Вести

Od arbitra za pitanje vere i religije prećutno se ipak očekuje da veri bude sklon, jer je u protivnom njen kritičar i borac protiv njenih ideja.

PRAVDA, 14.11.2008

+++

Zasedanje vladika oko izbora novog Patrijarha SPC uzdrmalo je javnost i medijsku scenu, onoliko koliko se to od javnosti i medija i očekuje, čak i nešto više… Mnogi je voditelj, za ovu priliku, morao dodatno da se obavesti i vanredno edukuje kako ne bi napravio kakvu grubu grešku, kada je u pitanju crkva, njena institucionalna hijerarhija, a naročito „politika“ u okviru ove organizacije, koja već godinama biva dramaturški sve zanimljivija, čak i veoma dinamična.

Propratni fenomen koji je produkt matičnog fenomena SPC, na medijskoj sceni predstavljaju brojni „verski analitičari“, od kojih se očekuje da odlično poznaju materiju i da su kadri da je valjano protumače laiku, ateisti, manje obrazovanom građaninu ili pak, nekima koji previranja u Crkvi ne smatraju krucijalnim pitanjem ili pitanjem nad pitanjima.

Međutim, s jedne strane je nekolicina oficijelnih analitičara u skupini, a s druge strane jedan jedini veliki autoritet određenog kruga političkih srodnika, sociolog religije, Mirko Đorđević. Neosporni poznavalac stanja stvari u SPC, ali i šire, u svetu religijskog delovanja diljem, a ne „konsultujući“ Svetoga duha, analitičar Đorđević crkvenu problematiku još više problematizuje očitom visokom edukovanošću, ali i neskrivenim animozitetom prema nekim crkvenim rešenjima, koja tada, iz sfere analize, dopiru do sfere individualnog polemisanja sa duhovnom oblašću koja se pretežno oslanja na datost, a ne na zadatost. Te, na ovakav način, sociolog religije Đorđević, većma preuzima ulogu prosvetitelja nego tumača, ideologa, nego sociologa.

Fundus iz kojeg Đorđević crpi svoju argumentaciju, uistinu je bogat relevantnim sadržajem, ali je unekoliko osiromašen za stepen tolerancije, koji je u svom nedostatku poželjan u odnosu na druge društvene institucije, ali pokadšto nepristao kada je u pitanju institucija verske zajednice. Dakle, Đorđević je jedinstven kao analitičar, ali i jedinstveno usmeren i organizovan u miljeu svojih društveno političkih istomišljenika, da bi bio potpuno pozvan da sudi o imanentnim problemima crkve, jer ova je, kao što znamo, odvojena od države, kao što je sociologija odvojena od religije, sa istom, već pomenutom analogijom.

Uzaludni pokušaj da biranim rečima ukažem na suštinsku delatnost pomenutog erudite, manje je uzaludan kada se Đorđević, sam na svojoj strani, uporedi sa grupom kolega, koji se, bez ličnog žuborenja duha i ideja, jednostavno profesionalno bave problematikom verskih zajednica i, nikada „istragom“! Za ovu potonju su zaduženi neki drugi analitičari…

U ovom promišljanju se postavlja još jedno suštinsko pitanje: da li je nužno da verski analitičar ujedno bude i vernik?! Odgovor uopšte nije jednostavan, kako se čini na prvi pogled. Načelno, nije nužno, kao što nije nužno da pravni analitičar bude pravedan, a estetičar lep. Međutim, od arbitra za pitanje vere i religije prećutno se ipak očekuje da veri bude sklon, jer je u protivnom njen kritičar i borac protiv njenih ideja. Odgovor o religijskom opredeljenju sociologa Đorđevića možemo očekivati samo od njega samog, kada se neki novinar usudi da mu postavi takvo pitanje.

Olga Stojanović, PRAVDA; 14.11.2008