logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Религија, Свет, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    751 пута прочитано    Датум: 14.11.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Oruđe za brzo ubijanje Srba u Jasenovcu!Današnje objedinjenje Programa i Programera u jedno te isto jeste nastavak Sotoninog nastojanja da likvidira Boga (The Program and the Programmer at the same time)

- Prvi deo -

Časlav M.Damjanović, 13.11.2008

+++


Izvorno Hrišćanstvo

U intervjuu nadbiskupa Hočevara i episkopa Bulovića za ”Radio Slobodna Evropa”, Omer Karabeg je 2006. godine formulisao jedno od pitanja na sledeći način:

”2013. navršiće se 1700 godina od jednog od najznačajnijih događaja u istoriji hrišćanstva – Milanskog edikta kojim je car Konstantin priznao hrišćanstvo kao ravnopravnu veru.”

Ovakva formulacija je apsurdna jer je suštinski netačna:

Jeste se radilo o ediktu – ali se nije radilo ni o kakvoj ”ravnopravnosti vera”!

Nišlija, Rimski Imperator Konstantin Veliki, nije priznao Hrišćanstvo kao ”ravnopravnu veru”! Naprotiv, on je ediktom zaveo Hrišćanstvo kao Rimsku Državnu Crkvu.

Na crkvenom Saboru Konstantin Veliki jeste poslušao savete većine starih otaca – ogromne većine na suprot predlozima mnogih manjinskih grupa – i utvrdio Hrišćansko Pravo Slavlje kao osnov Hrišćanske vaseljenske vere.

Bez obzira na iskrenost verovanja ili uverenja Konstantina Velikog, činjenica je da je on zapravo zaveo Hrišćansku Crkvu kao Državnu Crkvu u koju se mora isključivo verovati, i u datim okolnostima takva njegova odluka bila je presudna po opstanak Hrišćanstva! Međutim, njegovo usaglašenje Države i Crkve, zaparavo pretvaranje Hrišćanstva u Državnu Crkvu ustvari je koren budućih problema jer su te dve fukncije – Verovanje u Isusovu Reč i Crkva kao Državna fukcija – potpuno oprečne jedna drugoj. Oprečne isto onoliko koliko su večitost i vaseljenstvo Isusove Reči oprečni političkoj iluziji globalističke večnosti Rimskog Carstva.

Žrtva zloglasnog logora Tokom dva milenijuma, vatikanska papska jeres, izrasla baš iz tog podređenja Hrišćanstva u Rimsku Državnu Crkvu u IV veku, postepeno je izbacila ”smirenog Hrista Pravoslavlja”, (Saopštenje Zajednice Svete Gore, od strane predstavnika svih predstojatelja zajedničke Skupštine dvadeset Svetih Manastira Svete Gore Atonske, povodom nedavnih poseta Pape Fanaru (Konstantinopolj) i Njegovog Preosveštenstva Arhiepiskopa Vatikanu, Kareja, 30.12.2006.) i pokušala da se nametne kao isključiva Hristova i isključiva Hrišćanska Crkva – uprkos činjenici da je Vatikan oduvek bio politička Ustanova, što je svakako i danas. Zato, Vatikan i papstvo, nastavljači Rimske Državne Ustanove Konstantina Velikog, već dva milenijuma nastoje da progutaju ono izvorno, zapravo jedino stvarno Hrišćanstvo koje danas traje jedino i isključivo kao Pravoslavlje.

Izvorno Hrišćanstvo bilo je religija reči – nije bilo religija idola niti hramova! Bilo je tajnovito, i često kažnjavano, što je bio jedan od dva ključna elementa izvornog Hrišćanstva – drugi ključni elemenat bilo je naravno iskreno verovanje u Isusovu živu Reč.

To iskreno Verovanje u Isusovu živu Reč promenilo je čak i samo Vreme – Verovanjem u Isusovu živu Reč Vreme života vernika poteklo je Vremenom Večitosti. Čak je mnogo docnije i sam Ajnštajn rekao da je vreme ustvari ”samo još jedna dimenzija, kao na primer udaljenost”, i pitao se ”kao što nam uopšte nije teško da gledamo unazad ili unapred, zašto ne bi smo gledali i uzduž vremenom?”

Jedan od mnogih ključnih dokaza da Vatikan jeste Ustanova je i činjenica da se danas uopšte ne citira i čak sakriva Ajnštajnov gore navedeni zaključak, iako je ta njegova misao neoborivi dokaz – i to ”naučni” neoborivi dokaz – postojanja Gospoda – a razlog prećutkivanja ”Večitosti Vremena Verovanjem u Isusovu živu Reč” je zbog toga što tom Božijom Istinom traje jedino Pravoslavlje – a ne ni Vatikan, niti Judaizam – a i zato jer bi, među mnogim drugim neoborivim činjenicama, to bio još jedan od nepobitnih dokaza da Pravoslavlje jeste jedino Pravo Slavlje.

Rimska Državna Crkva Konstantina Velikog

Kada danas laik pokuša da sazna o učenju Svetog Avgustina hiponskog o ”predodređenosti”, i britanskom monahu Pelagiusu, koji se suprotstavio tom učenju, nailazi na uniformisano tumačenje da se na taj sukob nadovezuje ”Veliki raskol između istočne i zapadne crkve 1054.”, koji je navodno ”bio vrhunac” nekakvog ”postepenog procesa otuđenja između istoka i zapada koji je počeo još u prvim vekovima hrišćanske ere i nastavio se kroz srednji vek.” I, da je ”od 4. do 11. veka Konstantinopolj, središte istočnog hrišćanstva bio takođe i prestolnica Istočnog Rimskog i Vizantijskog carstva, dok je Rim nakon varvarskih osvajanja potpao pod uticaj zapadnog Svetog Rimskog Carstva koje je bilo u političkom rivalstvu sa istokom.” Tek onda nas ovo uniformisano političko-istorijsko ”obrazloženje” obaveštava da je ”na zapadu teologija velikim delom ostala pod uticajem Sv. Avgustina hiponskog (354-430)” i da je ”postepeno sve više gubila neposredni dodir sa bogatom bogoslovskom tradicijom hrišćanskog istoka.”

Očigledno je da je svrha ove ”zvanične interpretacije” da nas ubedi da su Rimokatolicizam i Pravoslavlje ”sestrinske crkve” jednog te istog Hrišćanstva.

Međutim, činjenica je da je Sveti Avgustin hiponski promovisanjem ”predodređenosti” – zavisnosti ne od Božije milosti nego od Božije volje – baš u doba kada je Konstantin Veliki proglasio Hrišćanstvo za Rimsku Državnu Crkvu – zapravo isključio mogućnost slobode vernika da iskrenošću Verovanja dostignu Carstvo Nebesko – i osudio ih na bezpogovornu poslušnost Državnoj Crkvi.

Tako se već u začetku Konstantinove Državne Crkve razbuktala rasprava između britanskog monaha Pelagiusa i Svetog Augustina hiponskog. Pelagius je zastupao gledište da čovek poseduje slobodnu volju, da je svrha religije da nas ispuni vrlinom, i da ogromnim naporima te slobodne volje, vernici koji su od krvi i mesa mogu da se uzdihnu do moralnog savršenstva – suprotno Svetom Augustinu da bez obzira koliko pravednički čovek postupa, da ga sve te vrline ne mogu učiniti vrednim Božijeg.

Naravno, Rimska Crkva-Država cara Konstantina Velikog zasnovana je na učenju Avgustina hiponskog. Zato nije uopšte čudno da je baš iz ovog Avgustinovog ”učenja” proizašlo savremeno EU-ovo prezrenje nacionalnih država, pa čak i preziranje ”slepog creva” – prezrenje svega srpskog nacionalnog – na primer od strane mitropolita Amfilohija. Uprkos tome što pojedini današnji crkveni velikodostojnici sebe smatraju umom nad umovima njihova ”mudrost” svodi se ustvari na plitkoumnost Drljevićevsko-Krcunovsko-Avgustinovskih propagatora ”predodređenosti” koja je danas pretvorena u politikantsku partijsku poslušnost.

Očigledno je da su i Titov komunistički prezriv odnos prema ”narodnim masama”, i svi ostali abnormalni preziri Apsolutizma, Nacizma, Globalizma, Ekumenizma… da je preziranje slobodoumlja iskrenog verovanja i nacionalnog stvaralaštva kao nekakvog ”slepog creva” proizašlo zapravo iz Vatikanovog prezira ”narodnih masa” koje su navodno ”massa peccati” – ”masa grešnika”! Ustaški fanatizam kojim je Rimokatoličanstvo pokušalo da likvidira srpske ”šizmatike” krvoločnošću koja prevazilazi krvoločnost Holokausta nad Jevrejima – Vatikanova ”Masa grešnika”, ustaška ”Masa šizmatika”, Titove ”Narodne mase”, i zatucano ”Slepo crevo” mitropolita Amfilohija, svi ti zločinački rasizmi zasnovani su na suludoj političkoj postavci Avgustina hiponskog da čovekova ”slobodna volja” – ”liberum arbitrium” – nije sposobna da životom vrline prevaziđe greh.

Naravno, cilj ovog spisa nije pokušaj teološke, doktrinarske, pa čak ni istorijske rasprave. Cilj ovog laičkog spisa je slobodno sagledavanje Pravoslavlja – slobodno od današnjih crkvenjačkih navodno stručnih diskusija, navodno o dogmatskoj problematici u kakve su pretvorene nekadašnje ozbiljne teološke rasprave. Jednom rečju, cilj je iznošenje iskrenog stava jednog pravoslavnog vernika.

Činjenica da je takozvani Pelagijanizam anatemisan na Savetu u Kartagi 417. godine, i to na insistiranje Svetog Augustina hiponskog, dokazuje – ne versku – nego politički istovetnu deformaciju ne samo docnije Inkvizicije već i današnje teološke rasprave.

Pelagius je naravno ubijen. I nije slučajno, čak naprotiv, vrlo je simbolično da je Pelagius pogubljen na mestu na kome se danas nalazi Bazilika Hristovog groba! Željena simbolika se, međutim, izokrenula suprotno namenjenoj. Ondašnji skojevski novotarci, najverovatnije predvođeni naslednicima žreca trgovačkog reda Hrama, smatrali su da će ubistvo Pelagiusa na mestu Bazilike Hristovog groba simbolizovati ubistvo ”nevernika” – u ime Isusa.

Međutim, pošto nema tog ubistva koje se može proglasiti ubistvom u ime Isusa – za stvarno Hrišćanstvo i za stvarne Hrišćane, ispunjene ljubavlju i praštanjem, simbolika ovog ubistva ostala je u sećanju kao ono što je zaista i bila – kao ponovljeno ubijanje Isusa!

Dominacija i Kontrola

Augustinova politička formulacija ”predodređenosti”, maskirana kao teološka Doktrina, sadržala je u sebi ogromne praktične koristi za Rimsku ”hrišćansku” Državu jer je obezbedila Dominaciju i Kontrolu Države – vernik je bio potpuno podređen Crkvi, kao isključivoj vezi sa Božijom Voljom.

Urastanjem nove Konstantinove Crkve i Države jedne u drugu ostvarena je neopoziva moć bezpogovorne kontrole nad masama kojom je utanačen srednjevekovni evropski svet.

Ali… zar nije logično da su isto kao i rani, izvorni Hrišćani i Hrišćani Konstantinovog doba nastavili da shvataju koncept Nebesa na zemlji zdravo za gotovo? Zar nije logično da je za njih možda shvatanje Isusove poruke bilo nalaženje i upražnjavanje lepote ljubavi, sapatništva, praštanja tokom njihovog života na zemlji? Dosezanje Nebesa Vrlinom u njihovim zemaljskim životima?

Da je takvo shvatanje možda bilo stvarni moralni koncept onoga u šta su verovali možda dokazuje činjenica da je takvo shvatanje bilo u totalnoj suprotnosti sa onim životom kakav je Pelagius video u Rimu ia da je to bio razlog njegove ”pobune”? Jer on je u Rimu ustao protiv Avgustina hiponskog, u Rimu se suprotstavio bezpogovornoj poslušnosti u ime predodređenosti, u Rimu je inadžijski branio pravoslavnu vrednost i sposobnost ljudske Dobrote, Vrline i Slobodnog odlučivanja od totalne pokornosti Rimskoj Državnoj Crkvi!

Bila je to naravno uzaludna borba, ali je Pelagius bio kula svetilja žive Isusove Reči i zato je njegovo ime vekovima odzvanjalo na skrovitim sastancima čija je cena bilo mučenje i smrt – u vekovima potonjim Konstantinu u kojima se Rimska Državna Crkva bila zapravo hrišćanska.

Nema ”dva različita koncepta crkvene vlasti” jer Hrišćanstvo nije ”Crkvena Vlast”.

Danas nam se kaže da je shvatanje rimskog papskog primata zasnovano na apostolskom poreklu Rimske Crkve i da je zbog toga Zapadna Crkva najviši autoritet.

Danas nam se ne kaže da kada pape nastupaju ex cathedra da to čine isključivo na osnovu davnašnje Avgustinove političke formulacije!

Danas nam se kaže da Istok nije najviši autoritet, navodno zato što su Vaseljenski Sabori bili sabori svih sestrinskih crkava jer su Hrišćani sve crkve navodno smatrali ”sestrinskim”!

Međutim, Vaseljenski sabori bili su, a i danas bi trebalo da budu, Sabori hrišćanskih crkava – a Rimokatolička Crkva ne samo da je istupila iz te zajednice nego je pre istupanja, a pogotovo posle istupanja, usvojila mnoga ne samo teološki nepravilna učenja već i nedozvoljena podređenja političkim stavovima i aktivnostima što jeste logično za Vatikan kao nastavak političke Rimske Državne Crkve – ali što je u potpunoj suprotnosti sa Hrišćanstvom.

Na pitanje da li su pokušaji zbližavanja pape i patrijarha bili ”lični gest”, u već pomenutom intervjuu iz 2006. godine, odgovor nadbiskupa Hočevara nadovezuje se na 1054. godinu:

”Pastiri crkve ne mogu da učine takav korak samo u svoje lično ime. Da se nisu smatrali naslednicima onog pape i onog patrijarha koji su činili anatemu ne bi se odlučili na taj korak.” (Omer Karabeg, Intervju, nadbiskup Hočevar i episkop Irinej Bulović, ”Da li će papa posetiti Srbiju?” 26/02/2006, Izvor: Radio Slobodna Evropa)

”Pravno gledano, postoji velika sumnja da li je to uopšte bio pravni čin budući da je onog dana kada je kardinal potpisao anatemu papa bio mrtav i prema tome nije imao nikakvu vlast. Nikada nije zapadna crkva anatemisala istočnu, niti istočna zapadnu, nego papin izaslanik patrijarha i njegove izaslanike, a patrijarh papinog izaslanika kardinala i njegove saradnike.” (Isto)

Očigledno je da kada nam se danas priča o Anatemi – da nam se ne kaže šta se zaista dogodilo 1054. godine na Vaseljenskom saboru u Carigradu! Arogantno istupanje Vatikana iz Hrišćanstva koje se danas lažno propagira kao nekakvo trivijalno prepucavanje oko Anateme jeste pokušaj usmeren prvo, da nas obmane kao da su crkve ”sestrinske”, i drugo, da sakrije činjenicu da je Rim arogantno istupio iz Crkve verne Hrišćanstvu! Pokušaj da se Vaseljenski sabor 1054. godine prikaže kao nekakvo ”lično” međusobno anatemisanje, pa prema tome kao neodgovarno, te da prema tome nije ”pravni čin” – jeste zlonamerno zamlaćivanje!

I baš zato Vatikan ni danas ne upotrebljava za Hrišćansku crkvu izraz ”Pravoslavna” nego –”Istočna”! Zato je zaprepašćujuće da ovo politizirano, lažno i zapravo jeretičko rezonovanje Vatikana, potvrđuje svojim odgovorom i pravoslavni episkop Bulović:

”U Pravoslavnoj crkvi, za razliku od Rimokatoličke, gde papa predstavlja celu crkvu, carigradski patrijarh je ”primus inter pares”, ”prvi među sebi ravnim”. On to nije učinio u dogovoru sa ostalim pravoslavnim crkvama, to je bio njegov lični akt. Da bi taj korak imao veću težinu morao je biti izraz cele Pravoslavne crkve.” I posle ovog jeretičkog rezonovanja zaključuje ”u suštini, deoba crkava se nije ni osetila sve do polovine XIII veka. Prava deoba crkve je nastala krstaškim ratovima, kada je osnovano Latinsko carstvo u Carigradu, i kada je tadašnja vojska učinila velike zločine.” (Isto)

Optužba da je anatemisanje bilo ”lični akt” jeste pokušaj direktne degradacije Pravoslavne crkve! Zaprepašćujuće je da jedan pravoslavni episkop nema pojma, ili se pretvara da nema pojma, da je anatema bila posledica arogantnog istupanja Rima iz Hrišćanske crkve i da ne shvata da je stvarno hrišćanstvo nastavljeno jedino Pravoslavljem!

Iako jeste činjenica da nije bila u pitanju nikakva ”deoba”, postavlja se pitanje da li takav pravoslavni episkop upšte zna kojoj crkvi služi jer njegova trdnja da se ta nekakva ”deoba osetila tek od polovine XIII veka” bukvalno znači da episkop Bulović nema pojma o trinaestovekovnom trajanju Pravoslavlja!

I što je najvažnije, tvrdnja da se ”deoba” navodno ”osetila tek od polovine XIII veka” jeste direktna optužba Svetog Save – jer ispada kao da su se Krstaški ratovi, spaljivanje Carigrada i proglašenje Latinskog carstva dogodili Deus ex machina a ne kao direktni rezultat jedne te iste politike – ne jednog te istog verovanja nego jedne te iste politike – politike Vatikana, koja i jeste od početka zamišljena da sebe nametne kao Hrišćanstvo… kao da ta vojska nije bila Vatikanova, kao da te velike zločine nije učinio Vatikan!

”Nakon formalnog čina potpisivanja anateme 1054. godine došlo je do zahlađivanja,” kaže nadbiskup Hočevar, ”ali je veoma važno da je u svim vekovima nakon toga bilo mnogo nastojanja i različitih pokušaja da se dođe do jedinstva. Upravo je to ono što karakteriše pravo Hrišćanstvo.” (Isto)

Duhovna suština Hrišćanstva nije nikakav ”Formalan čin”! Kakvo ”zahlađenje odnosa” kad je Rimokatolička Crkva prekinula odnos?
”Pravo Hrišćanstvo” nije dodvoravanje jeresi! Da li je na osnovu tih obmana potpisana kapitulacija u Raveni?
Jer… i sam episkop Bulović kao da priznaje obmanu: ”To je zaista bio krupan događaj u istoriji hrišćanstva i čovečanstva!”

Koji je to događaj bio ”krupan”? Da li pokušaj Vatikana da 1054. godine isključi Pravoslavlje iz Hrišćanstva?

”I mi smo ponosni što je to veliko delo učinio car Konstantin koji je rođen u našem gradu Nišu,” kaže episkop Bulović. ”Možda neće biti Niš centar tog velikog jubileja, ali sigurno će se deo te velike proslave odigrati u Nišu. Celu stvar sam predstavio Saboru…” (Isto)

Sećam se, čuo sam naše da se raduju da pošto je Nišlija Konstantin mora da je bio Srbin… Bez obzira da li je bio Srbin, važno je shvatiti šta se zaista dogodilo na suprot obmani koja se danas zlonamerno propagira o tom davnom događaju:
”Bez zbližavanja, upoznavanja i razgovora nema rešenja!” (Isto)

Kojeg ”rešenja”? Da se prihvati da je stvarno Hrišćanstvo –Pravoslavlje – nekakav zalutali sestrinski prirepak koji se mora staviti pod nadležnost Ustanove zadužene za likvidaciju Hrišćanstva?

Radi nekakvog premošćenja nekakvog ”velikog jaza” treba navodno ”da se vratimo izvorima hrišćanstva. Na osnovu tih izvora a pre svega ljubavi među nama,” (Isto) što potvrđuje i nadbiskup Hočevar: ”Evropa tom zgodom” treba da ”još jače naglasi svoje korene, svoj hrišćanski identitet koji postoji i u istočnoj i u zapadnoj tradiji.” (Isto)

Prebacivanje postojanosti izvorne Vere na kolosek ”tradicije” jeste zlonameran pokušaj prebacivanja lažnog ”sestrinstva” na kolosek interpretacije – zato što je propagandizam Vatikana neizmerno organizovaniji u interpretativnom prepucavanju jer je svoju laž usađivao vekovnom indoktrinacijom, a danas je obezbedio i ”interpretatore” u redovima onih koji bi trebalo da brane i Pravoslavlje i stvarni ”hrišćanski identitet Evrope”!

Međutim, koji je to ”identitet Evrope”?
”EU integracija predstavlja ”postepeni državni udar nosilaca izvršne vlasti nad zakonodavnom i političara protiv građana koji ih biraju.” Ovaj proces izmešta vlast iz ”tradicionalnih vladinih institucija, ostavljajući ih formalno netaknutim. Oni zadržavaju stara imena – parlament, vlada, vrhovni sud – da ne bi uznemirili građane, ali njihove klasične funkcije su transformisane”.

”EU je puzajući državni udar koji se odigrava u desetinama država istovremeno. EU je napravljena tako da razvlasti sve organe koji zavise od volje naroda i vlast prebaci neizabranoj oligarhiji. EU je čak gora od državnog udara jer cilj državnog udara je preuzimanje vlasti u jednoj zemlji” – a ”EU ne želi preuzimanje vlasti u nacionalnim državama!” – ”EU želi da ih ukine!” – ”EU je organizovana izdaja!” (Izvor: ”Ten Reasons to Get Rid of the European Union” – ”Deset razloga za rasturanje EU”, ”The Fjordman Files”, Baron Bodissey, prevod Novinar.de, 10.10.2008)

Vatikan ne preza ni od čega kada je u pitanju ono što papa smatra ”predodređenim”!

Istorija će biti napisana…

Isto kako je preživelo pre Konstantina kada je bilo bacano u čeljusti krvožednih zveri, tako je stvarno Hrišćanstvo preživelo i bezkompromisni teror Vatikana… Pravim Slavljem, u mislima… duhovnom snagom.

Kada je Pelagijus došao u Rim video je moralno srozavanje. Ako je sve predodređeno, zašto je onda Rim oličenje dekadencije? Ako je to predodređenost zašto bi onda činili dobra dela, zašto bi uopšte pokušavali da svet učinimo boljim! Zašto bi onda svako od nas slobodnom voljom izdizao sebe moralnom snagom…

Isus je pokazao kako da se zaobiđe greh, kako da se živi sveti život! To je bila osnovna karakteristika Srednjeg veka koja je emigrirale u Novi svet, na kojoj je nastala originalna moralna Amerika… Bila je to neka vrsta verskog prkosa koji je bio utkan u Hrišćanstvo od njegovog najranijeg početka… Zato je Vatikan sve to anatemisao kao jeretizam!

Kada je Sveti Pavle stigao u Rim možda njega nije pogađala velegradska dekadencija… možda baš zato što je pre Rima navikao na dekadenciju nije obratio pažnju na prkos usađen još od izvorne Isusove žive Reči. A možda su baš iz te žive Reči, generacijama negovanim kroz Pravo Slavlje, istinski Hrišćani shvatili da će se sa Konstantinovim Hrišćanstvom dogoditi isto što se dogodilo i sa svakim kultom u Rimu! I baš iz tog uverenja da Hrišćanstvo nije nikakav kult, da je Hrišćanstvo stvarna Božija Istina, stvaralačko i optimističko Pravo Slavlje se snažilo kroz sva vremena i baš tom snagom Istine preživelo je i Rimsko carstvo i Vatikansku inkviziju nekadašnju i sadašnju.

Konstantin Veliki je uložio ogromno u pokrštavanje Rimske Države u Hrišćanstvo… jer je shvatio potrebu da će Crkva u svojstvu državne Ustanove biti ta koja će slati vojnike u rat da ratuju u ime Hrista, vojnike koji neće imati milosti prema Đavolu, vojnike koji će ubijati bez milosti… u ime te Crkve koja će političkim dekretom odrediti ko je Đavo… koga treba ubiti.

To ubistvo nije imalo apsolutno nikakve veze sa hrišćanskom duhovnošću – nikakve veze sa Isusovim učenjem Ljubavi, Pravde i Praštanja!

A baš tu ulogu establišmenta – ulogu Konstantinove sprege Država–Crkva – preuzeo je Vatikan. I šta se događa? Vatikan vekovima proganja nekakve navodno ”stravične jeresi”, koje ni Inkvizicija ni Sveta Stolica ne uspevaju da pobede i istrebe. Posle Reformacije Vatikan se oborio na Protestanate. Vatikanov tajni rat mučenja i ubijanja takoreći je uništio Evropu. Kada su otkrivene Amerike, Vatikan je uništio Maje, Acteke, Inke, prestrašen proroštvom paganske Sibile da će ”tama stići sa Zapada…”

Sve to nema nikakve veze sa Isusom! Niti sa Hrišćanstvom!
Takozvani ”Božiji ljudi” Rimske Crkve verovali su u nekakvu ”svetost” Moći i Nasilja kao jedinog načina Spasenja i stizanja u Carstvo nebesko – to nije bilo Hrišćanstvo!

Konstantin Veliki bio je lukav državnik. Znao je da preživljavanje Države zavisi od bezpogovorne odanosti Crkvi, od fanatičkog uverenja njegovih svetih ratnika da je njihov Mač jedini put do Gospodnjeg. Vatikan je to pretvorio u savršenog državnog ubicu. Traganje za jeresima, za blasfemijom – dominacija je postala je jedini cilj!

Tako je Vatikan zauvek izgubio cilj Hrišćanstva.

Negovana i potpirivana Vatikanova Lažna Maska je rasla i rasla. Metodi su postali zločin. Razlog je postao zločin. Zaglavljen u Zlo Vatikan naravno više nije mogao da odoli iskušenju. Đavo ih je lako uzeo pod svoje…

Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički napisao je iz ćelije u Dahau:

“Šta je onda, Evropa? Papa i Luter… To je Evropa, u svojoj suštini, ontološki i istorijski.”

Svjatejši starac Justin Popović napisao je takođe iz ćelije:

“Zbog toga što se Drudi Vatikanski Koncil uporno drži dogme papske nepogrešivosti” nesumnjivo je da su “autoriteti i pokretači (zapadno) evropske kulture i civilizacije Hristoborci”!

”Eto zašto je tako važno izložiti smirenu moralnost pravoslavlja i podržati istinski hrišćanske korene… koje je Evropa imala tokom prvih vekova hrišćanstva, u vreme katakombi i sedam Vaseljenskih Sabora. Preporučivo je da pravoslavlje ne opterećuje sebe tuđim gresima” i, da ne ”stvara utisak kod onih koji postadoše dehristijanizovani, reagujući na zastranjivanje zapadno-stilizovanog hrišćanstva, da je pravoslavlje tome srodno, prestajući time sa svedočenjem da je ono jedina istinita Vera u Hrista, i jedina nada narodima Evrope.” (Saopštenje Zajednice Svete Gore)

Program i Programer postali jedno!

Program i Programer postali su jedno: Papa je postao Božanstvo – falsifikat Gospoda. Takva groteskna apoteoza srušila je Rim – ali još ne i Vatikan.

Pretvarajući se da je preživeo kao Crkva, Vatikan je preživeo kao politička moć, maskirajući se da je Crkva. I iako su ustvari preživeli jedino Vatikanov Fanatizam i Zlo – Vatikan se još uvek maskira da je Hrišćanstvo.

Časlav M. Damjanović

U pripremi Drugi deo: Na osnovu izvorne Hristove Reči Sveti Sava je na genijalan način integrisao Pravoslavlje u Srpstvo i Srpstvo u Pravoslavlje, poistovetivši jedno sa drugim!





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo