Вести

Ако човек каже нешто против неког епископа или се не слаже са његовим учењем и делањем у погледу његове намере да вас преведе у неку очигледну јерес, онда се ви

Верољуб Браничевски, 13.11.2008

+++

свим својим способностима томе морате опирати и противити, а да при том не значи да ви њега као особу мрзите. Ја нисам баш много учен, док наши епископи то јесу, али Господ никада није рекао да вера треба да буде разумљива само генијима како себе сматрају Атанасије Јефтић и “Игњацијо-равенскобраничевски” (ово сам додао равенски зато што је потписао документ о издаји Православља, заједно са епископом Иринејом бачким, па су то после када се јавност подигла негирао). Да ли је услов ваше блискости Богу коефицијент интелигенције преко 190. Наравно треба сви да се подсете да су апостоли били прости људи, са љубављу према Богу и ватреној служби да би привели људе спасоносном учењу. Данас се учени надмудрују, заузимају важна места у организацији Цркве, а у ствари су хладног срца, јаловог делања, верују у неку идеју Бога, али у стварности не верују и тако се и понашају. На њих се односе речи нашег Господа: “Неће сваки који говори Господе, Господе , ући у Царство Небеско; но који твори вољу оца мога који је на небесима. (Матеј 7-21)“

Данас многи, по мени заблудели у јерес, а све из жеље да се покажу преученим владике: Иринеј бачки, Игњатије браничевски, Атанасије Јевтић, .. и други да их више не набрајам, има их много, нама народу говоре да ми немамо шта да се мешамо у поредак Свете Литургије, и црквених обреда. То је њихова ствар, а не наша. Ми дођемо као неки објекти над којима се врше Свете Тајне. То неко прихвата и одлази у Цркву и успева да се претвара да су ови епископи Христос, а ја сам одлучио да се борим за истину, а да при томе не мрзим никога.

Ја сам пет година пре него што сам отишао у манастир Рукумију код оца Симеона, одлазио у Саборну Цркву у Пожаревац на Свету Литургију. За тих пет година тражења, тамо нисам нашао Бога. Када сам био први пут код оца Симеона на Светој Литургији, ја сам у срцу рекао себи: Овде је мој Бог. Осећао се Дух Свети. Када сам касније читао Светог Серафима Роуза, који је тражећи Бога обишао све храмове од Синагоге, Будистичког храма, Католичког, Протестантског., и није нашао Бога, а када је ушао у Руску Православну Цркву, он је рекао: “ Овде је мој Бог“; ја сам то потпуно разумео, јер сам доживео. Тамо у Рукумији осећа се вера наша светосавска. То је једноставно. Када хођете да гајите руже, ви не купујете земљу на северном полу, него тамо где руже добро успевају. У манастиру Рукумији приклонио сам се људима које поштујем, због њиховог начина живота, размишљања, карактера, вере, и учио сам се од њих, и нисам мрзео зато владику Игњатија, него ме је болело његово делање на разарању Цркве. Ја сам у борби за очување вере онако како су веровали моји претци и оне вере за коју су положили животе толики мученици.

Морам кратко подсетити ове заблуделе владике на историјске чињенице, које говоре против њихових екуменских тежњи:

• У четвртом крсташком рату крсташи папини покорише Константинопољ, освојише и успоставише сопствено царство. То учинише уз невиђено крвопролиће. Западни хришћани убијали су источне хришћане.
• 1215.папа Иноћентије III учио је своје вернике, да ће ако оду у крсташки поход стећи спасење.
• То је био почетак ругању јеванђељском учењу и никада се неможе та концепција вере уклопити у мој ум.
• А шта рећи за Инквизицију, коју је папа Александар III 1163. наредио бискупима.
• 1472. када су Изабела и Фердинанд помогли да се оснује шпанска инквизиција.

1542. када је папа Павле III наредио да поубијају протестанте, нарочито Калвинисте .. и да не набрајам даље. Ово све је Ватикан радио кроз време најчешће западним хришћанима, ако се изузме Константинопољ, али нисам навео шта је урадио мом народу.

У ствари у 20. веку по свој прилици има више Хришћанских мученика, него било у ком периоду историје и то Православних Хришћана мученика.

Новинар Дејвид Неф је то уочио па каже: “Типичан Хришћанин , он живи у земљи у развоју, говори неевропски језик, и живи под непрекидном претњом прогона, убиства, затвора, мучења или силовања.“ Да ли овде препознајете Србију.

Католичка Црква се увек служила мисионарима да шири свој утицај. Најчешће су користили своју чувену заповест да циљ оправдава средство. Тако су се удевали у све друштвене односе и под плаштом тобожње намере да “помогну“, мешали су се у све што најчешће није требало да их се тиче.Папини мисионари наметали су у свим земљама где су долазили са освајачима, своју вољу, проглашавали оно што је традиција одређеног народа за мрачно и назадно, а њихову веру забрањују, па ако неуспеју да их подмићивањем и наговарањем промене, они их поубијају.Србска историја је пуна оваквих папских интервенција, али генерално нису успели. Ми смо и данас у својој отачкој вери. Међутим ови данашњи мисионари узети су из земље коју треба да поробе, па ишли код њих на школовање, па их тако моделиране кобајаги наше вратили нама да доврше свој историјски посао. Да нас покатоличе. Е ту ми стојимо чврсто уз оне који се боре против оваквих намера, а то је на пример отац Симеон Рукумијски.

Ево зашто сам баш њега поменуо: Када сам пре пар година био на Хиландару, отишао сам на исповест код једног монаха, јер сам био рад да се и у тој великој светињи, ја мали човек и причестим. Пре исповести монах ме је питао одакле сам. рекао сам да сам из Пожаревца. Питао ме је ко ми је духовни отац. Рекао сам да је то отац Симеон из манастира Рукумије. Онда ме је исповедио. Након исповести монах ми рече: “Чувајте благо које имате у Рукумији; то вам сами Господ даде.“ Био сам јако поносан на то. Да ме не би погрешно схватио отац Симеон, јер он не воли да га хвале, ја ово пишем ради истине, јер га многи нападајући осуђују из редова владика који раде против интереса србског православног народа. Ми ћемо то благо и чувати, а један од начина је и преко ових православних сајтова где се сведочи истина.

Некада је Србија била ограда Европе од најезде Ислама. По речима Владике Николаја када је србска војска на Косову лила крв бранећи ту Европу; Срба је било колико и Енглеза. Данас их је десет пута мање. Срби су изгинули бранећи Европу, док се она за то време обнављала у свим погледима, правећи велелепне храмове од новца украденог у крсташким ратовима . Ми смо правили храмове од глава изгинулих Срба “За крст часни и слободу златну.“ Зато је Ћеле кула, коју су Турци направили од погинулих србских јунака у битци на Чегру, тако што су посекли њима главе и направили кулу да заувек заплаше Србе да се не усуде на борбу за своју слободу. Од тада до данас из замишљене Ћеле куле гледа на нас потомке преко пет милиона Србских глава, које су пале бранећи слободу и своју веру православну. Свим србским душманима саветници и саучесници обавезно су били из Ватикана.
Онда је јасно зашто ја никада нећу, тако ми Бог помогао, да се ујединим са овако страшним мрзитељима моје вере, мога рода и мојих предака. И ту не помаже никаква прича, јер покајања никада од давне до новије историје није било, него напротив имамо континуитет злочина и злочиначке намере над нама.

Ја сам одавно приметио да јереји који су се приклонили новачењу и реформаторској пракси у ствари немају силу на Светим Литургијама и својим молитвама. А ево и како сам приметио: Имао сам једну болест са којом сам се борио двадесетак година и свашта сам чинио да оздравим, лечио се лековима и травама, тражио молитве код свештеника који су служили у саборном храму у Пожаревцу, где сам некада ишао на службу. Тада ми је отац Симеон рукумијски читао молитве за здравље. После прочитане молитве, резултати су ми лабораторијски први пут после двадесет година били у реду. Не може за мене да буде чудо, ма да јесте чудно када епископ Игњатије у сред беседе у мају месецу на запрепашћење народа узвикне гледајући у ваздух: “Снег људи, снег.“ То је све разлог да се ја молим за заблуделе епископе, а не мрзим никога, а требало би баш Игњатија, јер он је од некуд дошао у мој град и одвојио је мене од моје цркве, јер није држао веру коју су пре њега држали блаженопочивши пожаревачки епископи, него све изменио, па црква коју сам волео, у којој сам венчан и у којој сам крстио децу, је мени сада неприступачна.

Историјски ће бити забележена и недела која чине ове владике. То се све може и симболично испричати у причи о два брата који су живели скандалозно. Када се упокоји један од њих, други оде код свештеника и уговори сахрану. Свештеник га упита да ли хоће и да се нешто каже о његовом брату. На то овај каже да може, али има један услов, да о покојном брату, свештеник мора да говори само као о свецу. Свештеник му обећа да ће говорити најбоље што уме. И беседио је овако: “Хоћу да знате да је овај човек био варалица, лажов , преварант и лопов, али у поређењу са његовим братом био је прави светац.“ Да ли се ово може применити и на неке наше владике. Неће ли рећи Господ:„Никада вас нисам знао идите од мене ви који неправду чините.„Присетимо се шта је мудри Соломон рекао: „Ако призовеш мудрост и к`разуму глас обратиш, ако их као сребро тражиш и као благо сакривено добро истражујеш, осетићеш онда страх од Господа и познање наћи ћеш ти у Бога.„(Соломон 2,3“-5) А наше познање мора бити да: “Православље није исправна религија зато што функционише – него функционише зато што је истинита религија.’‘ Амин.

Верољуб Браничевски