Вести

Oh, draga Gospo, kakva su stvorenja,
prekrasna telom, duhom ljudi pravi
kao nebeska neka priviđenja

dr. Mateja Matejić -protojerej stavrofor; 18.11.2008

+++

nestala s ovog našeg tužnog sveta

za koja smo se kleli da su ona

života našeg smisao i meta

i da je bez njih prazna vasiona.

NJih danas, Gospo, gusti korov krije,

a mi sa našim sitnim navikama

živimo mirno dalje, blago nama,

kao da niad ništa bilo nije.

Milan Rakić, „Oproštajna pesma“

Amnezija je svirepa boljka. Onaj ko od nje pati ne zna ni ko je, ni gde je, ni šta je. Tragedija je ako i pojedinac pati od te bolesti, a još veća ako od nje pati ceo jedan narod. Narod koji ne zna ili zaboravi svoju prošlost može ostati i bez budućnosti. Pamćenje svoje istorije i svoje prošlosti je deo rodoljublja. Međutim, u naše vreme, zagovorači mondijalizma ulažu ogromne napore da se rodoljublje, svih naroda, sem nacije zagovorača, potisne ili čak potpuno odstrani. Svoje rodoljublje oni nazivaju patriotizam, i tretiraju ga kao nešto pozitivno. Tuđe rodoljublje nazivaju nacionalizam i prikazuju ga i osuđuju ga kao neoprostiv greh.

Možda je i ovo jedan uzrok za rasprostiranje nacionalne amnezije i kod našeg naroda. Srbima nije lako pamtiti svu svoju prošlost. Previše je u njoj i stradanja i slave. Pamte Srbi Kosovo /1389/ ali skoro svaka srpska generacija je imala svoje Kosovo. Kosovo su i pet stotina godina robovanja pod Turcima, i Velika seoba Srba (1680), i Prvi srpski ustanak (1804), i Drugi srpski ustanak (1815) i Drugi svetski rat,, i sve rušilačke najezde varvara civilizovanih nacija protivu Srba. Ali jedno od i najmučnijih i najslavnijih Kosova je Prvi svetski rat, povlačenje srpske vojske preko Albanije, boravak, umiranja i oporavak na Krfu, proboj Solunskog fronta i pobedonosni povratak u oslobođenu Srbiju. O ovom “Kosovu” se pisalo, ali nedovoljno.

Više se pisalo o stradanjima i borbama u novijim vremenima. Veličali su se novi podvizi i novi istinski i izmišljeni heroji, a o herojima iz doba 1916-1918 se uglavnom ćutalo. A da ih je bilo, priznavali su, govorili i pisali i stranci. Dobro bi bilo da ne samo sebe, nego i Amerikance i Engleze i Francuze podsetimo šta su ti stranci pisali i govorili o Srbima.

Ovo je potrebno jer savremena propaganda iz tih zemalja, naših nekadanjih saveznika i prijatelja, bezočno i besomučno demonizuje naš srpski narod. Dobro bi bilo da Amerikanci pročitaju šta je napisao Robert Lesing, tadanji američki minister spoljnih poslova:

…Kada se bude pisala istorija ovoga rata, naj- slavniji odeljak te istorije nosiće naziv: SRBIJA . Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke, i takvo požrtvovanje i istrajnost ne mogu proći nezapaženo oni se moraju nagraditi“[1]

Englezi treba da pročitaju šta je objavljeno u engleskom listu Obzerver:

“Nijedno pleme u celoj istoriji sveta nije dalo za slobodui jedinstvo junačnijih i svetlijih žrtava od srpskog naroda“[2]

Francuz Pol Pere, tadanji narodni poslanik i bivši ministar trgovine Francuske, izjavio je:

Probijajući se kroz albanske gudure, trenutno nadjačana Srbija i dalje živi i nada se. Ona će ži- veti i biće osvećena. Junčki srpski narod je najple- menitiji primer za ugled onima koji bi, u borbi za nezavisnost svoje zemlje, za pravdu i prava naroda došli u iskušenje da napuste takvu veliku stvar.[3]

Čak su i neprijatelji Srba, oni koji su želeli i činili napore da Srbiju pokore i unište, znali i priznavali da je srpski narod – herojski narod. Tako car Vilhelm, u svom obraćanju vojnicima koje šalje u rat protivu Srba, upozorava ih:

„Heroji, ja vas šaljem u nov rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi, koji su u toku tri neposredna rata – protivu Turaka, Bugara i Austro-Ugarse – dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, ispisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpun prezir prema smrti omogućiti da pobedite taj herojski narod, da osvo jite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[4]

I strance i nas same treba podsetiti da Srbi nikada u svojoj istoriji, sem za vreme cara Dušana, nisu ratovali da bi osvajali tuđe teritorije, već da bi svoju zemlju i slobodu branili od raznih osvajača. Ima naroda koji su se proslavili klanjem i ubijanjem nevinih, čak i dece. Naša slava je, bar u ranijim vremenima, u tome koliko smo nevinih žrtava dali, a ne pobili. Teško je u jednoj knjizi pobrojati sve srpske žrtve i opisati njihova stradanja. Međutim, LJubomir Saramandić, kustos muzeja u Srpskoj kući na Krfu, postarao se da nas sve podseti na stradanja i slavu Srba u vremenskom periodu 1916-1918.

NJegova knjiga je izlaganje činjenica, ali, u isto vreme ona brani prošlost od smrti što preti [5]. On ostvaruje umetničku distancu, pa se uzdržava od izliva emocionalnih komentara, iako je, obzirom na stravične činjenice koje izlaže, teško uzdržati se. Međutim, nije isključeno da će sadržaj ove knjige i veći broj retkih fotografija koje autor objavljuje u knjizi izazvati emocionalnu reakciju čitalaca. Knjiga LJubomira Saramandića nije velika po obimu. To je u skladu sa njenom namenom. Knjiga je namenjena pre svega turistima da bi ih preobratila u poklonike, ali i onima koji nemaju sreću ni sredstava, da posete Krf, Vido, Guriju, Ahileon i ostala mesta vezana za stradanja i slavu srpskih ratnika-mučenika-heroja. Turisti imaju malo vremena za čitanje. Za ovu knjigu, koja nije iscrpna studija imaće dovoljno vremena. Pored toga, veliki obim ne znači i kvalitet. Blaženopočivši,, a sada i Sveti Nikolaj (Velimirović) je za duge besede u kojima se mnogo pričalo a malo kazalo, imao običaj da kaže “More reči u pustinji misli”. To se za knjigu LJubomira Saramandića ne bi moglo da kaže.

Reči mitropolita Dimitrija, izgovorene pred kraj Prvog svetskog rata prilikom opela na vojničkom groblju na Vidu, Saramandić je upotrebio kao epigraf:

„Ostrvo Vido postaće za buduće naše srećnije naraštaje srpski Jerusalim, zborište zahvalnih potomaka.”

To je i Saramandićeva i želja i nada, i u tu svrhu on je i pripremio svoju knjigu. Posvetio je knjigu, formalno svojim dedovima Stojanu Saramandiću i Dragiću Miloševiću, koji su prešli Albaniju i boravili na Krfu, ali ona je, posredno, posvećena svim poginulim, pobijenim, umrlim i preživelim srpskim ratnicima iz doba 1916-1918. Knjiga ima Predgovor i veći broj poglavlja. Nazive poglavlja čitalac može videti u Sadržaju. Jedan zanimljiv i važan podatak koji autor iznosi u Predgovoru je da je “…ceo grad (Krf, MM) impresivan svedok srpske istorije” pa dodaje Najveću transformaciju u sučeljavanju sa ovim delom prošlosti doživljavaju, po mom viđenju, mlade generacije.

Odrasli u ne mnogo boljim vremenima nego što je bila tragična epoha, ali uz sasvim druga- čiji sistem vrednosti koji je pokušavan da im se na- metne na kraju dvadesetog veka, mladi reaguju iskon- skim osećanjem prisustva svetilištu – poklonjenjem žrtvi. Neviđena žrtva od strane cele jedne generacije prema otaxbini, bližnjem, porodici, izaziva danas preispitivanje i zamišljenost njihovih potomaka. Saramandić iznosi kratku istoriju ostrva Krfa, pa na kraju dodaje: Burna istorija podarila je ostrvu izuzetnu arhitekturu.

Sklad vizantijskih, venecijanskih, franzuskih, engleskih i novogrčkih građevina na malom prostoru daje kosmopolitski duh starom gradu, koji ne ostavlja nikoga ravnodušnim Autor zatim iznosi kratku hronologiju učešća Srbije u Prvom svestskom ratu, po godinama, od 1914 do 1918, iznoseći datume, dan, mesec i godinu, za svaki događaj pomenut u hronologiji. Kada se i Bugraska pridružila Austro-Ugarskoj i napala Srbiju, srpska vojska se morala povući.

“Srpska vojska se povlačila pred vatrom i okruženjem prema Kosovu Polju. …Različite su procene broja vojnika, oficira i civila na Kosovu Polju. Neki izveštaji govore da ih je krajem novembra 1915 bilo 220.000 vojnika i oficira i 200.000 civila. Saramandić ukazuje na to da se nije povlačila samo vojska, već, svi organi tadašnje srpske države, “…Kralj, vlada, parlament, ministarstava, sudovi i ostale državne iznstitucije delili su sudbinu vojnika, regruta, učenika, seljaka, dece. Austro-Ugarska je pokušala da omete ovo odstupanje, ali nije uspela zahvaljujući serdaru Janku Vukotiću i crnogorskim ratnicima koji su učestvovali u Mojkovačkoj bitci (januar 1916). Kolone onih koji su se povlačili, odlazile su u dva pravca:

jedni preko albanskih planina, druga preko Crne Gore. …pljačke na putu i pored zaštite Esad-Paše, pretvorile su ovaj marš u najveći egzodus u savremenoj istoriji Srba… Maršal Žozef Žofr, jeno vreme glavnokomadujući snaga Antante, ovako je opisao odstupni marš:

Povlačenje naših saveznikam u okolnostima u kojima Je izvršeno, po strahotama prevazilazi sve šgo je istorija do sada zabeležila. Pristizanje srpskih ratnika, premorenih i u velikom broju obolelelih, na ostrvo Vido trebalo je da znači kraj njihovih muka. Nažalost, za mnoge to je bio kraj života, jer su u masama umirali. te je tako Vido,, “ostrvo spasa” postalo “ostrvo smrti”.

Saramandić piše: Prvih da a na Vidu je umiralo i nekoliko stotina vojnika i regruta . Saranjivani su u po- četku u plitkim kamenim grobnicama na obali ostrva. Tako je nastalo prvo groblje na Vidu sa 1200 umrlih vojnika. Kada više nije bilo moguće sahranjivati na Vidu, tela su slagana i polagana iz barki fran- cuskog sanitetskog broda “Sveti Franja Asiški” u dubine Jonskoga mora. Autor citira i izveštaj sanitetskog majora Vladana Stanojevića koji ovako svedoči: Pri iskrcavanju na obalu, prvi pogled malo podalje od pristaništa, već nagoveštava strancu užas i jezu od pomora koji vlada na ostrvu.. Na obali se videla gomila ljudskih leševa, naslaganih kao metarska drva u dobrom nizu jedno na drugo, nekoliko katova. Gomila je bila u visini visa čovečijeg rasta, a u dužini se pružala dese- tinu metara i više. Tu se slažu i donose sa ostrva smrti preko celoga dana, a sutra će doći naročita francuska ukopna lađa, da ih odnese na krajnji jug ostrva. Ovde možemo izeti i sedočastvo Velimira Popovića, jednog od preživelih ratnika koji je bio na Krfu: Bol;nice su pune, barake i čamci prepuni Stotinama obolelih. Mesta nema više u zatvorenom prostoru. Stotine obolelih leže na zemlji oko bolnica i baraka. Jauk i zapomaganje svuda, a pomoć nedovoljna. Počinje umiranje na veliko. Najpre beše kopanje grobova oko baraka i bolnice., a kako se broj mrtvih naglo povećavao, dolazili su čamci, tovarili mrtve i odnosili ih daleko od obale, i tamo spuštali u more. U stvari, ovi umrli ne izgledahu kao ljudi, kao božji stvorovi. To behu kosturi, mumije staklenog pogleda, zgrčeni skeleti. Gledajući ovaj užas, ovu nesreću srpskih vojnika, čovek od bola i tuge da poludi. Posustaše najzad i lekari, bolničari i drugo osoblje. Radeći i danju i noću, oboleše i oni od opake i neizlečive bolesti.!”[6]

Od srpskih lekara, čiji broj i inače nije bio veliki, 296 je dobilo ratni raspored. “Nedostatak stručnog osoblja i medicinskog materijala bio je jedan od najvećih problema srpske vojske u Prvom svetskom ratu.” Saveznici su ukazali pomoć i u ovoj oblasti. “Sanitetske misije i pomoć u lekovima i medicinskom materijalu dolazila je iz Rusije, SAD, Francuske, Švajcarske, Japana, Grčke, Italije i mnogih drugih zemalja,” ali je najznačajnija i najorganizovanija pomoć dolazila iz Velike Britanije. Nažalost, nije bilo ni dovoljno sanitetskog osoblja ni medicinskog materijala, pa ni vremena da se ukaže potreebna i efikasna nega za preko 150,000 ljudi. Prihvatne stanice za obolele obrazovane su bile na malom ostrvu Lazare, na ostrvu Vido, u Guviji, Moraitici,, Koraxi, a za oficire je dvorac Ahileon pretvoen u bolnicu. Rekonvalescentni logor je bio u Drimopolju. “Za civile trijaža se obavljala u Potamosu. Odatle su bili upućeni u Analipsi i Kondokali. Najmlađi bolesnici su se lečili u engleskoj dečijoj bolnici u gradu Krfu.” Kakvo je stanje na ostrvu Vidu pokazao je raport od29. januara 1916. godine: “U bolnici se zateklo 2235 bolesnika, a primljeno je novih 656. Niko nije otpušten u komandu, niti kogod upućen na bolovanje, ali je evakuisano na Lazareto 538, a umrlo je 75, tako da je ostalo u bolnici 2278 bolesnika. Štaviše, prijavljen je jedan slučaj boginja (variola vera) I jedan slučaj tifusa.[7]

Isti autor navodi: Oni koji su umirali po bolnicama ili ambulantama vojnih ustanova sahranjivani su u groblja. Na 77 groblja, koliko ih je bilo na Krfu, zna se za 11,000 obveznika, a najviše ih je sahranjeno uglavnom nepoznatih, u Plavoj grobnici. Računa se da preko 30,000 Srba počiva na Krfu.[8] Stanovništvo Krfa, koje možda u početku nije bilo srećno ni gostoljubivo, jer se radilo o broju stranaca, vojnika, čiji je broj bio veći od domorodaca, a uz to se radilo o velikom broju obolelih, postepeno se i navikavalo i uvećavalo svoju simpatiju i ljubav za njih.

U pismu koje je jedna Krfljanska žena uputila jednom srpskom oficiru po završetku Prvog svetskog rata, stoji i ovo: “Možete me računati kao velikog neprijatelja vašeg naroda, jer sam uvek želela da se što docnije vratite u vašu otaxbinu. Došli ste, pokazali ste nam šta znači život i otišli ste, a nas ste ostavili nesrećne.”

Mnogi čitaoci Saramandićeve knjige će moždap po prvi put saznati da je i broj dece koja su se povukla preko Albanije bio veoma značajan. Kada se govori o Albanskoj Golgoti, obično se misli da se radilo samo o povlačenju vojnika i oficira. Saramandić napomnnje d “Stradanja najmlađih u izbegličkim kolonama bila su i najpotresnija.” Ukazuje na to da su o tim stradanjima pisali Rastko Petrović u romanu “Dan šesti,” i Stanislav Vinaver, Verovatno je i Branislav Nušić u svome delu “Hiljadu devetsto petnajesta” i njih pomenuo. Obolela deca su najpre bila u bolnici na Krfu, a koja su prezdravela njih 4,000 su prebačena u Francusku, na Korziku na dalje školopvanje. Jedno važno poglavlje u Saramandićevoj knjizi je “Srpska država u izgnanstvu”. O tome se inače nije mnogo pisalo. A korisno je uporediti rad vlade na Krfu u toku Prvog svetskog rata i rad vlade u Londonu u toku Drugog svetskog rata. “Vlada je sa Krfa vodila i koordinisala međunarodnu aktivnost do kraja Prvog svetskog rata. Priznanje legitimiteta vlade od strane saveznika imalo je nemerljiv značaj. U tom poglavlju Saramandić piše i o potpisivanju Krfske deklaracije i značaju te deklaracije..

On navodi i to da je neko kritikovao Nikolu Pašića, predsednika vlade, zašto češće ne ističe kod saveznika srpske žrtve. Pašićev odgovor je bio:

Zar bi trebalo da neprestano na sav glas trubimo o žrtvama našeg naroda? Mislim da način na koji je on poneo svoj krst i izvršio svoju dužnost govori dovoljno, a mi bismo se ponizili kad bismo se time hvalili kod Saveznika i po prstonicama Antante. Mi Srbi ćutimo i o svojim patnjama i žrtvama, a ima naroda koji se razmeću svojim zločinima.

Saramandić piše i o tome da su srpski ratnici i u najtežim danima, pevali, stvarali umetnička dela, proslavljali svoje praznike, imali muziku, igrali kola i davali pozorišne predstave. NJihova tela, iscrpljena naporima i bolestima su možda bila oslabljena, ali ne njihov duh. Milunka Savić, poznata žena-ratnik iz toga doba, ostavila je ovo svedočanstvo: Mi smo pevali kad nam je bilo najteže. Pevali smo kad su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su su slušajući nas i govorili su “Kakav divan narod!” Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Vidu, pevali smo kad smo ginuli na Solunskom frontu. Kad bi u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju.

Zato smo mi narod koji ne može da propadne. Saramandić napominje da su u to vreme napisali i objavili neka od svojih dela Milutin Bojić, Jovan Dučić, Tin Ujević i mnogi drugi srpski, hrvatski i slovenački pisci. NJihovi radovi su objavljivani u “Srpskim novinama” koje su počele da se štampaju aprila 1916 godine i izlazile su tri puta nedeljno u 10,000 primeraka. godinu dana posle izlaženja Srpskih novena, kao dodatak Srpskim novinama štampan je “Zabavnik”. Štampana su ne samo književna, već i naučna dela. Izvođene su pozorišne predstave za oficire i vojnike. Svaka divizija imala je svoje vojničko pozorište. Igran je domaći reportoar, Nušić, Sremac, Stanković, kao i evropski klasici, Molijer, Gogolj i drugi. Kao primer kako su Srbi cenili i čuvali svoje kulturno blago, Saramandić pominje da su, na zahtev Avrama Levica, šefa državne blagajne, Vladimir Stevčić i Vesa Stanković preneli kroz Alabaniju Miroslavljevo jevanđelje, rukopis iz 12. veka, i doneli ga na Krf. Tek tamo su saznali šta su nosili. U Samramandićevoj knjizi su navedeni i spomenici posvećeni srpskim žrtvama na Krfu, od kojih je prvi podignut od strane pripadnika Drinske divizije svojim pokojnicima.

Na zemljištu seljaka Janisa Janopulosa, koji je svoju njivu poklonio za srpsko groblje u San Mateosu, takođe je podignut dostojan spomenik. Ovaj grčki seljak je u ostavio amanet svojim potomcima da se na toj njivi nikada ništa ne seje, da se ne remeti mir tu sahranjenih srpskih ratnika. Na spomeniku su urezani stihovi poručnika Vadimira Stanimirovića:

Na humkama u tuđini Neće srpsko cveće nići; Poručite našoj deci, Nećemo im nikad stići.

Pozdravite otadžbinu, Poljubite srpsku grudu! Spomen borbe za slobodu Neka ove humke budu.

Saramandić nabraja i ostale spomenike, kojih, ipak, nije mnogo. Napominje i to da u Mauzoleju na ostrvu Vido, u kasetama, počivaju ostatci preminulih srpskih ratnika u 1232 kasete, postavljene po azbučnom redu. “Mošti 1.532 neidentifikovanih vojnika pohranjena su u dva spoljna bočna bunkera iznad kojih se nalaze lice i naličje Albanske spomenice. Iznad vrata Mauzoleja ispisane su reči: Srpskim junacima Jugoslavija.

Treba još napomenuti da su vlasti opštine Krfa poklonile 1939 godine jugoslovenskoj državi zgradu koja je dobila naziv “Srpska kuća” a u njoj je smešten muzej sa dokumetntima i fotografijama iz doba boravka Srba na Krfu. Saramandić napominje da pored spomenika koji se nalaze na ostrvu “gotovo svaka zgrada svedoči o jednom od najznačajnijih delova srpske istorije dvadesetog veka.” Istinoljublje i čovekoljublje autora Saramandića se ogleda u tome da je u svoju knjigu uneo i spisak poznatih Srba koji su boravili na Krfu za vreme Prvog svetskog rata. Spisak sadrži 49, imena, a među njima i imena “narodnih neprijatelja” koji su prešli Albansku Goslgotu i bili na Krfu. Hrabro i pošteno Saramandić piše: Posle Drugog svetsklog rata sudbina je bila još okrutnija pram nosiocima Albanske spomenice. Najapsurdnije se poigrala sa onima koji su proglašeni za “narodne neprijatelje i izdajnike.”. Sa tom kvalifikacijom tragično su završili mnogi koji su stavili svoje živote u službu naroda i otadžbine tridesetak godina ranije. Presuda “narodni neprijatelj” ujedinala je u smrti ličnosti često potpuno suprotnih političkih opredeljenja na isti način kao što ih je ljubav prema domovini zbližavala na putu izbeglištva. Knjiga „Hodočašće na Krf – srpski Jerusalim“ je mala po obimu, ali velika po svojoj nameni i postignuću. U njoj nije sve rečeno o srpskoj Golgoti i stradanju u toku Prvog svetskog rata, ali je rečeno dovoljno da nas podseti na zahvalnost koju dugujemo onima koji su stradali da bi se izgradila otadžbina koju smo mi, njihovi potomci, tako brzo i nerazumno rasturili.

Nadati se da će se naći i drugi koji će se pozabaviti istorijom srpskog stradanja i slave u Prvom svetskom ratu i napisati obimnije studije. A za ovo i ovoliko koliko je uradio LJubomir Saramandićš, neka mu je HVALA.

Dr Mateja Matejić Kolumbus, Ohajo SDA

[1] Golgota i vaskrs Srbije 1916-1918, Beograd, 1971:8
[2[ Isto:8
[3[ Isto:9
[4] Isto:8
[5] Mialn Rakić, “Oproštajna pesma”
[6] Velimir Popović, “Na krfu,” Golgota I vaskrs…:98-99
[7] Miloš N/ \orić, “Vido – ostrvo mrtvih,” Golgota I vakrs…:105
[8] Isto,:110