logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: новинарство    791 пута прочитано    Датум: 12.11.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Vladika Atanasije (Jevtić) u Zagrebu na ekumenskom sastanku, godina nepoznata!?Uredništvu lista “Politika” – Beograd. Vaš list je 6. novembra 2008 (str. 8 – 9, na četiri stupca) objavio tekst g. Miodraga M. Petrovića pod naslovom »Ostavka« i izbor patrijarha.

+ Episkop Atanasije, umirovljeni Hercegovački (naš dragi bivši sic! vladika Atanasije (Jevtić) sic! -novinar.de)

+++

Dozvolite da ga prokometarišem, jer je tekst ponižavajući, nedostojan moralnog lika i telesnog zdravlja Njegove Svetosti Patrijarha srpskog, a i srpskih episkopa, kojima ovaj samonadmeni “teolog” i “kanonista” i inače čita lekcije sličnim pamfletima (šireći ih i po raznim anonimnim sajtovima).

U svom tekstu M. P., za izneta do sada “oprečna mišljenja” o “bolesti patrijarha Pavla” i o tome “da li za njegova života birati novog patrijarha”, kaže doslovno: “Sva ta oprečna mišljenja, bilo da ih iznose crkveni velikodostojnici, bilo »verski analitičari», svode se uglavnom na proizvoljnosti i domišljanja. Daleko su od bilo kakvog kanonskog uporišta”. Dalje govori o “nedovoljnom poznavanju prirode Crkve i njenog ustrojstva”, pa zatim ukazuje, tj. insinuira, na “neku dublju pozadinu” – “pokretanja pitanja izbora novog patrijarha, a patrijarh još živ”. Jer, on tu vidi “pozadinu ukrštanja interesâ pojedinih arhijereja” i “onih interesa koji se odnose na dnevnu polititku i međucrkvene odnose na relacijima Rim – Carigrad – ujedinjena Evropa”. (Odakle li mu takve “relacije”?!). Dalje govori o “uvedenoj necrkvenoj praksi da se za života prethodnog patrijarha Germana bira drugi za crkvenog poglavara”, pa protiv takve “uvedene prakse”(sic!) ovaj “naučni savetnik” (ne kaže čiji) i “stručnjak za crkveno pravo”(od koga proglašen?), citira 7. i 17. kanon Prvodrugog sabora (861), koji se, odmah treba reći, ne odnose na to o čemu MP govori (zato, valjda da zaseni neuke, upućuje na Zakonopravilo Sv. Save, pritom pogrešno navodi “strana 497″, a treba: list 168b = str. 337).

Dalje piše, tj. ne prosuđuje nego presuđuje: “Nijednim kanonom crkveni Oci nisu tako nešto omogućili. Bolest ne može biti razlog za «razvod» episkopa od «neveste», tj. eparhije”. Zatim pominje “bljustitelja” (valjda misli na “mestobljustitelja”), što je u ovom slučaju bespredmetno, jer u vekovnoj praksi Crkve “mestobljustitelj” (administrator) se postavlja samo na već upražnjenu eparhiju. Nadalje pominje i rimskog papu, itd. I opet sledi insinuacija: “Na patrijarha Pavla odavno se vrše pritisci (sic!zlobna inkriminacija) da podnese «ostavku», ali ostavke na darove Duha Svetoga su nezamislive”. Takve zaključke, iz episkopskog ili patrijaraškog, bilo iz skromnosti bilo iz nužde, povlačenja sa trona, izvodi ovaj slavni kanonista!

Zatim dodaje: “Bio sam mu (= Patrijarhu Pavlu) sagovornik 2006. godine”, pa piše da je njemu lično Patrijarh poverio kako “traže njegovu «ostavku»”, a on mu, kao ravan “sagovornik”, rekao: “Zar vi, Vaša Svetosti, smete o tome da razmišljate?”, a Patrijarh njemu “oštrim tonom podviknuo” (mada svi znamo da Svjatjejši Pavle nikada to ne čini), na što mu je MP “istom visinom glasa uzvratio” (očigledno mu “očitao lekciju”, maltene “prizvao ga k poznaniju prava”, što se, interesantno, ne smatra za “vršenje /kontra/pritiska”!): “Niste Vi iznad Crkve; pozvani ste da joj doživotno služite!” I dalje u svom tekstu pominje papu rimskog: “Da li je iko pomislio”… itd. (Za ovakvu vrstu “logike”, Svjatjejši Patrijarh bi u šali rekao: “Ćeraće se – dok ne doćera do rimskog pape!”).

Dalje “stručni kanonista”, iliti “kanonski analitičar” (a “analitičari” i “analizatori” danas niču kô pečurke), govori kako “neupućeni” pokušavaju da “obrazlože svoje zahteve”(sic!) za podnošenje patrijarhove «ostavke», “poređenjem sa povlačenjem Svetog Save sa trona SPC”, što on stručno – skoro mediko-psihijatrijski – karakteriše kao “kratkovidost ili zaslepljenost ambicioznih kandidata da se što pre nađu na tom tronu”! Onda dalje naširoko iznosi svoje nedokazano, i nedokazivo, “objašnjenje” povlačenja Svetoga Save sa trona, povlačenja u kojem, po MP, “za sve vreme odsustvovanja… on (=Sava) je u aktivnoj ulozi prvog arhiepiskopa srpskog, ali van Srbije”! Čudna “kanonska” logika, kojom je Sveti Sava dignut iznad svih pre i posle njega Poglavara Crkve, osim ako Petrović možda misli na eshatološko prvoarheipiskopovanje Svetog Save, jer Sveti Sava je i do danas “Prvi arhiepiskop srpski” (kao što i Sv. Grigorije Bogoslov, koji se takođe dobrovoljno povukao sa svoga prestola, večno je “Arhiepiskop Carigradski”) – kroz sve vekove od Arsenija Sremca do današnjeg Pavla Stojčevića! Ali g. MP nije toliko naivan, kao, hvala Bogu, ni pažljivi čitaoci njegovog teksta u “Politici” (koji odmah prenosi anticrkveni sajt novinar.de).

Pre no što se osvrnemo na navedena, sasvim neutemeljena nagvaždanja, puna zlobnih insinuacija, g. MP, što je retka vrsta “učenog” blefiranja (u službi kojih li, i čijih, interesa? – svakako ne nauke crkvenog prava, a još manje Crkve Hristove), da podsetimo:

Sa arhijerejskog prestola Poglavara Crkve povukli su se (usmenom ili pismenom «ostavkom»): Sv. Grigorije Bogoslov, sveti Patrijarsi Carigradski Ignatije i Fotije, itd., i to je dobro znao Sveti Sava Srpski kada se povukao (najpre, pa tek potom rešio da ide na drugo putovanje u Svetu Zemlju), a tako je učinio, usled bolesti, i njegov učenik i naslednik Sv. Arsenije (1263. godine; nasledio ga Sv. Sava Drugi, a on živeo još tri godine), i niz carigradskih i srpskih poglavara: Carigradski od Nikolaja Mistika do Sv. Kalista i Maksima (prethodnik Atinagorin, 1948; živeo i 1964. godine kada smo ga sa Halke posetili u Halkidonu), i srpskih: Sv. Jefrem (1390, živeo još deset godina, do 1400), Sv. Gavrilo Rajić (1655, postradao mučenički u Prusi 1659), i njegov naslednik Maksim Skopljanac (zbog bolesti, pa izabran Arsenije III Čarnojević, 1672; Maksim umro 1680).

O svemu ovome može se videti makar u knjizi Srpski jerarsi počivšeg episkopa Save šumadijskog, akademika (Beograd 2006).

Tasa trenerSva ostala priča g.MP ni crkveno-istorijski ni kanonski ne stoji, jer je “zavođenje za Goleš-planinu”, a dotični samoglasni “savetnik i stručnjak” odavno je poznat po sličnim zavođenjima, osim malobrojnih mu pristalica, “neupućenih” i “neznavenih”, kako to obično kaže mitropolit Amfilohije, protiv koga su, uglavnom, i usmereni ovakvi i slični zlobni napisi i izjave po mas-medijima ove današnje “evropske Srbije”. A, bogami, i protiv sadašnjeg Svetog Sinoda, pa i obraza i karaktera sve srpske jerarhije danas. Ljudi Božji, kao da se radi o “mafiji”, o “klanovima”, o zaverama i zaverenicima iz nekog filmskog ili političkog “andergraunda”, gde se svaka šuša i tmuša “natresa” nad sirotinjom rajom, što rekao naš narod! Ali, istina je ono što je rekao Apostol Pavle: “Cilj zapovesti Božije – i svih i svega u Crkvi – jeste: ljubav od čista srca, i savesti dobre, i vere nelicemrne, od čega neki odstupiše i skrenuše u sujetoslovlje (ματαιολογίαν). Želeći da budu učitelji zakona, ne razumeju ni šta govore ni šta tvrde” (1Tim.1,7).

Nažalost, u takve se ovakvim tekstom svrstao i g. Miodrag Petrović.

Napamena 1:

Pošto je u nekim medijima pomenuto i moje ime, kako sam, navodno, “zahtevao ostavku” Svjatjejšeg Patrijarha Pavla, istina je samo to da sam mu, u sinovskoj ljubavi i poštovanju, predao u ruke smireno pismo saveta, po Preobraženju 2006.godine, a pre oktobarskog Sabora u Žiči (povodom 800 godina), kao potsećanje Starca na primer povlačenja Sv. Save Žičkog i Sverpskog. A i zbog njegovog prihvatanja mojeg /zbog lomljenja vrata sebi/ povlačenja – po ugledu na Sv. Grigorija Bogoslova i Sv. Savu.

Napamena 2:

G. M. Petrović je, pošto mu se ni sveti Arhiepiskop Carigradski Grigorije Bogoslov sa svojim dobrovoljnim povlačenjem sa trona carigradskog (još 381) ne “uklapa” u njegove umišljene teze, – a šta je tek izrekao povodom moga bolnog, ali dobrovoljnog povlačenja sa Eparhije (a ne od Episkopstva, ili “ostavke od darova Duha Svetoga”, kako kaže ovaj, samo po epistimofaniji, veleučenjak), – ustvrdio je za Svetog Vaseljenskog Jerarha Grigorija da je on “smenjen” sa carigradskog prestola “zbog nezakonitog dolaska” na taj presto! Ovo pitanje valja uputiti hrišćanskoj i bogoslovskoj savesti g.MP (ima diplomu teologa): kako je takav “smenjeni” episkop mogao biti predsedavajući Svetog Drugog Vaseljenskog Sabora? I kako ga kao takvoga svesaborno slavi sva Vaseljenska Crkva!?! – Navodim, radi neupućenih, nesporne istorijske činjenice: Sokrat Carigrađanin, istoričar s početka 5. veka, piše: “Zajedničkom odlukom mnogih Episkopa Pravoslavnih Grigorije je iz Nazijanza premešten na Episkopiju Carigrada”, i: “Ustoličio ga je Meletije Antiohijski”(27. novembra 380. u sabornom hramu Svetih Apostolâ, u koji ga je uveo lično car Teodosije).

O svom dolasku u Carigrad sâm Sv. Grigorije kaže: „Nisam došao svojom voljom, ni samozvan, nego pozvan (od naroda) i primoran (od Episkopâ) i sledujući strahu (Božijem) i Duhu Svetom” (Beseda 33,13. Migne, PG 36,229). Grigorije je tokom 2. Vaseljenskog Sabora “podneo ostavku”/παραιτησάμενος/ i otišao u svoj Nazijanz (Sokrat, Crkvena istorija 5,6 i 5,8. Migne PG 67,572 i 576-7). Isti istoričar dodaje da su “neki episkopi”, zbog Grigorija u Carigradu, “gunđali” - zbog njegovog premeštaja “preko granice”(ὑπερόριος), i da je on, potom, “podneo ostavku na predstojateljstvo te Crkve”(ib. 5,7; 67,573). Ali, poznato je da je to bila samo naknadno pridošla u Carigrad grupa episkopâ iz Aleksandrije i Makedonije, koji su, pre toga, dok je Grigorije ležao bolestan u postelji, nekanonski, protiv volje klira i naroda, njemu iza leđa postavili za fiktivnog carigradskog episkopa Maksima Cinika, što je, nažalost, odobravao i papa Damas, a što je ubrzo 2. Vaseljenski Sabor (maja 381) svojim 4. kanonom osu­dio i za Episkopa priznao ne Maksima nego Grigorija, koji će zatim jedno vreme, po smrti predsedavajućeg na Saboru, Svetog Meletija Antiohijskog, predsedavati ovim Svetim Vaseljenskim Saborom.

Naime, Aleksandrija je pretendovala da ona, a ne Istok, ne Antiohija, postavlja Episkope u Carigradu, pa je zato bila za uljeza Maksima, a protiv Grigorija, postavljenog od istočnih episkopa u prestonici. (Slično će se ponoviti malo kasnije u slučaju Teofilovog “suđenja” Svetom Zlatoustu, 403. godine “pod hrastom”).

Sve ovo svedoči i drugi istoričar s početka 5. veka, Sozomen (Crkvena istorija, 17, novo kritičko izdanje, Berlin 1960), dodajući da je Grigoriju u Carigradu “dato predstojateljstvo (=episkopovanje) željom naroda i odlukom mnogih arhijereja, jer tada tu (u prestonici) nije bilo ni episkopa (pravoslavnog) ni crkve (=hrama)”, pošto je u Carigradu bio Arijanac Demofil.

Zahvalivši se tada, tokom Sabora, na arhipeskopskom (potom patrijaraškom) prestolu prestonice Carigrada, smirenjem veliki i ljubavlju za živu Crkvu Hristovu velikodušni Grigorije je održao Oproštajnu besedu /42/ pred 150 episkopa ovog Vaseljenskog Sabora, govoreći o potrebi mira u Crkvi i moleći Sabor da, umesto njega, izaberu novog episkopa za Carigrad (izabran je sveti Nektarije), što ne bi bilo moguće da je on bio “zbačen”, već pokazuje da je Sabor prihvatio njegovo dobrovoljno povlačenje, kakvo “doborovoljno povlačenje”,tj. ostavku (αὐτός ἐκὼν τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται) dozvoliće, kao kanonski ispravan čin, i 16. kanon Prvodrugog Sabora, za koji je dobro znao i Sveti Sava Srpski.

Atanasije ekumenista sa stazomI još nešto: g. MP tvrdi da episkop koji “podnese ostavku – nije više episkop”! Ali, veleučeni samo svoj “savetnik i stručnjak” ne zna ili neće da zna, da je sveti Grigorije i posle povlačenja iz Carigrada episkopovao još skoro dve godine u Nazijanzu, dok nije od episkopâ izmolio da mu za naslednika u Nazijanzu bude izabran Evlalije (383).

To je istorija, to priroda i organizacija Crkve Pravoslavne, rukovođene i nadahnjivane Svetim Duhom Utešiteljem, a ne farisejsko bukvojedstvo ozlojeđenih, pa kamufliranih ljudi, poput g. M.Petrovića, kome ponavljamo reči Svetog Apostola: “Slovo ubija – čak i kad bi bilo “slovo kanona”, a ni to kod MP nije! – a Duh oživljuje”(2Kor. 3,6). Da li g. Miodrag Petrović veruje u prisustvo i dejstvo Duha Svetog i u ovakvoj Srpskoj Svetosavskoj Crkvi, pre svega u njenoj bogočovečanskoj Liturgiji, pa otuda i u jevanđelskoj misiji u ovom i ovakvom narodu na ovim krsnovaskrsnim prostorima, gde zajedno rastu trnje i božuri, ili, po Jevanđelju, pšenica i kukolj? Ali samo se božuri unose u Gračanicu, a samo čista pšenica u riznice Carstva Božijeg.

Manastir Tvrdoš, 6. 11. 2008.
+ Episkop Atanasije, umirovljeni Hercegovački

(Objavljeno u skraćenom obliku u dnevnom listu Politika 11. novembra 2008. godine)

izvor: spc.rs; 11. novembar 2008 – 10:50

Podebljanja, format i ilustracija -novinar.de

+++

Redakcijski komentar (bez teksta)

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=u6f6wK8_mFM]

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=rwHdqYJg5Gs]





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo