Вести

Dominacija „bušizama“ u svetu, iz dana u dan, iz časa u čas, iz minuta u minut se širi.

Ivan Ninić

+++

Okupator niti bira način, niti bira sredstvo da bi se domogao cilja. Tim povodom, okupator je bacio oko na Srbiju – malu, ali geopolitički važnu zemlju na brdovitom Balkanu. Da bi se domogao resursa Srbije, okupator je prethodno morao da na vlast 5. okotobra 2000. godine dovede i postavi svoje eksponente. Prozapadni eksponenti srpske političke scene su večiti dužnici okupatora i zbog toga je svaka okupatorova želja za njih zapovest.

U službi okupatora, Boris Tadić kao predsednik Republike Srbije je 7.septembra 2006. godine u Vašingtonu sa američkom državnom sekretarkom potpisao famozni Sporazumom o statusu vojnih snaga SAD u Srbiji, poznatiji kao SOFA sporazum. Pre nego što je Tadić parafirao ovaj sporazum, Vlada Republike Srbije je na svojoj sednici usvojila isti. U saopštenju Vlade Republike Srbije, koja se tada tim povodom oglasila, stoji da je “ovim sporazumom omogućeno planiranje i sprovođenje bilateralnih vojnih aktivnosti, kao što su zajedničke vojne vežbe i razmena osoblja, a omogućiće Srbiji i da započne međudržavni program saradnje između Vojske i Nacionalne garde Ohajo”. Iz kabineta predsednika Srbije saopšteno je da “taj sporazum znači jačanje odbrambene saradnje Srbije i SAD, zasnovane na punom poštovanju suvereniteta obe države i povelje UN i potvrđuje potrebu jačanja zajedničke bezbednosti i doprinosa međunarodnom miru”.

Srpsku delegaciju u Vašington tada je predvodila balerina, tj. tadašnja pomoćnica ministra odbrane Snežana Samardžić-Marković. U delegaciji se našlo mesto i za načelnika Generalštava Zdravka Ponoša koji je jedva dočekao da pred američkim vlastima klekne na kolena i poljubi zapadnu “svetu” zemlju. O ovom događaju, prozapadni mediji u Srbiji su uglavnom afirmativno pisali, naravno po diktatu svojih šefova.

Da li srpska deca treba da ginu za okupatora?

U svome obraćanju u Vašingtonu, Boris Tadić je izjavio:

“Moja filozofija je veoma jasna. Novo mesto Srbije u svetu usredsređeno je na to da bude stožer kolektivne i bezbednosne arhitekture NATO-a na Balkanu”.

Kada je ovo rekao, Tadić je verovatno mislio na onaj isti NATO, koji je osiromašenim uranijom zatrovao srpsku decu i srpski narod 1999. godine. Moguće da je Boris Tadić mislio na onaj NATO koji je 1999. godine po Srbiji zverski ubijao vojsku i civile i razarao infrastrukturu naše države, a sve to nazvao “Milosrdnim anđelom”. U svakom slučaju, izvesno je da je Boris Tadić mislio na onaj NATO koji je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN izvršio zversku agresiju na suverenu SR Jugoslaviju.

Druga rečenica iz vašingtonskog govora koji je Boris Tadić uputio svojim velikim šefovima, glasila je: “Prošle nedelje sam puno radio na tome da naša Vlada odobri slanje jednog kontigenta vojske za operaciju NATO saveza “ISAF”, u Avganistanu. Takođe smo najavili i da smo spremni da damo svoj doprinos mirovnim snagama u Libanu”. Šta je ovom rečenicom zapravo želeo da kaže Boris Tadić? Da li to, da srpski sinovi treba da ginu u Avganistanu i Libanu, zarad globalističkih interesa američkih okupatora? Vlada Republike Srbije tada nije ovlastila Borisa Tadića da zastupa ovakve stavove u Vašingtonu. To nisu učinili ni građani Srbije. Da li to onda znači da je Boris Tadić ovakvim izjavama zastupao svoje lične stavove, kao i stavove svoje političke partije? Upravo tako, i ne samo to. Boris Tadić je želeo da pokaže da je lojalan eksponent svojim vašingtonskim šefovima koji su ga doveli na vlast u Srbiji. Nakon ovih podaničkih izjava, Boris Tadić je parafirao i sporazum SOFA.

Izdaja javna – sporazum SOFA tajna

Polazeći od činjenice da javnost ima opravdani interes da u skladu sa članom 51 Ustava Republike Srbije i članom 5 i 15 Zakona o dostupnosti informacijama od javnog značaja, zatraži i dobije informaciju, bez obzira u kom se obliku ona nalazi, autor ovog teksta se u septembru i oktobru 2006. godine, pozvao na to pravo i od nadležnih zatražio kopiju sporazuma SOFA. Međutim, ovo osnovno demokratsko, ustavno i zakonsko pravo koje se jemči svakom građaninu, bilo uzurpirano od strane prozapadnog režima u Srbiji više od godinu dana.

Iz Kabineta predsednika Republike Srbije, Borisa Tadića, upućivali su me da sporazum SOFA zatražim od Vlade Republike Srbije, uz obrazloženje da “Kabinet predsednika Srbije ne poseduje isti”. Sekretar Vlade Republike Srbije je tvrdio da ni Vlada “ne poseduje sporazum SOFA”. Podneo smo zahtev Ministarstvu spoljnih poslova, ali sam od tog organa dobio obaveštenje u kome se upućujem na Ministarstvo odbrane. Poslušao sam generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova, pa sam podneo zahtev Ministarstvu odbrane i konačno sam posumnjao da upravo u “tom grmu leži zec”, jer nikakvog odgovora na moj zahtev nije bilo.

Pošto se niko iz Ministarstva odbrane nije udostojio da u zakonskom roku od 15 dana pozitivno ili negativno odgovori na moj zahtev, koristeći svoje zakonom zagarantovano pravo, 7. decembra 2006. godine, izjavio sam žalbu republičkom povereniku za informacije. Pošto mi je bila sumnjiva tvrdnja Ministarstva spoljnih poslova, da ni oni nemaju traženi sporazum SOFA, pored izjavljene žalbe na “ćutanje administracije” Ministarstva odbrane, izjavio sam žalbu i na sumnjiv odgovor Ministarstva spoljnih poslova. Dakle, od 7. decembra 2006. godine, sam čekao konačno rešenje poverenika, ali je i tu očigledno došlo do nekakvog zastoja. Ministarstvo odbrane se tek 18. septembra 2007. godine udostojilo da povereniku dostavi izjašnjenje na moju žalbu. Naravno, odgovor je bio negativan.

U izjašnjenju Ministarstva odbrane, navodi se da je “Ministarstvo spoljnih poslova nosilac postupka potvrđivanja međunarodnih ugovora”, te da se u skladu sa Zakonom sporazum SOFA nalazi na “evidentiranju i čuvanju u Ministarstvu spoljnih poslova”. Dalje, u izjašnjenju stoji kako je “započet postupak potvrđivanja navedenog sporazuma, ali da isti nije okončan”, s obzirom na to Ministarstvo odbrane je mišljenja “da u ovoj fazi postupka nije moguće odgovoriti na zahtev tražioca i tekst sporazuma učiniti dostupnim”. Ova konfuzija je ponovo naišla na zastoj u Kabinetu poverenika za informacije. Na moje insistiranje, tri meseca nakon izjašnjenja Ministarstva odbrane, a posle ukupno godinu dana vođenja upravnog postupka, postupak je najzad okončan.

Postupak jeste okončan, ali dilema ko zapravo poseduje sporazum SOFA i za poverenika je ostala nerazjašnjena. Poverenik je 14. decembra 2007. godine doneo konačno rešenje, tačnije doneo je dva rešenja, postupajući u dva predmeta, a koja su vezana za isti slučaj – sprazum SOFA. Jedno rešenje se odnosi na Ministarstvo odbrane, a drugo na Ministarstvo spoljnih poslova. Poverenik je ovim organima naložio da “bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema rešenja” meni kao tražiocu informacije dostave: kopiju sporazuma o statusu snaga – SOFA. Pošto su prozapadne žute maske u Srbiji ovog puta pale, a pravda pobedila, ovlašćeno lice Ministarstva odbrane Republike Srbije, izvršilo je rešenje poverenika, tako da mi je posle više od godinu dana borbe, sporazum SOFA, konačno dostupan.

Američko vojno stacioniranje u Srbiji

Sada, kada je pred nama detaljna analiza ove izdaje, jasni su razlozi zbog kojih je prozapadni režim na čelu sa Borisom Tadićem, nešto više od godinu dana uzurpirao naše osnovno demokratsko pravo da u skladu sa Ustavom i Zakonom, dobijemo kopiju SOFA sporazuma. Sada nam je jasno da je Srbija postala legalna baza američkih vojnih snaga i to u bilo kom trenutku, na bilo kom mestu, pod punom vojnom mašinerijom. Agresoru je dopušteno sve. Može da gradi, ruši, uvozi, izvozi, bez obaveze plaćanja bilo kakvih taksi. Agresor može da koristi sve resurse naše države potpuno besplatno. Građani Srbije su po drugi put nakon 1999. godine postali glineni golubovi Klintonovih naslednika Džordža Buša i Kondolize Rajs. Agresoru je dopušteno da ruši infrastrukturu i ubija civile, a sve pod izgovorom da je do toga došlo “tokom izvršenja njihovih zvaničnih dužnosti po ugovoru SOFA”.

Antiglobalistički tim Srpske radikalne stranke je u prilici da javnost upozna sa svim detaljima SOFA sporazuma, ali i da vam ekskluzivno omogućimo pristup istom koji se nalazi u PDF formatu na našem sajtu (www.antiglobalizam.com).

Pun naziv ovog, po suverenitet naše zemlje, tragičnog dokumenta, glasi: “Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrstrukture u Republici Srbiji”. U preambuli se navodi da se sporazum zaključuje kao “želja obe strane da unaprede odbrambenu saradnju”. Dalje se navodi da je ta “saradnja zasnovana na potpunom poštovanju suvereniteta obe strane i ciljeva Povelje UN”. Međutim, imajući u vidu celokupan sadržaj sporazuma, ova tvrdnja se i te kako dovodi u pitanje. Kako dalje u preambuli stoji, sporazum se zaključuje “imajuću u vidu želju obe strane da podele odgovornost za podršku oružanim snagama Sjedinjenih Država koje bi mogle da borave u Republici Srbiji” u vezi sa saradnjom. Na kraju teksta preaumbule stoji da se sporazum zaključuje “imajući u vidu potrebu za unapređenjem zajedničke bezbednosti, doprinosa međunarodnom miru i izgradnjom tesnije sradnje”. Nameće se pitanje kakvog mira i kakve saradnje? Možda je reč o “miru” na Kosovu i pitanju saradnje koja rezultira nezavisnošću ove južne srpske pokrajine?

Pod oružanim snagama Sjedinjenih Država se podrazumeva “entitet koga čini osoblje Sjedinjenih Država i sva imovina, oprema i sredstva Oružanih snaga SAD koji se nalaze na teritoriji Srbije”, a koji bi mogli “privremeno da borave na teritoriji Republike Srbije, u vezi sa aktivnostima koje proizilaze iz ovog sporazuma”. Isto tako, na teritoriji Srbije mogu da borave i “pravna i fizička lica pod ugovorom sa SAD (kompanije i firme) i njihovi zaposleni koji nisu državljani Srbije”. Pod nadležnim organima koji su definisani ovom sporazumom, podrazumevaju se Ministarstvo odbrane Srbije i Ministarstvo odbrane SAD.  Definisani “ciljevi” sporazuma SOFA potvrđuju da je reč o cepanju suvereniteta države koja sve svoje resurse besplatno ustupa neprijateljima.

“Srbija će omogućiti Sjedinjenim Državama pristup i korišćenje onih objekata koji bi mogli biti bitni za sprovođenje Programa međudržavnog partnerstva i drugih aktivnosti o kojima strane postignu saglasnost, uključujući, između ostalog, objekte vezane za prevoz, skladištenje i obuku” – navodi se u članu 2 Sporazuma. U drugom stavu člana 2 stoji da “pristup i korišćenje ovih objekata biće omogućen bez nakande”. U članu 3 stoji da je “osoblje SAD obavezno da poštuje zakone Republike Srbije, kao i da se ne meša u unutrašnje stvari Republike Srbije”. Ova odredba je kontradiktorana, imajući u vidu celokupan tekst Sporazuma.

U članu 4 se daje sloboda kretanja osoblju SAD na teritoriji Republike Srbije i to ulazak i izlazak iz zemlje samo sa ličnim dokumentima izdatim od strane SAD. Srbija se obavezuje da osoblju Sjedinjenih Država prihvati kao punovažna sva dokumenta, vozačke dozvole, profesionalne dozvole i uverenja, “bez obaveze plaćanja taksi”. Status osoblja Sjedinjenih Država “biće ekvivalentan statusu administrativnog i tehničkog osoblja ambasade Sjedinjenih Država u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima od 18. aprila 1961. godine” – navodi se u članu 5 Sporazuma. Odredba iz člana 6 Sporazuma predviđa da je “osoblje SAD ovlašćeno da nosi uniformu i oružije sve dok je na dužnosti” ukoliko je to predviđeno naredbom. Takođe je predviđeno da će “strane sarađivati u preduzimanju neophodnih mera radi osiguranja bezbednosti osoblja i imovine SAD u Republici Srbiji”.

Okupator oslobođen plaćanja svih taksi, carina i poreza!

Još jedno poniženje u nizu poniženja i bezakonja se ogleda u odredbi člana 7 ovog Sporazuma. “Oružane snage i osoblje Sjedinjenih Država su oslobođeni od plaćanja poreza i drugih sličnih dadžbina koje se primenjuju u Republici Srbiji” – navodi se u tački 1 člana 7 Sporazuma SOFA. Dalje se predviđa da  “Oružane snage i osoblje Sjedinjenih Država mogu da uvoze, izvoze i koriste u Republici Srbiji predmete za ličnu upotrebu, opremu, sredstva, materijal, tehnologiju, obuku i usluge radi izvršenja ovog sporazuma. Takav uvoz, izvoz i korišćenje, biće izuzeti od postupka inspekcije, dozvola, drugih ograničenja, plaćanja carina, poreza i drugih dažbina koje se primenjuju u Republici Srbiji”.

Da agresor ima sve gratis aranžmane potvrđuje i odredba iz tačke 2 člana 7 Sporazuma SOFA: “Plovila i vazduhoplovi koji su u vlasništvu ili kojima upravljaju ili koji služe isključivo za potrebe Oružanih snaga SAD, biće oslobođeni od plaćanja aerodromskih i lučkih taksi, taksi za parkiranje, naknada za lučku pilotažu i usluge lučkih remorkera i drugih lučkih i sličnih taksi kada su u Srbiji”. Dalje se precizira da “vazduhoplovi koji su u vlasništvu ili kojima upravljaju ili koji služe iskučivo za potrebe Oružanih snaga SAD ne podležu plaćanju taksi za navigaciju, prelet, korišćenje terminala ili sličnih taksi kada su u Republici Srbiji”. Oružane snage SAD samo će “platiti odgovarajuće naknade za traženje i pružanje usluga po tarifama koje plaća Vojska Srbije”. Status nedodirljivih proizilazi i iz ove odredbe koja stoji u članu 7: “Vazduhoplovi, vozila i polovila SAD će biti izuzeti od postupka inspekcije”.

Odredbe iz tačke od 1 do 3 člana 8 Sporazuma SOFA, dalje definišu bezakonje i odobravaju gratis aranžmane Oružanim snagama SAD. U ovim odredbama se navodi da “Oružane snage SAD mogu da zaključe ugovore koji se odnose na isporuku materijala, sredstava i opreme, kao i pružanje usluga (uključujući i izgradnju) u Republici Srbiji bez ograničenja u pogledu izbora partnera, dobavljača i lica koja obezbeđuju robu ili pružaju usluge u skladu sa propisima SAD”. Nabavka robe i usluga u Republici Srbiji od strane ili u ime Sjedinjenih Država “ne podležu oporezivanju, plaćanju carina ili sličnih dadžbina u Srbiji”. Isti tretman imaju i “pravna i fizička lica pod ugovorom sa SAD” koja će biti “izuzeta od plaćanja poreza ili sličnih dažbina koji se primenjuju u Republici Srbiji i mogu da uvoze, izvoze i koriste u Republici Srbiji predmete za ličnu upotrebu, opremu, sredstva, materijal, tehnologiju, obuku i usluge”. I uvoz, i izvoz ovih lica će “biti izuzet od postupaka odobrenja, drugih ograničenja, plaćanja carina, poreza i drugih dažbina koji se primenjuju u Republici Srbiji”. Jako bitno je naglasiti da će sva pravna i fizička lica pod ugovorom sa SAD imati isti tretman kao i Oružane snage SAD-a u Srbiji.

Šteta bez naknade, ubijanje bez ikakve orgovornosti!

Vrhunac poniženja građana naše zemlje predstavlja član 9 Sporazuma SOFA. U ovoj odredbi stoji da “osim zahteva za naknadu štete po ugovoru, strane će se odreći prava da traže jedna od druge bilo kakvu naknadu za štetu, gubitka ili uništenja imovine, povredu ili smrt osoblja bilo koje strane do kojih je došlo tokom izvršenja njihovih zvaničnih dužnosti po ugovoru SOFA”. Dalje se navodi da “zahteve trećih strana za naknadu štete ili gubitka uzrokovanih od strene osoblja SAD rešavaće SAD u skladu sa zakonima i propisima SAD”. Član 10 definiše korišćenje vode, struje i komunalnih usluga od strane Oružanih snaga SAD, po cenama koje važe za Vojsku Srbije. Dalje u tački 2, člana 10, stoji da “Srbija prihvata da će možda biti potrebno da Oružane snage SAD koriste radio-frekfencijski spektar”. I ovde se takođe navodi da “nadležni organ SAD ima pravo na besplatno korišćenje radio-frekvencijskog spektra”.

Odredbe člana 11 i 12 Sporazuma SOFA, predviđaju mogućnost da države zaključe “detaljnije tehničke aranžmane radi sprovođenja SOFA Sporazuma” kao i mogućnost “izmene SOFA sporazuma uz obostranu saglasnost”. Tumačenje ovog Sporazuma je predviđeno članom 13 u kome se navodi da će strane “međusobnim konsultacijama, uključujući ukoliko je to potrebno diplomatskim kanalima, rešiti bilo kakva neslaganja” vezano za primenu i sprovođenje SOFA Sporazuma i tehničkih aranžmana. Strane se obavezuju da “neslaganja neće rešavati pred bilo kakvim sudovima, odnosno da se neće upućivati trećim stranama na rešavanje”. Neprijatelj je sebe osigurao u dalekoj budućnosti tačkom 2, člana 13 Sporazuma SOFA i to na sledeći način: “U slučaju da obe strane u budućnosti postanu potpisnice sličnih sporazuma koji sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa odredbama ovog sporazuma, primenjivaće se odredbe ovog Sporazuma”.

I konačno na kraju, član 14 predviđa stupanje na snagu, trajanje i prestanak važenja SOFA Sporazuma. SOFA Sporazum “stupa na snagu danom potpisivanja i primenjivaće se u roku od godinu dana”. Nakon isteka navedenog perioda, “ovaj sporazum će nastaviti da se primenjuje, osim ako ga bilo koja strana ne otkaže diplomatskim putem”. U ovom slučaju “sporazum prestaje da važi nakon 180 dana od dana prijema pisanog obaveštenja o nameri otkaza”. Na kraju SOFA Sporazuma se navodi da se isti potpisuje po ovlašćenju svojih Vlada i to u dva istovetna primerka na službenom jeziku Srbije i engleskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako autentična. Po ovlašćenju Srpske Vlade istorijsku izdaju i kapitulaciju Srbije je parafirao lično predsednik Boris Tadić, a za agresora, Vladu SAD, Sporazum je parafirala američka državna sekretarka Kondoliza Rajs.

Srbi ne služe okupatoru kao radna snaga

Ovaj Sporazum kao instrumenat globalizma u rukama američkoh agresora, smatra se tipskim dokumentom. Analitičari se slažu da značajnih odstupanja nema i da se su svi ovakvi dokumenti identični, bez obzira koja je zemlja potpisnik sa SAD. Ako napravim paralelu između srpskog i crnogorskog sporazuma SOFA, matrica je ista, ali postoje samo dve razlike. Prva razlika se ogleda u tome što sporazum SOFA koji je potpisan sa srpskim vlastima ne sadrži odredbu koja se odnosi na krivičnu jurisdikciju nad osobljem SAD, dok to crnogorski Sporazum sadrži. Druga razlika, koja jeste svakako zanimljivija, ali i zagonentnija, ogleda se u tome što Sporazum SOFA koji je potpisan sa srpskim vlastima za razliku od crnogorskog sporazuma, ne sadrži odredbu koja se odnosi na lokalno zapošljavanje civilne radne snage.

Dakle, agresor je sa crnogorskim vlastima ugovorio da može da zapošljava civilnu radnu snagu za potrebe svojih oružanih sanaga, dok to nije slučaj u Srbiji. Razlozi za ovako nešto su nepoznati. Međutim, možda je i dobro što je tako, jer nema te plate za koju bih neki čestiti Srbin u svojoj zemlji služio okupatoru. Za okupatora je dovoljno što radi Boris Tadić. Zbog toga, kako se može nazvati čovek, predsednik, političar, koji u ime svoje države potpiše dokumenat ovakvog sadržaja kakav je SOFA Sporazum? Da li je to rodoljub i patriota ili je izdajnik i strani plaćenik? Da li takva ličnost “kišne gliste” ima kredibilitet da sačuva Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije? Nažalost, odgovori na ovakva, ali i slična pitanja su isuviše jasni za svakog građanina Srbije.

Originalni tekst „Sporazuma Sofa“, 07. septembar 2006.

izvor: antiglobalizam.com