u čijim delima je objašnjenje. Sa pravom pozivaju na pokajanje one u kojima uočiše, o kojima pročitaše, sagrešenja.

Ako je Bog Otac stvorenog naroda, ko ima pravo od naroda da Ga uzme?

Ako je Crkva sklonište narodne muke, suze, nade i molitve, sazidano narodnim kamenom i narodnom rukom, ko ima pravo da brani narodu što stražari nad zdanjem svog postojanja i što brani da se u tom postojanju koreni nepostojano?

Narode, nema niko pravo da te zaustavi da braniš ono što je tvoje, ono bez čega se ni ti ne bi svojim zvao.

Zašto si u dilemi? Ko te u dilemu gura? Školovani? Oni koji su se postrigom zavetovali? Nisu se oni zavetovali tebi, a ni ti njima…i oni i ti zavetovali smo se svi Bogu…ako smo u život krenuli sa nađenim Bogom u sebi.

Ako si i dalje u dilemi, zamisli samo kako bi se branio kada bi neko došao da ti uzme prezime predaka tvojih…kada bi neko došao da ti uzme ognjište tvog postojanja…među tvog oca i oca njegovog…zamisli samo kako bi branio porod svoj kada bi neko došao da ti kaže da roditelj nisi ti nego tamo neki stranac što sa Zapada dolazi…kako bi branio porod svoj kada bi neko došao i rekao da treba da mu menja gen koji je nasledio od tebe a ti od predaka svog…kada sve to zamisliš, reci mi šta misliš dok braniš to što je tvoje, koliko tek treba da braniš i odbraniš Onog bez koga ti ne bi imao ni svoje ime ni svog na koga ćeš to ime preneti…

Monah Sava nije prošao srpskom zemljom da bi ti danas bio u dilemi, već da bi ti danas čuo glas njegovog truda koji ti govori

Stani pred dušu tvog postojanja, a to je tvoja pravoslavna Crkva, i brani damar tvog rađanja a to je tvoja svetosavska Liturgija. Brani ono u čemu su se rađali, krštavali i venčavali oni od kojih si ti postao. Brani svetosavsku Liturgiju u kojoj su gorele sveće za one koji su iz loze tvog postojanja odlazili.

Brani to iz hrabrosti naroda iz čijeg semena je i tvoja klica nikla. Ako se uplašiš seti se da su se i oni plašili ali sa odbrane nisu u izdaju otišli.

Ne izdaj zemlju koja nosi kosti tvog postojanja, ne izdaj ni nebo koje čuva duše koje ostaviše kosti, da bi ti, kad u dilemu padneš imao grob predaka na koji ćeš spustiti svoj pogled i na grobu naći odgovor istine.

Ako ti kažu da tvoje nije da se mešaš u ono što oni rade, da je tvoje da se moliš, ako te spreče da umešan budeš, sutra nećeš imati gde da se moliš.

Ali ih poslušaj u jednom, od molitve ne odstupaj. Pogledaj njih kako na putu života, zaveta i uzora odlutaše nepoznatim stazama jer se od molitve udaljiše. Ne sudi im zbog toga. Tvoj sud oni sad ne čuju, a tebi korist ne može doneti. Moli se za njih pa onda za sebe. Neka tvoja molitva bude svetlost na putu tvom, možda i oni na putu svoje izgubljenosti svetlost puta tvog primete.

Z.D. 24.11.2008